Odakle potiče nedeljno zakonodavstvo?
Kako je nastalo? Kakvo je po karakteru?
Šta ono znači za narode Sjedinjenih Država i sveta?
Ova pitanja su danas posebno umesna svuda u Sjedinjenim Državama, jer se u saveznim državama i u čitavoj zemlji svuda zahteva donošenje nedeljnog zakona; pred Kongresom i zakonodavnim skupštinama saveznih država stalno se zahteva ozakonjenje nedelje.
I iz drugog razloga ova pitanja su ne samo umesna već i te kako važna. Razlog se ogleda u tome što preko nedeljnog zakonodavstva treba da se angažuju i iskombinuju sve autokratije, sve vladavine zakona, svi savezi crkve i države, pa i same crkve, pod pritiskom denominacionalne, nacionalne, internacionalne i svetske federacije religija, radi dominacije nad celim svetom preko religije. Ceo pokret za ujedinjenje religija sveta kulminiraće posebno u jednoj stvari – u donošenju zakona koji nameće svetkovanje nedelje.
Njegovo poreklo i karakter
Prvo zakonodavstvo u prilog nedelje bilo je Konstantinovo. No, ono je proizišlo iz crkve, jer je proglašeno isključivo na inicijativu i zahtev biskupa. Ovo je jasno ne samo iz formulacije samog zakona, nego i iz svih činjenica i okolnosti donošenja tog zakona, i celokupne istorije tog vremena kao i zakonodavstva.
Prvi zakon o tom predmetu izdat je oko 314. godine, a uključivao je i petak kao i nedelju. Cilj tog zakona bio je potpuno religiozne prirode, jer je predvideo i odredio da se u petak i u nedelju „obustave svi poslovi u sudovima i drugim građanskim ustanovama, da bi se taj dan sa manje smetnji mogao posvetiti bogoslužbenim ciljevima“.
Tako Neander parafrazira Sozomenovu izjavu o prvom zakonu u prilog svetkovanju nedelje; ona pokazuje da je jedina svrha zakona bila religiozne prirode. Ali, i same Sozomenove reči, koje imamo na engleskom u prevodu profesora Valdorfa (Waldorf), u suštini naglašavaju religiozni karakter zakona. Evo kako one glase:
„On [Konstantin] je takođe naredio svetkovanje dana nazvanog Gospodnji dan, koji Jevreji nazivaju prvi dan sedmice, a koji Grci posvećuju Suncu, kao i dan pre sedmog (misli se na petak), pa je zapovedio da se u te dane ne obavlja nikakav sudski ili drugi posao već da se Bogu služi molitvama i molbama“ (Sozomenova „Ecclesiastical History“, knjiga I, glava VIII).
To bez ikakve sumnje ili promišljanja pokazuje da je svrha prvog (ikad objavljenog u svetu) zakona o nedelji, kao dana prekida određenih poslova i drugih običnih radova, bila potpuno i isključivo religijska.
U drugom koraku nedeljnog zakonodavstva, u zakonu koji je Konstatin izdao 321. godine, petak je izostavljen i ostala je samo nedelja. Zakon je sada proširen da uključuje ne samo sudove i druge javne ustanove već i „narod koji prebiva u gradovima“ i „posao zanatlija“. I opet je namera potpuno ista, jer Euzebije, jedan od biskupa koji je najviše radio oko tog zakona, kaže o njemu:
„On [Konstantin] je takođe zapovedio da jedan dan treba smatrati kao posebnu priliku za versku službu“. („Oration in Praise of Constantine“, gl. IX)
A kad je 386. zakon toliko proširen da je obuhvatio sve, te su „građanski poslovi svih vrsta u nedelju bili strogo zabranjeni“, bio mu je dodeljen isti isključivo religiozni karakter, jer „ko god ga je prekršio smatrao se krivim za svetogrđe“. (Neander)
„Svetogrđe“ ni u kom slučaju nije građanski nego jedino religiozni prestup.
Tako je, što se samog zakonodavstva tiče, savršeno jasno da u njemu nije bilo, niti je na koji drugi način postojala neka druga namera osim isključivo religijske. I upravo su oni koji su inicirali, promovisali i podržali ovaj zakon, odlučno istakli da je cilj zakona isključivo i posebno religijski. Biskup Euzebije nas u to uverava, kao što sledi, spominjući s tim u vezi Konstantina.
„Ko je drugi zapovedio narodima, koji nastanjuju kontinente i ostrva ove velike zemaljske kugle, da se okupljaju na Gospodnji dan i da ga svetkuju kao praznik, ne sa namerom da se ugađa telu, nego za oživljavanje duše uputstvima božanske istine.“ (Isto, gl. XVII)
Sve je to potvrđeno ponašanjem samog Konstatina u vezi s tim zakonom. Kao tumač sopstvenog zakona, pokazujući šta je po njegovoj nameri trebalo da bude značenje tog zakona, zamislio je sledeću molitvu koju je po njegovoj zapovesti vojska na dat znak trebalo da u jedan glas izgovara svake nedelje:
„Priznajemo Tebe kao jedinoga Boga; dugujemo Ti kao svom Caru i molimo za Tvoju pomoć. Tvojom naklonošću smo pobedili, zahvaljujući Tebi moćniji smo od svojih neprijatelja. Mi Ti iskazujemo hvalu za Tvoja prošla dobročinstva i preporučujemo se Tebi za buduće blagoslove. Zajedno dolazimo pred Tebe i molimo Te da nam sačuvaš, sigurnog i pobedonosnog, našeg imperatora Konstantina i njegove pobožne sinove.“ („Life of Constantine“, knjiga IV, gl. XX)
Međutim, ako u mislima razumne osobe još postoji neka sumnja da je nedeljno zakonodavstvo bilo samo religijsko, bez promisli ili namere da ono ima bilo kakav drugi osim isključivo religiozni karakter, takva pomisao uspešno se uklanja činjenicom da je upravo po svom položaju i vlasti, kao pontifex maximus, a ne kao imperator, on odvojio ovaj dan za ono što je naznačeno; jer, pontifex maximus imao je isključivo pravo da određuje svete dane. Kao dokaz u prilog tome, istoričar Diri (Duruy), kao poseban autoritet, kaže sledeće:
„U određivanju dana koji treba da se smatraju svetima, i u određivanju molitve za državnu upotrebu, Konstatin se poslužio jednim od prava koja su mu pripadala kao pontifex maximus-u, i ne treba da nas iznenadi što je on to učinio.“ („History of Rome“, gl. CII, deo 1, odsek 4. od kraja)
Toliko o isključivo religijskom poreklu i karakteru nedeljnog zakonodavstva.
Čime je zakonodavstvo nadahnuto i kako je započeto
Pozabavimo se sada pitanjem čime je zakonodavstvo nadahnuto i kako je inicirano. Ovo prvo donošenje zakona o obaveznom svetkovanju nedelje bilo je samo deo velike ambicije i plana popularne crkve onog vremena da putem političko-eklezijastičkih zavera i intriga sa Konstantinom radi na uspostavljanju „Božjeg carstva“ na zemlji; i to je upravo cilj i svrha zemaljske teokratije. Naime, u crkvi se u stvari pojavila „lažna teokratska teorija … koja bi lako mogla da dovede do formiranja Države u kojoj bi sveštenici predstavljali posrednike između naroda i Boga, pokoravajući sebi svetovnu vlast na lažan i podmukao način“. Ova teokratska teorija već je preovladavala u Konstantinovo vreme i „biskupi su se u svojim raspravama dobrovoljno potčinjavali njemu, odlučni da koriste moć države u ostvarenju svojih ciljeva“. (Neander)
U skladu s tim, biskupi su izradili čitav plan ljudske teokratije kao imitaciju izvorne i božanske teokratije iz Svetog pisma, koju su ostvarivali donošenjem nedeljnog zakona. To je u istoriji nepogrešiva i neoboriva činjenica. To je jasna misao koja se provlači kroz celu literaturu onog vremena, a iskristalizovana je u delu biskupa Euzebija – „Konstantinov život“. Izraelska crkva bila je u Egiptu ugnjetavana od strane faraona Maksentija, a Konstantin je bio novi Mojsije koji je izbavio ovaj ugnjetavani Izrael. Kad je Konstantin u bici kod Milvijskog mosta porazio Maksentija, pa se ovaj udavio u Tibru, to je bio kraj faraona u moru, jer je „kao kamen potonuo na dno“. Nakon što je novi Mojsije izbavio novi Izrael, taj novi Mojsije je s tim novim Izraelom krenuo u osvajanje paganskih naroda u pustinji, sve do potpunog uspostavljanja nove teokratije, do ulaska u obećanu zemlju i preuzimanja carstva od strane (navodnih) svetaca Svevišnjega. U skladu s tim, novi Mojsije je podigao šator od sastanka i uspostavio sveštenstvo kao imitaciju božanskog originala iz Svetog pisma. I još uvek imitirajući božanski original iz Pisma, nedelja je putem zakona postala znak te nove i lažne teokratije, kao što je subota bila znak prvobitne, prave i božanske teokratije. A to je učinjeno u direktnoj nameri, prema rečima samog biskupa Euzebija, jednog od glavnih koji su to učinili. Evo kako one glase: „Sve ono što je bilo propisano za subotu, MI smo preneli na dan Gospodnji.“
Da je tako uspostavljeni plan i poredak stvari, u njihovim mislima stvarno bio Božje carstvo na zemlji, jasno je iz reči biskupa Euzebija:
„Pošto je bio zaodenut znakom nebeskog suvereniteta, on [Konstantin] usmerava svoj pogled prema gore i oblikuje svoju zemaljsku vlast prema obrascu tog božanskog originala, osećajući snagu u svojoj usklađenosti sa Božjom monarhijom.“ „Imenovanjem cezara ispunjavaju se predskazanja proroka, u skladu sa onim što je vekovima ranije izrečeno: ‘Ali će sveci Višnjeg preuzeti carstvo’.“ („Oration“, gl. 111)
Svetkovanje nedelje, uspostavljeno i sprovedeno silom carskog zakona, kao znak nove i lažne teokratije, umesto subote kao znaka prvobitne i prave teokratije, bilo je sredstvo da svi ljudi budu „pogodni podanici“ tog novog i lažnog „Božjeg carstva“. Evo šta još kaže biskup Euzebije:
„Naš Imperator, uvek voljen od Njega, dobija svoju carsku vlast odozgo.“ „Taj čuvar vasione uređuje nebesa i zemlju i nebesko carstvo dosledno volji svoga Oca. Tako i naš imperator, koga On voli, dovodi one kojima vlada na zemlji jedinorodnoj Reči i Spasitelju, i osposobljava ih da budu pogodni podanici Njegovog carstva.“ (Isto, gl. 11)
Ovi dokazi pokazuju da je nadahnuće za donošenje prvobitnog nedeljnog zakona bilo isključivo i nesumnjivo crkveno; a sve to radi promocije velikog i lukavog plana biskupa za osnivanje „svešteničke države“ koja treba „sebi da potčini svetovnu na lažan i spoljni način“, kao i da stavi u pokret „svoju odlučnost da koristi moć države za ostvarenje svojih ciljeva“.
Prema tome, pomoću ta dva dokaza – (1) „poreklo i karakter“ i (2) „čime je nadahnuto i započeto“ prvobitno nedeljno zakonodavstvo – pokazano je da nije bilo nikakvog drugog cilja kod iniciranja tog nedeljnog zakonodavstva, osim crkvenog i religijskog, budući da je to jednoglasno svedočanstvo svih dokaza koji mogu da se iznesu u tom slučaju.
Kakva je situacija sada?
Pošto smo utvrdili da je karakter prvobitnog nedeljnog zakonodavstva isključivo religijski tj. crkveni, postavlja se pitanje: Da li je nedeljno zakonodavstvo ikad izgubilo taj isključivi i specifični crkveno-religijski karakter?
Pre svega, kako bi se taj karakter i mogao izgubiti? Pošto je prirodan i neprolazan i pošto je to jedini karakter koji je nedeljno zakonodavstvo ikad imalo, savršeno je jasno da se on jednostavno ne može izgubiti. Upravo to što preživljava, dokaz je da je njegov karakter prirođen i neprolazan. Gde god da se, u bilo koje vreme do kraja sveta, bude utemeljilo nedeljno zakonodavstvo, uz njega će neminovno ići i njegov prirodni i neprolazni crkveno-religijski karakter.
To je tako u samom principu i prirodi slučaja. No, hajde da ispratimo tu stvar istorijski i vidimo kako se ovaj princip ispoljava u potpunosti. „Sveštenička“ država, iz koje je poteklo prvobitno nedeljno zakonodavstvo, bilo je tako silan faktor da je u celoj Evropi više od hiljadu godina „sebi pokorila svetovnu vlast“ i time na najdespotskiji način „koristila moć države – svake države – za ostvarenje svojih ciljeva“. I kroz sve to žalosno vreme nastavljalo je da traje nedeljno zakonodavstvo, stalno se pozivajući na izvorni, prirodni i neprolazni crkveno-religijski karakter.
Godine 1533. Henri VIII odvojio je sebe i Englesku od rimskog pape. Ali to je bilo sve, jer u tadašnjoj „Anglikanskoj crkvi“ sam Henri je odmah postao papa umesto rimskog pape. Statutom je naređeno da cara „treba smatrati, prihvatiti i poštovati kao jedinog vrhovnog poglavara Engleske crkve“. Henri je 1535. zvanično prihvatio titulu „Na zemlji vrhovni poglavar Engleske crkve“. Anglikanska crkva je sada bila ono što je nekada bila Katolička crkva u Engleskoj. „U formi se ništa nije promenilo. Spoljašnja konstitucija crkve ostala je nepromenjena.“
I u tom istom nepromenjenom sistemu nastavilo se sa prvobitnim papskim nedeljnim zakonodavstvom, i tako je ostalo do današnjeg dana, neprestano se pozivajući na izvorni, prirodni i neprolazni crkveno-religijski karakter.
A iz Engleske su nastale kolonije po Americi. U Americi su te kolonije osnovane prema engleskim poveljama, pa su tako ovde bile samo engleske vlasti. I u strogom skladu sa engleskim sistemom, i njegovim jasnim nastavkom, svaka kolonija osnovana u Americi, osim one na Rod Ajlendu (Rhode Island), imala je državnu religiju: bilo uopšteno u vidu „hrišćanske religije“, ili, kao kod većine, u formi neke određene crkve.
I u svakoj od tih kolonijalnih verskih ustanova prošireno je, a u nekima čak i ojačano, nedeljno zakonodavstvo engleskog sistema, koje se bilo samo nadovezalo na nedeljno zakonodavstvo izvornog rimskog i papskog sistema.
I ovde, kao ranije u Engleskoj i Rimu, nedeljno zakonodavstvo kolonija u Americi nikad nije imalo nikakvu drugu zamisao, ili cilj, ili zahtev osim svog izvornog, prirodnog i neprolaznog crkveno-religijskog karaktera.
Zatim su se te kolonije odvojile od britanske vlasti i postale „slobodne i nezavisne države“. Ali, i dalje je svaka od njih po svom sistemu državne religije i nedeljnog zakonodavstva ista kao pre. Međutim, savezna država Virdžinija odmah je ukinula Anglikansku crkvu i njenu religiju, pa je „Zakonom o uspostavljanju verske slobode“ ukinuta državna religija. Ipak, u zakonodavnim knjigama sadašnje savezne države Virdžinije i dalje je stajalo i stoji isto nepromenjeno nedeljno zakonodavstvo kao u koloniji Virdžiniji, a ono je bilo isto ono nepromenjeno nedeljno zakonodavstvo sistema Anglikanske crkvedržave, koje je opet bilo isto nepromenjeno nedeljno zakonodavstvo rimskog i papskog sistema u njegovom starom, izvornom, prirodnom i neprolaznom crkvenoreligijskom karakteru.
A priča o Virdžiniji u tom pogledu zapravo je priča svake druge od trinaest prvobitnih saveznih država, osim Rod Ajlenda. I nedeljno zakonodavstvo svih država Unije, posle prvobitnih trinaest, bilo je samo nastavak, i praktično kopiranje nedeljnog zakonodavstva prvih trinaest država. U svem tom negativnom razvoju čak se i zakonodavstvo Rod Ajlenda izopačilo i izgubilo dobar glas. I uvek je to nedeljno zakonodavstvo u kasnijim saveznim državama imalo isti prvobitan, prirodan i neprolazan crkveno-religijski karakter, kao u kolonijama, u Engleskoj i u Rimu.
I tako, od prvobitnog Konstantinovog nedeljnog zakonodavstva do najnovijeg nedeljnog zakonodavstva u Sjedinjenim Državama, uvek imamo potpuno istu stvar, sa istim ciljem i istog karaktera.
Donošenje nedeljnog zakona nije ustavno
Onda je došlo do osnivanja nacionalne vlade Sjedinjenih Država s njenim potpunim razdvajanjem religije i države, i ustavnim propisom prema kojem „Kongres ne može da donosi nikakav zakon o ustanovljenju državne religije, kao ni zakon koji zabranjuje slobodno ispovedanje vere“. Taj princip nacionalnog ustava s ranijim „Zakonom o uspostavljanju verske slobode“ u Virdžiniji, bio je vodič u oblikovanju Ustava Sjedinjenih Američkih Država nakon prvobitnih trinaest; čak je i ustav, mada ne i zakonodavstvo, prvobitnih trinaest država time bilo oblikovano. A ove smernice su bile tako verno sprovedene u delo da je, opšte uzev, ovaj princip priznala cela Američka unija. U sažetku to glasi ovako:
„Ono što nije zakonito ni po kojem od američkih ustava može se izneti ovako:
To su zabrane koje se u izvesnim oblicima mogu naći u američkim ustavima i koje obezbeđuju slobodu savesti i bogosluženja. Niko ne može da bude podvrgnut ukoru države ili bilo koje javne vlasti u vezi sa verskim pitanjima.
Zakonodavcima nije data sloboda da rade na ujedinjenju crkve i države ili da zakonom omoguće prednosti za bilo koje versko uverenje ili oblike bogosluženja. Nema potpune verske slobode ako je država naklonjena bilo kojoj sekti i zakonom joj daje prednost u odnosu na druge sekte.
Sve što stvara različitost u ponašanju prema nekoj klasi ili sekti, do te mere da ta razlika deluje štetno, predstavlja progonstvo; a ako se zasniva na verskim osnovama, to je versko progonstvo. Obim diskriminacije nije bitan za princip; dovoljno je da stvori nejednakost prava, ili nekome prednost.“ (Cooley, „Constitutional Limitations“, gl. XIII, odsek 1-9)
S obzirom na sve te činjenice, propise i principe, uzimanjem nedeljnog zakonodavstva za ono što nesumnjivo jeste, a to znači isključivo i specifično religiozno, biva savršeno jasno da je po svakom principu svuda u Sjedinjenim Državama i po svim ustavima, nedeljno zakonodavstvo u stvari „versko progonstvo“, pa je stoga potpuno neustavno i ništavno.
Da je ono neustavno priznali su sudovi saveznih država i sud Sjedinjenih Država. Vrhovni sud u saveznoj državi Ohajo jasno je rekao: „Ako bi religija bila jedini motiv za nedeljno zakonodavstvo, ono ne bi moglo ni trenutak da opstane pred Ustavom“. A jedan okružni sud Sjedinjenih Država govori da je „pomalo ponižavajući prizor zagovornika nedelje koji pokušavaju da opravdaju i dalje postojanje nedeljnog zakonodavstva … argumentom da ono nije u sukobu s građanskom dogmom o verskoj slobodi“, kada „nesumnjivo jeste“; i kaže da se „činjenica da je ono pomagalo religije može otvoreno priznati, a ne negirati“. I ovaj sud to jasno, svakom svojom reči, prepoznaje kao „progonstvo“.
Sudski izum i dekret
Pa ipak, širom Sjedinjenih Država sudovi smatraju nedeljno zakonodavstvo ustavnim. Kako to može biti? Odgovor glasi da je to isključivo sudski izum i naredba.
Beleška: Što se tiče karaktera zakonodavstva, ono nije sudska konstrukcija ili tumačenje Ustava, već u potpunosti sudski izum i dekret. Zapravo, time želimo reći: sudskim izumom i dekretom, nedeljnom zakonodavstvu dat je potpuno novi i strani karakter; a onda se na tom novom i stranom temelju to zakonodavstvo smatra ustavnim. Kad bi taj novi i strani razlog stvarno bio izvoran i prirodan, čak i onda bi se ustavnost takvog zakonodavstva našla pod znakom pitanja. Ali, taj razlog ni u čemu nije nov i stran. On je čista izmišljotina, laž i što se tiče principa i činjenica.
Prema ovom sudskom izumu i naredbi, novi i strani razlog za nedeljno zakonodavstvo ogleda se u tome da je ono korisno za fizičko dobro ljudi, za promovisanje zdravlja i obnovu istrošenih snaga; ono je „za zaštitu radništva“ i takođe ustavno „kao policijski propis“ i „čisto građansko pravilo“.
Ali, svako ko poznaje abecedu nedeljnog zakonodavstva, sasvim dobro zna da nijedan nedeljni zakon na svetu nije nikad bio proglašen s takvom namerom, ili s takvim ciljem, ili iz razloga kakav je ovaj; nego je svaki nedeljni zakon u svetu bio proglašen isključivo zbog svog crkveno-religijskog karaktera, uz potpuno isključivanje svakog fizičkog i građanskog razloga.
Savezna država Ajdaho predstavlja ilustraciju u tom smislu, i pošto je poslednja, vrlo je prikladna. U istom duhu i sa istim ciljem, karakterističnim za biskupe u Konstantinovo vreme, jedna crkvena klika, ali ne iz savezne države Ajdaho, pripremila je za Ajdaho nedeljni zakon, podnela ga zakonodavnoj skupštini Ajdahoa i doprinela da bude proglašen zakonom te države. I onda, na osnovu Ustava koji kaže: „Ispovedanje i praktikovanje vere i bogosluženja biće zauvek zagarantovano; i nikome se neće odricati nikakva građanska i politička prava i privilegije, a na osnovu njegovih verskih mišljenja; … niti će se zakonom davati prednost nekoj verskoj zajednici ili načinu bogosluženja“, Vrhovni sud Ajdahoa je smatrao da je ova crkveno-religijska zakonodavna odredba „ustavna“.
Savezna država Vašington je još jedan primer. Prema Ustavu te države:
„Apsolutna sloboda savesti u svim pitanjima religije, verovanja i bogosluženja garantuje se svakom pojedincu, i niko ne sme zbog religije da bude uznemiravan ili ometan, bilo da se radi o njemu lično ili njegovom imetku“.
Godine 1889, kad je bio pripremljen taj ustavni zakon, jednodušna namera njegovih predlagača bila je da iz zakona isključe nedeljno zakonodavstvo kao i svaki drugi oblik religije. Kada je pripreman ovaj zakon, pisac knjige koju čitate bio je prisutan u odboru Ustavne konvencije. Lično znam da je takva bila namera predlagača, jer je odbor posebno razmatrao predmet nedeljnog zakonodavstva i smatrao, u celini, da će ovaj ustavni zakon, predložen onako kako je nameravano, isključiti nedeljno zakonodavstvo. Pa ipak je po tom ustavu Vrhovni sud savezne države Vašington proglasio nedeljno zakonodavstvo „ustavnim“.
I tako su sudovi nedeljno zakonodavstvo, koje su predložili crkveni ljudi ni sa kakvom drugom nego crkveno-religijskom namerom, i po ustavnim zakonima predloženim sa direktnom namerom da ga zabrane, ipak po čisto sudskom izumu i naredbi proglasili „ustavnim“.
Ali, svaka takva odluka je jasno, otvoreno zanemarivanje jednog od prvih principa i „opšte priznatog pravila“ sudskog postupka – principa i pravila da je „namera zakonodavca zakon“, „da zakon mora biti načinjen prema nameri zakonodavca“ i da „zakon ne može da ima značenje izvan namere onoga koji ga je načinio“. Ovaj princip koji uvek, zbog pravednosti, mora upravljati izradom zakona kao i ustava, autoritativno je iznesen kao što sledi:
„Sud koji dopusti da na njega utiče promena javnog mišljenja, tako da pisanom ustavu da konstrukciju koja nije opravdana namerom njegovih utemeljivača, biće s pravom kriv za bezobzirno nepoštovanje službene zakletve i građanske dužnosti.“ (Cooley, „Constitutional Limitations“)
Ovaj princip se podjednako primenjuje u izradi nekog zakona, kao i pri izradi ustava. I bez obzira da li će sud dopustiti da na njega utiče promena javnog mišljenja, bilo ono javno i opšte ili samo privatno i lično, ili je reč o pristrasnosti samog suda, princip je isti i sud je isto tako „kriv za bezobzirno nepoštovanje službene zakletve i građanske dužnosti“. A upravo su to učinili sudovi time što su davanjem sasvim novog i stranog značenja nedeljnom zakonodavstvu napravili konstrukciju koja ni u kom smislu ne opravdava namere njegovih utemeljivača ili predlagača.
Opipljiv izgovor
Čak ni ovaj izum i dekret u pogledu unošenja novog i stranog razloga za nedeljno zakonodavstvo ne može da isključi njegovu prvobitnu i prirodnu religijsku osnovu. Taj izum je u stvari samo trojanski konj, kojim se nedeljno zakonodavstvo kao religijsko može uneti i postaviti da stoji kao „ustavno“, po ustavnim zakonima koji ga apsolutno zabranjuju. Jer čim je učinjeno „ustavnim“ kao „čisto građanski propis“, odmah je proglašeno religijskim, izjavom: „Činjenica [je] da je ovo zakonodavstvo utemeljeno na religiji“, i da je to „posebna karakteristika hrišćanstva“, koja „nema ništa protiv njega, već mu naprotiv veoma ide u prilog“. Tako je po ustavima koji zabranjuju religijsko zakonodavstvo, lukavom sudskom prevarom ostvaren cilj stvaranja „ustavnog“ zakonodavstva koje je u potpunosti crkveno-religijsko.
Ono je i dalje neustavno
A nasuprot svemu tome još uvek postoji neoboriva istina da je nedeljno zakonodavstvo neustavno svuda u Sjedinjenim Državama zbog svog verskog karaktera. Izmišljanje „građanske osnove“ za njega, da bi bilo proglašeno ustavnim, i dalje ga čini neustavnim zbog njegovog prvobitnog, prirodnog i neprolaznog crkveno-religioznog karaktera. Drugim rečima, kada Ustav zakonom, koji to traži, garantuje apsolutnu slobodu za sve verske obrede, ograničenja ili propise, kad god se onda nekom takvom zakonu doda religijski karakter, on time postaje neustavan.
Ustav je vrhunski izraz volje naroda u nekoj vladavini. I kad vrhovna volja iz zakonodavstva isključuje sve što je religijsko, onda se ta vrhovna volja ne može izbegavati trikom izmišljanja „građanske osnove“ za religijsku stvar. Takvim trikom se svaka moguća religijska stvar može proglasiti ustavnom i svima nametnuti, a ustavno garantovanje verske slobode time se pretvara u primamljivu izmišljotinu.
I zato, s obzirom da „verski motiv (razlog) za svetkovanje nedelje nema ništa protiv nedeljnog zakonodavstva kao građanskog propisa, nego mu naprotiv ide u prilog“, istina je da je ovo najjači mogući prigovor protiv njega; toliko jak da ga već on sam poništava, bez obzira na njegovu „građansku“ prirodu ili neophodnost.
Vrhovni sud Kalifornije je dobro izrazio ovaj princip, kao što sledi:
„Ustav kaže: ‘U ovoj državi biće zauvek dopušteno slobodno ispovedanje i praktikovanje vere i bogosluženja, bez diskriminacije ili davanja prednosti nekome.’ … Ustavno pitanje je čisto pitanje zakonodavne vlasti. Da li je zakonodavac imao moć da učini nešto određeno? I šta je to bilo? Bila je to zabrana rada nedeljom. Da li je taj Zakon bio tako formulisan da pokaže kako je bio namenjen onima koji su za njega glasali, jednostavno kao za opštinski propis? Da, ali ako bi se to protivilo propisu Ustava prema kome je verska sloboda zagarantovana svima, bili bismo prisiljeni da ga iz tog razloga proglasimo neustavnim.“ (Ex parte Newman)
Princip je da bi bilo nemoguće naneti štetu državi, društvu ili pojedincu, kada bi bili lišeni željene „građanske koristi“, do koje svakako mora doći za državu, društvo i svakog pojedinca zbog kršenja verske slobode, napada na pravo slobode savesti i preuzimanja građanske vlasti od strane onih religioznih.
Čak da je i ustavno, bilo bi pogrešno
Nepobitno je dakle da je nedeljno zakonodavstvo crkveno-religijsko, i kao takvo, bez obzira na opravdavanja, neustavno, i u stvari predstavlja „progonstvo“ svuda po Sjedinjenim Državama. Ali, čak i da je ovde ustavno kao u Engleskoj, Francuskoj, Španiji i Rusiji, još uvek bi to bilo pogrešno. Pošto je nedeljno zakonodavstvo crkveno-religijsko, samo po sebi je pogrešno i nikada ne može da bude ispravno.
Car Navuhodonosor je protiv trojice jevrejskih mladića primenio zakon koji je imao religijsku osnovu i karakter. Ali, Bog je njega i sve druge careve i ljude zauvek poučio da je to pogrešno.
Medopersijska vlast je protiv Danila iskoristila propis krutog zakona koji je imao religijsku osnovu i karakter. Ali, Bog je tu vlast i sve druge vlasti i ljude zauvek poučio da je to pogrešno.
A što se tiče crkve „koja koristi državnu vlast da ostvari svoje ciljeve“, a što nikako nije bilo moguće bez religijske namere, i koja je ovim lukavim, podmuklim trikom ostvarila svoj „cilj“ da razapne Gospoda Slave, to dovoljno otkriva celoj vasioni za svu večnost da je takva kombinacija, pa i procedura koja je prati, vrhunsko đavolsko zlo.
Prema tome, postoji viši zakon i moćniji Autoritet od bilo koga na zemlji, a to je Božja volja i vlast. Religija je obaveza koju razumna bića duguju svom Stvoritelju, i način na koji izvršavaju tu dužnost. Prema tome, religija svake duše je stvar između nje i Gospodara duše. Dakle, čak i kada bi nedeljno zakonodavstvo bilo ustavno u svakoj državi i vladavini na zemlji, ono bi, pošto je religijsko, bilo potpuno pogrešno, jer predstavlja napad na Božje područje i prisvajanje Njegove vlasti i Njegove nadležnosti.
Nema nikakvog osnova za njega
Postoje samo dva autoriteta kojima je, što se tiče poštovanja zakona ili vlasti, svako na svetu dužan da nešto da. To su Bog i cezar (car, građanska vlast). Zato je Gospod Isus objavio ovu istinu rečima: „Dajte dakle caru carevo, a Bogu Božje“ (Matej 22,21 – Čarnić).
Nedeljno zakonodavstvo i nametanje svetkovanja nedelje ne dolazi ni od Boga ni od cezara.
Ne dolazi od Boga, kao što to dokazi pokazuju. Na samom početku nedeljni zakon je uspostavljen kao znak lažne, ljudske teokratije čoveka bezakonja, koji je želeo da zauzme Božje mesto, pokazujući sebe da je Bog, i da nadomesti Gospodnju subotu, koja je znak prave božanske teokratije u kojoj je isključivo sam Bog ono što On jeste.
Ne dolazi ni od cezara, jer kao što to dokazi potvrđuju, Konstantin nije kao cezar – poglavar države, već isključivo kao pontifex maximus – religijski poglavar, proglasio nedelju svetim danom i uspostavio njeno svetkovanje, i to pod nadahnućem i zahtevom „crkve“, a koja nije ni Božja ni cezarova.
I zbog toga, pošto nedelja nije ni Božja ni cezarova, već samo „crkvena“, i to zahvaljujući neznabožačkom „religijskom poglavaru“, onda nema ni obaveze, ni razloga, ni prostora da iko u vasioni ikad zahteva od bilo koga da je svetkuje na bilo koji način.
Njegov prikriveni cilj
Dakle, u celom ovom razmatranju pokazano je da su poreklo, priroda i neprolaznost karaktera nedeljnog zakonodavstva uvek isti – isključivo i izričito crkvenoreligijski.
A prikriveni cilj donošenja zakona o obaveznom svetkovanju nedelje je uvek bio isti. Videli smo da je u prvobitnom nedeljnom zakonodavstvu krajnji cilj bio „uspostavljanje svešteničke države, koja na lažan i podmukao način sebi pokorava svetovnu vlast“, kao i da učini efikasnom „odlučnost“ crkvenih ljudi „da koriste moć države za ostvarenje svojih ciljeva“.
A upravo je i sada to njegov prikriveni cilj. Kongres i zakonodavne skupštine su stalno pod opsadom; zakonodavci su izloženi stalnom saletanju i uznemiravanju, pa čak i pretnjama od strane crkvenih ljudi, kao što je to bio slučaj i u ono vreme kada je uprava imperije neprestano zahtevala donošenje nedeljnog zakona. Nije važno koliko takvog zakonodavstva već ima u zakonskim knjigama, uporno se zahteva da ga bude još više i više. A sve to diktiraju, iako ih možda ne formulišu, sami zainteresovani crkveni ljudi, koji se svojim govorom sve više i više približavaju Inkviziciji; baš kao što je to bio slučaj onih prvih crkvenih ljudi.
Nije potrebno da se i dalje bavimo ovim predmetom. Izneseni dokazi jasno pokazuju da je karakter nedeljnog zakonodavstva uvek jedino i isključivo crkveno-religijski, i da je zbog toga u Sjedinjenim Državama neustavan i neamerički; a svuda je izraz bezbožnosti i antihrišćanstva.