Na osnovu značajnih činjenica i neospornih događaja, u slučaju cara Navuhodonosora i trojice jevrejskih mladića, zauvek je jasno pokazana božanska istina i princip da nijedan monarh nema prava da utiče na religiju naroda. Kao i to da, s obzirom na pravo individualnosti u religiji, careva reč mora da se menja.

Prema odgovarajućim činjenicama i događajima u slučaju medo-persijske vlasti protiv Danila, zauvek je jasno pokazana Božja volja, istina i princip da, u vezi sa religijom naroda, nikakav zakon niti vlast preko zakona nema pravo da učini bilo šta.

I da je, s obzirom na pravo individualnosti u religiji, bilo koji zakon koji se odnosi na religiju ništavan. Kao i da je svaki pojedinac, koji zanemaruje i ne poštuje takav zakon, „nedužan“ pred Bogom i „ne čini zla“ vlasti, zakonu ili društvu.

Ta dva primera i principi pokrivaju (obuhvataju) svaku fazu zemaljske vlasti i tako čine jasnom veliku i važnu istinu da je religija, sa svojim obredima, institucijama i svetkovinama, potpuno izuzeta i potpuno oslobođena suda zemaljskih vlasti u bilo kojoj fazi ili obliku.

Tako se religija, sa svim što uz nju ide, tiče isključivo pojedinca u njegovom ličnom odnosu sa Bogom.

Međutim, postoje i druga sredstva pomoću kojih je čovek pokušavao da vlada čovekom u oblasti religije, a to je pomoću Crkve preko države.

Ljudi pozvani iz sveta i odvojeni od sveta za Boga predstavljaju Njegovu crkvu u svetu. Kad je Bog pozvao svoj narod iz Misira (Egipta), on je prvo bio „crkva u pustinji“. Posle toga su bili crkva u zemlji Hananskoj (Palestinskoj).

Zbog svoje tvrdovratosti, tvrdoće srca i slepila uma oni su, nažalost, promašili veliku nameru koju je Bog imao sa njima kao svojom crkvom. Ali, u svojoj dobroti i milosti, Bog ih je iz generacije u generaciju „nosio i hranio u pustinji“ (Dela apostolska 13,18 – Čarnićev prevod). Tako je taj narod, prolazeći kroz mnoge promene i probleme trajao kao crkva sve do vremena kada je Gospod Hristos došao na zemlju. I za sve to vreme, ova crkva bila je naslednik najslavnijih obećanja o rasprostranjenom carstvu i vladavini.

U vreme kada je Hristos došao na zemlju kao čovek, vlast i moć Rima držali su narod te crkve u neumoljivoj i okrutnoj ovozemaljskoj potčinjenosti, i on je čeznuo za obećanim Izbaviteljem. Taj Izbavitelj je bio mnogo puta obećan i konačno je došao. Međutim, crkveni velikodostojnici su dopustili da im svetovne težnje zatvore oči pred duhovnošću obećanog carstva i vlasti, pa su očekivali, i učili narod da očekuje političkog i zemaljskog izbavitelja, koji će skršiti rimski jaram, slomiti njegovu moć i uzvisiti crkvu izabranog naroda na položaj moći i vlasti nad narodima, kao odgovor na dugo vladanje tih naroda nad njima.

Kada se Isus pojavio u svojoj javnoj službi, velikodostojnici crkve pridružili su se mnoštvu koje se sabralo da ga čuje, slušajući sa zanimanjem, nadajući se da će On ispuniti njihova očekivanja. Ali, kad su videli da je zanimanje i oduševljenje mnoštva dostiglo tačku „da hoće da dođu da Ga uhvate i da Ga učine carem“ (Jovan 6,15), i kad su videli da Isus, umesto da prihvati ili ohrabri ovu ideju „ode opet u goru“, shvatili su da su, što se tiče Isusa, sve njihove ambiciozne nade u izbavljenje od vlasti Rima, i o uzdizanju nad narodima, potpuno uzaludne.

Sada se Isusov uticaj na narod tako proširio i postao tako jak, da su crkvene starešine uvidele da njihova moć nad narodom naglo slabi. Umesto da vide ostvarenje svojih ambicioznih planova, sa negodovanjem su shvatili da su vlast i uticaj koji su imali nad narodom bili nesumnjivo potkopani, i to od strane potpuno nepoznatog čoveka koji je došao iz grada na najlošijem glasu, i koji je u najboljem slučaju bio samo član crkve. Trebalo je nešto učiniti, i to što pre, da bi sačuvali svoje mesto i dostojanstvo. Očigledno je bilo prekasno da razmišljaju o tome da Mu se zabrani propovedanje ili poučavanje. Sada su dobro znali da se ne samo On nego i mnoštvo ne bi obazirali na takvu zabranu. Ali, postojao je izlaz – sredstvo kojim mogu da sačuvaju svoje mesto i dostojanstvo i da dokažu svoju vlast nad Njim i narodom. Na osnovu mišljenja o sebi i svom položaju, bilo je vrlo lako da svoje mesto i dostojanstvo poistovete ne samo sa položajem, već i sa samim postojanjem crkve, pa čak i same nacije. Zato su zaključili: „Ako ga ostavimo tako, svi će ga verovati; pa će doći Rimljani i uzeti nam zemlju i narod.“ I „od toga, dakle, dana dogovoriše se da Ga ubiju“. (Jovan 11,47.53)

Međutim, pošto su bili potčinjeni rimskoj vlasti, nisu imali zakonsko pravo da nekoga kazne smrću. Zato, da bi ostvarili svoj cilj, moraju steći kontrolu nad državnom ili građanskom vlasti. Nije bilo važno što je ta vlast bila rimska; nije bilo važno što su tu rimsku vlast mrzeli iznad svega na svetu i nisu bili spremni da je dobrovoljno priznaju – sve se to moralo zaboraviti s obzirom na užasnu mogućnost da vide kako u crkvi nestaje njihovo dostojanstvo i moć.

U crkvi su fariseji i irodovci bili na suprotnim stranama. Irodovce su tako nazivali zato što su se udružili sa Irodom. Oni su branili Irodov položaj kao cara Judeje. Ali, Irod je postao car samo zahvaljujući neposrednom naimenovanju od strane Rima, i bio ustoličen i držan kao car samo zahvaljujući moći Rima, jer svako ko je bio pristalica i zagovornik Iroda morao je da bude još veći pristalica i zagovornik Rima.

U toj crkvi fariseji su sebe smatrali elitom pravednika. Oni su bili ekstremna crkvena stranka. Kao takvi, bili su čuvari čistote crkve, čuvari najveće odanosti Bogu i drevnog dostojanstva izabranog naroda. Kao takvi, bili su i veliki i beskompromisni protivnici Rima, i svega što je bilo rimsko ili na bilo koji način povezano sa Rimom.

Međutim, fariseji kao isključivi pravednici i najveći po dostojanstvu, bili su najodlučniji protivnici Hrista; oni su preuzeli vođstvo u savetovanju i planovima da Ga unište. A da bi ostvarili svoj cilj da Ga ubiju, moraju sarađivati sa svetovnom – rimskom vlašću. Stoga, da bi ostvarili svoj cilj protiv Isusa, oni će prikriti sopstvenu mržnju prema Rimu i za ostvarenje svog cilja protiv Isusa koristiti upravo moć Rima, koju su samim svojim zvanjem posebno osporavali i protivili joj se.

Jedini način na koji će jednim potezom preći ovaj ponor ka Rimu i osigurati svetovnu vlast, bio je da se slože sa irodovcima. A irodovci, koji su se manje protivili Isusu od fariseja, bili su spremni na sklapanje takvog saveza. Tim savezom će se ova politička stranka ujediniti sa farisejima, a politički uticaj i vlast te stranke biće na raspolaganju crkvenim vođama. To će im osigurati korišćenje vojske, koju moraju imati da bi mogli biti bezbedni u svojim otvorenim potezima protiv Isusa.

Savez je sklopljen i zavera oblikovana: „I izašavši fariseji odmah učiniše za Njega veće s Irodovcima kako bi Ga pogubili“ (Marko 3,6). „Tada odoše fariseji i dogovoriše se kako da Ga uhvate u reči. I poslaše mu svoje učenike sa Irodovcima, doušnike koji su se pretvarali kao da su iskreni, kako bi Ga uhvatili u reči i predali Ga namesnikovoj sili i vlasti.“ (Matej 22,15.16; Luka 20,20 – prevodi Čarnić i SSP). A taj namesnik bio je Rimljanin Pilat.

I kad je konačno došlo vreme, taj strašni ponoćni čas, kad Juda „uze četu“ ljudi i vojvodu i momke „s noževima“ da idu u Getsimaniju, „četa i vojvoda i momci“ došli su po uputstvu „glavara svešteničkih i fariseja“, uhvatili i vezali Isusa.

Zatim su Ga odveli Ani, Ana Ga je poslao Kajafi, a Kajafa Pilatu, rimskom upravitelju. Pilat Ga je poslao Irodu, koji Mu se „sa svojim vojnicima“ narugao pa Ga je obukao u skerletni plašt i poslao nazad Pilatu. A kada je Pilat hteo da Ga pusti, oni su potegli političko pitanje i govorili o odanosti cezaru i Rimu, što je čak nadmašilo odanost samog Rimljanina Pilata: „Ako ovog pustiš nisi prijatelj cezaru. Svaki koji sebe carem gradi protivi se cezaru“. (Jovan 19,12)

Pilat je učinio poslednji pokušaj: „Zar cara vašeg da razapnem?“, da bi mu oni odgovorili rečima kojima su izrazili svoje konačno napuštanje Boga i svoje potpuno jedinstvo s Rimom: „Mi nemamo cara osim cezara. Raspni ga, raspni. A oni jednako navaljivahu s velikom vikom, i iskahu da Ga se razapne; i nadvlada vika njihova i glavara svešteničkih“.

Tako je učinjen najveći zločin i najglasniji greh u istoriji cele vasione, a to je omogućeno ujedinjenjem crkve i države – crkve koja je kontrolisala građansku vlast, koristeći njenu moć da ostvari svoju zlu volju i svoj opaki cilj.

Ta užasna činjenica potpuno je dovoljna da stalnom i trajnom osudom i večnom sramotom obeleži takvu povezanost bilo gde i zauvek. I upravo sa takvim primerom na umu, nije čudo da se to ujedinjenje crkve i države – crkve koja kontroliše svetovnu vlast – pokazalo i mora uvek pokazati najvećim prokletstvom za ljude i nacije, ma gde se pojavilo i u sva kasnija vremena.

Otuda je istina, i potpuno potvrđeno, da je „svetovna vlast dokazano sotonski dar crkvi“.