Vladavina je prisutna u samoj prirodi postojanja razumnih stvorenja. Sam izraz „stvorenje“ podrazumeva Stvoritelja, pa svako razumno stvorenje koje postoji duguje Stvoritelju za sve što ono jeste. U znak priznavanja te činjenice, ono duguje Stvoritelju čast i vrhunsku odanost. Ovo opet, s obzirom na prirodu stvari, podrazumeva potčinjenost i poslušnost od strane stvorenja; i to je princip vladavine.

Svako razumno stvorenje duguje Stvoritelju za sve što jeste. U skladu s tim, prvi princip vladanja glasi: „I ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom“ (Marko 12,30). Gospod kaže da je to prva od svih zapovesti. Zapravo nije prva od svih zapovesti, nego je bila prva ikada data. Ali, jednostavno zato što postoji u prirodi i životu svakog razumnog stvorenja, ona je po prirodi stvari bitna čim postoji ijedno razumno stvorenje.

Prema tome, to je prva od svih zapovesti jednostavno zato što je izraz suštinske obaveze u prvom odnosu koji može da postoji između stvorenja i Stvoritelja. Ona je prva u prirodi, okolnostima i postojanju stvorenih razumnih bića.

Ona je prva od svih zapovesti u najuzvišenijem i apsolutnom smislu. Ona je sastavni deo prirode i odnosa prvog razumnog stvorenja, i u tom pojedinačnom slučaju važi kao da su u pitanju milioni; to jest, važi u slučaju svakog pojedinog u budućim milionima, kao i u slučaju onog prvog razumnog stvorenja koje je postojalo potpuno samo u vasioni. Nikakvo širenje, nikakvo umnožavanje broja stvorenja posle onog prvog, ne može ni na koji način da ograniči obim ili značenje te prve od svih zapovesti. Ona stoji apsolutno sama i večno celovita, kao prva obaveza svakog razumnog stvorenja koje bi moglo da se pojavi. I ta večna istina ističe individualnost kao večni princip.

Međutim, čim se pojavilo drugo razumno stvorenje, nastao je dodatni odnos. Sada ne postoji samo primarni i izvorni odnos svakoga prema Stvoritelju, već i dodatni sekundarni odnos jednog stvorenja prema drugom. Taj sekundarni odnos je odnos potpune jednakosti. I u pokornosti i privrženosti svakoga Stvoritelju, u prvom od svih odnosa, svaki od njih poštuje drugoga. Prema tome, po prirodi stvari, pri postojanju dva razumna stvorenja, prirođen je i drugi vladajući princip: uzajamnost svih subjekata kao jednakih.

Ovaj princip izražen je u drugoj od svih zapovesti: „Ljubi bližnjega svojega kao sebe samoga“ (Marko 12,31). Ovo je druga od svih zapovesti iz istog razloga zbog kojeg je prva zapovest prva od svih zapovesti; ona postoji i pripada prirodi stvari i razumnih bića onog trenutka kada postoji drugo razumno biće. Isto kao prva, i ova je potpuna i apsolutna u trenutku kada postoje dva razumna bića i nikad ne može da bude proširena ili preinačena zbog postojanja svemira prepunog drugih razumnih bića.

Svako je sam po sebi, svojom individualnošću, potpuno potčinjen i posvećen pre svega Stvoritelju, jer Njemu duguje sve. A s obzirom na tu potčinjenost i posvećenje pre svega Stvoritelju, svako poštuje svako drugo razumno biće kao sebi jednako; jednako sebi s obzirom da zauzima mesto u Stvoriteljevom planu, i pojedinačno odgovorno samo Stvoritelju za ostvarenje tog plana. Zbog toga, iz poštovanja prema Stvoritelju, prema svom bližnjem i prema sebi, on voli svoga bližnjeg kao samog sebe. I ta druga večna istina, jednaka prvoj, razlikuje individualnost kao večno načelo.

Takva je izvorna vladavina. Ona je takođe konačna vladavina, zato što su to prvi potpuni i apsolutni principi i zato što oni večno pripadaju prirodi i odnosima razumnih bića. I ta vladavina, koja je i izvorna i konačna, u suštini je jednostavno upravljanje sobom – upravljanje sobom razumno i u Bogu. Jer razum jednostavno govori da razumno stvorenje treba da prizna da sve duguje Stvoritelju, i da otuda Stvoritelju svesno duguje potčinjenost i poštovanje. Razum isto tako jednostavno nalaže da čovek, pošto njegov bližnji podjednako sve duguje Stvoritelju, u svemu poštuje svoga bližnjega, kao što bi sam želeo da bude poštovan.

Isto tako jednostavno razum govori, budući da su svi stvoreni i u svom postojanju sve duguju Stvoritelju, da ovaj život, sa svim svojim ostvarenjima u koja smo uložili sposobnosti i sile, treba uvek da vodimo u skladu sa Stvoriteljevom voljom i namerom. I dalje ostaje da razum jednostavno nalaže da Stvoritelj nije nikad mogao da zamisli da bi se život, sposobnosti ili sile nekog stvorenja mogle koristiti protiv Njegove volje i izvan Njegove namere. Stoga razum potpuno jednostavno i jasno kazuje da je ova prvobitna i vrhovna vladavina, koja predstavlja upravljanje sobom, zapravo samouprava ili autonomija pod Bogom, sa Bogom i u Bogu. I to je zaista jedina prava autonomija.

Bog je sva razumna bića stvorio apsolutno slobodnim. On je stvorio čoveka, zajedno s drugim razumnim bićima, da bude moralan. Sloboda odlučivanja je suštinska stvar u moralu. Stvoriti razumno biće nesposobno da odlučuje znači lišiti ga slobode. Zato je Bog stvorio čoveka, zajedno sa drugim razumnim bićima, slobodnog da bira, a On uvek poštuje ono što je stvorio, slobodu izbora. Kada u vršenju te slobode izbora razumno biće odluči da će provesti svoj život, zajedno sa svojim sposobnostima i silama, potčinjavajući se isključivo volji i namerama Stvoritelja, i to zajedno sa Stvoriteljem i u Stvoritelju, to je u najboljem smislu prava autonomija.

I kada svako razumno biće isključivo svojim slobodnim izborom služi, iskazuje poštovanje i odanost, ono time, što se tiče Boga, vrhovnog i pravog Gospodara, otkriva princip vladavine koja podrazumeva pristanak onih kojima On vlada.

Tako se božanska vladavina, u odnosu Gospodar i podanik, Stvoritelj i stvorenje, pokazuje i otkriva kao vladavina savršene slobode – savršene slobode zbog savršene individualnosti.

Usled greha, čovek je izgubio svoju slobodu, a time i svoju individualnost. Međutim, zahvaljujući Hristovom daru, sve je obnovljeno. „Posla me … da oglasim zarobljenima slobodu“ (Isa. 61,1). „Jer, Hristos je jednom zauvek umro za grehe – pravedan za nepravedne – da vas dovede Bogu.“ (1. Pet. 3,18 – SSP)

Isus Hristos je, prema tome, došao sa neba na ovaj svet da čoveku vrati ono što je ovaj izgubio. Individualnost je bila Stvoriteljev najveći dar. Ona je izgubljena prilikom pada u greh. Istog dana kada je sagrešio, u Hristu kao daru, čoveku je vraćen dar individualnosti.

U dugim vekovima grešnog i tlačiteljskog despotizma, od Kajina do cezara Tiberija, čovek je bio tako neprestano i sistematski ugnjetavan da je bio lišen svakog traga individualnosti. Onda je na ovaj svet došao Hristos u ljudskom telu kao čovek, i u svakoj fazi ljudskog života postavio čovekovu individualnost na njenu prvobitnu i večnu osnovu (Matej 25,15). Prema tome, bez hrišćanstva u njegovoj izvornoj i prirodnoj čistoti ne može biti ni prave individualnosti.

Međutim, zbog despotizma i njegovih interesa izopačeno je i samo ime hrišćanstva. Kroz duge vekove crkvene imperijalističke tiranije ljudima se ponovo sistematski oduzimao svaki trag individualnosti. Za vreme reformacije Bog je ponovo vratio ljude hrišćanstvu i individualnosti. Ali, protestantizam se okamenio u svojim formama i verovanjima, i svaka forma i svaka denominacija protestanata osporavale su i činile sve što su mogle da unište hrišćansku slobodu i individualnost. A sada preko denominacionih, nacionalnih, internacionalnih i svetskih federacija i konfederacija religija i u religiji, crkveni imperijalistički despotizam delovaće ponovo svom svetovnom silom, prevarnim znacima, lažnim čudima, da u završnici sistematski liši čoveka svakog znaka individualnosti.

Međutim, u svom vrhunskom daru individualnosti hrišćanstvo će, kao i ranije, i sada konačno trijumfovati nad svim (Otkrivenje 15,2.3). A hrišćanstvo trijumfuje kroz individualnost, po prirodi stvari, sada kao i ranije, jedino preko blagoslovenog pojedinca; pojedinca pod Bogom i sa Bogom, pojedinca koji u savršenoj iskrenosti čuva božansko pravo individualnosti u religiji, tj. potpune verske slobode.

Imajmo uvek na umu da individualnost nije individualizam, jer tu postoji velika razlika: za večnost je ispravno „-ost“, a nikada „-izam“.