Došli smo do završnih stihova 2. poglavlja Jevrejima poslanice; ovde smo pročitali:
„Pošto su deca od krvi i mesa, i on je uzeo udela u krvi i mesu“ (stih 14 – SSP).
Zašto? – Da bi uništio onoga koji ima vlast nad smrću. I šta da učini? – Da oslobodi (izbavi). Koga da oslobodi? – One koji su celog života bili u ropstvu. A šta je bilo njihovo ropstvo? – Strah; oni su bili preplašeni, užasnuti. Ko je onaj koji ima vlast nad smrću? – Sotona. Kako on ide okolo? – Kao lav koji riče. Postoji nešto zastrašujuće, užasavajuće u vezi sa rikom lava. On zastrašuje i drži ljude u ropstvu svojom rikom. Šta donosi smrt? – Greh. Kako greh donosi smrt? Da li je podigne i nosi kao nešto odvojeno od sebe? „Tada požuda začne i rađa greh, a učinjeni greh rađa smrt“ (Jakov 1,15 – Čarnić). Dakle, greh nosi smrt u sebi samom, jer je greh smrt. Strah je ono što čoveka dovodi do ropstva. Hristos je umro da bi mogao da oslobodi – od čega? – Od straha od smrti.
„Zato, braćo sveta, zajedničari zvanja nebeskoga, gledajte ([u]poznajte – Karadžić; razmišljajte – KJV; upravite svoje misli – Čarnić) na apostola i prvosvetešnika koga mi priznajemo, Isusa“ (Jev. 3,1 – D. Stefanović).
Šta je konkretna stvar koju treba da razmotrimo kada je On u pitanju? – On je veran. On je patio, bio iskušan, ali je bio veran Onome koji Ga je postavio. Treba to da mislimo o Njemu u tom izveštaju. To je ista misao koja je izneta u 12. poglavlju (stihovi 3 i 4), gde piše:
„Razmislite, naime, o njemu, koji je od grešnika podneo takvo protivljenje protiv sebe, da ne malakšete i ne klonu duše vaše. Još se niste do krvi usprotivili.“ (Čarnić)
Razmislite o Njemu, da se ne umorite i da ne klonu vaše duše. A sada, ako smo morali da razmišljamo o Hristu, jednostavno onakvom kakav je bio pre 1800 godina, kada je bio iskušan i nije se predao, već je bio veran – ako je trebalo jednostavno da gledamo Njegov primer i da pokušamo da oponašamo taj primer, ne bismo li postali umorni i klonuli?
Kako uopšte možete biti kao On?
(Glas) „Gledanjem se preobražavamo.“ (videti 2. Korinćanima 3,18)
„Čega je On učinjen zajedničarem?“
(Glas) Tela i krvi.
Kome je on bio nalik? – Svojoj braći i to u svemu. I gde je On još uvek?
(Glas) U našem telu.
„I Reč je postala telo i nastanila se među nama“ (Jovan 1,14 – SSP). Kada je Reč prestala da bude telo?
(Glas) Bio je stvoren takvim; a šta god Bog učini, to će biti zauvek.
Vrlo dobro. Reč je postala telo, i patila je. Imamo jedan savršen primer za to u telu, bez ikakve mane, jednostavno da pokaže šta je Bogu moguće da uradi u telu. Sada čitamo da je On patio, bio iskušan. Ima jedan stih koji mi pada na pamet, 1. Petrova 4,1 (Sinod SPC):
„Kada, dakle, Hristos postrada za nas telom (u telu – SSP), i vi se tom misli naoružajte.“
Kako možemo da se naoružamo istom mišlju? Reč nam kaže: „Neka u vama bude ova misao (um), koja je bila u Hristu Isusu“ (Filibljanima 2,5 – eng. prevod). Samo neka bude tako. To je jedno od tih „Neka bude“, jedna od Božjih reči stvaranja. Gde nalazite tu reč prvi put? – Prvo poglavlje 1. Mojsijeve: „Neka bude svetlost“. „Neka se skupi voda.“ „Neka zemlja pusti iz sebe travu.“ „Neka po vodi vrve (žive duše) u izobilju.“ I šta je uvek sledilo? – „I bi tako.“ Dakle, kada imamo Božju Reč: „Neka u vama bude ova misao“, šta će biti ishod ukoliko to prihvatimo kao Božju Reč? – Biće tako. Ja kažem: Gospode, čak i da je tako, neka bude; i tako jeste. To nije jednostavno neki oblik govora. Imajući onda u vidu, „Kad je, dakle, Hristos postradao telom, naoružajte se i vi istom tom mišlju, jer ko je postradao telom prestao je da greši, - da preostalo vreme života u telu ne proživite više po ljudskim požudama (željama – Karadžić) nego po Božijoj volji“ (1. Petrova 4,1.2 – Čarnić).
Mi se možda, dok govorimo o ovome, osećamo kao što su se nekad osećali Jevreji, u odnosu na Hristove reči: „Ovo je tvrda beseda (govor – SSP)! Ko je može slušati?“ (Jovan 6,60 – Bakotić). „Jer ko je postradao telom prestao je da greši, - da preostalo vreme života u telu ne proživite više po ljudskim požudama nego po Božijoj volji.“ Naravno, zavisi od nečijeg uma da li je to željen položaj ili ne. Ja mogu da govorim za sebe, da ja zapravo znam mnogo o vremenu kada uopšte nisam smatrao poželjnim da ostavim greh. Nakon toga, nisam želeo da grešim baš mnogo, već samo malo. To je delovalo u redu; mislio sam da to želim; to mi je prijalo. Nisam želeo da budem baš loš grešnik – u stvari, nisam uopšte želeo da me zovu grešnikom; ali nisam želeo ni da ostavim greh. Ovo je moje javno priznanje. Ne znam da li bi iko od vas to ponovio ili ne.
(Glasovi) „Ja bih.“
A ovo je put kojim se to (da se ne živi po ljudskim požudama nego po Božijoj volji – prim. izdavača) može postići, ako neko smatra da je to više nego poželjno. Ako neko ne misli da je to poželjno, on to, naravno, nikada neće postići. Hristos je stradao, bio je iskušan i u mogućnosti je (zato) da pomogne onima koji su u iskušenju. Ko god naoruža sebe istom mišlju, puštajući je da bude u njemu i ko tako jako žudi da bude oslobođen od greha, da je spreman da u toj borbi podnese stradanje u telu, može da prestane da greši. Hristos je za nas stradao u telu i bio je iskušan. To će reći, Njegov otpor grehu je bio tako stvaran, tako silan, a greh sa kojim se suočio i kojem se odupro bio je tako snažan, da je to iscrpelo svaku žilu Njegovog tela, samo Njegovo postojanje. Kako se odupro? – Verom. On se borio – greh u telu je bio ono što je prouzrokovalo da strada u telu.
Pročitajmo sada Isaiju 40,1.2: „Tešite, tešite moj narod, govori Gospod“. Evo poruke utehe. Spominjali smo ranije ovo poglavlje nekoliko puta i utvrdili da je njegova primena sada, zato što sadrži poruku koja treba da pripremi put Gospodnji kada bude došao sa platom. Tako primenite na nas ove reči: „Tešite, tešite moj narod, govori Gospod. Govorite Jerusalimu“, doslovno: „govorite srcu Jerusalima“, to jest, tako da oni razumeju, „i javljajte mu da se završio njegov rat, da mu se bezakonje oprostilo, jer je primio iz ruke Gospodnje duplo, za sve svoje grehe“ (KJV). Šta je on dobio duplo? – Milost; zato što, kada Gospod oprašta grehe, daje blagodat da oprosti, On to ne meri tako da odgovara tačnoj veličini i potrebi. Ne, „gde se umnoži greh, tamo se još više umnoži blagodat“ (Rimljanima 5,20). Toga ima više nego dovoljno. „Vratite se svom Bogu i On će se smilovati;“ kao što tekst kaže, „jer prašta mnogo.“ „Javljajte mu da se završio njegov rat.“ Evo nečega što treba da se kaže ljudima – Vaš rat se završio. Da li to znači da ljudi sada mogu da sednu i opuste se? – O, ne; daleko od toga; to podrazumeva akciju. To podrazumeva prihvatanje pobede koja je ostvarena. Hristos je završio rat; šta onda treba da radite? – Radujte se u njoj. Kako možete da se radujete u njoj? – Verom. Dakle, šta se misli time – prihvatanjem pobede u Njemu? Mi dobijamo pobedu, zato što je Njegova pobeda naša pobeda. Njegova pobeda je naša pobeda, zato što ju je on ostvario za nas, i mi od nje dobijamo korist dopuštajući Mu da živi u nama u svojoj punini. Neprijatelj je nemoćan protiv Hrista u nama, isto koliko je bio nemoćan i protiv Hrista pre 1800 godina.
Hristos je ostvario pobedu – potpunu, savršenu, apsolutnu. On nije zgrešio. On nije znao za greh u smislu da ga počini; ali znao ga je u njegovoj sili. Hristos zna silu greha bolje nego iko u ovom domu, zato što se On suprotstavio do krajnjih granica, a mi nismo. Kada se neko odupre grehu do krajnjih granica, on će (spo)znati silu greha kao da je nije znao nikada ranije, zato što, ako on dopusti da bude savladan (grehom), on nikada neće znati njegovu silinu; ali kada počne da se odupire grehu do krajnjih granica, on će znati njegovu punu snagu. Hristos poznaje tu silu; on je izvojevao potpunu pobedu, nadvladao je poglavarstva i vlasti, i uzeo oružje od neprijatelja. Ako smo mi u ropstvu, u ropstvu čega smo, onda? – Greha. Šta je to što nas stavlja u ropstvo? – Strah. Nema potrebe za tim, zato što je objavljena sloboda, a kada Gospod objavi slobodu, sloboda je tu. Gospod stoji i viče zarobljenima: „Sloboda“. Kada Gospod viče: „Sloboda“, sloboda je tu. Ali kome je sve On objavio slobodu? – Svima koji su u okovima. Hristos je doneo slobodu, apsolutnu slobodu. Ljudi su robovali grehu; Hristos je doneo apsolutnu slobodu od greha svakom pojedincu na svetu; i On je uzeo onoga koji je imao silu greha, tvorca greha, začetnika greha i nadvladao ga, napravio od njega primer; tako on uopšte nije imao moć u Hristovoj blizini. Koliku moć sa (nad) Hristom ima sotona? – Nema uopšte. Njegova moć je nestala. U bilo kom susretu sa Hristom on nema uopšte moć. On je bespomoćan.
Evo nadmetanja, evo bitke; dve skupljene vojske; evo je jedna vojska dobro naoružana; to jest, oni imaju pristup najboljem oklopu, njihovi magacini su puni, oni su dobro opremljeni i sve je savršeno. Druga vojska nema ništa i oni su zaplašeni, poraženi. Šta biste mislili o ovoj dobro opremljenoj vojsci kada bi dozvolila da je ova druga vojska zarobi? Bila bi veoma luda.
Poruka je da je rat u svakom pojedinačno završen, vođen je i dobijen je, potpuno. To je nešto u šta treba da verujemo. Ako u to verujemo sve vreme, ko će biti dovoljno glup da bude poražen? Da li pretpostavljate – da li je moguće da bi bilo koji čovek, verujući i znajući da je neprijatelj sa kojim je morao da se bori bio potpuno poražen, bio zarobljen od strane njega? – Ne bi.
A sada se naoružajte istom mišlju (umom – prim. izdavač). Đavo je savršeno upoznao Hristovu silu. On se borio protiv nje, poznaje je. On savršeno dobro zna da ne može da utiče na Njega ni u najmanjoj sitnici. Onda, kada je đavolu pokazano da razume da smo naoružani Hristovim umom, da smo se obukli u Njega, on će znati da ni u čemu ne može da utiče na nas.
Ne mislim da kažem da će đavo otići i da se nikada neće vratiti, zato što on ima mnogo iskustva sa ljudskim rodom, tako da zna, ako ih jednom nađe na straži, verovatno ih sledećeg puta neće naći. Jer ovako stoje stvari sa nama: kada ostvarimo jednu pobedu, mi smo toliko ushićeni zbog toga da počinjemo da provodimo sve svoje vreme razmišljajući o tome i onda izgubimo sledeću. Mi mislimo: „Sad mi ide prilično dobro. Naučio sam kako to da radim; sada mogu da pobeđujem sve vreme; ja sam dobro“. Ali da li smo dobro? – Ne; nisam ja taj koji je ostvario pobedu, već Hristos. Mi nemamo pravo da preuzmemo zasluge na sebe. Nijedan čovek ne može nikada u svom hrišćanskom iskustvu da kaže da je bolji nego što je bio nekad; ali može da prizna Hristovo prisustvo i silu u sebi i da Njemu da slavu. Recimo da ostvarim pobedu – Hristos je taj koji je to učinio; to nisam bio ja. Ja to ne bih mogao da učinim; ali to je učinjeno. Pošto je delo u potpunosti Božje, nijedan čovek ne može da se hvali time. Mi ne treba da nastavimo se osvrćemo i gledamo koliko smo napretka ostvarili, već da nastavimo da gledamo napred i nagore, da vidimo koliko još većih stvari Bog ima da nam pokaže.
A sada, što se tiče naoružavanja sebe istim umom (mišlju). „Neka u vama bude ovaj UM“ (Fil. 2,5 – KJV). To jest, neka sam Hristos bude u vama; neka Hristos stanuje u vama. Što se tiče ovih reči: „Tešite se“, okrenite 14. poglavlje Jovana, 16-18. stih (Čarnić): „I ja ću moliti Oca, pa će vam dati drugog pomagača - utešitelja.“ Ta reč „utešitelj“ potiče od iste grčke reči koja se koristi u 1. Jovanovoj 2,1: „Ako [ne]ko zgreši, imamo zastupnika kod Oca“. Ta reč „zastupnik“ je identična reči „utešitelj“. Tako bi taj stih trebalo pročitati: „Ako ko zgreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista, pravednika“. Sada se vratimo odlomku u Jovanovom jevanđelju: „I ja ću moliti Oca, pa će vam dati drugog pomagača - utešitelja da bude sa vama doveka, Duha istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje; vi ga poznajete, zato što boravi kod vas i biće u vama. Neću vas ostaviti sirotne (neutešene – KJV), doći ću k vama“. Hristos kaže: „Neću vas ostaviti sirotne: doći ću k vama.“ Kada On misli da će doći?
Starešina A. F. Ballenger: „Kada je govorio o tome, kada je to mislio?“
Pa, možemo da odgovorimo na to. To je značilo isto onima koji su tada čuli, kao što znači i nama. Isto ono što je izgovoreno njima, govori se i nama, jer je ta Reč živa Reč. Kada će Hristos doći, kada dolazi i kako to dolazi nama, prema svom obećanju? Duhom. Hristovo obećanje da će poslati Svetog Duha bio je dokaz Njegove tvrdnje da nas neće ostaviti kao usamljenu siročad, već će doći k nama. Duh je, onda, Hristov zastupnik na Zemlji i Hristos dolazi i stanuje u nama Duhom. On kaže: „jer će uzeti od mojega i javiti vam“ (Jovan 16,14 – Čarnić). Mi smo dobro obezbeđeni (opskrbljeni) utehom. Imamo Utešitelja kod Oca, Isusa Hrista pravednog; to omogućava otvorenu komunikaciju na drugom kraju veze; i mi takođe imamo „drugog Utešitelja“ kod sebe, da stanuje u nama zauvek, to jest komunikacija je otvorena s obe strane veze. Jer „Kroz njega i jedni i drugi, u jednom Duhu, imamo pristup Ocu“ (Efescima 2,18 – SSP). Duh koji stanuje u nama dovodi samog Hrista da stanuje u nama; i onaj u kome Hristos stanuje Duhom, naoružan je istim umom (mišlju) kojim je i Hristos bio naoružan, zar ne?
Pitanje: Ova dva Utešitelja se slažu, zar ne?
Naravno da se slažu. To je sve ista uteha; jer je ona tu posredstvom drugog Utešitelja kojim Hristos stanuje u nama. Da li verujete u to?
(Glas) Da, tako je.
Kako znate da je tako? Svet ne može da Ga primi, ali Ga vi poznajete. Kako Ga poznajete? – „zato što boravi (stanuje – KJV; stoji – Karadžić) kod vas i biće u vama.“ Kada je Hristos u nama postao pravednost, šta je ta pravednost? – Odsustvo greha; „Jer šta ima pravda (pravednost) zajedničkog s bezakonjem?“ (2. Korinćanima 6,14 – Bakotić). Onda je Hristos u nama postao oslobođenje (izbavljenje) od greha; da li nameravamo da Ga prihvatimo kao takvog? Međutim, to nije sve. On je u nama postao mudrost. Šta ima zajedničko mudrost sa neznanjem? „U kom (Hristu) je skriveno sve blago mudrosti i znanja“ (Kološanima 2,3 – Čarnić). Isus Hristos je Božja mudrost i Božja sila. Kako onda čovek može, ako veruje Gospodu, i ako veruje da je sve ovo za nas – kako možemo (ovo je praktična stvar za nas ovde, kao delegate) – kako možemo da nastavimo u mraku, kao da je to nešto što bi trebalo da činimo, jer to nije ništa drugačije nego da nastavimo da živimo u grehu? Hristos može da stanuje u našim srcima verom, kako bismo mogli da budemo ispunjeni svom Božjom puninom. Ovo je dobra stvar. Zašto onda ne bismo dozvolili Bogu da se pokaže u nama, zbog svega što On žudi da uradi u nama? Setite se da mi ne možemo da kažemo ništa sami od sebe, već je „naša sposobnost od Boga“ (2. Korinćanima 3,5 – Čarnić). Dok se čovek drži ovoga, nema uopšte opasnosti. Nema opasnosti u istini. Nema opasnosti u prihvatanju istine. Nikada na ovom svetu nije postojao čovek koji je fanatik zato što veruje u Sveto pismo.
Imamo obećanje mudrosti. Ne samo da je Hristos naša pravednost, već je i naša mudrost. Kakva je onda korist od našeg okupljanja i nagađanja o nečemu? Kakva je korist od grupe delegata koji se okupljaju i koriste svoj ljudsko rasuđivanje, a onda svoje zaključke nazivaju Gospodnjom voljom? Braćo, nema potrebe da se napravi ni jedna jedina greška na ovoj Konferenciji. Nema potrebe da se učini ni jedna jedina stvar, od prve do poslednje, koja će ikada morati da se povuče. Ali bojim se da će toga biti, jer nikada još nismo imali Konferenciju gde nije učinjeno ništa što nije moralo da se povuče. Pošto sam bio odsutan, pročitao sam izveštaje sa Konferencije u Biltenu, i video sam da ovo mora da ide ovde, a ono tamo, a onda, u sledećem broju, video sam obrnute preporuke i tada, kada je Konferencija bila završena i kada smo primili Review, našli bismo da su neke od preporuka bile poništene, a druge promenjene, zapitao sam se kakva je korist od trošenja toliko vremena na donošenje prvobitnih odluka. Nikada nije bilo perioda u našoj istoriji kada se nisu pravile greške; ali to nije razlog zašto bi trebalo da nastavimo nasumično. „Ako [ne]ko govori, neka govori kao reči Božije“ (1. Petrova 4,11 – Čarnić). To bi uštedelo mnogo vremena na našim odborima. Ko god govori na ovoj Konferenciji, preporučujući neki plan, trebalo bi najpre da bude tako dobro upoznat sa Bogom, da zna Njegovu volju za tu konkretnu stvar, a onda će braća to prepoznati kao takvo, i neće biti rasprave u vezi sa tim. I tako, kada delujemo, mi možemo da znamo da je upravo to ono što Bog želi da činimo. Kada postoji mogućnost da znamo šta bi tačno Gospod uradio, kakva strašna odgovornost leži na čoveku koji ide napred i ne zna. Ako kažemo da ne znamo kako da govorimo kao reči Božje, On nam kaže da će On izliti svog Duha na nas i otkriti nam svoje reči. Šta je onda na nama da uradimo, braćo?