Kako čovek može imati pravednost koja je potrebna da bi se ušlo u carstvo Božje? Odgovor na ovo pitanje je najveće delo jevanđelja. Dozvolite prvo da proučimo značajnu lekciju o opravdanju ili o dodeljivanju pravednosti. Činjenice nammogu pomoći u boljem razumevanju teorije. U Luki 18,9-14 čitamo jednu Isusovu priču o pravednosti ili o davanju pravednosti:
„A ovu priču kaza nekima koji su bili uvereni u sebe – da su pravedni – i ostale ljude nipodaštavali. Dva čovekaodoše u hram da se pomole, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti štonisam kao drugi ljudi, razbojnici, nepravednici, preljubočinci, ili kao i ovaj carinik; postim dva puta u nedelji, dajem desetak od svega što stičem. A carinik je stajao izdaleka i nije hteo ni oči da podigne prema nebu, nego je udarao svojaprsa govoreći: Bože, budi milostiv meni grešnom. Kažem vam, ovaj se vratio kući opravdan, a ne onaj; jer će bitiponižen svako ko uzdiže samoga sebe, a uzvišen će biti ko samoga sebe unizuje.“
Ovaj primer nam je dat da razumemo kako se može, i kako se ne može steći pravednost. Fariseji nisu izumrli. I u današnjim vremenima ima još mnogo onih koji očekuju da mogu steći pravednost svojim dobrim delima. Oni se uzdaju u sebe i veruju da su pravedni. Oni se, doduše, ne hvale uvek javno, ali na mnogo drugih načina pokazuju da seuzdaju u svoju vlastitu pravednost. Možda se farisejski duh, koji za sticanje Božje naklonosti želi da ukaže na vlastita dobra dela, može naći i kod samih hrišćana, koji se zbog tereta svojih greha osećaju veoma potišteni. Oni tuguju zbog svoggrešnog stanja i oplakuju svoju slabost. Njihovo svedočanstvo se nikada ne uzdiže iznad ovog nivoa. Prilikom razgovora naskupovima oni se postiđeno drže po strani i ne susreću se s Bogom u molitvi. Ako su zgrešili nešto više nego obično, nemole se sve dok se svest o njihovim gresima više ili manje ne obriše, ili dok ne uobraze da su ono što im je nedostajalo popravili posebno dobrim ponašanjem. Šta to otkriva? To otkriva onaj farisejski duh koji se svojom pravednošću pred Bogom busa u grudi, da neće da Mu pristupi sve dok se ne osloni na lažni stub svoje lične pravednosti. Ovi ljudi hteli bi dakažu Bogu: Vidi, kako sam bio dobar poslednjih dana; ti ćeš me sada sigurno prihvatiti.
Ali kakva je posledica? – Čovek koji se uzdao u svoju pravednost, nije je imao, dok je onaj koji se molio u svojojpotištenosti: „Bože, budi milostiv meni grešnom“, otišao „opravdan“ kući. Hristos kaže da je on otišao kući opravdan tj. da je bio učinjen pravednikom.
Obratite pažnju: Carinik je učinio više nego što je samo žalio zbog svojih grehova; on je molio za milost. Šta je milost? Milost je nezaslužena naklonost ili nastrojenost (dispozicija) da se prema ljudima može bolje postupati nego što to onizaslužuju. Sveto pismo kaže o Bogu: „Koliko je nebo visoko od zemlje, tolika je milost njegova k onima koji ga se boje“ (Psalam 103,11). Rastojanje između neba i Zemlje je dakle, mera prema kojoj Bog sa nama, ako ponizno stupimo pred Njega, boljepostupa nego što mi to zaslužujemo. A kako to On bolje postupa sa nama? Tako što uzima naše grehe; jer sledeći stih kaže: „Koliko je istok daleko od zapada, toliko udaljuje od nas bezakonja naša.“ To je u saglasnosti sa izjavom Isusovog omiljenog učenika: „Ako ispovedamo svoje grehe, on je veran i pravedan – da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti.“(1. Jovanova 1,9)
Za dalje zaključke o Božjoj milosti i njenom otkrivenju čitajmo u Miheju 7,18.19:
„Ko je Bog kao ti? koji prašta bezakonje i prolazi prestupe ostatku od nasledstva svojega, ne drži doveka gnevasvojega, jer mu je mila milost. Opet će se smilovati na nas; pogaziće naša bezakonja; bacićeš u dubine morske sve grehe njihove.“
Čitajmo sada direktan stav Božje reči po pitanju davanja pravednosti.
Pošto je apostol Pavle dokazao da su svi sagrešili i izgubili slavu Božju, jer se nijedno telo ne može opravdati pred Njim, on nastavlja i kaže da smo
„Opravdani (učinjeni pravednim) zabadava, njegovom milošću, kroz otkup koji je u Hristu Isusu, kojega je Bog istakao da bude pomirenje kroz veru u Njegovu krv, da pokaže svoju pravednost kojom je u svojoj božanskojstrpljivosti opraštao grehe prošlosti“; objavivši: „Ja rekoh u sadašnje vreme svoju pravednost, da je On pravedan i da može opravdati onoga koji je od vere Isusove.“ (Rimljanima 3,24-26 – KJV)
„Opravdani zabadava.“ Kako je ovo moguće? Pošto i najbolji napori grešnoga čoveka ne mogu ni najmanje doprinetida on dobije pravednost, očigledno je da mu se ona može dati samo kao dar. Pavle jasno označava takvu pravednost kao dar:„Jer ako se posredstvom jednoga smrt zacarila – usled prestupa jednoga, mnogo će pre oni, koji primaju izobilje blagodati i dara pravednosti, carovati u životu posredstvom jednoga, Isusa Hrista!“ (Rimljanima 5,17). Pošto je pravednost dar, onda je i večni život,koji je nagrada za pravednost, dar Božji kroz Isusa Hrista, Gospoda našeg.
Otac je istakao (naimenovao) svoga Sina kao Onoga kroz koga dobijamo oproštenje naših greha, a ovo oproštenje sastoji se jednostavno u objavi Njegove pravednosti (koja je naravno, takođe, pravednost Božja). Bog, koji je „bogat u milosti“ (Efescima 2,4) i koji ima zadovoljstvo u tome, pokriva svojom pravednošću grešnika koji prihvata Hrista kaozamenu za njegov greh. To je sigurno dobra razmena za grešnika, a ipak nije gubitak za Boga; jer Njegova je svetost beskonačna, i ta zaliha se nikada ne može smanjiti.
Stihovi koje smo upravo razmatrali (Rimljanima 3,24-26) samo su drugo objašnjenje stihova 21 i 22, koji slede izjavu da sedelima Zakona niko ne opravdava. Apostol onda nastavlja: „A sad se bez učešća zakona javila pravednost od Boga,posvedočena od zakona i proroka, naime, pravednost Božja verom Isusa Hrista u sve i na sve koji veruju“ (kombinovaniprevod Karadžić-Čarnić). Bog stavlja svoju pravednost na onoga koji veruje. On ga pokriva njome, tako da se greh više ne pojavljuje. Tek tada oni kojima je oprošteno mogu da uzviknu sa prorokom:
„Veoma ću se radovati u Gospodu, i duša će se moja veseliti u Bogu mojem, jer me obuče u haljine spasenja i plaštom pravde ogrte me kao kad ženik namesti nakit i kao kad se nevesta uresi uresom svojim.“ (Isaija 61,10)
Neko bi mogao da primeti i da postavi pitanje: Kako se slažu reči „A sad se bez učešća zakona javila pravednost od Boga“ sa iskazom da je Zakon pravednost Božja i da izvan njegovih zahteva nema pravednosti? Ovde ne postoji protivrečnost, niti se Zakon zanemaruje. Pogledajmo pažljivo: Ko je dao Zakon? – Hristos. Kako ga je On objavio? –„Kao onaj koji moć ima“, dakle, kao Bog. Zakon je došao od Njega isto kao i od Oca i, jednostavno, Zakon je objava pravednosti Njegovog karaktera. Zato je pravednost koja dolazi kroz veru Isusa Hrista ona ista pravednost koja postoji uZakonu. To pokazuje i izraz da je „posvedočena od zakona.“
Pokušajmo da zamislimo ovaj proces. Ovde je Zakon Božji kao svedok koji je u svako doba spreman da svedoči protiv grešnika. Zakon je nepromenljiv i ne može grešnika da proglasi pravednim. Dokazani grešnik uvek iznova pokušava dadobije pravednost od Zakona; ali zakon se odupire svim njegovim naporima. Nemoguće ga je podmititi bilo kojomkoličinom vlastitih ispaštanja ili činjenja dobrih dela. Na kraju grešnik, umoran od uzaludne borbe da bude opravdan Zakonom, čuje Hristov glas i leti u Njegove raširene ruke. Tako skriven u Hristu, on biva okružen Njegovom pravednošću. I gle, sada je verom u Hrista dobio ono za šta se uzalud tako ozbiljno borio. On sada ima pravednost koju zahteva Zakon, i to baš onu koja se traži; jer on je dobija sa Izvora Pravednosti, od kojeg naime i Zakon dolazi. I sam Zakon potvrđuje ispravnost ove pravednosti, i sve dok je čovek ima, ona će ga braniti pred sudom protiv svih njegovih tužitelja i potvrđivati činjenicu da je on pravedan čovek. Pavle je bio uveren da će mu pravednost „koja je kroz veru Hristovu, pravednost od Boga na osnovu vere“ (Filibljanima 3,9 – KJV), pomoći da opstane na dan Hristov.
U tom procesu zamene ne postoji ni jedna greška. Bog je pravedan i istovremeno, Onaj koji pravda onoga koji veruje u Hrista. U Hristu obitava sva punina božanstva telesno. On ima iste osobine kao i Otac (u potpunosti je jedno sa Ocem). Prema tome, spasenje koje je u Njemu – da otkupi izgubljenog čoveka – dovoljno je da ovoga ponovo zadobije za svu večnost. Čovekova pobuna je jednako usmerena na Sina koliko i na samog Oca, jer su Oni jedno. Kada je Hristos dao Sebe za naše grehe, Car je patio za svoje pobunjene podanike, i mučenik je oprostio krivicu svojim mučiteljima. Čak ionaj koji sumnja mora da prizna da svaki čovek ima pravo da oprosti nepravdu koja mu je učinjena, Zašto onda cepidlačiti i prebacivati Bogu koji koristi to isto pravo? On, takođe, ima pravo da oprosti nepravdu koja mu je učinjena; i to utoliko više, jer je zaštitio integritet svoga Zakona, na taj način što je Sebe samog dao da bude kažnjen za dug koji je imaogrešnik. Može se reći da je Nevini stradao za grešnika. To je istina; nevini Paćenik dao je sebe po svojoj slobodnoj volji da bi po pravdi svoje vladavine mogao da učini ono na šta ga je nagnala Njegova ljubav, a to je da oprosti nepravdu, koja je učinjena Njemu kao Gospodaru svemira.
Pogledajmo sada kako Bog sam opisuje svoje ime u vreme kada je bio izložen najvećem preziru: „A Gospod siđe uoblaku, i stade onde s njim, i povika po imenu: Gospod. Jer prolazeći Gospod ispred njega vikaše: Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom, koji čuva milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grehe, koji ne pravda krivoga (pred kojim niko nije nevin – rev. Luter)“ (2. Mojsijeva 34,5-7). To je Božje ime, to je Njegovkarakter; tu se On otkriva čoveku; On želi da ga ljudi posmatraju i poštuju u svetlu ove izjave. Ali kako se to slaže sa poslednjom izjavom, da pred Njim „niko nije nevin“? To se tačno slaže sa Njegovom strpljivom, nadasve velikom dobrotom i ophođenjem sa prestupima Njegovog naroda. Zaista je tačno da On krivce ne smatra nevinima; jer kad bi to činio,onda ne bi mogao biti pravedan Bog. Ali On čini nešto mnogo bolje: On udaljuje krivicu, tako da raniji krivac stoji opravdan kao da nikada nije grešio.
Neka niko ne cepidlači oko izraza „obuče u pravednost“, smatrajući to dvoličnošću. Neki, koji pokazuju jedinstveninedostatak poštovanja vrednosti opravdanja kao dara, čak kažu da ne žele pravednost koja se „oblači“, nego onu kojadolazi iz života. Oni potcenjuju Božju pravednost, koja verom u Hrista dolazi na sve i u sve koji veruju. Svakako se slažemo sa njihovim mišljenjem utoliko što žele da se zaštite od licemerja, forme pobožnosti koja jebez sile. Čitalac, međutim, ne sme da zaboravi da je velika razlika u tome ko nas oblači u pravednost. Ako mi pokušamo da je obučemo sami onda će to biti samo nečista haljina, ma koliko nam izgledala lepa. Ali ako nas Hristos u nju obuče, ondase ona ne sme ni prezirati ni odbacivati. Obratimo pažnju na reči proroka Isaije: „Jer me obuče u haljine spasenja i plaštom pravde ogrnu me“ (Isaija 61,10). Pravednost u koju nas Hristos oblači jestepravednost koju Bog odobrava, i ako je On time zadovoljan, sigurno je da ljudi ne bi trebalo da traže ništa bolje od toga.
Ali učinićemo još jedan korak da bismo ovu stvar oslobodili od svih mogućih teškoća. Zaharija 3,1-5 daje nam rešenje:
„Posle mi pokaza Isusa poglavara svešteničkoga, koji stajaše pred anđelom Gospodnjim, i sotonu, koji mu stajaše s desne strane da ga pre. A Gospod reče sotoni: Gospod da te ukori, sotono, Gospod da te ukori, koji izabra Jerusalim. Nije li on glavnja istrgnuta od ognja? A Isus beše obučen u haljine prljave, i stajaše pred anđelom. A on progovori i reče onima koji stajahu pred njim: skinite s njega te prljave haljine. I reče mu: vidi, uzeh s tebe bezakonje tvoje, i obukoh ti nove haljine. I rekoh: neka mu metnu čistu kapu na glavu. I metnuše mu čistu kapuna glavu, i obukoše mu haljine; a anđeo Gospodnji stajaše.“
Obratimo pažnju, u gornjem izveštaju, na to da je uklanjanje prljavih haljina jednako uklanjanju greha (zla) od čoveka. I zato, kad nas Hristos oblači u haljinu svoje pravednosti, On ne pokriva samo naše grehe svojim ogrtačem, nego ihudaljuje od nas. To pokazuje da je oproštenje greha više nego neka forma ili prosto upisivanje podataka u nebeske knjige,čime se gresi ispravljaju. Oproštenje greha je stvarnost; ono je nešto sasvim opipljivo, nešto što suštinski utiče na čoveka.Ono ga zaista oslobađa od krivice; i kad je čovek oslobođen od greha i opravdan, onda se u njemu desila temeljna promena.On je sada zaista drugi čovek, jer je ovu pravednost za oproštenje svojih greha dobio u Hristu, time što se obukao u Hrista. „Zato ako je ko u Hristu, novo je stvorenje“ (2. Korinćanima 5,17). Potpuno i besplatno oproštenje greha ima za posledicuonu divnu promenu koja je poznata kao novorođenje; jer čovek ne može da postane novo stvorenje osim novorođenjem, štoje jednako posedovanju novog ili čistog srca.
Novo srce je ono koje voli pravednost, a mrzi greh. To je srce koje je voljno da bude vođeno putevima pravednosti. Takvo srce je Gospod želeo da ima Izrailj: „O, kad bi im bilo srce svagda tako da me se boje i da drže sve zapovesti moje svagda, da bi dobro bilo njima i sinovima njihovim doveka“ (5. Mojsijeva 5,29). Ukratko, to je srce koje je oslobođeno kako ljubavi prema grehu, tako i krivice greha. Šta, međutim, dovodi čoveka dotle da iskreno traži oproštaj svojih greha? To je jednostavno mržnja prema grehu i njegova težnja za pravednošću; pri čemu je i jedno i drugopodstaknuto Duhom Svetim.
Sveti Duh se bori sa svakim čovekom. On dolazi kao onaj koji ukorava. Kada se glas Njegovihukora ceni, On odmah uzima položaj Utešitelja. Ono isto osvedočenje koje čoveka vodi da prihvati te ukore, koje ga čini poniznim i koje ga nagoni da prihvati uputstva Božjeg Duha, dovešće ga do toga da sledi i Njegova učenja. „Jer koji sevladaju po Duhu Božjem oni su sinovi Božji.“ (Rimljanima 8,14)
Čime se postiže opravdanje ili oproštenje greha? Verom:„Opravdavši se dakle verom, imamo mir s Bogom kroz Gospoda svoga Isusa Hrista“ (Rimljanima 5,1). Pravednost Božjadolazi na sve koji veruju (Rimljanima 3,22). Ovo delo čini čoveka detetom Božjim; jer Pavle uči: „Jer ste vi svi sinovi Božji verom Hrista Isusa“ (Galatima 3,26).
Da svako kome su gresi oprošteni odmah postaje dete Božje, svedoči Pavle u svojoj poslanici Titu. Pošto je istakao bezbožno stanje, u kome smo svi nekada bili, on piše:
„A kad se pokaza dobrota i čovekoljublje Boga, Spasitelja našega, spasao nas je ne na osnovu dela koja smo miučinili u pravednosti, nego po svojoj milosti – banjom koja preporađa i obnavlja Duhom Svetim, koga bogato izlina nas posredstvom Isusa Hrista, Spasitelja našega, da opravdani njegovom blagodaću postanemo naslednicivečnoga života – kao što se nadamo.“ (Titu 3,4-7)
Obratimo pažnju da mi postajemo naslednici, jer smo opravdani Njegovom milošću. Iz Rimljanima 3,24.25 smo naučilida ovo opravdanje dolazi milošću, iz vere u Hrista. U Galatima 3,26 se međutim kaže da nas vera u Hrista čini Božjom decom. Otuda znamo da je svako ko je opravdan Božjom milošću dobio oproštenje i da je dete i naslednik Božji.
Nema, na osnovu prethodnog, nikakvog razloga za pretpostavku da čovek mora najpre da izdrži izvesnu probu i da postigne određen stepen svetosti pre nego što ga Bog prihvati kao svoje dete. On nas prihvata baš onakve kakvi jesmo.Nije naša dobrota razlog zbog kojeg nas Bog voli, već je to naša velika potreba; ne zato što se Njemu nešto dopada na nama, nego Sebe radi i zato što zna šta Njegova božanska sila može od nas da učini. To je moguće pravom spoznajom uzvišenosti i svetosti Božje kao i činjenice da On dolazi nama, grešnim i palim ljudima, da bi nas primio u svoju porodicu. Shvatanjem ovoga moći ćemo bolje da cenimo smisao reči apostola Jovana: „Vidite kakvu nam je ljubav dao otac, da se deca Božja nazovemo!“ (1. Jovanova 3,1). Svakome kome je učinjenaovolika milost „čisti se, kao i on što je čist.“ (1. Jovanova 3,3)
Bog nas prima kao svoju decu, ne zato što smo dobri, nego da bi nas učinio dobrim. Pavle kaže: „Ali Bog, koji je bogat u milosti, zbog svoje velike ljubavi kojom nas je zavoleo, oživeo je Hristom i nas koji smo bili mrtvi u svojim prestupima, – blagodaću ste spaseni, i s njim je vaskrsao nas i postavio na nebesima u Hristu Isusu, da u budućim vekovima pokaže preveliko bogatstvo svoje blagodati – svojom dobrotom prema nama u Hristu Isusu“ (Efescima 2,4-7). Potom nastavlja: „Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, Božji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali. Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio – da u njima živimo“ (Efescima 2,8-10). Ovaj odlomak pokazuje da nas je Bog ljubio dok smo još bili mrtvi u gresima. On nam daje svoga Duha da bi nas oživeo u Hristu, i taj isti Duh zapečaćuje naše usvajanje u Božansku porodicu. Bog nas, dakle, prihvata da možemo kao nova stvorenja u Hristu da činimo dobra dela koja je On odredio.