Naš tekst kaže: „Šta je čovek, te ga se opominješ i sin čovečiji, te ga pohodiš? Učinio si ga malo manjim od anđela“ itd. Ovde smo upućeni na poreklo čoveka. Kada čitamo da je Bog stvorio čoveka, čemu su naše misli odmah usmerene? – Izveštaju u 1. Mojsijevoj 2,7: „I stvori Bog čoveka od praha zemaljskog“.
Gde god se u Starom zavetu govori da je neko razbijen od strane Gospoda, mi to nalazimo zajedno sa pokajanjem, pokoravanjem ili gorčinom duše, prahom i pepelom. Kako bi se ponizili pred Gospodom, ljudi su se posipali pepelom po glavi. Na šta je to ukazivalo? – Ja nisam ništa drugo osim praha. U 51., pokajničkom psalmu, kaže se slično: „Žrtva je Bogu duh skrušen (slomljen – eng. prevod; pokajnički [raskajan] – Stvarnost), srca skrušena i poništena (ponizna – Stvarnost; ponižena – Šarić) ne odbacuješ (ne prezireš – eng. prev, Šarić, Stvarnost), Bože“ (Daničić). Reč „skrušen“ znači istrljan jedno o drugo, dok ne postane prah. Gospod, dakle, ne odbacuje prah, zato što može da učini mnogo čak i sa prahom. Dobar radnik ne odbacuje svoj materijal. Prah je jedna od stvari koje Gospod koristi da bi sve uradio. Učinio je da iz praha sve raste. Od praha je stvorio čoveka da vlada delima Njegovih ruku i zato Gospod ne odbacuje prah.
U Psalmu 90,1-3 čitamo:
„Gospode, Ti si nam utočište od kolena do kolena bio. Pre nego se gore rodiše, i pre nego si zemlju sazdao i vaseljenu, od iskona i doveka ti si, Bože! Ti pretvaraš čoveka u prah (trulež – Daničić), i govoriš: ‘Vratite se sinovi čovečji!’“ (Bakotić)
Bolji tekst kaže: „Vraćaš čoveka u prah“ (eng. prevod). Originalna reč je ista kao i ona koja je pre toga prevedena kao prah. Ne znači da Bog čoveka vraća u propast da bi ga doveo u stanje iz koga on ne može da bude vraćen. Snaga ovog izraza je zapravo u tome da povratak čoveka u prah ima veze sa spasenjem. Gospod vraća čoveka u prah i kaže: „Vratite se, sinovi ljudski“ (Daničić). Kada Bog šalje poruku prekora, to razbija čoveka i daje mu slomljeno i skrušeno (pokajničko) srce. Tada je on upravo tamo gde Gospod može od njega da napravi novog čoveka. Ali ako čovek ne veruje u tu poruku koja ga razbija, on postaje obeshrabren i kaže: „Ja nisam ni za šta“.
Evo čoveka koji zna da je grešnik, ali ne veruje, niti će verovati da može da bude drugačiji. Sva priča o tome šta Bog može da učini za njega i od njega, uzaludna je priča. On ne veruje da Bog može da ga učini pravednim čovekom, iako je skrušen. Taj čovek možda veruje u Sveto pismo, ali činjenica je da ne veruje u jednostavnu tvrdnju da Gospod može da stvori čoveka od zemaljskog praha. Ili, ako veruje u to, onda veruje da je Gospod izgubio svoju silu otkad je to učinio prvi put i ne može to da učini ponovo. Ali Gospod je to učinio jednom i nije zaboravio kako se to radi. U početku je stvorio čoveka od praha. Sada čovek koji sumnja da Bog može da ga odvede tamo gde je On i da učini ono što želi sa njim, ne veruje u tu jednostavnu tvrdnju; i mora da se vrati nazad i nauči prva načela.
Podsetili su me na jedan incident: Jedan moj prijatelj je prolazio kroz grnčarske radionice u Engleskoj, gde je zaposleno na hiljade ljudi. Naravno, znate da prilikom pravljenja posuda, neke od njih će imati nedostatke. On je video jednog starca sa kolicima punim tih razbijenih sudova i rekao je: „Šta ćeš da uradiš sa tim?“ – „Promeniću ih.“ I otišao je gore, ubacio ih u mašinu gde su bili samleveni i pretvoreni u prah, spremni da se od njih prave novi sudovi. Prvo su bili sa nedostacima i odbačeni. Onda su ponovo pretvoreni u prah i zatim su od toga napravljeni novi sudovi. Grnčar je mogao od njih da napravi nove sudove, kao što je mogao da ih napravi i prvi put.
U ovome je pouka koju Gospod želi da naučimo – da On može ponovo da nas stvori, isto kao što nas je stvorio i prvi put. Ali problem je u tome što ovaj prah počinje da se ponaša nadmeno, i gleda sa visine neki drugi prah, i zaboravlja da je i sam prah ili još misli da je od malo boljeg kvaliteta gline, nego neki drugi. Čovek neće dopustiti da bude prah i neće dopustiti Gospodu da ga koristi. Ali sve dok smo svesni toga da smo prah, imamo blagoslovenu utehu da je Gospod Bog napravio čoveka od praha zemaljskog, i krunisao ga slavom i čašću, i postavio ga nad delima svojih ruku, i sve pokorio pod njegove noge; i to što je Bog učinio u početku, još uvek može da učini, i to i čini u čoveku Hristu Isusu. Tekst nam pokazuje dve stvari u isto vreme – potpunu bespomoćnost i predivno dostojanstvo. Dostojanstvo dolazi samo zbog bespomoćnosti. Najniža mesta su visoka mesta sa Bogom.
Bog je u početku napravio čoveka od praha i dao mu vlast nad svime. Kad Bog nešto učini, on to ne poništava; i kada nešto pokloni, on taj poklon (dar) ne uzima nazad. Bog je čoveku dao Zemlju i nije je uzeo nazad; ona pripada čoveku zauvek. Koji svet je Bog dao čoveku? – Svet koji će doći. A kakav je ovaj svet? – To nije taj svet. Šta On kaže o nama u ovom svetu? – „On je dao sebe za nas, da bi nas izbavio (oslobodio) od sadašnjeg zlog sveta“ (Galatima 1,4 – eng. prevod). Koje je to stanje koje vapi za izbavljenjem (oslobođenjem)? – Ropstvo. Čitava stvar je izokrenuta. U početku je čovek imao vlast, a sada on mora da bude izbavljen iz onoga čime je vladao. Vi „niste od sveta, nego sam vas ja izabrao iz sveta“ (Jovan 15,19 – SSP).
Koja je onda jedina korist koju Božje dete ima od ovog sveta? – To je samo mesto na kome se ono zaustavilo dok čeka svet koji će doći. To je samo odskočna daska sa koje će sići. Ko poseduje ovaj svet? – Sam đavo. Često oni koji se nazivaju Božjim narodom, koji imaju dom i pravo na novostvorenoj Zemlji, i naslednici su carstva koje je Bog obećao onima koji Ga vole, pokušavaju da nađu uporište u poslovima ovog sveta, što i ljudi ovoga sveta uvek pokušavaju da učine. Dok ispovedaju da su naslednici carstva Božjeg, oni pokušavaju da podele drugu vlast i da dobiju deo vlasti đavola. Postoji poruka koja je poslata. Neću je pročitati, ali tiče se Božjeg naroda koji učestvuje u previranjima i politici sveta. Reč politika nema ništa sa Hristom. Nema politike sa Bogom. Ako smo pročitali Sveto pismo i poverovali u tu istinu, ne bi bilo potrebno da se šalje poruka. Bog nam je dao svet koji će doći, i Bog je poslao Isusa da izbavi ljude iz sadašnjeg zlog sveta. Hristos je Reč koja je postala telo, On je učinjen manjim od anđela da bi, blagodaću Božjom, okusio smrt za svakog čoveka. Po šta dolazi smrt? – Po Sina. Dakle, on je preuzeo na sebe greh. Čovek je u početku stvoren kao dobar, upravo onako kako to Gospod i zna da uradi. Stvoren je kao savršen. Đavo je rekao: „Ja ću pokvariti čoveka; ja ću pokazati da sam jači od Gospoda“.
Gospod je stvorio čoveka da bi vladao nad delima Njegovih ruku. Sotona je rekao: „Pokvario sam njegove planove; to ne može da se uradi“. Gospod je rekao: „Da, može; i ne samo to, ja ću uzeti palog čoveka, sa svim njegovim slabostima, i ja ću vladati svetom baš kroz njega“. Đavo je poražen. To nije neka teorija, to je prakitična stvar za tebe i mene. Kada me đavo sruši, on ne može da likuje; jer, kada padnem, ja ću se ponovo podići. I koliko nisko padnem, toliko visoko ću se uzdići iznad onoga gde sam bio ranije. Reč je postala savršeno telo u Adamu, ali u Hristu je Reč postala palo telo. Hristos silazi do ponora i tamo je Reč telo, grešno telo. Ko je poverovao u naše propovedanje (svedočanstvo)? Kome se otkrila ruka Božja? Nije bilo ni obličja, ni lepote u Njemu, ničega zbog čega bismo ga poželeli (vidi Isaija 53,1.2). Ko bi poverovao da bi mogao da Ga vidi, to isto biće – tako propalo, više od bilo kog drugog čoveka – krunisanog slavom i čašću? Šta ide uz krunisanje slavom i čašću? – Carstvo. Čega? – Slave. Čega? – Sveta koji će doći. Onda čovek Hristos Isus ima sada pravo na svet koji će doći. U početku je Gospod vladao kroz Adama; sada Gospod vlada kroz drugog Adama i, kroz daleko gore uslove, radi ono što bi radio kroz prvog Adama, pod prvim uslovima. Ovo je slava povezana sa onim što smo čitali pre neki dan u prvom poglavlju Efescima:
„Da vam prosvetli oči srca, da saznate kakva je nada na koju vas je pozvao, koliko je bogatstvo njegovog slavnog nasledstva među svetima i kolika je njegova neuporedivo velika sila za nas koji verujemo. Ta sila je srazmerna delovanju njegove silne snage, koju je na delu pokazao na Hristu kada ga je vaskrsao iz mrtvih i poseo sebi zdesna na nebesima, iznad svakog poglavarstva i vlasti, sile i gospodstva i iznad svakog imena koje se može dati, ne samo na ovom svetu nego i u budućem (koji dolazi – KJV).“ (Efescima 1,18-21 – SSP)
Ko je onaj koji ima sve ovo? – Čovek Hristos Isus. I vi ste takođe oživljeni s Hristom, i s Njim nas je vaskrsao, i postavio na nebesima u Hristu Isusu (Efescima 2,5.6). Anđelima nije pokorio svet koji će doći, već nama; i to je razlog zašto anđeli ne mogu da propovedaju jevanđelje. Nebesa pripadaju Gospodu Bogu, ali Zemlju je dao sinovima čovečijim (Psalam 115, 16). Jedan čovek ju je izgubio; drugi je došao i povratio ju je. I on je bio uzdignut; i vi ste uzdignuti, da sednete sa Njim na isto mesto, daleko „iznad svakog poglavarstva i vlasti, sile i gospodstva i iznad svakog imena koje se može dati, ne samo na ovom svetu nego i u budućem.“
Koliko čovek može da zamisli to dostojanstvo položaja kao princa Božjeg, naslednika Božjeg, sunaslednika sa Hristom, deleći ono što Hristos ima od sveta koji će doći, sedeći sa Hristom na nebesima, ukoliko troši vreme kopajući po đubretu svetske politike? Ove dve stvari ne idu zajedno. Vi ne biste pomislili da će predsednik SAD-a da se kandiduje za gradskog činovnika, dok je još na funkciji predsednika SAD-a. Zamislite predsednika SAD-a koji se ponižava i učestvuje na seoskom partijskom sastanku ili se kandiduje za službu u školskom okrugu. Ipak, u tome postoji podudarnost, zato što je sve to deo iste vlasti. Ali ovde imamo oživljenog čoveka, učinjenog živim u Hristu, sa vlašću nad zemljom koja će doći, a onda bi on da se utvrdi na ovom svetu, iz kojeg je Gospod rekao da mora da bude izbavljen. On kaže: „Znam da me je Bog učinio vladarom sveta, ali pusti me da se igram još malo sa ovom iluzijom. Znam da ću otići, ali ima nečega tako nadahnjujućeg, uzbudljivog, u ritmu velikog bubnja; zato me pusti da se igram još malo, pre nego što odem.“
Braćo, mi ne cenimo ono što Gospod čini za nas. To dolazi od duha mudrosti i otkrivenja u poznavanju Njega. Treba da se molimo za Duh Božji; da se molimo kako bismo mogli da razumemo uzvišeni poziv i bogatstvo slave nasledstva. Čoveka koji je pronašao rudnik dijamanata i zna njegovu vrednost, ne moraju da mole da ne stavlja glinu u svoje džepove umesto dijamanata. Ali problem sa nama je u tome što smo poblesavili. Nismo se prizvali razumu. Nismo primili duh mudrosti i otkrivenja u poznavanju Hrista, kako bismo mogli da cenimo nasleđe koje nam je Bog dao.
Ono što se vidi nije stvarno; to uskoro prolazi. Ali ono što se ne vidi je stvarno. Bog je dao čoveku da se bavi samo večnim stvarima; dao mu je večni svet. Centar čovekove vlasti je bio rajski vrt; to je bio njegov dom. Nikakvo skrnavljenje (prljanje) nije došlo na to, tako je nastavilo da bude do sada, i nastaviće se i u večnosti. Centralni deo, samo imanje, nikada nije izgubljeno, nikada nije prokleto, niti je bilo nečisto. I to je nešto čime treba da se bavimo; to je ono gde je naše državljanstvo. Neki ljudi misle da su hrišćani najpozvaniji da vladaju svetom, ali oni su upravo oni koji to nisu. Ovaj svet se njih ne tiče i oni bi trebalo da prepuste vlast nad njime onima kojih se tiče – onima koji su iz njega. Bog nam nije dao državljanstvo ovde; nije nam dao da imamo išta sa ovim svetom, osim da izađemo iz njega i da povedemo što više ljudi možemo, jer je to brod koji tone, ide u propast i mi smo ovde sigurni samo dok spasavamo nekog drugog ili mu pomažemo da izađe sa njega.