Vavilon kao svetska sila i carstvo zauvek je nestao a na njegovo mesto došla je druga svetska sila i carstvo – Medo-Persija. Bio je to drugačiji princip vladavine, kojim je svetu data još jedna pouka o verskoj slobodi.

U carstvu Miđana i Persijanaca princip vladanja bio je drugačiji nego u Vavilonu.

Kao što smo videli, Vavilon je bio ne samo apsolutistička monarhija, već i autokratija – vladavina jednog čoveka, tj. apsolutizam. Careva reč je bila zakon, a zakon se menjao kao što su se i careva volja i reč mogli menjati. Car je bio izvor zakona; njegova reč je bila zakon za sve druge, ali on sam nije bio podložan ograničenjima tog zakona.

I vladavina Miđana i Persijanaca bila je apsolutistička monarhija. I tu je careva reč bila zakon, ali s jednom bitnom razlikom u odnosu na Vavilon; kad bi careva reč bila proglašena zakonom, taj zakon više nije mogao da menja ili opozove ni sam car. Car je, čak i protiv svoje volje, bio vezan svojom reči ili uredbom, ako je ona postala zakon. Zato je vladavina Miđana i Persijanaca bila vladavina zakona; njihov princip je bio vrhovna vlast zakona.

Na čelu rukovođenja poslovima ovog carstva nalazila su se tri predsednika od kojih je Danilo bio prvi. Zbog Danilovog znanja, poštenja, veštine i opšte sposobnosti u upravljanju, car je nameravao „da ga postavi nad svim carstvom svojim“ (Danilo 6,3). Kada se saznalo za carevu nameru, to je izazvalo zavist druge dvojice predsednika i knezova, i oni su se udružili da ga uklone.

Prvo su tražili priliku da „bi našli šta da zamere Danilu“ u njegovom vođenju carskih poslova. Ali, nakon dugog i marljivog istraživanja i najpažljivijeg mogućeg proveravanja, morali su da odustanu i priznaju da „ne mogahu naći zabave ni pogreške, jer beše veran, i ne nalažaše se u njega pogreške ni mane“. (stih 4)

„Tada rekoše oni ljudi: Nećemo naći na tog Danila ništa, ako ne nađemo šta na njega radi zakona Boga njegovog“ (stih 5). Međutim, nisu mogli naći ništa čak ni što se tiče zakona njegovog Boga, dok sami nisu stvorili situaciju koja će im neminovno pružiti željenu priliku.

Njihovo dugo i uporno nastojanje da nađu neku priliku ili grešku u carskim poslovima, uverilo ih je u njegovu apsolutnu odanost Bogu. Na osnovu svog istraživanja znali su da ga nikakvim načinom ne mogu navesti da i za dlaku skrene sa puta potpune vernosti Bogu. A, to je bila potpuno lična stvar u koju se niko od ljudi nije smeo mešati. Njihovo ispitivanje njegovog ponašanja prema drugima i prema državi, iako svesno pokrenuto i opterećeno predrasudama, ipak se pokazalo od koristi.

Pošto nisu mogli naći razlog koji bi im omogućio da ga, s obzirom na okolnosti i uslove, optuže u vezi sa zakonom njegovog Boga, bili su prisiljeni da takav razlog stvore. Danilova nepokolebiva posvećenost Bogu postala je sredstvo koje će oni iskoristiti. Zato su smislili plan u koji su uvukli sve funkcionere carstva i otišli caru, govoreći: „Darije care, da si živ doveka! Sve starešine u carstvu, poglavari i upravitelji, većnici i vojvode dogovoriše se da se postavi carska naredba i oštra zabrana da ko bi se god zamolio za šta kome god bogu ili čoveku za trideset dana osim tebi, care, da se baci u jamu lavovsku. Zato, care, postavi tu zabranu i napiši da se ne može promeniti, po zakonu midskom i persijskom, koji je nepromenljiv“. (Dan. 6,6-8)

Car je prosto dozvolio da bude uhvaćen u zamku laskavim predlogom velikog broja najviših funkcionera carstva, te je potpisao uredbu. Danilo je znao da je uredba načinjena i da ju je car potpisao. Znao je da je to sada bio carski zakon – zakon koji se nije mogao izbeći ni promeniti. Ipak, on je otišao svojoj kući i kad je došlo njegovo redovno vreme za molitvu – tri puta dnevno – on se „moljaše i hvalu davaše Bogu svom kao šta činjaše pre“ (stih 10). Desilo se da su njegovi prozori bili otvoreni, a kako uopšte nije razmišljao o carskom zakonu, niti je na njega toliko obraćao pažnju, nije se potrudio da ih iz predostrožnosti zatvori.

Zaverenici nisu drugo ni očekivali od Danila pa „se sabraše oni ljudi, i nađoše Danila gde se moli i pripada Bogu svom“ (stih 11). Na to otvoreno zanemarivanje carskog zakona, požurili su caru i vrlo lukavo upitali: „Nisi li napisao zapovest?“ – i tako dalje. A car je odgovorio: „Tako je po zakonu midskom i persijskom, koji je nepromenljiv“. Onda su zaverenici izvestili cara: „Danilo, koji je između roblja Judina, ne haje za te, care, ni za zabranu koju si napisao, nego se moli tri puta na dan svojom molitvom“. (stihovi 12 i 13)

„Tada car čuvši to ožalosti se vrlo“ što je dopustio da zbog laskanja upadne u takvu zamku. „I naumi da izbavi Danila“ (stih 14). Ali, zaverenici su bili spremni da podsete cara na nadmoćnost i nepromenjivost „zakona“. Takođe su ukazivali da to više nije pitanje religije već zakona; da će podržavanje preziranja i kršenja „zakona“ potkopati svu vlast i otvoriti mogućnost za anarhiju, i time dovesti do raspada samog društva; i da im je, navodno, izuzetno žao što je u to uključen tako izvanredan čovek kao što je Danilo. Međutim, dopustiti tako otvoreno preziranje „zakona“ od strane čoveka na tako visokom položaju i na takvom glasu, može samo da sve pogorša, jer bi sama činjenica da neko na tako visokom položaju i sa takvim ugledom, a koji tako otvoreno prezire „zakon“, ohrabrila sve ljude da postupe na isti način, itd...

Međutim, car se trudio „do zahoda sunčanog da ga izbavi“. A sve to vreme i u svakom trenutku zaverenici su podsećali cara: „Zakon, zakon“. „Znaj, care, da je zakon u Midijana i Persijanaca da se nikakva zabrana i naredba koju postavi car, ne menja“ (stih 15). Nadmoćnost zakona vezivala je samoga cara. Nije bilo izlaza, i, iako sa velikim ustezanjem, „car reče te dovedoše Danila i baciše ga u jamu lavovsku“. (stih 16)

Car je proveo noć u postu i nespavanju. A izjutra vrlo rano požurio je do lavovske jame i „viknu Danila žalosnim glasom … Danilo, slugo Boga živoga, Bog tvoj, kome služiš bez prestanka, može li te izbaviti od lavova?“ (stih 20)

Danilo je odgovorio: „Care, da si živ doveka! Bog moj posla anđela svog i zatvori usta lavovima, te mi ne naudiše; jer se nađoh čist pred Njim, a ni tebi care, ne učinih zla“ (stihovi 20 i 21). I time je zauvek savršeno pokazano da je svako, ko se ne obazire na zakon kojim se pokušava uticati na služenje Bogu, nevin pred Bogom, jer ne čini zla ni caru, ni državi, ni društvu, niti ijednom principu zakona ili vlasti.

Ovo je božanska istina, koja opet pokazuje da nijedna zemaljska vlast nema nikakvo pravo niti nadležnost u pogledu religije; to jest, što se tiče dužnosti prema svom Stvoritelju i načinu na koji se ona izvršava (upražnjava). U ovom slučaju postoji dodatni dokaz da nijedna vlast nema pravo da u propise unese zakon koji se tiče religije, i onda da ukazuje na nadmoćnost i važnost tog „zakona“; i kako to onda „nije prvenstveno pitanje religije nego samog zakona“, (što navodno) znači da „mi ne tražimo poslušnost određenoj religiji, već samo poštovanje zakona“. U slučaju Danila i „nadmoćnosti midskog i persijskog zakona“, božanski odgovor na sve takve pozive jeste da ništa što se tiče religije ne može da ima bilo kakvo uporište u zakonu.

Pravo savršene individualnosti u religiji je božansko pravo i zbog toga je apsolutno neotuđivo. A to što verski obredi ili zabrane postaju predmet zakona, ne utiče na slobodno vršenje ovog božanskog prava. Punina ovog prava i savršena sloboda u njegovom vršenju ostaju isti čak i onda kad religija postane predmet i deo zakona. A kada su religija ili verski obredi ili zabrane određeni zakonom, iako taj zakon može da bude nadmoćan i nepromenjiv kao onaj kod Miđana i Persijanaca, božansko pravo i savršena sloboda individualnosti u religiji proširuje se onda na zakon koji uključuje religiju, i takav je zakon jednostavno ništavan. Izgovor za nametanje verskih obreda silom ili zabrana pod plaštom „nadmoćnosti i važnosti zakona“, umesto da ukloni ili ograniči božansko pravo i savršenu slobodu individualnosti u religiji, jednostavno reaguje tako da zapravo uklanja svaki razlog za tvrdnju o „nadmoćnosti i važnosti zakona“ – i u suštini poništava zakon o kome je reč.

Građanski zakon je s pravom nadmoćan u oblasti građanskih stvari, ali u oblasti religije njemu tu jednostavno nema mesta.

U prisutnosti božanskog prava individualnosti u religiji, u odnosu na autokratsku vlast prikazanu u liku cara Navuhodonosora, tu carska reč mora da se menja.

U prisutnosti božanskog prava individualnosti u religiji, u odnosu na nadmoćnost i nepromenjivost zakona, prikazanog u vladavini Miđana i Persijanaca, svaki zakon koji se tiče religije ili je ima u vidu, jednostavno uopšte nije zakon.

Oblast religije je Božja oblast. U toj oblasti Bog je jedini suveren i Njegova volja jedini zakon. U toj oblasti pojedinac stoji sam sa Bogom i odgovoran je samo Njemu.