Mi smo do sada u Božjoj reči pratili princip božanskog prava na individualnost u religiji i videli kako je on primenjen i ilustrovan u odnosu na autokratiju, na nadmoćnost i krutost državnog zakona, na ujedinjenje crkve i države, na samu crkvu, pa i pojedinca.

Neka niko ne misli da je ovo samo niz proučavanja iz drevne istorije, niti da je to samo izučavanje principa i Svetog pisma, iako bi razlog za takvo proučavanje bio i te kako opravdan. Ništa od toga. Ovo je proučavanje principa koji su u jednoj ili drugoj fazi danas isto tako živi i aktivni kao nekad. A doći će dan, i nije daleko, kada će ceo niz ilustracija sadržanih u ovim proučavanjima ponovo oživeti i postati aktivan, i to odjednom, isto tako stvarno i u istu svrhu kao što je to bilo u prošlosti. Dolazi dan, i nije daleko, kada će autokratija, nadmoćnost i krutost zakona vlasti, ujedinjene crkva i država, pa i same crkve, svi stajati ujedinjeni i pokretani istom mišlju, te će zahtevati pokornost i uniformnost u religiji; i uništiti svaku naznaku o individualnosti u religiji i svaku vrstu prava na nju.

I upravo zato, imajući u vidu ono što uskoro treba da dođe, objavljene su ove studije. Sve to što je napisano u Pismu dato je Duhom nadahnuća, ne samo radi stalnog naučavanja svih ljudi, već je posebno „zapisano za opomenu nama, kojima su stigla poslednja vremena“ (1. Kor. 10,11 – SSP). Najveći sukob, i to na najvišem nivou, između sila zla i vladavine pravednosti, koji će svet ikad iskusiti, tek predstoji. Do tog najžešćeg sukoba treba da dođe u vreme kraja sveta. To vreme je pred vratima. Zbog toga su ove pouke nadahnutog izveštaja upravo sada od najveće važnosti.

S obzirom da će uskoro svi ti izvori i sve te sile izvršiti pritisak na pojedinca, od najveće je važnosti da svaki pojedinac lično zna, i to na osnovu najsigurnijeg mogućeg dokaza – i sa potpunom izvesnošću – koje je njegovo lično mesto, odgovornost i pravo pred Bogom i sa Bogom, a u odnosu sa svim tim vlastima i silama.

Iako smo u ovim proučavanjima Pisma razmotrili svaki slučaj sa gledišta da nijedna sila nema prava da prisvaja ili vrši bilo kakvu vlast, kao i da nema nikakvu nadležnost u oblasti religije, nego da je pravo na individualnost u religiji nadmoćno u odnosu na sva ostala prava, i drugo je isto tako tačno i ne manje značajno, ako ne i značajnije – naime, da je svaki pojedinac obavezan da ne dopusti bilo kome osim Bogu da prisvaja vlast ili nadležnost u religiji, a da se tome otvoreno ne usprotivi i da to u potpunosti odbaci, te da u istinskoj vernosti Bogu i savršenoj odanosti sačuva i održi božansko pravo na individualnost u religiji. To svaki pojedinac duguje Bogu, tom pravu i samom sebi. Ovog principa treba da se drži svaki pojedinac. U protivnom, pristajući da umesto prava nadvlada zlo, pokazuje da je neveran Bogu, pa i sebi kao čoveku pred Bogom. Drugim rečima, on pristaje da zlo bude u pravu.

Istina je, kao što to pokazuje nadahnuti izveštaj, da autokratija, kakva je prikazana u slučaju cara Navuhodonosora, da vlast u kojoj je zakon nadmoćan, prema ilustraciji o medo-persijskoj sili, da ujedinjenje crkve i države, kao u primeru jevrejske crkve i rimske sile ujedinjenih protiv Hrista, da crkva kao takva, kao u slučaju izraelske crkve protiv Hristovih učenika – nema pravo da prisvaja vlast ili nadležnost u religiji. Podjednako je, ako ne i naglašenije, tačno da su tri mlada Jevrejina, Danilo, Gospod Isus i Gospodnji apostoli, da bi bili odani Bogu i tom pravu, kao i verni samima sebi i svojim bližnjima, morali da potpuno prezru svaku tvrdnju koja se suprotstavlja individualnosti u religiji. U svakom od takvih slučajeva prisvaja se Božja vlast. U svakom tom slučaju potpuno je pogažena pravda, a na njeno mesto stavljena nepravda. Da li je u svakom takvom slučaju i u takvo vreme, onaj koji je poznavao Boga i brinuo se za pravdu, mogao mirno da sedi i da ništa ne preduzima? Zar odanost Bogu nema vrednosti? Zar treba skrivati odanost pravu? Treba li priznati pravo nepravdi da nadvlada? Zar da čovek ne bude veran – veran Bogu, pravu, sebi i bližnjima?

Istina je da je Navuhodonosor prekoračio svoju nadležnost i da je sasvim nepravedno postupio kada je pokušao da koristi vlast u religiji. Taj događaj je zapisan da zauvek pokaže svim ljudima da je svaka autokratija prekoračila svoju nadležnost i da je jednako nepravedna kada smatra da ima pravo da koristi vlast u oblasti religije. Isto je tako tačno i jednako važno da zapamtimo da su trojica Jevreja otvoreno i beskompromisno ustali protiv autokratskog prisvajanja vlasti u religiji. I ovaj događaj je zapisan kao pouka da svi drugi pojedinci moraju da postupe kao ova trojica, ako žele da budu verni Bogu, tom pravu, sebi samima i svojim bližnjima.

Istina je da je, bez obzira na principe nadmoćnosti i krutosti zakona, medo-persijska vlast učinila nepravdu kada je svojim zakonom stupila na područje religije. I ovaj događaj je zapisan da zauvek pokaže svim vlastima i ljudima da je svaka vlast jednako nepravedna kad zakonom stupi na područje religije.

Isto je tako istina, i jednako važno da zapamtimo, da je Danilo kao pojedinac potpuno i beskompromisno prezreo zakon, i da je taj događaj zapisan da zauvek pouči sve pojedince da u sličnim okolnostima moraju da postupe kao Danilo, ako žele da poštuju Boga i pravo i budu verni samima sebi i svojim bližnjima.

Istina je da je izraelska crkva učinila vrlo veliko zlo kada se povezala sa građanskom vlašću da bi mogla da sprovede svoju volju. I ovaj događaj je zapisan da celom svetu zauvek pokaže da svaka crkva čini isto zlo kada, bez obzira kojim se izgovorom služila, nastoji da kontroliše građansku vlast da bi sprovela svoju volju.

Isto tako je istina i podjednako važno da razumemo i zapamtimo da će Onaj usamljeni Pojedinac, koji je bio predmet ovog zlog saveza crkve i države, radije umreti nego da mu se pokori ili da ga i u najmanjoj meri prizna. I sve je to zapisano da svaki drugi pojedinac do kraja sveta bude spreman da u okolnostima poput tih postupi kao što je postupio Gospod Isus, kako bi bio veran Bogu, veran tom pravu, veran samome sebi i veran ljudskom rodu.

Istina je da je izraelska crkva napustila pravi put i učinila zlo kada je prisvojila vlast i odlučila šta vernici njene crkve treba da veruju ili naučavaju, ili šta ne treba da veruju i naučavaju. A i taj događaj je zapisan da svim crkvama i ljudima zauvek jasno pokaže da je svaka crkva isto tako skrenula s pravog puta i da je jednako u zabludi, kada prisvaja vlast da odlučuje šta će njen vernik verovati i naučavati, ili šta neće verovati i naučavati.

Isto tako je istina, i jednako važno da zapamtimo, da su vernici pojedinci otvoreno i beskompromisno odbili da priznaju svaku takvu vlast u bilo kom stepenu. I to je napisano da zauvek pouči sve vernike da lično treba da postupe na isti način ako žele da budu verni Bogu, verni Hristu, verni pravu, verni samima sebi i verni ljudskom rodu.

Tri jevrejska mladića ispravno su postupili kada su odbili da priznaju pravo autokratije u religiji. Danilo je ispravo postupio kada je odbio da prizna pravo građanskoj vlasti da izdaje zakone koji se odnose na religiju. Gospod Isus je ispravno postupio kada je odbio da crkvi prizna pravo da pomoću građanske vlasti ostvari svoju volju. Apostoli i učenici Gospoda Isusa postupili su ispravno kada su odbili da priznaju pravo crkvi da odlučuje ili nameće šta treba da veruju i naučavaju, ili šta ne treba da veruju i naučavaju. U svakom od tih slučajeva Bog je otvoreno i velikom čudotvornom silom svima savršeno jasno pokazao da su ti pojedinci bili u pravu. Time je ne samo otvoreno dokazano da su bili upravu, već i da su bili božanski ispravni. I u svakom tom slučaju potvrđeno je da su sve sile i ljudi zauvek mogli znati da je takav postupak božanski ispravan. I ko god bude stao uz Boga, kao što je svako od njih učinio, može to spoznati.

Ovi pojedinci i njima slični, koji su u svoje vreme i tokom vekova održavali u životu Božju čast, koji su po svetu održavali u životu pravdu, koji su održavali u životu integritet i istinsku čovečnost ljudskog roda, da, upravo su takvi blagosloveni pojedinci održali svet u životu.

Ni autokratija, ni vlast zakona, ni ujedinjenje crkve i države, pa čak ni sama crkva, nisu sačuvali Božju čast, ostali verni pravdi i sačuvali integritet čoveka. Cela istorija jednoglasno svedoči da su svi oni učinili sve što su mogli da potkopaju i slome svaku individualnost i integritet čoveka, da izbrišu pravdu i svrgnu Boga sa mesta koje Mu pripada – u ljudima i u svetu.

Ne, nisu to bili oni, već blagosloveni pojedinci s Bogom i u Bogu. Oni koji su poznavali i sačuvali božansko pravo na individualnost u religiji. Ljudi poput Danila, Hrista, Pavla, Viklifa, Lutera, koji su stajali sami na svetu i u crkvi, a protiv i crkve i sveta – upravo su oni sačuvali Božju čast, pravdu i istinitost, i tako sačuvali svet u životu.

A sada, i za vreme koje dolazi – kada se među crkvama ističe i svetu nameće, denominacionalna, nacionalna, internacionalna i svetska federacija u religiji i o religiji; kada sve to izričito ima samo jedan cilj: potvrđivanje nadmoći i krutosti zakona od strane autokratija i vlada, crkava povezanih sa građanskom vlašću koju kontrolišu, i samih crkava; kada sve to bude delovalo odjednom i zajedno da zahteva i vrši apsolutnu vlast u religiji – s obzirom na sve to, upravo je sada, kao nikad ranije, bitno da znamo, objavimo i sačuvamo božansko pravo na individualnost u religiji i potpunu versku slobodu.