Prvo poglavlje poslanice Jevrejima otkriva da jednakost sa Bogom ne postoji samo u obličju ili u smislu odraza, nego u stvarnoj suštini. Drugo poglavlje jasno otkriva da se Njegova jednakost sa čovekom ne sastoji samo u obličju ili odrazu, nego podjednako u stvarnoj suštini. Radi se o jednakosti sa čovekom u svim stvarima, baš onakvim kakve su. Zato stoji napisano: „U početku beše Reč Božija, i ta Reč beše u Boga, i Bog beše Reč.“ Jednakost sa čovekom odnosi se na čoveka u Njegovoj paloj, grešnoj prirodi, ne u Njegovoj prvobitnoj, bezgrešnoj prirodi. To proizlazi iz reči: „A privremeno manjim od anđela vidimo Isusa, zbog stradanja sve do smrti.“ Takav kakav je čovek, otkad je izložen smrti, tako vidimo Isusa kako stoji umesto čoveka.

Tako sigurno kao što vidimo Isusa nižeg od anđela zbog stradanja sve do smrti, tako sigurno se pokazalo da je Isus Hristos kao čovek uzeo prirodu, koju čovečanstvo ima posle pojave smrti, a ne prirodu koju je pre toga imalo.

A smrt je došla samo kroz greh. Da se greh nije pojavio, smrt nikada ne bi mogla da dođe. Sada kad gledamo Isusa zbog smrtnog stradanja nižeg od anđela, mi ga gledamo u prirodi čoveka, onakvoj kakva ona jeste, otkad je pogrešio, a ne kakva je bila pre nego što je pogrešio. Na taj način je On mogao „za sve da okusi smrt“. Time što je postao čovek da bi dosegao čoveka, morao je da dođe tamo gde je čovek bio. Čovek je pokoren smrti. Zato je Isus morao da postane takav čovek, kakav čovek jeste, otkad je podložan smrti.

„Jer je dolikovalo njemu, za koga je sve i kroz koga je sve, pošto je mnoge sinove doveo u slavu, da stradanjima učini savršenim začetnika njihovoga spasenja“ (Jevrejima 2,10 – Čarnić).

Time što je Isus postao čovek, dolikovalo je Njemu da postane čovek kao što čovek i jeste. Čovek podleže stradanju. Isusu je dolikovalo da dođe čoveku tamo gde je on u svom stradanju.

Pre pada u greh čovek ni u kom slučaju nije bio podložan stradanju. Da je Isus Hristos došao u prirodi čoveka kakva je ona bila pre pada u greh, onda bi to značilo da je On došao na način i sa prirodom, koja bi ga sprečavala da upozna stradanje ljudi. On ne bi bio u stanju da dosegne čoveka, da ga spase. Ali pošto je Njemu dolikovalo da postane savršen kroz stradanje, da bi čoveka doveo u slavu, sigurno je da je Isus prilikom svog utelovljenja uzeo udela u ljudskoj prirodi, kakva ona postoji od pojave stradanja, smrtnog stradanja, koje je plata za greh.

Tako stoji napisano:

„Budući pak da djeca imaju tijelo i krv, tako i on uze dijel u tome“ (stih 14).

U svojoj ljudskoj prirodi On je uzeo isto telo i krv, koje čovek ima. U ovom tekstu su sve reči, koje to mogu da učine jasnim i određenim, obuhvaćene jednom rečenicom.

Sinovi ljudski imaju telo i krv; i On je uzeo udela u tome.

To nije sve. On je uzeo udela u istom telu i krvi, u kome deca imaju udela.

To još nije sve. Kao što deca imaju udela u telu i krvi, tako je i On uzeo udela u tome.

Pa i to nije sve. Tako je i On uzeo udela u tome.

Da bismo svi razumeli, Duh nadahnuća želi da pojasni i naglasi ovu istinu toliko, da On nije zadovoljan sa time da upotrebi manje reči nego što je mogao da upotrebi. Iz tog razloga nam se objašnjava, da isto tako i baš isto tako kao što „deca imaju tijelo i krv, tako i on uze dijel u tome.“

To je učinio da bi spasao one, „koji god od straha (od) smrti u svemu životu biše robovi“. On je uzeo udela u istom telu i krvi, kao što mi to imamo u ropstvu grehu i strahu (od) smrti, da bi mogao da nas oslobodi od ropstva grehu i straha (od) smrti.

To je značenje reči, da „onaj koji osvećuje i oni koji se osvećuju, svi su od jednoga; zaradi toga uzroka ne stidi se nazvati ih braćom.“

Ovu veliku istinu krvnoga srodstva i krvnoga bratstva između Hrista i čoveka nalazimo u jevanđelju Prve knjige Mojsijeve. Kada je Bog sa Avramom sklopio svoj večni zavet, žrtve su rasečene napola i on je prolazio sa Avramom između tih polovina (1. Mojsijeva 15,8-18; Jeremija 34,18.19; Jevrejima 7,5.9). Ovim postupkom Gospod je ušao u najsvečaniji savez, koji je poznat na Istoku i koji se u celom svetu zove krvno bratstvo. Tako je Gospod postao Avramov brat po krvi, rodbinski odnos koji je veći od bilo koje druge veze, koja postoji u životu.

O toj istoj velikoj istini krvnoga srodstva Hrista sa čovekom govori se i u jevanđelju 3. knjige Mojsijeve. U jevanđelju ove knjige nalazi se zakon o otkupljenju, koji nalaže otkupljivanje ljudi i njihove imovine. Ako je neki Izrailjac izgubio svoje nasledstvo ili sam postao rob, bio je predviđen otkup. Ako je neko sam bio u stanju da otkupi sebe ili svoje imanje, onda je to mogao da učini. Ali gde to nije bio slučaj, pravo na otkup imao je njegov najbliži krvni rođak. To znači, to nije zapadalo samo najbližem rođaku među njegovom braćom, nego onome koji je kao najbliži bio za to u stanju (3. Mojsijeva 25,24-28; 47-49; Ruta 2,20; 3,9.12.13; 4,1-14). Mnogo vremena pre toga nalazimo u Prvoj i Drugoj knjizi Mojsijevoj isto učenje, koje je zapisano u drugom poglavlju poslanice Jevrejima, istinu, da je čovek izgubio svoje nasledstvo i da je postao rob. Pošto nije u stanju da otkupi ni sebe ni svoje nasledstvo, pravo na otkup pripada najbližem za to sposobnom krvnom srodniku. U celom univerzumu postoji samo jedan, koji je sposoban da otkupi – Isus Hristos.

Kao otkupitelj On mora, međutim, da bude ne samo sposoban, nego i krvni srodnik. Dalje On mora da bude ne samo bliski srodnik, nego najbliži srodnik, naime najbliži krvni srodnik. Zato stoji napisano: „Budući pak da djeca“ – deca čoveka (Adama), koji je izgubio naše nasledstvo – „imaju tijelo i krv, tako i on uze dijel u tome“. Telo i krv On je uzeo baš kao i mi, i na taj način je postao naš najbliži srodnik. Pismo zato dalje kaže da On i mi „svi su od jednoga; zaradi toga uzroka ne stidi se nazvati ih braćom.“

Pa čak i ovde Nadahnuće misli da ova krajnje važna istina nije dovoljno naglašena, pa nastavlja: „Jer se zaista ne prima anđela, nego se prima sjemena Avraamova. Zato bješe dužan u svemu da bude kao braća“, čiji je On postao krvni brat potvrđivanjem večnog zaveta.

Ovo je učinio, „jer u čemu postrada i iskušan bi u onome može pomoći i onima koji se iskušavaju“, i da bi mogao „postradati s našijem slabostima“, jer je „u svačemu iskušan, kao i mi, osim grijeha.“ Pošto je u svojoj ljudskoj prirodi u svemu postao jednak sa nama, mogao je u svemu da bude iskušan kao i mi, i bio je iskušan. Jedini način da „u svačemu“ bude iskušan kao i mi, bio je da „u svemu“ postane jednak sa nama.

Po svojoj ljudskoj prirodi On je jedan od nas. „On nemoći naše uze“ (Matej 8,17). On može „postradati s našijem slabostima“. Time što je u svemu postao jednak sa nama, On oseća iskušenje kao što ga i mi osećamo. On sve to poznaje i tako je u stanju da u potpunosti spase one, koji ga prihvataju. U svom telu bio je tako slab, kao i mi, i nije mogao „ništa“ sam od sebe da čini (Jovan 5,30). Kad je na sebe uzeo naše bolesti i naše patnje, bio iskušan kao i mi i morao da oseća kao što mi osećamo, izvojevao je punu pobedu uz Božju silu, koja mu je data kroz veru i koju je doneo nama u našem telu.

Zato je Njegovo ime „Emanuilo“ – s nama Bog. Ne samo Bog s Njim, nego i Bog sa nama.

Od večnosti je Bog bio s Njim i mogao je s Njim i da ostane, da nije sebe dao za nas. Kada je čovek grehom bio odvojen od Boga, mi smo bili bez Boga. Bog je opet želeo da bude sa nama; onda je Isus postao jedan od „nas“, a time što je Bog bio s Njime, mogao je opet da bude „s nama“. Blagosloveno neka je Njegovo ime!

U ovome leži Isusova vera i sila. To je naš Iskupitelj: jedno sa Bogom i jedno sa čovekom. Tako može u potpunosti da spase svaku dušu, koja kroz Njega dolazi Bogu.