Religija je „obaveza koju dugujemo svom Stvoritelju i način na koji je ispunjavamo“.

Sloboda je „stanje u kome smo izuzeti od dominacije drugih ili od ograničavajućih okolnosti. U etici i filozofiji, to je moć da svako razumno biće pravi sopstvene izbore i da samo odlučuje o svom ponašanju, spontano i po sopstvenoj volji, u skladu sa svojim razlozima ili pobudama.“

Prema tome, verska sloboda je čovekovo izuzeće od dominacije drugih ili od ograničavajućih okolnosti; čovek je slobodan da bira i da sam spontano i svojom voljom odlučuje kako će se ponašati u pogledu svoje obaveze prema svom Stvoritelju i načina njenog ispunjavanja.

Pošto je Bog stvorio čoveka, po prirodi stvari, prvi od svih odnosa je odnos prema Bogu; a prva od svih dužnosti ne može da bude ništa drugo do dužnost prema Bogu.

Pretpostavimo da je bilo vreme kada je u vasioni postojalo samo jedno razumno stvorenje. Ono je bilo stvoreno: njegov odnos prema Stvoritelju i njegova dužnost prema Njemu jedino je što je moglo zaista biti. To je prvi od svih mogućih odnosa. Zato je zapisano:„Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod. Zato ljubi Gospoda Boga svog iz svega srca svog i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje“. (Sveto pismo, Stari zavet, 5. knjiga Mojsijeva 6,4.5)

Sve što neka duša poseduje duguje Bogu, jer je sve od Njega došlo. Ovo je stoga prva od svih zapovesti, ne zato što je prva izgovorena ili napisana, već zato što je prva koja je mogla postojati. A to dolazi otuda što ona iskazuje prvo načelo postojanja svakog razumnog bića. To načelo je bilo tu, neodvojivo od postojanja tog prvog razumnog stvorenja, u prvom trenutku njegovog postojanja; i taj princip ostaje večno, nepromenjen i neprolazan.

Iako je to prvi od svih mogućih odnosa i prva od svih dužnosti, iako su taj odnos i dužnost utkani u samo postojanje razumnih stvorenja, Bog je čak i u toj prirođenoj obavezi stvorio svako razumno stvorenje slobodnim – slobodnim da tu obavezu prizna ili ne prizna, slobodno da tu dužnost ispuni ili ne ispuni, kako samo odluči.

U skladu s tim je zapisano: „Izaberite sebi danas kome ćete služiti“ (Isus Navin 24,15). „I ko hoće neka uzme vodu života zabadava“ (Otkrivenje 22,17). Tako je apsolutno nesporno da je u religiji – u obavezi koju dugujemo svome Stvoritelju i u načinu na koji je ispunjavamo – Bog stvorio čoveka potpuno slobodnog „od dominacije drugih i ograničavajućih okolnosti“; slobodnog „da bira i da sam spontano i po sopstvenoj volji odlučuje kako će se ponašati“. Zato je verska sloboda Božji dar, nerazdvojivo povezan sa darom postojanja razumnih bića.

Svaka navodna služba Bogu, koja nije slobodno izabrana od strane onoga ko je čini, nije služba Bogu. Od nje ne može biti koristi; u njoj nema ničeg božanskog. Svaka služba navodno učinjena Bogu, koja nije slobodno izabrana od onoga ko je čini, ne može da bude od Boga, jer „Bog je ljubav“ (1. Jovanova 4,8.16); a ljubav i prinuda, ljubav i sila, ljubav i ugnjetavanje, nikad ne mogu da idu zajedno. Zato bilo koja dužnost, obaveza, bilo šta što je navodno dato ili učinjeno Bogu, a što nije plod sopstvenog slobodnog izbora pojedinca, niti je od Boga niti je učinjeno Bogu. Zato je Gospod pri stvaranju svakog bića – bilo anđela ili čoveka – da bi to biće bilo srećno u službi Bogu, kao i da bi u toj službi ili iskazivanju poštovanja Bogu bilo istinske vrednosti, stvorio to biće slobodnim da izabere hoće li tako i da postupi. A to je individualnost, i božansko pravo na nju.

Bog je čoveka stvorio slobodnim. Kada je čovek zbog greha postao odvojen i izgubljen u odnosu na tu slobodu, Hristos je došao da ga njoj vrati. Prema tome, Božji i Hristov put je put slobode. A cilj Božjeg delovanja preko Hrista u čovečanstvu u čitavoj istoriji ovog sveta bio je da objasni taj put i da čoveku pruži sigurnost te „slobode duše“, koja je jedina prava sloboda. Koga Sin oslobodi, zaista je slobodan (videti Jovan 8,36).

U Svetom pismu je jasno izloženo šest posebnih pouka o predmetu verske slobode – slobode duše pojedinca od vladavine čoveka ili grupe ljudi, moćnika ovoga sveta. Svaka od tih pouka bavi se ovim predmetom iz ugla posebnog i specifičnog načela. A svih šest pouka zajedno potpuno pokrivaju ovaj predmet, sa gledišta svakog od tih načela.

Cilj nam je da krenemo u naročito proučavanje tih šest pouka pojedinačno, i to redosledom kojim su iznesene u Svetom pismu. Borba za versku slobodu još nije završena. Potpuna verska sloboda još nije priznata – čak ni u načelu, a još manje u praksi od strane mnogih hrišćana – onakva kakva je jasno prikazana u Svetom pismu.

Hajde onda da proučavamo tu slobodu i da je imamo, da proučavamo kako bismo mogli imati potpunu versku slobodu, u načelu i u iskustvu, onakvu kakva je data u istinitim spisima Biblije.