U slučaju izraelske crkve protiv njenih članova koji su odlučili da veruju u Hrista i naučavaju istinu o Njemu, savršeno je prikazan princip da nijedna crkva nema vlast, nadležnost ili pravo što se tiče vere ili učenja svakog pojedinog člana same te crkve. (Dela 4. i 5. poglavlje; 2. Korinćanima 1,24)

Postoji još jedan značajan biblijski tekst koji ne samo što ilustruje nepostojanje vlasti, nadležnosti ili prava bilo koje crkve, već objašnjava i neke dodatne principe o velikoj istini verske slobode.

Ovaj značajan biblijski tekst sadrži Isusove reči upućene farisejima i irodovcima – uhodama koje su došle k Njemu sa lukavim pitanjem: „Treba li cezaru (caru) davati harač ili ne?“ (Marko 12,14). S tim novcem u ruci, Isus je rekao: „Čiji je ovo obraz i natpis? A oni Mu rekoše: Cezarev. I odgovarajući Isus reče im: Podajte cezaru cezarevo, a Bogu Božje“.

Ovde su spomenute dve ličnosti – Bog i cezar, dve sile – verska i građanska, dve vlasti – božanska i ljudska, dve nadležnosti – nebeska i zemaljska, i samo njima dvema su, prema božanskom uputstvu, ljudi dužni da daju.

Postoje nadležnost i vlast, sila i pravo koji pripadaju Bogu. Postoje takođe nadležnost i vlast, sila i pravo koji pripadaju cezaru.

To su dve potpuno različite oblasti. Jedna je cezareva; a ono što treba da se daje cezaru nije Božje. Postoji ono što je Božje i to treba davati Bogu, a ne cezaru. To treba davati samo i direktno Bogu. To ne treba davati cezaru, niti Bogu preko cezara.

Na početku je bila, i na kraju će biti, samo jedna oblast, samo jedna nadležnost, samo jedna vlast, jedna sila, jedno pravo – Božje. (1. Korinćanima 15,24-28)

Da se greh nikad nije pojavio, nikad ne bi ni bilo neke druge oblasti, niti neke druge nadležnosti, vlasti, sile ili prava, osim Božjeg. A i kada je nastao greh, da je svaki pojedinac koji je došao na svet prihvatio jevanđelje, nikad ne bi bilo neke druge oblasti ili nadležnosti, vlasti, sile ili prava, osim Božjega. (Efescima 1,7-10; Kološanima 1,20-23)

Ali, neće svi prihvatiti jevanđelje, pa svi neće ni priznati Božju suverenost, nadležnost, vlast, silu i pravo. Pošto ne priznaju Božje carstvo, volju, cilj i silu, a koja je moralna i duhovna, i koja čini moralnim i duhovnim sve koji je priznaju, onda takvi, pošto su grešni, ne uspevaju da budu ni civilizovani. Zato u svemu mora da postoji neka nadležnost i sila koja će naterati one koji neće da budu moralni da budu bar civilizovani. A to je država, građanska vlast, cezar (car); i to je razlog njenog postojanja.

Po prirodi stvari, postoje samo dve oblasti i dve nadležnosti: moralna i građanska, duhovna i telesna, večna i prolazna; jedna Božja, druga cezareva. To su te dve oblasti i nadležnosti, i drugih nema. Jednostavno, drugih i ne može biti. Jedna od njih je Božja oblast i nadležnost; druga je cezareva.

Pošto prema božanskoj reči postoje te dve oblasti, i pošto mogu da postoje samo dve, iz toga jasno i određeno sledi da za crkvu ne može postojati ni carstvo, ni vlast, ni oblast ni nadležnost, jer tu nema mesta ni za šta od toga.

Prema tome, savršeno je jasno da bez prisvajanja i uzurpiranja nijedna crkva ne može imati nikakvo carstvo, ni vlast, ni oblast, ni nadležnost. Crkva nije cezareva; a bez prisvajanja i uzurpacije, crkva ne može da vrši nikakvu cezarevu nadležnost. Cezareva oblast i nadležnost – državna, građanska vlast – pripada potpuno ovome svetu. A crkva sa svim onim što ona jeste, „nije od ovoga sveta“ (Jovan 18,36). Stoga je nemoguće da crkva bez prisvajanja i uzurpacije ikada zauzme cezarevu oblast ili da ima bilo kakvu nadležnost nad cezarovim stvarima, koje su u potpunosti od ovoga sveta.

Pošto je to tako kad je u pitanju odnos crkve prema cezaru, koliko je to još tačnije za odnos crkve prema Bogu. Crkva nije cezareva i ne može biti cezar. Isto tako, crkva nije Bog i ne može biti Bog. Zar nadahnuće nije tako bespoštedno upotrebilo izraze kao što su „čovek greha“, „sin propasti“ (2. Sol. 2,3), „tajna bezakonja“ (stih 7), „sesti u crkvi Božjoj kao Bog pokazujući sebe da je Bog“ (stih 7) – da označi crkvu koja je odlučila da bude carstvo i da vlada, koja je nameravala da zauzme Božju oblast i ima Njegovu nadležnost? Da li je još nešto osim ovoga potrebno kako bi se savršeno pojasnila istina da svaka crkva, koja pretpostavlja da njoj pripada carstvo, da vlada, da ima oblast i nadležnost, pokazuje vrhunac drskosti prisvajanja prava koje joj ne pripada i vrhunac uzurpacije.

Međutim, postavlja se pitanje: zar nije crkva Božje carstvo? Da, jeste – ako se pod izrazom „crkva“ podrazumeva samo božansko shvatanje crkve, kao što je to izraženo u Božjoj Reči: „Punina Onog koji sve ispunjava u svemu“ (Efe. 1,23). Ako se pri upotrebi reči „crkva“ misli samo na to, onda je ona carstvo Božje. Ali, ako se pod „crkvom“ podrazumeva neki ljudski koncept, neka verska sekta ili zajednica, neka zemaljska „organizacija“, onda se ni za jednu crkvu koja je ikad postojala na ovom svetu ne može reći da je Božje carstvo.

No, pretpostavimo da bi tako nešto i moglo da stvarno bude crkva i zbog toga Božje carstvo. Čak bi i tada bilo jasno da bi crkva mogla biti Božje carstvo samo ako bi Bog bio car u njoj. A gde je Bog car, On je car i Gospod, sve u svemu. Bog nije nikad, i nikad ne može biti, car u podeljenom carstvu. On nikada nije delio i ne može nikada deliti svoju vlast sa drugim. Da li će iko ustvrditi ili nagovestiti da stvarno i istinski može da postoji neko Božje carstvo, a da u njemu istinski i stvarno Bog ne bude car; i to car za sve, i u svemu? Ne. Bog u njemu mora biti car, ili to u stvari nije Božje carstvo. On mora u njemu biti car i Gospod za sve, i u svemu, inače to istinski i stvarno nije Božje carstvo. On mora isključivo imati tu oblast, On mora isključivo da vrši vlast, principi moraju biti isključivo Njegovi, ime i ugled moraju biti isključivo Njegovi, u protivnom to nije istinsko i stvarno Božje carstvo.

Duša i duh čoveka, budući da je čovek u svetu, budući da svet postoji, po nameri i pravu Božje su carstvo. I zato je Isus zlim i nevernim farisejima rekao: „Carstvo Božje je u vama“ (Luka 17,21). Ali, u izgubljenom čovečanstvu neko drugi je uzurpirao to carstvo i zaposeo tu oblast. Uzurpator je na prestolu, vršeći vlast kojom zarobljava, unižava i uništava. I mada je po nameri i pravu to carstvo Božje, u suštini nije Njegovo nego pripada drugom. Međutim, kada izgubljena i zarobljena duša dobrodošlicom dočeka Boga u toj otuđenoj oblasti, da s pravom zauzme svoje mesto na uzurpiranom prestolu i da vrši pravu vlast, onda će ta duša i duh i život, istinski i činjenično, u skladu sa namerom i po pravu, biti Božje carstvo. No, čak i tada će to carstvo biti stvarno Božje jedino ako Bog u toj duši bude car u svemu i nad svim. A tako je i sa crkvom.

Božja crkva je svakako Božje carstvo: ona je „punina Onog koji sve ispunjava u svemu“; nju čine samo oni koji su Njegovi. A On je car i jedini vladar u tom svom carstvu. On jedini ima nadležnost nad tom oblašću. Principi vladanja, kao i autoritet i moć vlasti pripadaju samo Njemu. A svaki građanin tog carstva duguje odanost samo Njemu i to neposredno, u Hristu, Svetim Duhom. Svaki stanovnik te oblasti potčinjen je samo Njegovoj vlasti i to direktno, u Hristu, Svetim Duhom. Svakog člana crkve koja je Njegovo carstvo, nadahnjuju i pokreću isključivo Njegovi principi, i on je pod upravom jedino Njegove vlasti i sile. I sve to neposredno od Njega, kroz Hrista, Svetim Duhom. Zato svi oni koji su zaista Božja Crkva, a ova je Božje carstvo, sve daju Bogu što se tiče srca, duše, uma i snage. Oni takođe daju cezaru ono što je cezarevo – porez, carinu, čast (Matej 23,37).

Tako je opet savršeno jasno da osim Boga i cezara nema treće osobe, stranke, sile, oblasti ili nadležnosti, kojoj čovek treba da nešto daje. Nema zapovesti niti obaveze od Boga da se bilo šta daje ijednom carstvu ili vlasti, sili ili nadležnosti, osim onoga što je Božje i što je cezarevo. Tako nešto pripada samo ovoj dvojici. Niko drugi nema ni lik ni natpis crkve, niti ima mesta za bilo koga drugog.

I ovo kažemo samo zato da se zna da bez Boga, i bez Boga na Njegovom mestu za sve i u svemu, nijedna crkva jednostavno nije ništa. A kad takva crkva pokuša da bude nešto, ona je samo još manje nego ništa. I niko ništa ne duguje takvoj jednoj crkvi.

S druge strane, kad je crkva stvarno sa Bogom i kad je On za nju stvarno sve u svemu, ona je zaista Božje carstvo. Pa čak i tada su carstvo, gospodarstvo, oblast, nadležnost, vlast i sila Božji a ne njeni, tako da sve što se duguje i daje pripada Bogu, a ne crkvi. Zato je jasna i doslovna istina da nikad ni u kom slučaju niko ništa ne duguje, niti treba da daje crkvi kao takvoj (instituciji samoj za sebe, odvojenoj od Boga – prim. izdavača).

Tako je ponovo naglašeno da postoje samo dve ličnosti, dve oblasti, dve nadležnosti, dve vlasti, dve sile kojima svako stvarno može da duguje ili da nešto daje – Bog i cezar; ove dve i nijedna više, niti iko drugi.

Da bi bila verna svome zvanju i svom mestu u svetu, od crkve se zahteva da bude tako potpuno posvećena Bogu, tako potpuno prožeta Bogom i skrivena u Njemu da samo Bog bude znan i objavljen, ma gde ona delovala ili bi trebalo da deluje.

Ovo je svakako istina kada se radi o pravom duhu hrišćanstva. Jer upravo je to pozvanje i stav pojedinačnih hrišćana u svetu – da budu potpuno posvećeni Bogu, tako potpuno prožeti Njime i skriveni u Njemu da se u svemu što jesu vidi samo Bog: „Bog se javi u telu“. A crkva se i sastoji od hrišćana pojedinaca. Uz to, crkva je „telo Hristovo“, a Hristos je Bog koji se javio u telu kada se potpuno ispraznio od sebe, do samog poništenja sebe. A to je Božja tajna.

I upravo u tome je crkva, pre i posle Hrista, zanemarila svoje pozvanje i mesto: težila je da sama bude nešto. Njoj nije bilo dovoljno da Bog bude sve u svemu. Nije se zadovoljavala time da carstvo i vlast, oblast i nadležnost, autoritet i sila, reč i vera, budu Božji i samo Božji. Sama je težila za carstvom, da ima sopstvenu oblast i nadležnost; da vrši vlast; da se služi silom; da ima reč koju može da izgovori i „veru“ koju bi mogla da nameće.

Da bi zadovoljila ovu težnju i pretvorila je u stvarnost, crkva je odbacila Boga i prisvojila i uzurpirala carstvo i vlast, oblast i nadležnost, autoritet i silu, koji su pripadali Bogu i cezaru. A pošto nije bila ni Bog ni cezar, nego samouspostavljeni i samouzvišeni uljez, njeno nerazumno stvaranje zabune samo je umnožilo bezakonje i produbilo prokletstvo koje počiva nad svetom.

I upravo je takvu optužbu Bog podizao protiv crkve u svakom razdoblju, u vremenu oba saveza (zaveta – Starog i Novog). Slavu i lepotu, čast i dostojanstvo, vlast i silu, predivan uticaj i božansku privlačnost, što je sve bilo njeno i uveliko joj pristajalo zbog toga što je Bog prebivao s njom i u njoj – sve je to ona prisvojila i primenila na sebe (Pročitaj Jezekilj 16,11-19; Rimljanima 1,7-9; 2. Solunjanima 2,2-3; Otkrivenje 17,1-6). Kada joj je Bog dao pravu i božansku veru, koja je mogla da se „glasi po svemu svetu“ (Rim. 1,8 – Sinod SPC), ona je zaključila da njena vera treba da bude vera sveg sveta, pa je odlučila da određuje i nameće „veru“ za celi svet, i da tvrdi kako je „vera“ koju ona nameće prava i božanska.

Kada joj je Bog dao svoju reč da je iznosi u tako savršenoj čistoti da će to zazvučati kao Božji glas, ona se uzvisila tvrdeći da je njen glas Božji glas, i da je reč koju je odlučila da objavi reč Božja zato što je ona izgovara.

Kada joj je Bog dao takvo savršenstvo istine da je samo izlaganje te istine značilo da ona govori sa autoritetom, crkva je pretpostavila da sama ima autoritet da govori i da zbog toga, kad progovori, svi moraju da slušaju zato što to ona govori.

Kad ju je Bog (navodno) obdario takvom merom svoje sile da su se i sami đavoli pokoravali toj sili, pa su time (navodno) morali da slušaju Boga, crkva je pretpostavila da ta sila pripada njoj, pa je koristila silu da primora sve ljude i nacije u celom svetu da joj se pokoravaju i da je slušaju.

Tako je ona zapravo smatrala da sve to treba da zgrabi i čvrsto drži, što je svesna namera da se izjednači sa Bogom. Ali, došlo je vreme kada svaka osoba i sve ono što bi trebalo da bude crkva ili crkveno, nikad više ne sme da smatra da treba nešto da zgrabi, da uzurpira i da se tako izjednači sa Bogom, već treba da razmišlja samo kako da se crkva isprazni (odrekne – prim. izdavača) od same sebe, da bude bez ugleda, da uzme obličje sluge, da ponizi sebe i postane poslušna do smrti, do smrti na krstu. I sve to samo zato da bi se Bog mogao svojom ličnošću (karakterom) objaviti u njoj i kroz nju celom svetu.

Došlo je vreme kada nijedna crkva više ne treba da poziva ljude ka sebi, već samo ka Hristu. Došlo je vreme kada sama crkva treba da bude najviše zainteresovana da objavi kako nema trećeg carstva, oblasti, nadležnosti ili sile, već da postoje samo dva – Bog i cezar, i da svim ljudima treba da objavi božansko uputstvo: „Podajte dakle cezarevo cezaru, i Božje Bogu“.

Došao je trenutak kada crkva u svemu treba da misli samo ono „što je i u Hristu Isusu“ (Fil. 2,5), a ne da nastoji da se izjednači sa Bogom. Da se trudi da se potpuno isprazni od sebe (da se odrekne sebe) kako bi se otkrio Bog – živi i pravi Bog, jer je On sve u svemu. On, jedini car i Gospod svega u crkvi i za crkvu, a ta crkva da bude „punina Onog koji sve ispunjava u svemu“.

Dovoljno dugo su države i crkve prisvajale Božji autoritet i odlučivale da vladaju umesto Boga. Sada je došao trenutak kada treba da odjeknu, da ceo svet čuje, veličanstvene reči slavnih glasova sa neba: „Zahvaljujemo ti, Gospode Bože, Svedržitelju, koji jesi i koji si bio, što si uzeo svoju veliku silu i počeo da vladaš“. (Otkrivenje 11,17)