Na osnovu Svetog pisma jasno je da je božansko pravo na individualnost u religiji nadmoćnije od autokratske monarhije, od bilo kakve uredbe, statuta ili zakona, od crkve koja koristi građansku vlast, pa i same crkve kada je reč o njenim vernicima.

Postoji još jedan mogući odnos – odnos pojedinca prema pojedincu. Ali, ako je na osnovu Božje reči jasno da ni autokratija, ni državni zakon, ni crkva koja koristi građansku vlast, ni crkva u odnosu na svoje vernike, nemaju vlast, nadležnost ili pravo u oblasti religije s obzirom na nadmoćno i apsolutno pravo na individualnost, onda je jasno da ni pojedinac ne može da ima nikakvu vlast, nadležnost ili pravo nad drugim pojedincem kada su u pitanju stvari koje se tiču religije.

Iako je to jasno samo po sebi, dobro je da proučimo neke biblijske tekstove o ovome, kao i o svakoj drugoj fazi ovog predmeta.

Vera je dar od Boga, i to pojedincu. Isus Hristos je Načelnik i Usavršitelj vere. Pošto je tako, po prirodi stvari niko nikad, osim Hrista, ni po kakvoj pravdi, nikakvom vlašću, nadležnošću ili po pravu, ne može da utiče na ispovedanje vere koja je vitalni elemenat religije. S obzirom da je Isus Hristos Načelnik i Izvršitelj vere, jedino On ima suverenost i nadležnost u pitanjima koja se tiču vere i ispovedanja vere, odnosno religije.

U skladu s tim Pismo kaže: „Veru koju imaš, imaj je za sebe pred Bogom“ (Rimljanima 14,22 – Čarnić). Pošto je vera Božji dar, a Hristos je njen Načelnik i Svršitelj, nemoguće je da čovek ikom drugom osim Bogu u Hristu duguje odgovornost u pogledu vere ili njenog ispovedanja, a to je religija. I to je razlog i garancija za potpunu individualnost u religiji.

Zato Božja reč stoji zauvek zapisana za svakog pojedinog vernika: „Prihvatajte slaboga u veri, da se ne bi kolebao u svojim mislima“ (da ne sudimo o njegovim sumnjičavim mislima; da ne odlučujemo o njegovim kolebanjima), ... da ga ne „nipodaštavamo“, niti da ga „osuđujemo“, „jer ga je Bog primio“. (Rim. 14,1-3 – Čarnić)

Neka bude zapamćeno i zauvek poštovano da je razlog, dat od Boga, zašto nijedan hrišćanin ne može da se „raspravlja sa drugim “ ili da „nipodaštava“ ili „osuđuje“ drugoga: „Jer ga je Bog primio“.

„Jer ga je Bog primio“, „prihvatite“ ga i vi.

„Jer ga je Bog primio“ na temelju njegove vere, „prihvatite“ ga i vi na temelju njegove vere.

Čak i ako je „slab u veri“, Bog ga je primio. I zato, čak i ako je još uvek slab u veri, „prihvatite“ ga. Iako je „slab u veri“, reč je o „veri“ u kojoj je slab. A upravo je u toj veri, i tom verom, spasen. Ta vera je dar od Boga, data da spase dušu, i ko god je u toj veri, čak i ako je slab, ima Božje spasenje koje dobija verom. A Hristos je Načelnik i Savršitelj te vere. I ko god je u toj veri, ima Hrista koji deluje u njemu da dovrši blagosloveno delo ove vere za večno spasenje duše. Tom verom pojedinac treba da se drži Boga koji je dao i Hrista, njenog Načelnika i Izvršitelja. Pošto je vera dar od Boga kroz Hrista, onaj ko je ima, ima je samo zahvaljujući Bogu u Hristu, i u toj veri on je odgovoran isključivo Bogu u Hristu.

Stoga „prihvatite slaboga u veri … jer ga je Bog primio“. Pošto je Bog davalac „vere“ kroz Hrista, Načelnika i Usavršitelja vere, svako „u veri“ odgovoran je Bogu u Hristu. Zato „prihvatajte slaboga u veri, da se ne bi kolebao u svojim mislima“, da ga ne „nipodaštavate“ niti „osuđujete“, jer – pošto „ga je Bog primio“ „u veri“, i pošto je on „u veri“, odgovoran je jedino Bogu: „Ko si ti koji sudiš tuđem sluzi?“ (Stih 4). Po pravdi to nije moguće ni ako je on sluga čoveku, a pogotovo kada je Božji sluga, prihvaćen od Boga „u veri“.

Ko si ti koji sudiš Božjem sluzi, koga je Bog primio „u veri“? „On svom gospodaru stoji ili pada. Ali će ustati; jer je Bog kadar podignuti ga.“ A kad je „Bog primio“ „u veri“ onoga koga vi i ja ne prihvatamo „u veri“, gde ćemo se onda mi pojaviti? Onda u pitanju nije odnos između nas i njega, već između Boga i nas. Dakle, upravo se mi ne slažemo sa Bogom i sudimo se s Njim. A kada se sudimo sa Bogom zbog toga što je „u veri“ prihvatio onog koga mi ne želimo da prihvatimo „u veri“, jasno je da ne možemo opstati na sudu, jer mi sami nismo „u veri“.

I kada Bog bude učinio da se „u veri“ podigne i stoji onaj koga vi i ja ne prihvatamo, koga vi i ja ne podižemo niti pokušavamo da mu pomognemo da stoji, onda je takav čovek potpuno siguran kod Boga „u veri“. Čak i ako je „slab u veri“, Bog je u stanju da ga podigne i učini da stoji i „biće ipak postavljen“, jer može da ga postavi Bog koji ga je primio „u veri“ koju Hristos daje, a Hristos je Načelnik i Izvršitelj te vere. A šta se tiče vas i mene, u svemu tome, „koji misli da stoji neka se čuva da ne padne“. (1. Kor. 10,12)

Još jedan predmet koji savršeno prikazuje individualnost čoveka u religioznim pitanjima, a koji sledi neposredno nakon prethodno citiranih reči, jeste: „Tako jedan razlikuje dan od dana, a drugi drži sve dane da su jednaki: svaki da bude uveren za svoju misao“. (Stih 5)

Ovaj tekst ne kaže da su svi dani jednaki, već da neko „drži sve dane da su jednaki“. Sveto pismo je savršeno jasno kada se radi o istini da svi dani nisu jednaki, da postoji dan koji je Bog proglasio svojim, i koji je za čovekovo večno dobro odvojio od svih ostalih dana. Taj dan je „odmor Gospodu Bogu tvom“.

Iako je to tačno na osnovu Božje reči, ipak što se tiče svetkovanja ili nesvetkovanja tog dana, Gospodnja reč jasno kaže: „Svaki da bude uveren za svoju misao“. I ovom izjavom On je ponovo potvrdio savršenu nadmoćnost i apsolutno pravo na individualnost u religiji.

Usput rečeno, ovaj predmet spominje nešto što je danas svuda prisutno: pitanje prisilnog svetkovanja dana odmora. Ali, u svemu što se tiče svetkovanja ili poštovanja tog dana, Božja reč upućena svim ljudima glasi: „Svaki da bude uveren za svoju misao. Koji razlikuje dane, Gospodu razlikuje; i koji ne razlikuje dane, Gospodu ne razlikuje“.

Ako se neki dan ne „razlikuje“ (poštuje) ili ne svetkuje Gospodu, on se uopšte ne razlikuje niti svetkuje, jer u njemu nema ničega što bi se poštovalo. Bog je taj koji je izabrao, označio i odvojio taj dan. Prema tome, svetkovanje tog dana tiče se Boga; ono je u veri i savesti samo stvar između Boga i pojedinca. Otuda je svako svetkovanje dana odmora nametnuto zakonom, propisom, policijom, sudom, tužbom ili progonstvom u prvom redu direktno mešanje u Božju oblast i u oblast vere i savesti pojedinca; a, s druge strane, to i nije svetkovanje dana odmora, niti to može da bude, jer ne dolazi od osvedočenja uma.

Bog je odredio da se svetkuje dan koji je On izabrao i posvetio; to je tačno. On poziva sve ljude da ga svetkuju; to je tačno. Ali, što se tiče svetkovanja ili razlikovanja tog dana, Božja reč izričito objavljuje da je to čisto individualna stvar: „Svaki da bude uveren za svoju misao“. I ako neko nije potpuno osvedočen u mislima i zato ne svetkuje taj dan Gospodu, on je odgovoran samo Bogu, a ne nekom čoveku, niti skupu ljudi, niti kakvom zakonu, ili vlasti, ili sili na ovom svetu.

Iz toga proizlazi poziv za priznavanje savršene individualnosti u religiji – s obzirom na strašnu činjenicu da postoji Hristov i Božji sud. Ovaj poziv glasi: „A ti zašto osuđuješ brata svog? Ili ti zašto ukoravaš brata svog? Jer ćemo svi izići na sud pred Hrista. Jer je pisano: Tako mi života, govori Gospod, pokloniće mi se svako koleno, i svaki jezik slaviće Boga“. (Stihovi 10 i 11)

Svako od nas mora da izađe na sud pred Hrista i Boga. Kako onda može biti pravedno da neko od nas bude pozvan da sudi drugome, ili da mu bude suđeno od drugih, u oblasti religije, odnosno onoga za šta treba da odgovaramo na Hristovom sudu?

Ne, ne. „Jer je jedan vaš učitelj, a vi ste svi braća“ (Mat. 23,8). „Ne opadajte (ne ogovarajte – prevod Sinoda SPC) jedan drugoga, braćo. Ko opada brata ili osuđuje svoga brata - opada zakon i osuđuje zakon; ako pak osuđuješ zakon, ne izvršuješ zakon, nego si njegov sudija. Zakonodavac i sudija je samo jedan - koji može da spase i pogubi. A ko si ti što osuđuješ bližnjega?“ (Jakov 4,11.12 – Čarnić)

To što postoji Hristov i Božji sud pred koji svi moraju da izađu, da svako odgovara za dela koja je „u telu činio“ (2. Kor. 5,10) – to je jedna od najsnažnijih garancija za savršenu individualnost u religiji i jedan od najsnažnijih zahteva da to bude priznato od strane svake duše.

Najzad, cela misao i istina o savršenoj individualnosti u religiji izuzetno je dobro sažeta, naglašena i jasno izražena u nadahnutom zaključku: „Tako će, dakle, svaki od nas dati Bogu odgovor za sebe.“ (Stih 12)