Mnogi ljudi oklevaju da se predaju Bogu i da mu služe, jer se boje da ih Bog neće prihvatiti. Čak i među onima koji kažu da već godinama slede Hrista nalaze se hiljade onih koji sumnjaju da ih je Bog prihvatio. Za dobro takvih ljudi ja pišem i ne bih želeo njihove duše da zbunim nagađanjima, nego se trudim da im ukažem na jasna obećanja Reči Božje.

Da li će me Bog prihvatiti? – Ja odgovaram pitanjem: Da li će neko prihvatiti ono što je već kupio? Da li primate robu koju ste kupili u prodavnici kad Vam se isporuči? Naravno! Nema nikakve sumnje u vezi sa tim. Prosta činjenica da ste nešto kupili i dali novac za to, dovoljan je dokaz da ste ne samo voljni da primite tu stvar nego i da od srca želite da je dobijete. Ono što čovek ne voli, to uopšte i ne kupuje. A što je više platio neki predmet, utoliko više mu je stalo da ga poseduje. Ako je cena koju ste za to platili visoka i ako ste morali da radite za to celog života da biste zaradili potrebni novac, onda ćete ga bez sumnje odmah primiti čim se isporuči. Vama je mnogo stalo do toga da isporuka ne izostane.

Ovaj jednostavni i prirodni prikaz primenićemo sada na slučaj grešnika, koji želi da dođe k Bogu. Najpre treba zapaziti da nas je Bog kupio. „Ili zar ne znate da je vaše telo hram Duha Svetoga koji je u vama, koga imate od Boga, te ne pripadate samo sebi? Vi ste, naime, skupo kupljeni.“ (1. Korinćanima 6,19.20)

Cena koja je plaćena za nas jeste Hristova krv, kao što je i Pavle svedočio starešinama u Efesu: „Pazite na sebe i na sve stado, u kom vas je Duh Sveti postavio za vladike, da napasate Crkvu Božju, koju je stekao krvlju svojom“ (Dela 20,28). A Petar piše: „Znajući da od svog sujetnog načina života, koji vam je od vaših otaca predan, niste iskupljeni propadljivim stvarima, srebrom ili zlatom, nego dragocenom krvlju Hrista kao nevinog i prečistog jagnjeta“ (1. Petrova 1,18.19). Hristos „je dao samoga sebe za nas“ (Titu 2,14). On „je dao sebe za naše grehe, da nas izbavi od sadašnjeg zlog sveta po volji Boga i Oca našega.“ (Galatima 1,4)

Hristos nije kupio neku posebnu klasu ljudi, nego celo grešno čovečanstvo. „Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki – ko veruje u njega – ne propadne, nego da ima večni život“ (Jovan 3,16). Isus je rekao: „Hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću dati za život sveta“ (Jovan 6,51). „Jer je Hristos, dok smo mi još bili slabi, u određeno vreme umro za bezbožnike“ (Rimljanima 5,6). „Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama time što je Hristos umro za nas kad smo još bili grešnici.“ (Rimljanima 5,8)

Hristos je platio za nas neizmernu cenu. Možemo onda biti sigurni da mu je veoma stalo do toga da dobije ono što je kupio. On je celim srcem prionuo da nas dobije. Bez toga On ne bi mogao biti zadovoljan. Čitaj Filibljanima 2,6-8; Jevrejima 12,2; Isaija 53,11.

Možda će neko ipak reći: „Ja sam nedostojan.“ To znači da je čovek nedostojan plaćene cene i da se boji da dođe Hristu, jer bi On mogao opozvati kupovinu. Takav strah bi mogao imati osnova da kupovina još nije zaključena i da cena još nije plaćena. Ako te On ne bi primio, možda zato što nisi vredan cene, onda On ne bi izgubio samo tebe, nego i svu plaćenu sumu. Nikome ne bi palo na pamet da odbaci stečenu robu zato što ona nije vredna plaćene cene. Čovek će zadržati robu, da bi imao makar nešto zauzvrat za novac koji je dao, umesto da baš ništa nema.

Dalje, vi ionako ništa ne možete da uradite po pitanju vrednosti. Jer kad je Hristos bio na ovoj Zemlji da izvrši kupovinu, „nije imao potrebe da ko svedoči za čoveka; jer je sam znao šta beše u čoveku“ (Jovan 2,25). On je sa najboljim poznavanjem kupio i tačno je znao koliko je vredno ono što je dobio. Takođe, On nije nimalo razočaran kad dođeš k Njemu i ako te nađe bezvrednog. Pošto je potpuno znao o čemu se radi i ipak bio spreman da zaključi kupovinu, možeš biti potpuno miran, ne razmišljajući i ne brinući se.

Ono što je najdivnije u toj celoj stvari jeste da nas je On kupio, iako smo bili nedostojni. Njegovo znalačko oko otkrilo je velike mogućnosti u čoveku i On ga je kupio, ne zbog njegove tadašnje ili sadašnje vrednosti, nego zbog onoga što od njega može načiniti. „Ja, ja sam brišem tvoje prestupe sebe radi“ (Isaija 43,25). Pošto mi nemamo nikakvu pravednost, On nas je kupio „da mi u Njemu postanemo pravednost Božja“ (2. Korinćanima 5,21). „U njemu telesno obitava sva punina božanstva, a vi ste puni u njemu, koji je glava svakog poglavarstva i vlasti.“ (Kološanima 2,9.10)

Evo opisa celog ovog procesa: Mi

„ …smo kao i ostali po prirodi bili podložni Božjem gnevu. Ali Bog, koji je bogat u milosti, zbog svoje velike ljubavi kojom nas je zavoleo, oživeo je Hristom i nas koji smo bili mrtvi u svojim prestupima, – blagodaću ste spaseni, – i s njim je vaskrsao nas i postavio na nebesima u Hristu Isusu, da u budućim vekovima pokaže preveliko bogatstvo svoje blagodati – svojom dobrotom prema nama u Hristu Isusu. Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, – Božji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali. Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio – da u njima živimo.“ (Efescima 2,3-10)

Mi treba da budemo na „slavu njegove blagodati“ (Efescima 1,6). Da smo mi prvobitno bili vredni onoga što je On platio sa nas, onda ne bismo mogli biti na slavu Njegove blagodati. On ne bi mogao da u budućim vekovima pokaže na nama preveliko bogatstvo svoje blagodati. Ali kako nas je On otkupio bezvredne, a ipak nas prima i može na kraju da nas pokaže bez mane, onda će to biti na Njegovu večnu slavu. Niko od spasenih neće onda sebi pripisati slavu. Kroz svu večnost spaseno će mnoštvo jednim glasom klicati Hristu: „Dostojan si ... zato što si bio zaklan i što si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakoga plemena i jezika i naroda i narodnosti, i učinio ih Bogu našemu carstvom i sveštenicima i oni će carevati na zemlji... Jagnje, koje je zaklano, dostojno je da primi silu i bogatstvo i mudrost i moć i čast i slavu i blagoslov.“ (Otkrivenje 5,9.10.12)

Svakako da bi trebalo da se ukloni svaka sumnja o tome da nas Bog prima. Ali to nije tako. Prkosno i neverno srce iznosi nove sumnje: „Ja sve to verujem, ali… “ Baš ovde stani. Ako veruješ, onda nećeš reći „ali“. Kad neko svom priznanju vere doda reč „ali“, onda u stvari kaže: „Verujem, ali ne verujem.“ Onda ti obično nastavljaš: „Možda imaš pravo, ali dozvoli da završim. Ono što sam hteo da kažem jeste da verujem obećanjima Biblije koje si citirao, ali Biblija kaže, da ako smo mi deca Božja, da ćemo imati i svedočanstvo Duha. Mi ćemo imati svedočanstvo u nama, a ja ne osećam ništa od takvog svedočanstva. Zato ne mogu da verujem da sam ja u Hristu. Ja verujem Njegovoj Reči, ali ja nemam svedočanstvo u sebi.“ Razumem tvoju teškoću, dozvoli da vidim da li mogu da je otklonim.

Da li neko pripada Hristu ili ne, to je stvar o kojoj čovek mora sam da odluči. Video si šta je On za tebe platio. Na pitanje: „Da li si Hristov?“ – samo ti možeš dati odgovor. Ako nisi Njegov, to je isključivo zato što si odbio da sebe predaš Njemu, Onome koji te je otkupio. Time Ga obmanjuješ. On kaže: „Vazdan pružah svoje ruke neposlušnom i jogunastom narodu“ (Rimljanima 10,21). On te preklinje da Mu daš ono što je On kupio i platio. Ali ti Ga odbijaš i optužuješ da neće da te primi. Ako mu se predaš celim srcem da budeš Njegovo dete, onda možeš biti i siguran da te je primio.

Što se tiče okolnosti da veruješ Njegovoj Reči, a da ipak sumnjaš da te je primio zato što ne osećaš svedočanstvo u svom srcu, ja i dalje ostajem pri tome da ne veruješ. Kad bi verovao, imao bi svedočanstvo. Čuj Njegovu Reč: „Ko veruje u Sina Božjeg ima svedočanstvo u sebi. Ko ne veruje Bogu, načinio ga je lažom, jer nije verovao u svedočanstvo kojim je Bog svedočio za svoga Sina“ (1. Jovanova 5,10). Ko veruje u Sina, veruje takođe Njegovoj Reči i svedočanstvu Božjem o Njemu.

„Ko veruje u Sina Božjeg ima svedočanstvo u sebi.“ Ne možeš imati svedočanstvo, dok ne veruješ. Ali čim poveruješ, imaš i svedočanstvo. Kako to može biti? Zato što je tvoja vera u Božju Reč – svedočanstvo. Bog kaže: „A vera je tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarima koje ne vidimo“ (Jevrejima 11,1). Kad bi ti Bog svojim čujnim glasom rekao da si ti Njegovo dete, onda bi to bio dovoljan dokaz za tebe. Kad Bog u svojoj Reči govori, onda je to isto kao kad bi ti govorio čujnim glasom, a tvoja vera je dokaz da čuješ i imaš poverenje.

Ova stvar je tako važna, da je vredna posebne pažnje. Pogledajmo je još malo. Čitajmo najpre: Mi smo „verom Hrista Isusa ... svi sinovi Božji“ (Galatima 3,26). To je sasvim sigurna potvrda onoga što sam rekao o neverovanju u svedočanstvo. Naša vera nas čini decom Božijom. Kako dobijamo ovu veru? – „Vera potiče ... od propovedi, a propoved biva Hristovom Rečju“ (Rimljanima 10,17). Kako se može steći vera u Njegovu Reč? Jednostavno, verovanjem da Bog ne može da laže. Ti svakako nećeš reći Bogu u lice da je On lažov, ali to ipak činiš ako ne veruješ u Njegovu reč. Sve što treba učiniti da bi se verovalo jeste – verovati. „Blizu ti je reč, u tvojim ustima i u tvom srcu, to jest, reč vere koju mi propovedamo. Ako, dakle, svojim ustima ispovediš da je Isus Gospod i poveruješ u svom srcu da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, bićeš spasen. Jer srcem se veruje za pravednost, a ustima se ispoveda na spasenje.“ Pismo, naime, kaže: „Svako ko veruje u njega, neće se postideti.“ (Rimljanima 10,8-11) 

Sve navedeno je u potpunom skladu sa Rimljanima 8,16.17: „Sam Duh svedoči našem duhu da smo deca Božja. Ako smo pak deca, onda smo i naslednici; naslednici Božji, sunaslednici Hristovi; jer sa njim stradamo da se sa njim i proslavimo.“ Duh koji svedoči našem duhu jeste Duh Utešitelj koga je Hristos obećao u Jovan 14,16. On je „Duh istine“ (stih 17), i Njegovo svedočanstvo može biti samo istinito. Kako se, dakle, svedočanstvo rađa? On svedoči u nama time što nas podseća na napisanu reč koju je On dao (1. Korinćanima 2,13; 2. Petrova 1,21). Kad nas podseća na to, onda je to isto kao i da nam direktno govori. On razjašnjava našem umu zapis koji smo mi već zapamtili; mi smo sigurni da je to svedočanstvo istinito, jer Bog ne može da laže. Time mi kažemo sotoni, idi od nas sa svojim lažnim svedočanstvom protiv Boga. Mi verujemo u Božju Reč. Prihvatajući to svedočanstvo, znamo da smo Božja deca i vičemo: „Ava, Oče!“ Sada tek potpuno shvatamo ovu divnu istinu. Ponavljanjem reči Svetog pisma, one postaju stvarnost za nas! Bog je naš Otac. Mi smo stvarno Njegova deca. Koliko radosti skriva ova misao! Vidimo da svedočanstvo u nama nije tek neki utisak ili prolazno osećanje. Gospod ne traži da pokazujemo poverenje tako nepouzdanom svedoku kao što su naša osećanja; jer „ko se uzda u srce svoje, bezuman je“ (Priče 28,26). Svedočanstvo na koje treba da se oslonimo jeste neprolazna Reč Božja. Ovo svedočanstvo možemo imati kroz Duha Svetoga u našim srcima. „Hvala Bogu za Njegov neiskazani dar!“ (2. Korinćanima 9,15)

Ovo obećanje, međutim, nije razlog da popustimo u našoj revnosti i da skrstimo zadovoljno ruke kao da smo postigli savršenstvo. Ne smemo zaboraviti da nas Hristos ne prihvata nas radi, nego Sebe radi, ne zato što smo savršeni, nego zato što u Njemu treba da težimo ka savršenstvu. On nas blagosilja, ne zato što smo bili tako dobri i što smo zaslužili blagoslov, nego da bismo se okrenuli od zla silom koju smo primili kroz taj blagoslov (Dela 3,26). Svima koji veruju u Hrista, sila je data da bi mogli postati deca Božja (Jovan 1,12). Pomoću predivnih i izvanrednih obećanja našeg Boga kroz Isusa Hrista i mi možemo postati učesnici u Božjoj prirodi (2. Petrova 1,4).