Biblija uči: „Pravednik će živeti od vere.“ Pravednost koja važi pred Bogom dolazi „iz vere u veru.“ Ali delovanje vere ništa bolje ne prikazuje od primera koji su za našu nauku napisani „da strpljivošću i utehom Pisma imamo nadu“ (Rimljanima 15,4). Uzmimo najpre jedan značajan događaj koji je zapisan u 2. Dnevnika 20. Pratite ovaj događaj sa Svetim pismom u rukama.

„A posle toga sinovi Moavovi i sinovi Amonovi i s njima koji žive među sinovima Amonovim, dođoše da vojuju na Josafata. I dođoše te javiše Josafatu govoreći: ide na te veliko mnoštvo ispreko mora, iz Sirije; i eno ih u Asason-Tamaru, a to je En-Gad.“ (stihovi 1.2)

Od ove velike vojske uplašio se i car i sav narod. Međutim oni su postupili mudro i skupili su se zajedno da potraže Boga (stihovi 3.4). Onda je usledila molitva Josafata, koji je bio vođa naroda; i pošto je to bila molitva vere koja je u sebi sadržavala početak pobede, vredna je našeg posebnog proučavanja:

„Tada stade Josafat u zboru Judinu i Jerusalimskom u domu Gospodnjem pred tremom novim, i reče: Gospode Bože otaca naših! nisi li ti Bog na nebu i vladaš svim carstvima narodnim? nije li u tvojoj ruci moć i sila da ti niko ne može odoleti?“ (stihovi 5.6)

Ovo je bio izvanredan početak jedne molitve! Ona počinje sa priznanjem Boga na nebu. Tako počinje i uzor-molitva: „Oče naš koji si na nebesima!“ Šta to znači? – Da je Bog, kao Bog na nebu, Stvoritelj. Ona nastavlja sa priznanjem Njegove sile nad svim carstvima narodnim i silama tame. Činjenica da je On, Stvoritelj, na nebu, pokazuje da je u Njegovoj ruci moć i sila tako da niko nije u stanju da Mu se suprotstavi. Zašto čovek, koji počinje molitvu u mnoštvu onih kojima je potrebna pomoć, sa ovako jasnim prepoznavanjem Božje sile, već ima pobedu na svojoj strani? Zato što, zapazite, Josafat ne izjavljuje samo svoju veru u čudesnu Božju silu, već je on istovremeno iskazao pravo na Božansku silu kao svoju vlastitu, govoreći: „Nisi li ti naš Bog...?“ On ovim ispunjava osnovni uslov Pisma „Koji dolazi k Bogu, valja da vjeruje da ima Bog, i da plaća onima koji ga traže.“ (Jevrejima 11,6)

Josafat onda nastavlja da nabraja kako je Gospod dao njima zemlju Hanan i kako im nije dao da prođu kroz zemlju amonsku i moavsku i kako ih nisu istrebili, a ovi narodi sada su došli da ih isteraju iz nasledstva Božjega (stihovi 7-11). I onda zaključuje: „Bože naš, zar im nećeš suditi? jer u nama nema snage da se opremo tome mnoštvu velikom, koje ide na nas, niti mi znamo šta bismo činili, nego su oči naše uprte u te“ (stih 12). Za Boga nema nikakve razlike u savladavanju neke stvari, da li sa mnogima ili sa onima koji uopšte nemaju sile (2. Dnevnika 14,11). Njegove oči gledaju po svoj zemlji, „da bi pokazivao silu svoju prema onima kojima je srce celo prema njemu“ (16,9), i dobro je za sve koji su u nevolji da se uzdaju samo u Njega. Ovakav stav Josafata i njegovog naroda odgovarao je apostolskom propisu: „Gledajući na Isusa, začetnika i usavršitelja vere“ (Jevrejima 12,2). On je zaista početak i kraj, i sva sila na nebu i na Zemlji u Njegovoj je ruci.

Kakav je sada bio rezultat? Prorok Gospodnji je došao u sili Svetoga Duha i rekao: „Slušajte, svi sinovi Judini i Jerusalimljani, i ti care Josafate, ovako vam veli Gospod; ne bojte se i ne plašite se toga mnoštva velikoga, jer nije vaš rat nego Božji“ (2. Dnevnika 20,15). I tada je došla zapovest da se neprijatelj napadne u zoru, da se ide u susret neprijateljima, te da će oni videti pomoć Gospodnju, jer će On biti s njima.

Sada dolazi najvažniji deo: „A ujutru ustavši rano izidoše u pustinju Tekujsku; a kad izlažahu, stade Josafat i reče: čujte me Judejci i Jerusalimljani; verujte Gospodu Bogu svojemu i bićete jaki, verujte prorocima njegovim i bićete srećni. I tako dogovoriv se s narodom postavi pevače Gospodnje da hvale svetu krasotu idući pred vojskom i govoreći: hvalite Gospoda, jer je doveka milost njegova.“ (stihovi 20.21)

Bez sumnje, bio je to zaista neobičan način da se ide u borbu. Svega nekoliko vojski u ljudskoj istoriji je išlo u borbu sa takvom prethodnicom. Kakav je bio ishod ove bitke?

„A kad počeše pesmu i hvalu, obrati Gospod zasedu na sinove Amonove i sinove Moavove i na one iz gore Sira, koji izidoše na Judu, te se razbiše. Jer sinovi Amonovi i Moavovi ustaše na one iz gore Sira da ih pobiju i potru; i kad pobiše one iz gore Sira, udariše jedni na druge, te se potrše. A kad Juda dođe do stražare prema pustinji, i pogleda na mnoštvo, a to mrtva telesa leže po zemlji, i nijedan ne beše ostao živ.“ (stihovi 22-24)

Ako je i bilo vojski koje su sa takvom prethodnicom izašle u bitku, isto tako ih je malo bilo koje su nagrađene sa ovakvom pobedom. Ali odakle je došao ovaj divni uspeh? Na ovom mestu, prava bi stvar bila odvojiti malo vremena za izučavanje filozofije pobede verom, kako je ona predstavljena u ovom slučaju. Šta li je mislio neprijatelj, koji se oslanjao na svoju nadmoćnu silu, kad je toga jutra čuo da dolaze sinovi Izrailjevi sa pesmom i hvalom? Ništa drugo osim da su sinovi Izrailjevi dobili pojačanje, i to toliko značajno, da je uzaludno pružati im otpor. Zato je neprijatelje uhvatio paničan strah, tako da je svako svakoga smatrao neprijateljem.

A da li su oni pogrešno zaključili da je Izrailj dobio pojačanje? Neprijatelj je imao pravo, zaista je bilo tako – Izrailj je dobio pojačanje. Gospod im je pomogao: „A kad počeše pesmu i hvalu, obrati Gospod zasedu na sinove Amonove i sinove Moavove i na one iz gore Sira.“ Gospod, u koga se uzdao Josafat i njegov narod, borio se za njih. I da su njihove oči bile otvorene, i oni bi, kao i sluga proroka Jelisija, videli da je onih koji su bili sa njima bilo više nego neprijatelja njihovih.

U ovom izveštaju posebno treba obratiti pažnju na jednu tačku, a to je da je Gospod obratio zasedu na njihove neprijatelje kad je Izrailj počeo sa pesmom i hvalom. Šta je smisao ovoga? Svojim zahvaljivanjem oni su pokazivali da je njihova vera prava. Obećanje Božje je bilo prihvaćeno kao da je već bilo ispunjeno. Oni su se uzdali u Gospoda. Time su bili učvršćeni, utemeljeni u Gospodu, i iskusili su istinitost reči: „Ovo je pobeda koja je pobedila svet: naša vera.“ (1. Jovanova 5,4)

Primenimo sada ovu ilustraciju na slučaj sukoba sa grehom. Vidimo kako nailazi jako iskušenje navodeći nas da činimo stvari za koje znamo da su pogrešne. Nažalost, mnogo puta smo potvrdili silu iskušenja, jer nas je pobeđivalo; zato znamo da nemamo nikakve moći protiv njega. Zato gledajmo na Gospoda, koji nas moli da smelo i sa radošću dođemo Njegovom prestolu milosti, da bismo dobili oproštaj i pronašli milost za vreme kada će nam pomoć biti potrebna. Molimo se Bogu, koji nam se u Bibliji otkrio kao Tvorac neba i Zemlje. Nemojmo počinjati našu molitvu time što ćemo se žaliti na našu slabost, nego sa radosnim priznanjem Njegove neizmerne sile. Nakon toga možemo izneti ono što nam leži na srcu i priznati našu nemoć. Ako pak najpre navodimo našu slabost i obeshrabrujuće prilike, onda mi ističemo sebe ispred Boga. U tom slučaju će sotona preuveličati te teške okolnosti i okružiti nas tamom da ne vidimo ništa osim svojih slabosti i zato naš plač i moljenja mogu biti žestoki i puni očaja. Ali ma kako naše molbe i moljenja bili ozbiljni i stalni, neće nam pomoći, ako nedostaje ona glavna stvar – verovanje u Boga i verovanje da je On sve ono što je rekao o Sebi. Međutim, ako počnemo svoje molitve sa priznanjem Njegove Božanske moći, onda možemo sa utehom priznati našu slabost; jer u tom slučaju našu nemoć stavljamo pored Božanske sile. Taj kontrast između njih je namenjen da bi se stekla hrabrost.

Ako se molimo na ovaj način, onda će nas Sveti Duh podsetiti na ovo ili ono Božje obećanje. Možda nećemo moći da mislimo na neko određeno obećanje koje baš nama odgovara u datom trenutku i slučaju, ali se možemo setiti da „je istinita reč i svakog primanja dostojna da Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike, od kojih sam prvi ja“ (1. Timotiju 1,15), i da je „On dao samoga sebe za naše grehe, da nas izbavi od sadašnjeg zlog sveta po volji Boga i Oca našega“ (Galatima 1,4). Na taj način su nam i sva druga obećanja sigurna, jer treba znati da sva ova briga, sa svim mogućim obećanjima, postoji zato što „Bog, koji nije poštedeo svog jedinorodnog Sina, nego ga je predao za sve nas, kako nam neće s njim i sve drugo darovati?“ (Rimljanima 8,32)

Onda se setimo da Bog može govoriti o stvarima koje nisu, kao da jesu. Drugim rečima, kad On nešto obeća, onda je to kao da je već ispunjeno. Znamo da je naše spasenje od zla po Božjoj volji; zato posmatrajmo pobedu tako kao da je već naša i počnimo da zahvaljujemo Bogu za dragocena i prevelika obećanja. Čim naša vera shvati ova obećanja i prihvati ih kao ispunjenu stvarnost, onda nećemo moći da činimo drugo nego da hvalimo Boga za Njegovu neizrecivu ljubav. Čineći tako, naši umovi će se potpuno odvratiti od zla, i time je pobeda naša. Gospod će postaviti zasedu neprijatelju. Naša hvala, koju prinosimo Gospodu, pokazaće sotoni da smo dobili pojačanje. On zna silu pomoći koja nam je data i vrlo dobro zna da u takvim okolnostima ne može da učini ništa, i napušta nas. To pokazuje koliko je tačno apostolsko iskustvo:

„Ne brinite se ni za što, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem neka se vaše molbe Bogu očituju.“ (Filibljanima 4,6)