Videli smo da nikakva carska vlast nema pravo da prisiljava na nešto ili zahteva bilo šta u vezi sa religijom. A kada to bilo koja sila čini, pravo na individualnost u religiji je uzvišenije i carska reč mora da se menja.

Takođe smo ustanovili da nijedna vlast, kojoj je zakon na prvom mestu, nema pravo da u zakonodavstvo unese neku zakonsku odredbu, uredbu ili propis koji se tiču religije. A ako to učini, pravo na individualnost u religiji ostaje na prvom mestu, pa je onaj ko takav zakon ne poštuje nevin pred Bogom, jer nije učinio nikakvo zlo vlasti, zakonu i društvu.

Ustanovili smo da crkva nema pravo da koristi građansku vlast za sprovođenje svoje volje ili ostvarenje svojih ciljeva. A kada to čini, stvara vezu koja predstavlja najveće bezakonje, pa je to sotonski dar u posedu takve crkve. Međutim, pravo na individualnost u religiji još uvek je na prvom mestu i treba ga slobodno koristiti.

Postoji još jedna kombinacija pomoću koje čovek nastoji da upravlja religijom: to je sama crkva, crkva sama po sebi – crkva u odnosu na verništvo. I u ovome, bilo da je reč o principu, ili o nekom značajnom iskustvu, Pismo nije ništa manje određeno nego u bilo kom drugom primeru datom povodom tog predmeta.

Već je rečeno kako je stari Izrael (Izrailj) nakon oslobođenja iz Egipta prvo bio „crkva u pustinji“, kasnije crkva u Hananu; i da je taj isti Izrael, u vreme kad je Hristos bio na zemlji, iako po duhu i u suštini daleko od Božjeg ideala za njih, u stvari još uvek bio direktan potomak prvobitne crkve.

Zvanična organizacija te crkve bila je takođe još uvek ista po poreklu. Sveštenstvo – sveštenički glavari i prvosveštenik – po redu i nasledstvu bili su direktan nastavak poretka koji je Gospod uspostavio u pustinji preko Mojsija. Zvanična skupština crkve – Sinedrion – po zamisli i obliku potekla je od sedamdeset starešina koje je Gospod preko Mojsija imenovao u pustinji. Tako je u vreme Hristovog boravka na zemlji ceo Izrael – sveštenstvo i sabor – po obliku i u stvarnosti poticao od božanskog reda koji je Gospod uspostavio u pustinji preko Mojsija; zaista je bio crkva i potomak crkve iz pustinje.

I Gospodnji apostoli i Isusovi učenici su svi bili, bez izuzetka, članovi te crkve. Oni su podjednako sa drugima učestvovali u obredima i bogosluženjima te crkve. Odlazili su u određeno vreme u hram sa svima ostalima na bogosluženje i poučavali u hramu (Dela 2,46; 3,1; 5,12). Narodu je to bilo drago i velika Božja sila bila je nad svima njima.

Ali, apostoli i učenici su već nešto bili naučili i poznavali božansku istinu, koju velikodostojnici u crkvi nisu znali, niti su hteli da (je) priznaju. I pošto su znali, učenici su o tome govorili. Zato su propovedali Isusa, i vaskrsenje i spasenje kroz Njega, i da nema drugog puta – osim tog Isusa, čiji su „izdajnici i krvnici“ (Dela 7,52) sada postali zvanični poredak i organizacija crkve. Ovaj zvanični poredak i organizacija crkve prisvojili su pravo da odluče da ti obični članovi crkve ne smeju da propovedaju ni naučavaju ovu istinu, za koju su znali da je istina.

U skladu s time, sveštenici i hramske vlasti uhapsili su Petra i Jovana, i strpali ih u zatvor dok su ovi, idući u hram na čas molitve, izlečili hromoga verom u Isusovo ime, a Petar uz to propovedao okupljenom i zadivljenom mnoštvu. Onda su se sutradan ceo službeni aparat i organizacija crkve – knezovi, sedamdeset starešina, književnici, sveštenici i prvosveštenik – okupili, doveli Petra i Jovana i stavili ih nasred dvorane, i zatražili da im kažu ko im je dao vlast da propovedaju: „Kakvom silom ili u čije ime učiniste vi ovo?“ (Dela 4,7)

Tada je Petar „napunivši se Duha Svetog“ odgovorio. U celom skupu „čudili su se“ odvažnosti ove dvojice običnih i nepismenih članova crkve u prisutnosti ovog impresivnog službenog tela, i „prepoznali su – da su (ovi) bili sa Isusom“. Petra i Jovana su izveli iz dvorane, dok u saboru „počeše da se savetuju među sobom“.

Nakon većanja su odlučili: „Da im oštro zapretimo da više ne govore za ime ovo nikome“. Ali, Petar i Jovan su odmah odgovorili: „Sudite je li pravo pred Bogom da vas većma (više) slušamo negoli Boga? Jer mi ne možemo ne govoriti šta videsmo i čusmo“. Na osnovu tog tako brzo datog odgovora, ovom skupu se učinilo da ti jednostavni ljudi, obični i nepismeni članovi crkve pokazuju da je moguće da i takvi budu naučeni od Boga i da im je dato od Boga da znaju neke stvari, koje ceo ovaj skup najviših funkcionera i najučenijih ljudi crkve ne zna; da uopšte nemaju nameru da obraćaju pažnju na naredbu sabora, već će uprkos svemu što bi sabor mogao da kaže ili učini, oni i dalje nastaviti sa propovedanjem. Dovoljno jasno, sa gledišta ovog sabora, takav postupak je za svakoga lično mogao da znači da će individualna nezavisnost oboriti svaki poredak i vlast.

Takav odgovor takvih osoba takvom službenom i dostojanstvenom telu, takav odgovor jednostavnih ljudi, običnih članova crkve uzvišenom zvaničnom skupu ljudi, koji su vekovima bili najviši službenici i božanski određen red u organizaciji crkve, ovi funkcioneri nisu mogli smatrati ničim drugim do otvorenom drskošću i narušavanjem svakog reda i organizacije u crkvi.

Međutim, sabor ih je pustio uz ozbiljnu pretnju da više ne poučavaju ljude.

Pošto su bili pušteni, Petar i Jovan su otišli drugim učenicima „i javiše im šta su im rekli prvosveštenici i starešine“ (stih 23). I svi drugi, umesto da ih to zbuni ili uplaši, ne samo da su odlučno odobravali to što su Petar i Jovan učinili, već su „jednodušno“ hvalili i slavili Boga, moleći ga: „Pogledaj na njihove pretnje, pa daj svojim služiteljima da potpuno slobodno objavljuju tvoju reč“ (stih 29). I Bog je dao svedočanstvo o njihovoj hrišćanskoj vernosti i „zatrese se mesto na kom su bili okupljeni, te se svi ispuniše Duhom Svetim, i propovedahu slobodno reč Božiju“ (stih 31). „A mnoštvo ljudi i žena, koji su verovali u Gospoda, bivalo je sve veće“ (Dela 5,14 – Čarnić). Ova otvorena neposlušnost „vlastima“ crkve, ovo smelo preziranje uspostavljenog reda i organizacije nije se moglo dozvoliti. Zato su sve apostole uhapsili i strpali u tamnicu, jer „ustade poglavar sveštenički i svi koji behu s njim, … i napuniše se zavisti, i digoše ruke svoje na apostole, i metnuše ih u opšti zatvor“. (stih 17)

Ali, gle! „Anđeo Gospodnji otvori noću tamnička vrata, izvede ih i reče: idite, istupite u hramu i govorite narodu sve reči ovoga života. Čuvši to oni pred zoru uđoše u hram i učahu.“ (stihovi 19-21)

To jutro poglavar sveštenički i oni koji su bili sa njim,

„sazvaše sinedrion i sve starešine sinova Izrailjevih (Izraelovih), te poslaše ljude u tamnicu“ kako bi doveli apostole da odgovaraju za svu tu „nepokornost“, „otpad“ i „protivljenje organizovanom delu“ crkve. Poslanici su se vratili i izvestili da su tamnicu našli zaključanu i čuvare gde stoje pred vratima, ali unutra nije bilo zatvorenika. Dok su se okupljeni na saboru pitali šta bi to moglo da znači, došao je jedan čovek koji je rekao da ti ljudi „stoje u crkvi i uče narod“. (stih 25)

Ponovo su poslali ljude da ih uhapse i izvedu pred sabor. Prvosveštenik je odmah pitao: „Zar vam nismo strogo naredili da ne učite u to ime, a gle vi ste napunili Jerusalim svojom naukom“.

Odgovor apostola je glasio: „Boga treba slušati više nego ljude. Bog otaca naših vaskrsao je Isusa koga ste vi obesili na drvo i ubili. Njega je Bog svojom desnicom uzvisio kao poglavara i spasitelja, da dodeli Izraelu pokajanje i oproštaj grehova. Mi smo svedoci svega toga, i Duh Sveti koga je Bog dao onima koji su mu poslušni“.

Zbog te smele upornosti da idu zabranjenim putem, sabor je razmišljao o tome „da ih pobiju“. Gamalailo je sabor odvratio od namere da apostole stvarno pobiju. Ali, opet su ih pozvali i „išibaše ih“, a onda im „narediše da ne govore u Isusovo ime pa ih oslobodiše“.

Apostoli su otišli sa sabora. Međutim, umesto da se potčine, ili uplaše sabora, ili onoga što su im ovi učinili, opet su se radovali što su se udostojili da pretrpe udarce i sramotu od strane organizacije crkve, pošto su učili ono što su videli i znali da je istina. I bez obzira na to što su to bile „sve starešine sinova Izraelovih“, odnosno svi koji su predstavljali zvaničnu organizaciju crkve koja je s njima tako postupala i više puta im naredila da uopšte ne smeju da propovedaju niti da uče ono što su propovedali i naučavali, „svaki dan u crkvi i po kućama ne prestajahu učiti i propovedati jevanđelje o Isusu Hristu“.

Tako je jasnim činjenicama o ovim značajnim događajima Bog dokazao da je pravo na individualnost u religiji, u veri i učenju, iznad sveg zvaničnog sveštenstva, saveta ili sabora bilo koje crkve. Ovim neospornim biblijskim izveštajem pokazano je da nikakav crkveni skup ili sabor ili odbor nema vlast niti pravo da naredi ili određuje šta će bilo ko, čak i između vlastitih članova crkve, učiti ili propovedati.

„Što se tiče procedure u stvarima ‘prestupa’ ili ‘greške bilo kog člana’, crkva je dobila božanska uputstva i smernice kako da postupi. I njih treba verno da sledi po slovu i duhu, i duhom krotosti da ‘pridobije’ i ‘obnovi’ takvog, a nikada da ga osuđuje ili da ga odbaci. Međutim, što se vere tiče, crkva nema božanska uputstva i zato nema pravo da vlada vašom verom. ‘Veru koju imaš, imaj je za sebe pred Bogom’ (Rim. 14,22 – Čarnić). ‘Gledajući na Isusa, začetnika i usavršitelja vere’ (Jev. 12,2 – Čarnić).“

Zahvaljujući izveštaju u ovom slučaju dokazuje se sledeće:

Jednako sigurno kao u slučaju Navuhodonosora i trojice Jevreja pokazano je na božanski način da nijedan monarh nikada nema prava da naredi bilo šta što se tiče religije.

Isto tako sigurno kao u slučaju zakona i vlasti Miđana i Persijanaca pokazano je na božanski način da nijedna vlast nikada nema prava da donosi bilo kakve zakone koji se odnose na religiju.

Jednako sigurno kao u slučaju izraelske crkve protiv Hrista pokazano je na božanski način da nijedna crkvena vlast nikada ne može imati pravo da koristi građansku vlast kako bi ostvarila svoju volju i unapredila svoje ciljeve.

Isto tako sigurno kao u slučaju izraelske crkve protiv Gospodnjih apostola i učenika, takođe je na božanski način pokazano da nijedna crkva, ni sabor ni odbor niti neki drugi skup ili društvo zvaničnika ili drugih, nikada ne može da ima pravo da ijednom članu čak i svoje sopstvene zajednice zapoveda šta bi trebalo da veruje ili ne veruje, poučava ili ne poučava.

Ova četiri slučaja iznesena u Svetom pismu savršeno su paralelna: u svakome od njih vlast koja je pokušala da upravlja religijom direktno se protivila Nebu, pa je bila i raskrinkana od strane nebeskog Boga. I tako je na božanski način pokazano da nijedna od tih vlasti apsolutno nije bila u pravu. A u svakom od tih slučajeva je na božanski način dokazano da je pravo na individualnost u religiji večno pravo.

U svakom od ta četiri slučaja obuhvaćen je i prikazan određeni princip; u četvrtom ništa manje nego u prethodna tri. Kao što Navuhodonosor nije bio u pravu kada je naredio poklonjenje (bogosluženje) pred kipom; kao što medo-persijski zakon nije bio u pravu kada je zabranio poštovanje Boga; kao što izraelska crkva nije bila u pravu kada je koristila građansku vlast da izvrši svoju volju protiv Gospoda Isusa, tako, sasvim izvesno, ta ista crkva nije bila u pravu kada je branila bilo kom članu crkve da uči ili propoveda istinu koju je saznao od Gospoda Isusa i Božjim Duhom.

Kao što je u slučaju Navuhodonosora postojao princip da nijedan car nikada nema pravo da čini ono što je taj car učinio; kao što je u slučaju medo-persijskog zakona postojao princip da nijedan car nikada ne može imati pravo da postupi kao što je on postupio; i kao što je u slučaju zakona Miđana i Persijanaca postojao princip da nijedan zakon ne može nikad da bude u pravu ako je sličan tome zakonu; kao i u slučaju crkvene organizacije koja je koristila građansku vlast protiv Hrista, princip je da nijedna crkva niti crkveni red ili organizacija ili uprava ne može nikada imati pravo da koristi građansku vlast na bilo koji način; kao u slučaju izraelske crkve protiv apostola, princip je da nijedna crkva niti crkveni red ili organizacija ili uprava, nikada ne može imati pravo da postupa na način sličan onome na koji je uprava crkve tada postupila.

Ne! Gamalailov savet crkvenom saboru tog dana bio je ispravan i takav ostaje zauvek. To je božansko uputstvo svakom crkvenom skupu, savetu ili saboru zauvek: „Ostavite ih“. Ako su propovedanje ili delo samo od čoveka, ili ljudskog porekla, sami će od sebe propasti. A ako je od Boga, ne možete ga srušiti šta god da uradite. U tom slučaju, ma šta radili kako biste ga zaustavili, naći ćete da se borite protiv Boga. Ova stvar je u Božjoj ruci (oblasti). Ona podleže samo Njegovoj nadležnosti. Pustite to tako, uzdajte se u Boga i služite Mu po sopstvenom ubeđenju; a ostavite i druge da to isto čine.

Ovo je takođe dovoljno jasno i kada je reč o samoj istini. Jer, Sveti Duh se daje svakom pojedincu da ga vodi „u svu istinu“ (Jovan 16,13). Božja istina je večna i beskonačna. I zato će uvek biti istinito da će i dalje postojati beskonačna i večna istina u koju hrišćanin treba da bude doveden. Po prirodi stvari, nemoguće je da iko drugi osim beskonačnog i večnog Duha vodi čoveka u Božju istinu. Zbog toga svaka duša mora da bude beskonačno i večno slobodna da je beskonačni i večni Duh vodi u tu beskonačnu i večnu istinu.

Reći bilo šta drugo znači samo ograničiti Božju istinu i ograničiti napredovanje uma u upoznavanju istine i Boga; a znači i stvarno zaustavljanje svake mogućnosti napretka. Zamislite kakvo bi stanje čovečanstva i sveta bilo danas, da su Gospodnji apostoli i učenici priznali princip koji je usvojila izraelska crkva i da su poslušali njene zapovesti! Ali, krajnje nepravedno što bi se moglo reći osim ovog, ogleda se u činjenici da se time priznaje, odobrava i postavlja samo ljudski sud na mesto večnoga Duha, i skupu grešnih ljudi daju ovlašćenja, koja su ovlašćenja isključivo tog beskonačnog i večnog Duha, to jest da vodi u svaku istinu.

Međutim, iako je sve to jasno zahvaljujući jednostavnom ispoljavanju istine, žalosno je ali tačno da od kraja apostolskog doba do ovog časa, nije postojala a i danas ne postoji ni jedna jedina crkvena „organizacija“ ili verska zajednica u svetu, koja se nije zalagala za isti taj princip, zauzela isti stav i učinila istu stvar kao jevrejska crkva u slučaju apostola. I danas nema verske zajednice u svetu, do one poslednje koja se pojavila, u kojoj bi na neki način bilo priznato pravo i sloboda svakog pojedinog člana crkve, da bude vođen Svetim Duhom u istinu i u poučavanje i propovedanje istine, koju uprava verske zajednice ne poznaje ili odluči da ne prizna. A ako je bilo koji član tako vođen i poučava i propoveda istinu koju zna, zahvaljujući Duhu i Božjoj Reči, uprava te verske zajednice se odmah budi i pokreće svoju mašineriju, i istim duhom i na isti način kao jevrejska crkva zabranjuje mu da dalje poučava i propoveda u to ime. A ako on, kao u slučaju apostola, zanemari takav postupak i zabranu, i ne prestane da poučava (druge), propovedajući Isusa u istini, onda ga, kao i apostole, progone i isteruju.

I upravo je to jedini razlog za postojanje trista šezdeset pet ili više verskih zajednica u svetu.

Ali, hoće li ikada prestati ovo zlo? Hoće li ikada doći vreme, ili neće nikada, da se među hrišćanima prizna osnovno hrišćansko načelo prava na individualnost i slobodu u veri i na vođenje u božansku istinu? Hoće li ikad doći vreme, ili neće nikada, da u svetu postoji grupa hrišćana koja će priznati da je Sveti Duh Vodič u svaku istinu, koja će priznati pravo i slobodu svakom hrišćaninu da bude vođen u svaku istinu tim Duhom istine, i koja će priznati slobodu svakom hrišćaninu da drži, poučava i propoveda bilo koju od istina i sve istine, u koje Duh istine može da ga dovede?

Zar nije vreme da do toga dođe? Zar nije vreme da se prizna ovaj hrišćanski princip, da među hrišćanima treba da preovlada takvo stanje? Čak je i svet naučio princip da monarh i autokrata moraju da priznaju potpuno i savršeno pravo na individualnost i slobodu u religiji. Čak je i svet naučio da zakon mora da prizna puno i savršeno pravo na individualnosti i slobodu u religiji. Čak je i svet naučio da crkva ne sme da koristi građansku vlast da bi sprovela svoju volju, već mora da prizna puno i savršeno pravo u oblasti ubeđenja, i zato mora da prizna slobodno i savršeno pravo na individualnost i slobodu. Ali, mora li biti da sama Crkva nikad ne nauči da prosto mora da prizna savršeno pravo na individualnost i slobodu u veri, u Duhu i u istini? Zar nije krajnje vreme da hrišćanska crkva nauči da bi trebalo da prepozna osnovno, savršeno autentično, načelo svog sopstvenog porekla i postojanja? I ako mora biti tako da nijedna verska zajednica nikad ne nauči ili ne priznato osnovno načelo svog sopstvenog porekla i postojanja, zar onda nije nesumnjivo krajnje vreme da pojedinačni hrišćani svuda priznaju i stalno praktikuju to osnovno načelo svog porekla i postojanja kao hrišćana, kao i osnovno načelo porekla i postojanja hrišćanske crkve?

Tako treba da bude i biće. Bog individualnosti i slobode neće dopustiti da božanski princip i pravo na individualnost i slobodu u veri i istini, koje je On tako čudesno oblikovao i kroz sve vekove neprestano činio jasnim i održivim, budu više ikad potisnuti i gaženi, nepriznati i pogrešno tumačeni od strane hrišćanske crkve i hrišćanskog naroda. Ne, ta predivna istina, koja je osnovna i vrhunska istina u postojanju hrišćanske crkve i samog hrišćanstva – ta božanska istina će pobediti i zauvek sačuvati svoje božansko mesto pred svetom i u crkvi. A oni koji podržavaju tu božansku i osnovnu istinu hrišćanske religije i crkve biće sada i zauvek, kao što su bili u početku, prava hrišćanska crkva u svetu. Činiće tu „slavnu crkvu“ (Efe. 5,27) koju će Hristos koji je sebe dao za Crkvu da „posveti, očistivši je kupanjem u vodi rečju (pomoću reči)“ (Efe. 5,26 – eng. prevod), kako bi pri svome slavnom dolasku „sebi postavio slavnu Crkvu, koja nema mrlje, ni bore, ili tako što, nego da bude sveta i neporočna“. (27. stih – Čarnić)

U celom ovom izveštaju o izraelskoj crkvi protiv apostola, jasno se ističe transcendentno (onostrano) značenje istine koja je dostojna da je svaki hrišćanin najozbiljnije razmatra. A ta istina glasi da je ono što je do tog vremena bila prava crkva, pozvana i sačuvana od Gospoda, tu i tamo prestajala da bude prava crkva. A da je ono što je ta crkva prezirala i zabranjivala, i progonila i izbacivala, postalo prava crkva.

I tako će to uvek biti. (Jovan 9,34-38)