Po prirodi stvari, ne postoji zakonito pravo na dominaciju nad drugima u životu i poslovima pojedinca. To je područje koje u posebnom i najvećem stepenu pripada samo Bogu koji je stvorio čoveka prema svojoj slici i sebi na slavu; koji je pojedinačno stvorio svakog čoveka i lično odgovornog samo Njemu.

Ali čovek, grešan i buntovan, nikad nije bio spreman da dozvoli Bogu da zauzme svoje mesto u odnosu sa svakom pojedinom dušom, nego je uvek težio i nastojao da to mesto zahteva za sebe, i svim mogućim sredstvima i smicalicama pokušavao da to i ostvari. Sama istorija, što se tiče opštih principa a ne detalja, teško da je išta drugo osim niza pokušaja na najvišem mogućem nivou da se uspe u tom drskom zahtevu postavljanja grešnog i samovoljnog čoveka na Božje mesto, kako bi gospodario ljudskim dušama. I nema većeg dokaza da se Božanstvo svojski trudi da oblikuje sudbinu čovečanstva od Aveljevog vremena do danas, od stalnog herojskog potvrđivanja ove savršene slobode pojedinca i istrajavanja u njoj, od strane pojedinca koji se bori protiv najsuptilnijih zahteva i najmoćnijih kombinacija sile i vlasti koje je ovaj svet mogao da smisli. Od Nevroda (Nimroda) do Navuhodonosora i od Navuhodonosora do danas planovi i energija imperija bili su usmereni na ostvarenje te jedne stvari. U svim tim vremenima sjajni pojedinci kao što su Avram, Josif, Mojsije, Danilo i njegova tri brata, Pavle, Viklif, Hus, Milic, Matis, Konrad, Jeronim, Luter, Rodžer Vilijams i mnoštvo neimenovanih, a iznad svih Isus Hristos, božanskom verom čvrsto stojeći sami uz Boga, potpuno sami što se ljudi tiče, zastupali su individualnost i slobodu ljudske duše; a takođe i apsolutnu Božju suverenost nad svakom pojedinom dušom.

Vavilonsko carstvo obuhvatalo je civilizovani svet onog vremena. Navuhodonosor je bio monarh i apsolutni vladar tog carstva. „Ti si, care, car nad carevima, jer ti Bog nebeski dade carstvo, silu i krepost i slavu, i gde god žive sinovi ljudski, zveri poljske i ptice nebeske, dao ti je u ruke, i postavio te gospodarem nad svim tim.“ (Danilo 2,37.38)

Po svom proviđenju, Bog je sve narode pokorio vavilonskom caru Navuhodonosoru (Jeremija 27,1-13). Po obliku i sistemu vladanja Vavilonom, careva vlast je bila apsolutna. Njegova reč je bila zakon. U toj apsolutističkoj vladavini car Navuhodonosor je zamišljao da on vlada nad dušom kao i nad telom ljudi, verskim životom kao i građanskim ponašanjem onih koji su bili potčinjeni njegovoj vlasti. A pošto je bio vladar nad narodima, on je vladao i religijom naroda.

U skladu s tim, podigao je veliki lik, sav od zlata, 27 m visok i skoro 3 m širok, i „namesti ga u polju Duri u zemlji vavilonskoj“ (Dan. 3,1). Onda je iz svih provincija sazvao sve carske funkcionere na posvećenje velikog zlatnog lika i na poklonjenje. Svi funkcioneri su došli, okupili se i stajali pred likom.

„A glasnik povika glasno: Narodi, plemena i jezici, vama se govori. Kad čujete rog, svirale, kitare, gusle, psaltire, pevanje i svakojake svirke, popadajte i poklonite se zlatnom liku, koji postavi car Navuhodonosor. A ko ne bi pao i poklonio se, onaj čas biće bačen u peć ognjenu užarenu.“ I kad su muzički instrumenti dali signal za klanjanje, „svi narodi… se pokloniše zlatnom liku.“ (Dan. 3,4-6)

Ali, u tom skupu nalazila su se tri mlada Jevrejina koji su kao zarobljenici dovedeni iz Jerusalima u Vavilon, a koje je car „postavio nad poslovima zemlje vavilonske“. Oni se nisu poklonili, niti su na neki drugi način pridali posebnu pažnju celom događaju.

To je bilo primećeno i izazvalo optužbu pred carem: „A imaju ljudi Jevreji, koje si postavio nad poslovima zemlje vavilonske, Sedrah, Misah i Avdenago; ti ljudi, care, ne haju za te, ne poštuju tvoje bogove, i ne klanjaju se zlatnom liku, koji si postavio“. (stih 12)

Onda je car „u gnevu i ljutini“ zapovedio da mu dovedu ta tri mlada čoveka. Tako je i učinjeno. Car im se lično i direktno obratio: „Je li istina Sedraše, Misaše i Avdenago, da vi ne služite mojim bogovima i da se ne klanjate zlatnom liku koji postavih?“ Sam car je ponovio zapovest da na zvuk svakovrsnih muzičkih instrumenata treba da padnu i poklone se; ako to ne učine, biće „onaj čas … bačeni u peć ognjenu užarenu“.

Međutim, trojica mladića su mirno odgovorila: „Nije nam potrebno da ti odgovorimo na to. Evo, Bog naš, kome mi služimo, može nas izbaviti iz peći ognjene užarene; i izbaviće nas iz tvojih ruku care. A i da ne bi, znaj, care, da bogovima tvojim nećemo služiti niti ćemo se pokloniti zlatnom liku, koji si postavio.“ (Stihovi 14-18)

Problem je sada jasno prikazan. Suveren svetske sile lično je izdao zapovest trojici pojedinaca; a od njih je dobio direktan odgovor da se neće povinovati. Sa ovakvim ponašanjem i ovakvim rečima car se, u svojoj apsolutističkoj vladavini, nikada ranije nije susreo. Zato se kod njega javio i lični, ali i zvanični gnev. I on se toliko „napuni gneva“, da „mu se promeni“ lice prema ovim mladim ljudima, pa je zapovedio da se peć užari sedam puta jače nego što beše običaj. I „zapovedi najjačim ljudima što behu u vojsci njegovoj“ da svežu te mlade ljude i da ih bace usred užarene peći.

Tako je i učinjeno. I ova tri mlada čoveka, „u plaštima njihovim i u obući i pod kapama i u svemu odelu njihovom padoše usred peći ognjene užarene“. Međutim, sada se car iznenadio više nego ikada ranije u svom životu. Zapravo se skamenio – „prepade“ se – i „brže ustavši“ povikao je svojim savetnicima: „Ne bacismo li tri čoveka svezana u oganj?“

Uveravali su ga da je to tačno. Ali on je uzviknuo: „Eno, vidim četiri čoveka odrešena gde hode posred ognja i nije im ništa, i četvrti kao da je Sin Božji“.

Tada se car približio vratima peći i pozvao mladiće po imenu, govoreći: „Sluge Boga Višnjeg, iziđite i hodite.“ I oni „iziđoše isred ognja. I sabraše se knezovi i upravitelji i vojvode i većnici carevi, i videše te ljude gde im telu oganj ništa ne može, niti im se kosa na glavi opali, niti im se plašti šta promeniše, niti zadah od ognja prionu za njih.“

„Progovori Navuhodonosor i reče: Da je blagosloven Bog Sedrahov, Misahov i Avdenagov, koji posla anđela svog i izbavi sluge svoje, koje se u Njega pouzdaše i ne poslušaše zapovesti careve i dadoše telesa svoja da ne bi služili niti se poklonili drugom bogu osim svog Boga.“

Dakle, evo situacije: Gospod je pokorio sve narode vavilonskom caru. Porukama svog sopstvenog proroka zapovedio je svom narodu, Jevrejima, i ovoj trojici mladića među njima: „Služite caru vavilonskom“. Ali, ova trojica su odlučno odbila da služe caru vavilonskom u stvari koju im je on lično i neposredno naložio; i u tom odbijanju sam Gospod je vidljivo stao uz njih i izbavio ih.

Nemoguće bi bilo jasnije pokazati da Gospod, koji je zapovedio narodima da se pokore caru vavilonskom i da mu služe, nikad nije zapovedio, niti je to nameravao, da se caru pokore ili da mu služe u oblasti religije.

Ovim očiglednim odobravanjem ponašanja trojice ljudi i njihovim očiglednim izbavljenjem, Gospod je savršeno jasno pokazao caru da je njegova zapovest u tom pogledu bila pogrešna: da je zahtevao službu koju nije imao pravo da zahteva. Da ga time što ga je postavio carem nad narodima, Gospod nije postavio i carem nad religijom naroda. Da mu time što ga je postavio na čelo svih naroda, zemalja i jezika, Bog nije dao da bude poglavar religije i jednom jedinom pojedincu. I premda je Gospod stavio sve narode i zemlje pod carev jaram što se tiče političke i fizičke službe, ovaj isti Gospod je očigledno pokazao caru da mu nije dao vlast, niti bilo kakvu nadležnost nad službom njihove duše, tj. savesti. Iako je sve narode, zemlje i jezike dao da mu služe, i mada ga je Bog učinio vladarem nad svima njima, što se tiče odnosa između pojedinca i Boga, car tu nije imao nikakvog prava. I s obzirom na prava svake pojedine osobe da postupa po sopstvenoj savesti pri bogosluženju, „careva reč“ mora se promeniti, carev ukaz postaje ništavan. Čak je i car celog sveta niko i ništa, jer je samo Bog suvereni vladar i On je sve u svemu.

Sve to učinjeno je toga dana da posluži kao uputstvo svim carevima i svim narodima za sva vremena, a napisano za nauku nama, na koje kraj sveta dođe.