Mi proučavamo Boga, silu Božju. Koje reči iz 2. poglavlja Jevrejima poslanice iznose ovu temu pred nas? – „Vidimo Isusa.“ To obuhvata sve. I u kom svojstvu nam je tamo predstavljen? – Kao „Malo manji od anđela“. On je kao čovek. Pod kojim okolnostima smo usmereni da gledamo u Njega? Pod kojim okolnostima je on prikazan?
(Skup je odgovorio) „Krunisan slavom i čašću.“
Ali šta je bilo pre toga?
Mrtav, razapet. Prvo ide smrtna patnja. On je okusio smrt za svakog čoveka, to jest, ovim rečima, „Vidimo Isusa“, mi treba da Ga vidimo u svojstvu čoveka. Ali pod kojim okolnostima treba da vidimo Isusa koji je okusio smrt za svakog čoveka? Kada propovedamo Hrista, kako Pavle kaže: „Mi propovedamo Hrista raspetoga“ (1. Korinćanima 1,23 – Čarnić). Ali taj izraz, „razapeti Hristos“, obuhvata i vaskresenje; a vaskresenje obuhvata „krunisanje slavom i čašću“.
Juče smo otišli u 40. poglavlje Isaije i u tom poglavlju smo našli poruku koja kaže: „Pripremite put Gospodnji“ i „svako telo je trava“. Ali to nije sve, jer da je sve, ne bi nas odvelo nikuda. Postoji drugi deo toga – Reč Gospodnja ostaje doveka. I onda ova poruka može da se sažme ovako: „Kaži Judinim gradovima: evo vašeg Boga“. I ovako: „Vidimo Isusa“; „kaži Judinim gradovima: evo Boga vašega“
Stoga pouka, koju treba sada da naučimo – a ja ne vidim ikakvu korist da u ovom trenutku idemo dalje kroz ovu knjigu, sve dok ne shvatimo ovu pouku i dok ne naučimo da slušamo ovaj nalog – jeste: „Evo Boga vašega“. Pogledajmo za trenutak u nastavku 40. poglavlje Isaije:
„I javiće (otkriće) se slava Gospodnja, i svako će telo videti; jer usta Gospodnja govoriše. Glas govori: Viči. I reče: Šta da vičem? Da je svako telo trava i sve dobro njegovo kao cvet poljski. Suši se trava, cvet opada kad duh Gospodnji dune na nj; doista je narod trava. Suši se trava, cvet opada; ali reč Boga našeg ostaje doveka. Izađi na visoku goru, Sione, koji javljaš dobre glasove; podigni silno glas svoj, Jerusalime, koji javljaš dobre glasove; podigni, ne boj se. Kaži gradovima Judinim: Evo Boga vašeg. Evo, Gospod Bog ide na jakog, i mišica će Njegova ovladati njim; evo plata je njegova kod Njega i delo njegovo pred Njim.“ (Daničić)
Evo poruke da onaj koji to objavljuje ne treba da se boji da izjavi: „Podigni silno svoj glas; podigni ga, ne boj se; kaži Judinim gradovima: evo vašeg Boga“. Ova poslednja poruka, onda, treba da ukaže ljudima na Boga, kako bi mogli da Ga vide.
Neće biti potrebno nekome ukazivati na Gospoda kada On dođe niti govoriti ljudima da Ga vide. Oni će Ga videti, bez pokazivanja na Njega. „Svako oko će Ga videti“ (Otkrivenje 1,7 – SSP). Onda neće biti potrebno da prizoveš nečiju pažnju i kažeš: „Evo tvog Boga“, jer oni koji znaju Gospoda, tražiće Ga i prepoznaće Ga. Tada neće biti potrebe reći grešnicima: „Evo Boga vašega“, jer će biti kasno. Zato ova poruka: „Evo Boga vašega“ treba da se objavi pre nego što Gospod dođe; to jest, kada On zaista dođe, Njegov narod će Ga prepoznati i reći će: „Gle, ovo je Bog naš, Njega čekasmo“ (Isaija 25,9 – Daničić). Ne bi bilo u redu reći onima koji ne poznaju Boga: „Evo vašeg Boga“, jer On nije njihov Bog. Svako na ovom svetu pravi bogove za sebe, služi svojim bogovima, ali Gospod zna da smo u neznanju i saoseća sa nama čak i kada kažemo u svojim srcima: Mi ne želimo Gospoda. Mi govorimo svojim postupcima: Nas ne zanima da Ga imamo nad sobom. Naša dela Ga odbijaju, ali Bog nas ne sluša. On kaže: Oni su jadna, neuka deca. Oni ne znaju o čemu pričaju. Sin kaže: Otići ću i objaviću (otkriću) Tvoje ime svojoj braći. „U Tebe se uzdaju koji znaju ime Tvoje, jer ne ostavljaš onih koji Te traže, Gospode!“ (Psalam 9,10). Svako ko zna (poznaje) Gospoda mora da Mu veruje, mora da Ga voli, zato što je On dostojan poverenja i ljubavi.
Sada, pošto poruka koja treba da se objavi za ove poslednje dane, treba da pripremi ljude za Gospoda kada se On otkrije i kada Ga svako oko bude videlo, mi znamo da će biti u redu reći: Evo Gospoda. Delo onih koji tvrde da prihvataju i objavljuju poruku jeste da kažu svetu: Evo vašeg Boga, i da prenesu tu poruku svima. Da li je Gospod odbacio sve jadne, neuke, slabe ljude u svetu – neznabošce – u ovoj ili nekoj drugoj zemlji? – Ne, On ih voli i još uvek ih smatra svojom decom. Znate priču iz 15. poglavlja Luke. Bludni sin je uzeo očevo imanje, otišao i potrošio ga. Otac ga nije odbacio, već ga je toliko voleo i čeznuo za njegovim povratkom da, kada ga je video izdaleka, potrčao mu je u susret i rekao: „Ovaj moj sin je bio mrtav i oživeo je. Bio je izgubljen, ali je nađen“. Dakle, sve vreme koliko ga nije bilo, otac ga nikada nije zaboravio; on ga je još uvek smatrao jednim od svoje dece i čeznuo da se on vrati. Ovo je način na koji Gospod posmatra ljude na Zemlji. On ih zove svojom decom i čezne da se oni vrate i da uče o Njemu.
Đavo je obmanuo svet. On je lažno svedočio o Bogu i učinio da svi, u većoj ili manjoj meri, veruju da je Bog nepravedan i tiranin, i da Ga se ništa posebno ne tiču ljudska posla. I sada treba da odemo u svet i da kažemo: Evo vašeg Boga. Ali pre nego što to učinimo, biće neophodno da Ga mi sami poznajemo. Recimo da izađem sa porukom i kažem: Evo vašeg Boga, i neko upita: Gde je On? Ja Ga ne vidim, šta da radim? Moramo umeti da pokažemo Boga. Gde možemo da vidimo i upoznamo Boga? – U onome što je stvorio. Njegova večna sila i božanstvo se vide u delima Njegovih ruku. Tako, kada naučimo da Ga vidimo u Njegovim delima, onda možemo da kažemo ljudima: Evo vašeg Boga.
Ali Bog se otkriva u Hristu; pošto je sve što je stvoreno, stvoreno preko (posredstvom, kroz) Hrista – Reči. Dobro, ali Hristos koji je prikazan svetu, prikazan je kao vaskrsli i razapeti Hristos. On je Onaj o kome treba da kažemo: Ovo je naš Bog. Moramo dovesti ljude do toga da Ga vide razapetog za njih, i vaskrslog zbog njihovog opravdanja. Kao što smo pročitali u Rimljanima poslanici 10,6-9. Ne piše: Ko će se popeti na Nebo, da nam dovede Hrista, da možemo da Ga vidimo; ne piše: Ko će sići u bezdan, da izvede Hrista, da bismo mogli da imamo koristi od Njegove žrtve; piše – Reč, Hristos, Reč vere koju propovedamo, blizu ti je.
Zar nemamo sliku toga u Pavlovom govoru pred Atinjanima? Oni su opipavali, tražili Boga u svom neznanju. On je rekao: Bogu se ne služi delima čovečijih ruku. On nije daleko ni od jednog od nas. Da li je time ipak mislio da je malo udaljen od nas? Ne; u Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo (Tekst u Delima 17,25-28). Onda je On toliko blizu, da se poistovećuje sa nama. Bog, Gospod, Reč koja je postala telo zbog nas, poistovećuje se sa čovekom tako čvrsto, da te veze nikada ne mogu da se prekinu, nikada da se razreše; on je jedno sa ljudskim telom i tako će biti kroz čitavu večnost.
Sada vam govorim da, pošto možemo da vidimo da je ovo živa stvarnost za nas, onda su tu za nas i hrabrost, i snaga. Zato sam ja ovde, i sam grešnik. Želim da stavim svoje grehe na Gospoda, želim da me On vodi; ne samo grehe koje sam počinio, već i samo moje grešno stanje. Kako ću to učiniti? – „Svu svoju brigu prebacite na njega“ (1. Pet. 5,7 – SSP). Kako ćemo na Njega prebaciti sve svoje brige? Ovo je praktično pitanje.
Koliko ljudi zapravo zna kako da prebaci svoje brige na Gospoda? Da li da ih sve skupim na gomilu i prebacim ih na Gospoda? – Ne, ne možemo to da uradimo. Ako se sećamo prvih reči koje smo naučili u Poslanici Jevrejima, onda imamo odgovor – „nosi sve svojom silnom rečju“. On nosi sve. Sve je uključeno. Greh je uključen; da, On nosi naše grehe; On nosi svu tugu i sve slabosti sveta. Ali recimo da ja ne verujem u to – a ima mnogih koji ne veruju – da li to išta menja? Postoji izjava: On nosi sve svojom silnom rečju. Ali, ako ja u to ne verujem, da li će to išta promeniti u toj činjenici? Bog je istina, iako je svaki čovek lažljivac. Ko je lažljivac? – Onaj koji ne veruje u Božju Reč. Takav je uvek lažljivac, jer ko god ne veruje u Boga, čini ga lažovom; to jest, ko god ne veruje u Reč Božju, praktično kaže: Bog je lažljivac. Kada bilo ko kaže: Bog je lažov, šta on radi? – On sam laže. A ko je taj što kaže: Bog je lažljivac? – Svako ko ne veruje.
Da vidimo. Postoji tekst u Prvoj poslanici Jovanovoj, u 2. poglavlju, 21. stihu. Ovde će se veoma dobro uklopiti: „Ko je lažljivac ako ne onaj ko tvrdi da Isus nije Hristos (Mesija – Čarnić)“ (SSP). Pa sada, prilično je lako reći da je Isus Hristos Sin Božji; ali jedno je reći, a drugo je znati to, verovati u to. Šta podrazumeva to da je On Hristos? – Pomazani, Spasitelj (Mesija). Šta je Njegov posao kao Hrista? – Da spasi, da se lično poveže sa svakim pojedincem, da nosi grehe. Da, da nosi naše grehe. Koliko grehova Hristos nosi? – Grehe svih. Imate to u prvom delu 2. poglavlja: „On je žrtva pomirenja za naše grehe“, – i onda verovatno zaboravimo ostatak stiha – „i ne samo za naše, već i za grehe celog sveta“. Jovan je rekao: „Evo jagnjeta Božjeg, koje uze na sebe greh sveta“, doslovno, „koje nosi grehe (množina) sveta“ (Jovan 1,29). Šta je donelo smrt? – Greh. „On je okusio smrt za svakog čoveka“. Stoga, koliko grehova je On stavio na sebe? – Grehe svakog čoveka.
I sada ponovo dolazimo do iste stvari. On nosi grehe svakog čoveka. To je činjenica. Nadam se da je činjenica da toliko verujemo u to, da smo zadovoljni što bi On trebalo da ih nosi, a ne mi. Da li to, u najmanju ruku, olakšava teret, ako mi nastavimo da ih sve nosimo? – Ne, on ih nosi u svakom slučaju. Ako mi ovo poričemo, onda uopšte nema vere u Hrista, jer imamo tu jednostavnu izjavu: „da se on javio da ukloni grehe“ (1. Jovanova 3,5 – Čarnić). On ih uklanja tako što ih odnosi. On ih nosi i uklanja. Ako ne pristanemo da ih On ponese, ako ne želimo da priznamo da ih On zaista nosi, već ih pustimo da budu na nama, onda, naravno, Njega činimo lažljivcem, a to nas čini lažljivcima i nemamo praktičnu korist od takvog sporazuma (dogovora).
Ali sada On nosi grehe sveta. Razmišljajmo o sebi, čak pre nego što smo se obratili; da li je On nosio naše grehe tada? – Da. Pa da li ste ikada počinili neki greh ili imali greh ili grešnu naviku a da je to bilo nekako udaljeno od vas? Da je taj greh još bio par stotina metara daleko od vas, da je bio jasan prostor između vas i vašeg greha, vi biste mogli prilično dobro da napredujete. Problem je bio što je greh sve vreme bio upravo u vama. I pošto smo bili grešni, greh je bio u nama i mi sami smo bili greh. Imali smo teret toga; ali šta je sve vreme bila istina u vezi sa Hristom? – On je nosio naše grehe. Gde je On onda bio? – U nama; on je živeo u nama – ne u opštem smislu. Hristos nije u nama u opštem smislu, već lično i pojedinačno.
Mi moramo za sebe da saznamo da li verujemo u najjednostavniju stvar koju jevanđelje prikazuje. Hristos nosi grehe sveta i On je to činio od početka. Mnogo puta ste čuli priču o čoveku koji je išao putem sa vrećom kukuruza na svom ramenu, a njegov sused je naišao zaprežnim kolima i pozvao ga da se popne, da ga poveze. I on se popeo i seo na sedište iza; i uskoro se vozač osvrnuo i video čoveka sa vrećom kukuruza koja je još bila na njegovom ramenu i rekao je: Zašto to ne spustiš? – O, to je suviše za konja. Dovoljno je što nosi mene samog bez mog tereta.
Sada, ako nosimo svoje grehe, da li to olakšava teret Gospodu? – Ne; On ih i dalje nosi. Oko toga nema rasprave. Mi pokušavamo da dođemo do praktičnih činjenica i, ako im verujemo i ne odlažemo ih, pronaći ćemo sve dobro koje postoji u njima. On nosi grehe sveta. Ali ima mnogo ljudi koji se nikada nisu oslobodili svojih greha. Možda ovde ima nekih. Ako ovde postoji neko ko nikada nije saznao kako to izgleda osloboditi se greha, onda se nadam da će mu ova lekcija pomoći da vidi jasno i da razume kako da pusti (odbaci) greh i da ga se otarasi; zato što ja nemam poruku, bilo šta da kažem ljudima na uopšten način: Dođite Gospodu, i prihvatite Ga kao svog Spasitelja, i prepustite Mu svoje grehe, i On će vas spasiti. To je lako reći, ali ljudi to ne razumeju. Gde je On kako bih mogao da Mu dođem? Gde mogu da Ga nađem? Oni to ne vide. Hiljade jadnih ljudi koji su iskreni, i ozbiljni, i željni da se otarase greha i da žive pravednim životom, prihvataju Ga; oni misle da, ako budu verovali u nešto, zašto ih Gospod ne bi blagoslovio – i On to čini. Gospod, u svojoj beskrajnoj milosti, prihvata najtiši šapat, najmanji podsticaj, čak i pomisao koja je daleko, i dočekuje je, i radi u njenu korist. Ali ipak znamo – ja znam, i vi znate iz svog iskustva – da ima mnogo ljudi koji priznaju Hrista, priznaju da su hrišćani, a nemaju jasno određenu ideju kako doći Gospodu, pronaći Gospoda, upoznati Ga i biti lično upoznat (blizak) sa Njim.
A sada, ono što mi želimo jeste da prestanemo da budemo neozbiljni. Ako je Gospod blizu, i treba da bude nađen, onda želimo da Ga nađemo; a On kaže: „Tražite Gospoda, dok se može naći; prizivajte Ga, dokle je blizu“ (Isaija 55,6 – Daničić). Dok je blizu, o, tako blizu da ne morate da prelazite na drugi kraj sobe; ne morate uopšte da idete nigde, već je ovde; On je u vama. On je bio toliko blizu mene svih ovih godina kada nisam znao ništa o Njemu, i nosio je moje grehe. Zašto? – Zato što je Gospod Isus u svemu što je stvorio. On nosi sve, zato što je On u svemu. On je spona čak i za neživu prirodu. Lično, moćno Božje prisustvo je ono što drži planine i sprečava da se kamenje raspadne na deliće; zato što je Bog tu, sa svojom ličnom silom. A videli smo juče, kada su u pitanju trava, i drveće, i korenje – da oni uzimaju hranu koja je prilagođena njima, a ostavljaju sa strane ono što im ne odgovara. To fino razlikovanje, kada uzimaju ono što je dobro za njih, a ostalo ostavljaju sa strane, videli smo da nije ništa drugo nego Božja sila koja za njih radi ono što mi zovemo instiktom kod životinja; a kada je u pitanju čovek, to zovemo razumom. To je Božje lično prisustvo. Ako priznamo da je On u nama, da smo mi poput trave i biljaka, i ako to zaista priznamo, kao što to čini i sama trava, onda će nas ova Božja sila voditi da napravimo isti pravilan izbor, kao što čine trava, korenje i drvo, birajući ono što im je neophodno.
„Od Njega ste i vi u Hristu Isusu, koji nam je postao mudrost od Boga, pravednost...“ (1. Kor. 1,30 – Čarnić). Ali problem je što ljudi to neće da priznaju. Oni nisu spremni da priznaju da nemaju silu, a tako umišljaju da im ne treba Gospod, i zato ne puštaju Gospoda da upravlja njima. U prvom poglavlju Rimljanima poslanice, nakon izjave da se ono, što se može saznati o Bogu, o Njegovoj večnoj sili i božanstvu, pokazuje od stvaranja sveta, na onome što je On stvorio, imamo ovo:
„(Tako) da nemaju izgovora, jer iako su Boga poznali (upoznali – SSP), nisu ga kao Boga proslavili, niti zahvalnost pokazali, nego u svojim mislima padoše u ništavnu varku (zaludeše – Karadžić), te potamne njihovo nerazumno srce. Postali su ludi govoreći da su mudri, pa zameniše slavu besmrtnoga Boga slikom i prilikom smrtnog čoveka, i ptica, i četveronožnih životinja, i gmizavaca.“ (stihovi 20-23 – Čarnić)
Oni (neznabošci, ljudi) zaludeli su u svom rasuđivanju i njihovo telesno srce je potamnelo. I tako čitamo u 2. Korinćanima 10,4.5:
„Jer, oružje našeg vojevanja (borbe – D. Stefanović) nije telesno, nego božanski silno u razaranju utvrđenja. Mi razaramo mudrovanja i svaku oholost koja se diže protiv spoznanja Boga, i zarobljavamo svaku misao, da bude poslušna Hristu.“ (SSP)
Ovo znači da ono što mi obožavamo kao ljudski razum, zapravo je glupost. „Govoreći da su mudri, postali su ludi.“ To jest, obožavati ljudsko rasuđivanje, odvojeno od Gospoda, jednostavno je glupost. Ako bi ljudi želeli da rasuđuju pravilno, oni moraju da se predaju u Božje ruke, čija sila deluje u njima, da bi On bio njihovo rasuđivanje: da bi On birao za njih. Reč „jeretik“ znači onaj koji bira, odlučuje za sebe. To ne znači da je čovek, koji ne izabere ono što ja kažem, jeretik – da je čovek, koji odlučuje sam za sebe, odvojeno od crkve, jeretik. Ne; svi u crkvi mogu da budu jeretici, ali oni mogu biti pravoverni, u skladu sa „vjeruju“ svoje religije. Jeretik je čovek koji odlučuje sam za sebe, umesto da dopusti da Bog odluči. Kada verujemo da je svako telo trava, mi jednostavno dopuštamo Bogu u nama da odluči za nas, kao što On odlučuje i u korenu, u biljci, da izabere ono što mu je neophodno. Koren će preći veliku razdaljinu u potrazi za onim što mu je potrebno, i svaki put će to pronaći. Ići će daleko da bi našao vlagu, a ostaviće suvo mesto. On je pasivan u rukama Gospoda, i Gospod odlučuje za njega, i to je jednostavno ispravno.
Mi treba da naučimo ovu istinu, da vidimo Boga u onome što je stvorio. Tako ćemo videti Boga i u nama. U početku je bila Reč, i Reč je bila u Bogu, i Reč je bila Bog, i Reč je postala telo. Onda, ako verujemo u Reč, moramo da verujemo da je Reč telo. I ta istina koja će, kada se prihvati, skloniti grešnika od greha, i uzvisiti ga, jeste prepoznavanje jednostavne činjenice da je Bog u njima; da je On u njihovom životu, da je On njihova snaga; da nema ničega odovojeno (bez) Boga.
„Nisi mi kupio za novce kada, niti si me pretilinom (salom) žrtava svojih nasitio, nego si me mučio svojim gresima, i dosadio si mi bezakonjem svojim.“ (Isaija 43,24 – Daničić)
Ispunjava me stidom i kajanjem, a u isto vreme, najlepšom ljubavlju prema Gospodu, kada pomislim da sam svim gresima, koje sam počinio svih ovih godina, naterao Gospoda da ih nosi: da sam Ga time opterećivao. Zato što On ne voli greh. To je Njemu gadno; to je Njemu odvratno; a ipak je dozvolio da Njegov život nosi ove grehe, i bio je zabrinut zbog njih. Ali trebalo bi da svako bude ispunjen ljubavlju kada pomisli na Njegovo strpljenje, da je On, kako bi nas oslobodio od ovih greha, spreman da ostane sa nama godinu za godinom, sa onim što mi tovarimo na Njega, i ipak ostaje tu, čekajući i čekajući da prepoznamo tu činjenicu, da je On ovde, tako da mu dopustimo da ih nosi i da se oslobodimo njih. Otvorite sada 4. poglavlje Efescima poslanice. Počećemo sa 4. stihom:
„Jedno je telo i jedan je Duh, kao što ste i vi pozvani na jednu nadu svoga zvanja. Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje. Jedan je Bog i Otac svih, koji je nad svima, i kroza sve, i u svima vama.“ (KJV)
Najbolji grčki prevod, ako se dobro sećam, izostavlja tu reč „vama“ i glasi: „Koji je nad svima, i kroz sve, i u svima“. Recimo da uzmemo onako kako piše: „Koji je nad svima, i kroz sve, i u svima vama“. Ni polovina vas ovde ne veruje u to, čak ni na taj način, zato što mi imamo tu nesrećnu farisejsku predstavu da je Bog u nama sve dok smo mi dovoljno dobri da bi došao u nas – Bog je u nama, zato što nismo poput onih grešnika. Nije li to ona farisejska molitva? – Jeste. Kao hrišćani, mi verujemo da Hristos dolazi da stanuje u nama, a ipak o tome mislimo kao o nekoj vrsti generalne odvojenosti. Ali evo Njega nad svima, i kroz sve, i u svima vama. Da li je to tačno? – Da; Božji duh je ovde i, govoreći ovom skupu, kaže: „I u svima vama“. On nije u nama zato što smo mi dobri, zato što smo zahvalni Bogu jer nismo kao taj jadni grešnik. On je nad nama, i kroz sve, i u svima.
„A svakome od nas dana je blagodat po meri Hristovoga dara. Zato kaže: ‘Pope se na visinu i zarobi roblje (odveo je zarobljene – eng. prevod), dade darove ljudima’. A reč ‘pope se’ šta drugo znači, nego da je sišao u donje delove zemlje? Taj što je sišao, to je isti onaj koji se i popeo više svih nebesa - da sve ispuni.“ (stihovi 7-10)
Ovde su nam izloženi Hristova smrt i vaskresenje. Isto ono što je pred nama sve vreme. I dok je činjenica da je Bog, da, Gospod Isus Hristos, u svemu, On ipak još uvek ne ispunjava sve, zato što se ljudi suprotstavljaju tome, i zadržavaju to, i protivreče istini. Međutim, Božja namera je da, raspećem i vaznesenjem, može da ispuni sve kao u početku, potpuno da ispuni sve. Ali zbog čovekovog greha, Bog od stvaranja ne ispunjava (sve) u potpunosti i Božja punina se ne vidi. U početku, Božje apsolutno savršenstvo se videlo u svemu što je stvorio. Sada to nije tako. Međutim, Božja namera je da oni budu obnovljeni i On se popeo na visinu, kako bi mogao da ispuni sve. A sada da se vratimo na 3. poglavlje (Efescima):
„Toga radi priklanjam kolena svoja pred Ocem Gospoda našeg Isusa Hrista... da Hristos može da se useli u vaša srca.“ (stihovi 14 i 17 – KJV)
Tako vidimo da Hristos može da se useli u naša srca. Ali u desetom poglavlju Rimljanima poslanice, reči se odnose na one koji ne znaju Gospoda, već opipavaju i pitaju: Gde ćemo Ga naći? „Blizu ti je reč, baš u tvojim ustima, i u tvom srcu.“ Zašto se onda Duh, kroz apostola Pavla, molio da Hristos prebiva u srcu? Kada govori grešnicima, on kaže: Reč, Hristos, jeste u tvom srcu. Međutim, Pavle se moli da Hristos prebiva u vašim srcima VEROM. Postoji razlika i to velika razlika. Ranije, Hristos je bio u mom srcu, a ja to nisam znao. Hristos je bio u mom telu, On je bio moj život, u Njemu sam se kretao i postojao. Njegova sila je učinila da moja krv protiče; Njegov život je bio sve što sam imao, ali to nisam znao, nisam uopšte mario za to. Ali zar ne vidite da, čim čovek prepozna tu činjenicu, poveruje u tu činjenicu i živi u svakodnevnom svesnom priznavanju te činjenice da je Hristos u njemu, da je Hristos njegov život, da on nema drugi život niti silu, osim Hristovog života i sile, to čini ogromnu razliku u životu tog čoveka? On će reći: O, ja uopšte ne pripadam sebi; mislio sam da imam pravo da radim ono što želim, ali nemam; ovo nije moja sila, niti snaga.
Bog je jedini koji ima pravo da upravlja čovekom. I kada se Hristos useli u srce verom, tada će molba biti ispunjena: „da budete u ljubavi ukorenjeni i utemeljeni, da biste vi sa svima svetima mogli razumeti šta je širina, i dužina, i visina, i dubina, i poznati Hristovu ljubav koja prevazilazi naše saznjanje, da budete ispunjeni do sve punoće Božije“ (Efescima 3,17-19 – Čarnić). Umesto da Ga odbijamo nepravednošću, i da Mu jednostavno dozvolimo da nam da dovoljno svog života za održavanje našeg svakodnevnog fizičkog života, mi ćemo uzeti dovoljno Njegovog života da nas podupre, dozvoliti Mu da nas ispuni svom svojom puninom. Postoji ogromna razlika. Razapet i vaskrsao u telu, u telu svakog čoveka, ja prenosim ljudima tu poruku: Evo tvog Boga, razapetog i vaskrslog, koji nije daleko od tebe, već je u tvojim ustima i u tvom srcu; veruj da je On tvoj život, da je bio razapet i vaskrsao da tebe oslobodi od smrti i greha. Kada to priznamo, onda će nas On ispuniti. Ako ne priznamo, onda se Pismo ispunilo: „Čovek u časti, ako nije razuman, izjednačiće se sa stokom koju kolju“. (Psalam 49,20 – Daničić)
Međutim, Bog je stvorio čoveka za viši položaj nego što je taj koji ima stoka. Ako Mu jednostavno dozvolimo da živi u nama ovaj fizički život, mi od Njega ne dobijamo ništa više nego što dobijaju životinje. A Bog nas nije stvorio da budemo životinje; On je stvorio čoveka kao svog sopstvenog prijatelja. On je stvorio ljude da budu kao On, jer oni i jesu kao On. Mi smo Njegovo potomstvo, Njegova deca, stvoreni da budemo saradnici, prijatelji i da budemo povezani sa Njim – ne znam kako to da objasnim, kako ne biste dobili pogrešnu ideju – ali to treba da bude na uslovima jednakosti; i iako je On daleko nad nama, On ne čini da se osećamo kao da On silazi ili kao da se udostojio da priča sa nama; i kada odemo na Nebo, iako ćemo moći kroz čitavu večnost da budemo svesni da je On beskrajno iznad svakog drugog bića u svemiru, mi nećemo osećati uzdržanost da Mu pristupimo, ništa više nego što bismo osetili u prisustvu naših zemaljskih roditelja. Bićemo kao dete koje dolazi svom ocu, bez ikakve rezerve i ograničenja. To je ono za šta nas je On stvorio.
A sada, ako ste vi zadovoljni idejom da On ne bi trebalo da nam da ništa više od svog života nego što daje životinjama, onda naša sposobnost rezonovanja postaje poput one koju imaju životinje. Oni ljudi koji, kada su upoznali Boga, nisu Ga proslavili kao Boga, nisu Ga poštovali, već su postali isprazni u svojim razmišljanjima i poludeli, i pretvorili su slavu večnog Boga u obličje smrtnog čoveka – zaboravili su Boga i obožavali su idole, dela svojih ruku. A 115. Psalam kaže o ovim idolima i ovakvim ljudima: „Takvi su i oni koji ih prave“ (stih 8). To jest, kada su ovi ljudi postali isprazni u svojim sopstvenim razmišljanjima, oni su postali poput bogova koje su obožavali. Za mene je bila neverovatna pomoć da razmišljam da nema toga što dotiče čovečanstvo – nema toga što mene dotiče, nema ničega što ja osećam, što me tišti, što me povređuje ili uzrokuje bol, fizičku bol, ili bilo kakvu drugu vrstu bola – nema ničega čega sam svestan, ili što utiče na mene pa sam nesvestan toga, a da to ne dotiče i Gospoda Isusa Hrista. Ako sam bolestan, svaki bol koji muči moje telo, dotiče i Gospoda, i On ga oseća, jer da nisam živ, ne bih mogao to da osetim. To je moja osetljivost, moja osećajnost, moji živci, život koji je u meni, koji oseća bol. On je moj život. On to oseća. Ima nečega u ovome što čoveka može da podigne i omogući onome ko je slab da postane snažan. Kao što je i Pavle rekao: „Kad sam slab, onda sam silan (jak – SSP)“ (2. Kor. 12,10 – Čarnić). Greh koji sam počinio On je osetio više nego ja, zato što sam ja uživao u njemu, a On nije. Ja sam voleo taj greh, ali On nije. Njemu je bio odvratan, ali ga je osetio u celini. Onda ja kažem: Gospode, ja sam ovo učinio; ako ćeš to poneti, a ti to nosiš, samo ga uzmi. Pustite da padne na Njega; On će ga poneti. On je došao u telu Isusa iz Nazareta, da nam pokaže kako će u telu moći savršeno da se odupre grehu.
Ne znači mi ništa u ovom svetu, niti bilo kome drugom, da gledam u Njega, i vidim kako On to čini, ako to ne čini u meni. Recimo da pogledamo u Njega kao primer; ali ako je Hristos jednostavno za nas samo primer u koji treba da gledamo, i mi vidimo Isusa iz Nazareta, kako je bio dobar, kako je bio drag, kako je bio mudar – ako je to sve, ja ne bih imao nadu. To bi bilo samo obeshrabrenje; ali kada On kaže: Evo vašeg Boga, gde mi to treba da Ga posmatramo, u daljini? – Ne, upravo ovde.
Jedno Biće je od početka do kraja dopustilo Bogu da Ga savršeno ispuni. To je razlog zašto je bio tako mudar, i činio samo ono što je ispravno, i mislio samo ono što je ispravno. On je uvek znao kada da odgovori na pitanja, a kada da ne kaže ništa. On je bio potpuno ispravan zato što Ga je Bog ispunio i to je slika upravo onoga što On može da učini. Sada, On kaže da je ista sila i u mom telu. „Reč je u tebi, baš u tvom srcu“ (Rim 10,8 – eng. prevod). Dobro. Video sam šta On može da učini. Sada ću jednostavno da verujem i da Mu dopustim da to učini i u meni; i onda će se Hristos useliti u moje srce verom – a vera je prihvatanje i prisvajanje; to nije izjašnjavanje da se veruje danas, a da se sumnja sutra. Pravednik će živeti verom. Mi ne bismo dugo živeli ako bismo danas disali, a sutra prestali da dišemo.