Tu istu pouku koju smo imali pred nama juče, i dan pre toga, imamo još uvek: „Vidimo Isusa“ ili poruku: „Evo Boga vašega“; I tako treba da nastavimo, sve dok Ga zaista ne vidimo. Čitaćemo u 2. poglavlju Jevrejima poslanice, kako bi ovaj deo Pisma bio svež u našim umovima, i kako bismo ga povezali sa drugim tekstovima, da bismo jasnije videli činjenice.
Pretpostavljam da svi ovde izuzetno poštuju Božju Reč, to jest, kad god Reč dođe do nas, ne preostaje nam ništa drugo nego da je prihvatimo. Ali prihvatiti ne znači jednostavno klimati glavom i reći: „Tako je“. To nije prihvatanje. Neka osoba bi umrla od gladi prihvatajući hranu na taj način. Ako mi neko donese hranu i stavi je na sto, i ja kažem: „Hvala. Verujem da je to dobra hrana. Izgleda dobro. Deluje kao najdivnija vrsta hrane. Zahvaljujem se“ – umro bih od gladi, ako nikada ne bih učinio ništa više od toga. To nije prihvatanje.
Božja Reč nam ne dolazi da bismo je gledali, divili joj se ili joj se čudili; znatno manje, naravno, da bismo o njoj raspravljali i analizirali; već je Božja reč život i dolazi nam da bi za nas bila život, a mi je prihvatamo samo kada dopustimo tom životu da se razvije do najveće punine, tako da možemo, kroz taj život, da imamo sve ono što je Bog spremio za nas.
Mi čitamo Pismo, mi vidimo Isusa, koji je učinjen malo manjim od anđela, zbog smrtnog stradanja, krunisan slavom i čašću; koji je blagodaću Božjom trebalo da okusi smrt za svakog čoveka. Ovde imamo čitavu priču jevanđelja – Reč je postala telo, razapeta je i ustala u telu. To je jasno izraženo u tom stihu. Nema sumnje u vezi sa tim.
Svi se slažemo da u ovome jasno vidimo Hrista, razapetog i vaskrslog u telu, zato što Ga vidimo malo manjim od anđela, odnosno, kao čoveka. To je Reč koja je postala telo. Vidimo Ga kako je okusio smrt za svakog čoveka. To je raspeće. Vidimo Ga krunisanog slavom i čašću. To je vaskrsenje, podizanje sa desne strane Boga. On je okusio smrt za svakog čoveka. Za koliko njih je onda ponovo primio život? – Za svakog čoveka.
„Da bi mnoge sinove doveo u slavu, dolikovalo je Onome za koga i kroz koga sve postoji (i kroz koga je sve – Čarnić) da Začetnika (Poglavara – Karadžić) njihovog spasenja učini savršenim kroz stradanje (patnju – Stvarnost). Jer, i Onaj koji posvećuje i oni koji se posvećuju, svi su od jednoga. Zato se on ne stidi da ih zove braćom.“ (Jevrejima 2,10.11 – SSP)
On se ne stidi da nazove braćom – koga? – Sve za koje je umro. Koji je dokaz da se On nije stideo da neke osobe nazove braćom? – Govoreći: „Objaviću (otkriću) Tvoje ime svojoj braći“, a činjenica da kaže: „ Objaviću Tvoje ime svojoj braći“ pokazuje da su ova braća – u kakvom stanju? – Neupućeni u to kako se On zove. Oni ne znaju Božje ime. Tako je Hristos na Nebu, gledajući dole, na jadne, ponižene, potlačene ljude na Zemlji, koji ne znaju Božje ime, nazvao ih braćom; i u svojoj ljubavi i iz samilosti rekao je Ocu: „Objaviću Tvoje ime“ njima.
„Usred crkve hvaliću te. I opet: Ja ću se u Njega uzdati. I opet: Evo ja, i deca koju mi je dao Bog. Imajući u vidu da deca imaju telo i krv, tako je i On uzeo udeo u tome.“ (stihovi 12-14 – eng. prevod)
Zašto? – „Da smrću uništi onoga koji ima vlast nad smrću“ (14. stih – SSP). Njemu nije dovoljno da uništi smrt. On mora da uništi onoga koji ima vlast nad smrću, to jest, đavola. I šta još? – „I da izbavi (oslobodi – SSP) one koji su strahujući od smrti celog života bili u ropstvu (bili robovi – Karadžić)“ (15. stih – Čarnić). Dakle, robovi straha.
Okrenimo se osmom poglavlju Rimljanima poslanice, od desetog stiha:
„A ako je Hristos u vama, onda je vaše telo mrtvo zbog greha, ali je vaš duh živ zbog pravednosti. I ako u vama prebiva (živi – Karadžić) Duh koji je Isusa vaskrsao iz mrtvih, onda će Onaj koji je Hrista vaskrsao iz mrtvih oživeti i vaša smrtna tela svojim Duhom, koji prebiva u vama. Tako, dakle, braćo, dužnici smo, ali ne telu da bismo po telu živeli. Ako po telu živite, umrećete; ali, ako Duhom usmrćujete telesna dela, živećete. Jer, oni koje vodi Božiji Duh, Božiji su sinovi. Niste, naime, primili duha [kog duha?] robovanja pa da opet strahujete, nego ste primili Duha usinjenja, kojim vičemo: ‘Aba, Oče!’ Sam Duh svedoči s našim duhom da smo Božija deca. Pa ako smo deca, onda smo i naslednici - naslednici Božiji i sunaslednici Hristovi.“ (stihovi 10-17 – SSP)
Mi smo naslednici. Zapazite, imamo ovde dve različite stvari – „Naslednici Božji i sunaslednici Hristovi“. Kakva je razlika između nasledstva i sunasledstva? – Nema razlike. U tome se nalazi jedna od najslavnijih pouka koju mi je Bog ikada rekao. Deca i naslednici Božji! Ne znam koliko ljudi je pročitalo ovo u jednostavnom značenju kao da nasleđujemo Božju imovinu. Ali, tekst kaže da smo naslednici samog Boga. Većina nas verovatno ima siromašne roditelje; oni uopšte ne bi mogli da nam ostave bilo kakvu imovinu; međutim, uprkos tome, zar nam nisu ostavili nasledstvo? Koja je prva i glavna stvar koju mi nasleđujemo od naših očeva?
(Glas) Ime.
Pa sama titula nije ništa, naravno. To su osobine, sklonosti, način razmišljanja – to je ono što nasleđujemo; tako svaka osoba na ovom svetu ima nasledstvo od svojih roditelja. Već smo pročitali u prvom poglavlju Jevrejima poslanice da je Hristos jedinorodni Sin, da po nasledstvu ima slavnije ime od anđela, da je odraz (prikaz) Njegove slave, a mi smo Hristovi sunaslednici. Dolazimo do ovoga, ako se samo zadržite na tome. To nam otkriva divnu mogućnost. Božji naslednici! Sećate se psalma (16,5) koji kaže: „Gospod je moj deo nasledstva“. Ja Njega nasleđujem kroz istog Božjeg Duha. Kroz večnog, božanskog Duha, mi smo učinjeni naslednicima, Božjim naslednicima. Šta onda to znači? Nasleđujemo osobine Boga? Da li je to suviše smelo?
(Glas) To je upravo onako kako jeste.
Ja to ne mogu da objasnim, zato što ja ne mogu da razumem Božjeg Duha. Ne mogu da razumem samo Božje postojanje; ali ovde imamo tvrdnju da smo mi Božji naslednici i Hristovi sunaslednici. Onda, šta god Hristos prima od Oca, to takođe, kada prihvatimo Njegovog Duha, nasleđujemo i mi u Njemu. Stoga, kakve god osobine, kakvu god prirodu, šta god Sin nasledi od Oca, mi kao sunaslednici, naslednici samog Boga, nasleđujemo u Njemu.
To je tajna, ali je ipak i činjenica da smo svi mi primili određenu prirodu i sklonosti od naših roditelja. Ovo nasleđe se spolja vidi u boji kose i očiju, u crtama lica, u našim pokretima i postupcima. Ovo su naša prava po zemaljskom rođenju. A kao što primamo ove zemaljske stvari od naših roditelja, čak i od našeg nebeskog Oca, kroz Duha, primamo Njegove osobine. Ovo je naše pravo po nebeskom rođenju.
Imamo ovu pouku u petom poglavlju Rimljanima poslanice: „Jer kao što su neposlušnošću jednoga čoveka (šta je bila posledica?) mnogi postali grešni“ (19. stih – Čarnić). Čijim grehom su mnogi postali grešni? – Adamovim. Dakle, mi dolazimo na svet grešni, zar ne? Nasledstvo koje dobijamo od svojih roditelja – njihove osobine i sklonosti, njihove zle osobine – možete videti u bilo kom detetu. Možete videti oca ponovo u detetu i sva zla koja su njegovi roditelji počinili, i ne samo otac i majka, već i deda i baba generacijama unazad. Sva zla koja su činili generacijama utisnula su taj pečat u njih i to zlo je utisnulo svoj pečat u nas. Nema potrebe da se raspravljamo o tome. Mi to znamo. Mi svi prepoznajemo tu činjenicu, zato što je, ne sumnjam, obeshrabrujuća za mnoge od nas; i možda smo je često uzimali kao izgovor za neuspeh, govoreći: „Ja sam to nasledio“. Mi kažemo: „Ja ovo ne mogu da promenim, zato što je to deo moje prirode. Ja sam to nasledio od svog oca ili svog dede“. Uzmite, na primer, sklonost ka piću. Ona se prenosi generacijama. Ona često dolazi iz prethodnih generacija, ali se sigurno javlja. Ove stvari nisu izmišljene; one su mi, zar ne? One su deo našeg bića – one nas čine onim što jesmo, i mi to ne možemo da promenimo. Znamo da ne moramo da pokušavamo da činimo ta zla. Ona se pojavljuju spontano.
A sada, uzmimo ceo stih. Nemamo teškoća sa prvim delom i, ako prihvatimo zaključak, bićemo srećni:
„Jer kao što su neposlušnošću jednoga čoveka mnogi postali grešni, tako će i poslušnošću jednoga, mnogi postati pravedni.“ (19. stih)
Kako smo to neposlušnošću jednog čoveka mi postali grešni? – Mi smo to nasledili. I sada, ponudom jednog u telu, mi ćemo biti učinjeni pravednima na isti način. Imamo kontrast. Upravo kao što smo došli do toga da budemo jadna, pala, grešna stvorenja, isto tako ćemo biti učinjeni pravednima. Šta je pravednost? – Postupati ispravno. Onda će mnogi postupati ispravno; to je jasno. A kako će mnogi postupati ispravno? – Poslušnošću Jednoga. Pa onda, ako sam ja učinjen pravednim Njegovom poslušnošću, ako ja postupam ispravno Njegovom poslušnošću, gde je On poslušan? U meni. Šta ja radim? Puštam Ga, potčinjavajući se Božjoj pravednosti. Pre neki dan je pročitano nekoliko reči iz jednog svedočanstva i pozvaću vas da obratite pažnju na jednu rečenicu, koja glasi ovako:
„Imam Reč Gospodnju, jasnu i ubedljivu, da svi koji vide potrebu za organizacijom, moraju i sami da postanu primer time što će biti organizovani.“
Šta je sada za nas prva stvar koju treba da razmotrimo? Mi nemamo ništa sa tim što drugi rade, ili što radi generalna organizacija, već jedina stvar koja treba da nas se tiče je naša sopstvena, individualna organizacija. Kako ćemo biti organizovani? Kako će se to dogoditi? Da li ćemo to učiniti? Da li ću ja organizovati sebe? – Ne. To je ta ista slika koji smo već imali. Ja sam živa organizacija, zar ne? Nije li ovo telo organizovano? Da; razni organi mog tela zajedno funkcionišu u savršenom skladu, i svaki deo funkcioniše. To je organizacija. Oni zajedno funkcionišu savršeno, bez ikakvog sukobljavanja, bez ikakvog odsustva harmonije (usklađenosti), svi su složni. Šta sam ja učinio da bih se ovako organizovao? – Ja sam takav rođen. Kako ću onda ostvariti tu organizaciju koju Bog želi da imam? – Ponovnim rođenjem: tako što ću sada postati, ne naslednik svojih zemaljskih predaka, već Božji naslednik. To je jasno. Da li vam je to jasno? A sada, šta bismo radije imali, dok ovde proučavamo – šta biste vi, kao grupa ljudi, radije imali: da sat vremena svakog dana provedete ovde u prijatnoj pouci (ne kažem da biste to i dobili, kada bih ja vodio čas), ili da, kao rezultat proučavanja Svetog pisma, budemo organizovani, učinjeni slobodnima? Da vidimo koliko ovde ima onih koji veruju da ih je Bog stvorio da budu drugačiji od onoga što jesu, i da Bog za njih ima nešto uzvišenije i bolje nego što su ikada primili od Njega – naime, Njegovu puninu; koji veruju da ovde nešto fali; koji veruju da ovde za nas postoji nešto što mi nemamo, nedostatak onoga što nas ometa u našem svakodnevnom životu i u našem delovanju, kako bismo mogli da budemo povezani sa uzrokom? Hajde da vidimo vaše mišljenje. Koliko vas misli da je to tako? Koliko vas zna da je to tako? (Veći deo skupa je podigao ruke)
Čini se da je preovladavajuće. Zašto je to tako? – Zato što nismo organizovani. A šta bi trebalo da uradimo da ostvarimo tu organizaciju? Kako ćemo je ostvariti? – Pokoravajući se Gospodu. Koliko pretpostavljamo da Gospod želi da čekamo na to? Drugim rečima, postoji li vremenski trenutak u budućnosti koji je Bog odredio, kada će svi ovi blagoslovi, i punina blagoslova, doći na nas, tako da još uvek ne smemo sve to da očekujemo? Koje vreme Gospod daje čoveku? – Danas: sada je vreme prihvatanja. Doći ćemo do toga kasnije, dok budemo proučavali sledeće poglavlje Jevrejima poslanice. Duh govori danas: „Danas ako čujete Njegov glas, neka vam ne otvrdnu vaša srca“ (Jev. 3,7.8 – Čarnić). „Gledajte, braćo, da kako ne bude u kome od vas zlo srce koje ne veruje (neverstva – Karadžić)“ (stih 12). Zapazite, ne kaže – zlo srce krađe, zlo srce nasilja, zlo srce bogohuljenja, već zlo srce neverstva. „Nego bodrite jedan drugoga svaki dan, dok god se kaže ‘danas’“ (stih 13). Jedan dan dolazi posle drugog, ali svaki dan koji dolazi jeste „danas“, i to je jedino vreme koje Bog daje. Slavna činjenica je, stoga, da čak i danas, ako smo zaista spremni da čujemo Gospodnji glas, mi možemo, kao pojedinci, da budemo organizovani po Gospodnjem savršenom planu. Čitamo u 61. poglavlju Isaije:
„Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Gospod pomaza da javljam dobre glasove krotkima, posla me da zavijem ranjene u srcu, da oglasim zarobljenima slobodu i sužnjima da će im se otvoriti tamnica.“ (stih 1 – Daničić)
Gospod izgovara tu reč „sloboda“, a kada Gospod nešto kaže, šta je to (šta nastaje)? – Baš to što kaže. Gospod svim zarobljenima kaže: „Sloboda“. Šta onda svi imaju? – Slobodu. Okovi su slomljeni i niko ne treba da sedi u ropstvu, zato što mu je DATA sloboda. Zato je svako ko sedi u ropstvu dobrovoljni rob, dobrovoljni zarobljenik. Niko ne mora da bude vezan. To je dobro. Gospod je razoružao poglavarstva i vlasti (Kološanima 2,15); da, On ih je razoružao i nadvladao ih. On je ušao u kuću snažnog čoveka, i svezao ga je, i pokvario njegova dobra, i uzeo mu oklop u koji se ovaj uzdao. A onda, kada se Hristos u nama povinuje (posluša) – zapazite, kada Hristos u nama posluša – koliku moć đavo ima nad nama? Nikakvu. Kada dopustimo Hristu da nas ispuni kroz Duha, tako da budemo ispunjeni svom Božjom puninom, onda imamo vlast „nad svakom neprijateljskom silom“ (Luka 10,19). Šta je naš deo? – Pokoravanje (potčinjavanje).
To isto delo potčinjavanja je dovoljno i vama i meni za ostatak našeg života. Pokoriti se, prepustiti se i nastaviti da se prepuštamo, ili radije, da ostanemo prepušteni, dok stičemo nova iskustva, jeste sve što moramo da činimo; a to će zahtevati sve naše vreme. Ima dovoljno posla za nas i onda da stanemo i dopustimo Gospodu da nas ispuni svojim Duhom i da radi kroz nas. To ne znači lenjost; to je pasivna aktivnost, ako tako hoćete; to znači biti isto tako aktivan kao što je bio i sam Gospod; zato što će sam Hristos koji živi u nama, biti upravo onakav kakav je bio kada je bio ovde na Zemlji.
Zato, radimo! Ima dovoljno posla za nas. „Ovo je delo Božije, da verujete u onoga koga je on poslao“ (Jovan 6,29 – Čarnić), a verovanje je primanje: „A svima koji su Ga primili dao je vlast da postanu sinovi Božji, onima koji veruju u Njegovo ime“ (Jovan 1,10 – KJV). To jest, verovati u Hrista znači primiti Ga. Idemo dalje:
„Da oglasim godinu milosti Gospodnje i dan osvete Boga našeg, da utešim sve žalosne, da učinim žalosnima u Sionu i dam im nakit mesto pepela, ulje radosti umesto žalosti, odelo za pohvalu umesto duha tužnog, da se prozovu hrastovi pravde, [za]sad Gospodnji za slavu Njegovu (da bi On mogao da bude proslavljen – KJV).“ (Isaija 61,2.3 – Daničić)
Božji Duh se izliva na svako telo, tako slobodno, kao vazduh koji udišemo; ali upravo kao što ljudi ne puštaju vazduh u svoje kuće, isto tako ne puštaju ni Božjeg Duha. Svaki čovek na svetu može da bude ispunjen Duhom. Božji Duh se izliva na svako telo, tako slobodno, i bez mere za svakoga. Bog želi da mi budemo ispunjeni Duhom, kao što su naša pluća ispunjena vazduhom. Ovo spominjanje vazduha me podseća na stvaranje prvog, savršenog čoveka. Bog ga je stvorio od praha. I šta je udahnuo u njegove nozdrve? – Dah života. Samo jednostavan dah. Udahnuo je u njega svoj sopstveni dah, zar ne? Da. Ali šta je bio taj dah? – Život. Bog je udahnuo svoj dah u čoveka i čovek je nastavio da diše. Da diše – šta? – Dah života. Šta je bio taj dah života – šta mi to dišemo?
(Glas) Vazduh.
Šta je onda vazduh? – To je Božji dah. Kada bismo ovo znali, ne samo fizički, već i duhovno, bili bismo mnogo više živi nego što jesmo. Čitajte u 2. Mojsijevoj 14,21 o vremenu kada su deca Izraela bila na Crvenom moru:
„I pruži Mojsije ruku svoju na more, a Gospod uzbi (potisnu) more vetrom istočnim, koji jako duvaše celu noć, i osuši more, i voda se rastupi (razdvoji).“
Mojsije je pružio svoju ruku na more, i šta je bila posledica? – Gospod je potisnuo more jakim istočnim vetrom, koji je duvao cele noći, i osušio je more i vode su se razdvojile. Kako je to bila predivna promena, samo malim pomeranjem vetra. Vetar se pomerio tako snažno te noći, da se desilo nešto što se nije desilo nikada pre, a ni posle. Ali čitajmo nadahnjujuće reči Mojsija sledećeg dana: „Od daha nozdrva Tvojih sabra se voda; stade u gomilu voda koja teče“ (2. Mojsijeva 15,8 – Daničić). Dakle, onda su vazduh ili vetar dah Božjih nozdrva. Taj dah Bog udahnjuje u nas dan za danom, svakog minuta, da, mnogo puta u minutu – Njegov sopstveni život. Vrlo dobro. Kada je Bog stvorio tog prvog čoveka i udahnuo u njegove nozdrve dah života, kakva vrsta čoveka je on bio? – Živ čovek. Da, ali što se tiče njegovog karaktera?
(Glas) Dobar.
Gospod Bog je pogledao sve što je stvorio, uključujući čoveka, i, gle, bilo je veoma dobro. Život koji je Bog udahnuo u čoveka bio je Bog, i dok god je čovek nastavljao da priznaje da je njegov život, njegov dah, došao od Boga, on je ostajao dobar. Recimo da Ga priznajemo u svakom dahu, kakva vrsta bića bismo mi bili? – Dobra. Ne bismo rekli da smo dobri, ali bi sam Gospod to rekao. Mi nikada ne možemo da kažemo za sebe da smo dobri, i ne treba to radimo, jer je Gospod jedini pravi poznavalac dobrote, i niko nije dobar, osim onoga koga on nazove dobrim.
Sada dolazimo do poslednjeg dela teksta, navedenog u Isaiji: „Da se nazovu drvećem pravde, zasadom Gospodnjim, da bi On mogao da bude proslavljen“ (KJV). Drvo je organizovano savršeno, zar ne? Svako drvo je organizovano, i to sve po jednom, opštem planu, iako ne možete da nađete dva ista. To je Božja beskonačna raznovrsnost, ali sve je savršenstvo. A sada, mi treba da budemo nazvani drvećem pravde, Gospodnjim zasadom, da bi On mogao da bude proslavljen. U stvarnom drvetu mi vidimo ispoljavanje Božjeg života, u njegovom izboru odgovarajuće hrane. Korenje uzima ono što je dobro za njega, a odbija ono što nije dobro. Takvo je stanje stvari. Šta daje život svemu na ovoj Zemlji? Odnosno, šta je neposredni uzrok? Šta je to od čega zavisi sva vegetacija? – Sunce. Hristos je Sunce pravednosti. Mi treba da budemo drveće pravednosti i zato je Sunce koje nas obasjava, Sunce pravednosti, a to nije tako daleko od sunčeve svetlosti koju vidimo, tako da nas ona uči tome. I više od toga, to je Božja slava. To nas Bog obasjava. Ali sada govorimo jednostavno o svetlosti koja nam dolazi na ovom svetu. Šta je to što je život drveta? – Sunčeva svetlost. Ako svetlost ne obasjava drvo, ono neće rasti. Neće biti života tamo. Tako Hristos kaže: „Ja sam svetlost sveta“ (Jovan 8,12 – Čarnić).
Svetlost je život. „U njoj (Reči tj. Hristu) je bio život i taj život je ljudima bio svetlost“ (Jovan 1,4 – SSP). Njegov život nam sada dolazi, a život je sila. To možete da vidite i na primeru Sunca; sunčeva sila svaki dan povlači bezbroj tona vode u nebo. Svetlost je život, a sila je u drvetu. Zašto drvo raste i zašto je upravo takvo kakvo treba da bude? – Zato što prima svaki zrak svetlosti koja sija ka njemu. To donosi snagu, hranu, svakom delu drveta i utiče na to da ono raste. Drvo jednostavno svakodnevno uzima zrak svetlosti koji mu dolazi. Recimo da i mi uradimo to na isti način, onda bismo rasli u drveće pravednosti.
Drveće ne odbija Sunce, nijedan jedini zrak svetlosti, već sve što mu dolazi rado prihvata i upija, primajući to u sebe. Ta svetlost je život, tako da je drvo savršeno organizovano. Takav je slučaj i sa nama, ako budemo jednostavno pili na izvoru svetlosti, a to je Hristov život. Onda će Bog živeti u nama, i odlučivaće za nas, isto onako kao što radi sa drvetom. Mi ne znamo ništa, ali On će misliti za nas. Šta On kaže? – Zovite Ga dok je blizu. Koliko je blizu? – „U ustima i u srcu“ (Rim. 10,8). „Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje; i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na nj, i k Bogu našem, jer prašta mnogo. Jer misli moje nisu vaše misli, niti su vaši putevi moji putevi, veli Gospod“ (Isaija 55,7.8 – Daničić). Ako čovek ostavi svoje puteve i svoje misli, šta onda ostaje od njega? – Ništa.
Kakvi onda treba da budu naši putevi i misli? – Božji. Mogu li ja da činim onako kako je Bog činio? – Ne. Mogu li ja da dovedem sebe do toga da mislim Božjim mislima? – Ne. Ali On će misliti u nama upravo onako kako On želi da mi mislimo. On neće za nas misliti tako beskonačne misli, kao što misli za sebe, jer nas nije stvorio beskonačnima; ali misliće u nama sve ono što želi da mi mislimo, i delovaće u nama savršeno da hoće i čini kako je Njemu ugodno. Tada ćemo biti organizovani, ponovo organizovani, načinjeni novima. To je Božje razmišljanje i delovanje u nama. Juče smo pročitali: „Jer iako su Boga poznali (upoznali – SSP), nisu ga kao Boga proslavili, niti zahvalnost pokazali, nego u svojim mislima padoše u ništavnu varku (zaludeše – eng. prevod), te potamne njihovo nerazumno srce“ (Rim. 1,21 – Čarnić). „Jer oružje naše borbe nije telesno, već silno od Boga, da ruši tvrđave; odbacujemo mudrovanje i svako uzvišavanje koje se podiže protiv poznavanja Boga, i zarobljavamo svaku pomisao za poslušnost Hristu“ (2. Kor. 10,4.5 – eng. prevod). Mudrost ovog sveta je ludost pred Bogom. I onda, kada ljudi razmišljaju svojom glavom, ne pokoravajući se savršeno Bogu, kako bi On mogao da misli u njima, do te mere su ludi, bez obzira koliko su naučili. Ali kada čovek preda dušu i telo Bogu, Božji Duh će oboriti ta ljudska mudrovanja, koja nisu ništa drugo nego prazna uobrazilja i sama Božja mudrost će se pokazati. Kada bi Bog mislio u svakome od nas koji smo se okupili na Generalnoj konferenciji, da li bi bila načinjena neka greška? Da li bi tu bilo nekog nasumičnog dela? Ne. On bi mislio isto u svima nama. Svi su stvoreni različiti. On nije stvorio dva ista drveta u šumi, niti je stvorio dva ista čoveka; ali sa Božjim razmišljanjem u svakom od nas, ne bi bilo nikakve ljudske mudrosti, već samo mudrosti Božjeg Duha. Onda bi sve bilo učinjeno baš kako valja i ništa ne bi bilo učinjeno onako kako ne treba. Nalog nama je jasan: „Ako ko govori, neka govori kao reči Božije“ (1. Pet. 4,11 – Čarnić). – Kada? Da li samo onda kada ustane i svedoči na skupu? Zar ne isto tako i kada se zauzima na poslu? – Svakako; jer nema granice. Onda, naravno, moramo da govorimo drugačije od onoga kako smo govorili, jer moramo da priznamo da smo ranije mnoge stvari izgovorili nasumice. Koliko često čujemo braću kako, kada nisu sigurni u vezi sa nekim postupkom ili predlogom, kažu: „Delovali smo u skladu sa najboljom svetlošću koju smo imali“. Šta je „najbolja stvetlost koju smo imali“? – To je Hristos, svetlost sveta, Božja mudrost; i On kaže: „Ko ide za mnom, neće hodati u tami, nego će imati svetlost života“ (Jovan 8,12 – SSP). Onda ko god prati apsolutno najbolje svetlo koje ima, ne treba nikada da ima sumnju.
A sad jedno pitanje: Pošto je moguće da imamo takvu sigurnost, ne preuzimamo li veliku i strašnu odgovornost kada se usuđujemo da idemo napred u onome što zovemo Gospodnjim delom, ne znajući sa sigurnošću da je sam Bog onaj koji to čini. Da li se usuđujemo da to činimo na ovoj Konferenciji? Nećemo li radije prepustiti Gospodu da nas organizuje, ispunjavajući nas svojim Duhom? Tada će Hristos biti naša mudrost i naša snaga, kao i naša pravednost.