Kakva suprotnost u rečima postoji na početku drugog poglavlja Jevrejima poslanice? Reč Gospodnja i reč anđela; a reč anđela je bila čvrsta (utvrđena). Ali, koja je razlika između reči koju su izgovorili anđeli i one koju je izgovorio Gospod? Koju reč Gospod izgovara? Spasenje. Da li su anđeli izgovorili tu reč? Ne. Pogledajte šta kaže tekst: „Jer ako je bila čvrsta (utvrđena) reč rečena posredstvom anđela, i svaki prestup i svaka neposlušnost primila odgovarajuću odmazdu (kaznu)“ (Čarnić), onda je i svako zanemarivanje, svaki prestup i svako nepokoravanje reči koju su anđeli govorili dobilo odgovarajuću odmazdu (kaznu).
U čemu je ta suprotnost? „Kako ćemo je izbeći mi, ako prenebregnemo (ne marimo za) toliko spasenje?“ O tom velikom spasenju je prvo govorio Gospod, a onda su nam to potvrdili oni koji su Ga čuli.
Kako su anđeli uključeni u to delo (posao) spasenja? Oni imaju neko mesto, ali ne bilo kakvo mesto u tom lancu prenošenja reči. Prvo ju je izgovorio Gospod, a onda ona dolazi do nas preko onih koji su je čuli. A kako su anđeli uključeni u to sveopšte širenje reči? Oni nisu uključeni. Međutim, kakva je njihova povezanost sa tim? Oni su sluge – na usluzi su onima koji prenose ovu reč; i opet kažem, kao što sam rekao i juče, svaki put kada o tome razmišljam, preplavi me najdivnije osećanje strahopoštovanja; to me uplaši. A ipak, srećan sam kada pomislim na to predivno delo koje je povereno čoveku, tako silno delo – samo pomislite na to! Moramo da se zadržimo na tome da bismo shvatili veličanstvenost ove službe.
Međutim, to ne znači da smo mi veliki. Ne piše da smo mi iznad anđela zato što obavljamo posao koji nije poveren njima i koji oni ne mogu da obave. O tom poslu spasenja je govorio samo Gospod i oni koji su Ga čuli; ali ne anđeli, zato što On nije njima potčinio svet koji će doći. Tako da ova objava reči spasenja ima bliske veze sa svetom koji će doći. A šta je taj svet koji će doći i o kome govorimo? Novo Nebo i nova Zemlja. Svet je potčinjen čoveku, prema svedočanstvu nekog ko je posvedočio negde o čoveku, govoreći: „Šta je čovek, te ga se opominješ (sećaš) i sin čovečiji, te ga pohodiš (da se o njemu brineš – Bakotić)? Učinio si ga malo manjim od anđela; krunisao si ga slavom i čašću“ (Psa. 8,4.5 – eng. prevod). Kruna ukazuje na cara; zato, kada je Bog stvorio čoveka, učinio ga je carem. On je nosio krunu slave, ukazujući na carstvo slave. Cela Zemlja je bila puna Božje slave otkrivenog Boga. Tada je čovek bio car slave i Zemlja je bila njegovo carstvo. Sve je bilo potčinjeno njemu. Nije bilo ničega što mu nije bilo potčinjeno. Svako živo biće je bilo potčinjeno njemu, i on je bio vladar nad svime, i sama Zemlja je bila njemu potčinjena. Ali, sila koja je bila iza toga i u svemu tome, bila je Božja sila, jer samo Bog ima silu.
Čovek je stvoren po Božjem obličju, od praha zemaljskog. „Gospod Bog je stvorio čoveka prahom“, bukvalno, nije ga stvorio od praha, već ga je stvorio prahom. Onda je udahnuo u njegove nozdrve dah života i čovek je postao živa duša. Ali, čovek je bio prah i nakon što je krunisan slavom i čašću, on nije bio ništa osim praha. A sada, ovaj prah koji je Bog uzeo, oblikovao i krunisao slavom i čašću, postavio je nad delima svojih ruku, potčinio mu sve, dao mu vlast nad svime; dakle, prah je imao vlast nad svime. On je još uvek bio prah. A koliko je više sile imao ovaj prah koji je oblikovan u ličnost, nego prah koji je još ležao na zemlji? Nije imao više sile. I to se pokazuje u činjenici da, kada nestane dah koji Bog udahne, prah je podjednako bespomoćan, kao što je bio i ranije, odnosno kao i svaki drugi prah. Tako da sila nije u prahu; i upravo ovde svet, čitavo čovečanstvo, pravi grešku. Čovek vidi svoje lice i priliku u ogledalu, i divi se sebi, i neće da poveruje da je prah; ili, ako zna da je prah, to je drugačija vrsta praha od bilo koje druge. Nemogućnost da ovo prepozna je ono što navodi nekog čoveka da pretpostavlja svoju prevlast nad drugima, da misli da je bolji od drugih. A Gospod želi da se sve vreme držimo onih prvih načela. Čovek i u najboljem slučaju nije ništa više od praha. Ne možemo se na tome previše zadržavati, jer zaboravljanje toga je zapravo ono što je u početku dovelo do svakog greha. Sotona je rekao Evi da će ona postati kao Bog. Da se ona setila Reči, i Njenog porekla, da li bi mogla da pretpostavi da će to biti tačno? Ne. Zaboravljanje toga uzdiže čoveka i čini ga oholim. Čovek u svom najboljem stanju nije ništa više od praha.
Kakva je razlika između odbačenog praha i ovog ovde? Bog je izabrao da iskoristi ovaj prah na malo drugačiji način od onog na koji koristi drugi prah. Bog je imao namenu za taj prah; on vredi; on će doneti rod. Ovo je prah kojem je Bog namenio da donese drugu vrstu roda. Koliko više prava ima ovaj prah koji može da hoda – umesto da bude raznet vetrom – da se hvali i razmeće, nego što ima onaj prah u polju? Tamo ćete videti neke lepe, fine, rumene jabuke, ali taj prah u polju verovatno neće početi da se hvali: „Ja sam bolji od praha na putu; taj prah na putu ne čini ništa dobro, osim što leži tamo dan za danom i ne doprinosi ničemu. Vidite šta sam ja uradio“. A ipak ima isto toliko prava, kao i mi, da se hvali onim što je (sam) učinio.
Ovo je pouka ohrabrenja o tome šta Bog može da učini. Čovek, postavljen nad delima Božjih ruku, krunisan slavom i čašću – a ipak samo prah – jeste dokaz Božje sile.
A sada, gledajući taj neživi prah sa svim što mu je potčinjeno, šta je sledeća stvar koju vidimo? Sledeća stvar je da nije sve pod njim. I dalje gledajući, šta vidimo? Vidimo Isusa. Vidimo da je učinjen malo manjim od anđela, upravo tamo gde je čovek pao. I šta sada ima? Krunu slave i časti. Ali, pre nego što je dobio tu krunu slave i časti, šta je imao? Primio je smrt; okusio je smrt.
Najpre vidimo čoveka krunisanog slavom i čašću, koji ima vlast nad svim Božjim delima, sve je pod njim. Nastavljamo da gledamo i vidimo da nije sve pod njim, već umesto toga vidimo Isusa na onom mestu gde je čovek pao; i dalje gledamo, i onda Ga vidimo krunisanog slavom i čašću. To je redosled. On je bio učinjen malo manjim od anđela; on je bio čovek. Tako, kada razmišljamo o Njemu sada, razmišljajmo kao o čoveku, i od tog trenutka pa nadalje, mi pred sobom sve vreme imamo Isusa, ali uvek kao čoveka. Nikada to nemojte da zaboravite.
Pošto je čovek u početku bio učinjen malo manjim od anđela, a onda je Isus bio učinjen malo manjim od anđela, u čemu je razlika? Nema razlike. Kada je Bog stvorio Adama svojom Rečju, Reč je postala telo. Dok je Bog govoreći stvarao, njegove reči su izašle i, gle – pojavila se Zemlja. Njegova Reč je izašla; On je govorio; On je rekao: „Drveće“, i nastalo je; On je rekao: „Trava“, i nastala je; tako je sve ono što raste po zemlji vidljivo ispoljavanje Reči. To je Reč života, a ovo su jednostavno neki od različitih oblika života Reči.
To je slučaj i sa čovekom stvorenim tamo u početku. Tamo vidimo da se Reč pokazala kao telo. Sila kojom je ovo učinjeno bila je Božja sila, Bog je bio u Reči, a Reč je bila u Adamu, tako da je ova sila mogla da se pokaže u njemu; Bog je živeo u njemu i delovao u njemu; Bog uzima ovaj prah i koristi ga da učini ove predivne stvari. Bog je onaj koji deluje u vama da hoćete i činite ono što je Njemu ugodno. A sada, ako je Bog tamo, a ja sam ovde, to je suviše daleko. Bog je onaj koji radi u meni. Reč je postala telo, a Adamov život bio je Božji život. On nije imao drugi život. Blaženstvo ovoga je što, kada je čovek pao, Reč je postala telo. Ali, recimo da ga je Bog ostavio i da nije hteo da učini Reč telom, šta bi se desilo sa njim? On bi se vratio u prah. Međutim, Bog nastavlja svoj život u čoveku. Tako da, kada je čovek pao, i Bog pada tamo sa njim. Da li je to zaista tako ili je to neka iluzija? Da li je Bog nastavio život u čoveku, uprkos tome što je ovaj zgrešio? Mi smo ovde, zar ne? Mi smo grešnici. Mi živimo, zar ne? Čiji život se pokazuje u nama? To je Božji život. I tako Bog nastavlja svoj život u grešnim ljudima. Kada je ušao greh, došla je i smrt; zato, kada je čovek zgrešio, pojavila se i smrt. Bog je ostao sa njim; stoga, pošto je ostao sa njim, iako je čovek zgrešio, Bog je preuzeo na sebe grešno telo. I tako je preuzeo na sebe smrt, jer je smrt ušla u svet.
Pogledajmo dalje. Čitavo stvaranje se do sada nastavlja „istom Rečju“ (2. Petrova 3,7). Sve na svetu se održava istom Rečju. Iako je sve pod prokletstvom i svi to mogu da vide, ipak je činjenica da traje; to je dokaz da je Bog tu, da je Hristos tu, božanska reč je tu, noseći to prokletstvo. Ali, kako Hristos podnosi to prokletstvo? Gde je taj trenutak u kome je prokletstvo palo na Hrista? Grešno telo. I ne samo grešno telo, već ono što je simbol prokletstva koje je palo na Hrista – krst. Koji je dokaz da On nosi prokletstvo? „Neka je proklet svako ko visi na drvetu“ (5. Mojsijeva 21,23; Galatima 3,13). I smrt i krst zajedno znače prokletstvo; zato, gde god nečeg ima, tu je prokletstvo. Pa ipak, gde god nečeg ima, tu je i Hristos. Gde god ima nečeg što postoji i nosi prokletstvo, tu je i Hristos.
Ali, tamo gde je Hristos primio prokletstvo na sebe, On nosi krst. Zar onda ne vidite istinitost izjave sestre Vajt od pre oko godinu dana, da je „Hristov krst utisnut u svaki list u šumi“? A pre malo više od godinu dana, u tekstu na prvoj strani Pregleda i glasnika (Review and Herald), pojavila se izjava da je i u sam hleb koji jedemo utisnut krst. Ima nečeg predivnog u tome. Možda, kada smo pročitali da je u svakoj krišci, u svakom listu Hristov krst, neki od nas su prešli preko toga, ne razmišljajući, a neki od nas su jednostavno rekli sa Nikodimom: „Kako to može biti?“ Kada mi to onda nalazimo raspetog Hrista? Čim je tu neko prokletstvo. I On je ponovo podignut, jer ako propovedate raspetog Hrista, njegovo vaskrsenje neminovno ide uz to.
Vidite kako je Bog zbog našeg ohrabrenja svuda objavio Jevanđelje. Ljudi su skloni da se obeshrabre. Hrišćani verovatno misle: „Bog nas je zaboravio“. Da li ste vi ikada razmišljali na taj način, kao da Gospod ne brine za vas, te da vas je ostavio same? Ima li ikoga ko se, barem na kratko, nije osetio tako, obeshrabreno? Ponekad kažemo: Ja nisam od velikog značaja na ovom svetu, ja nisam važan; ja sam samo jedna beznačajna i prezrena, s pravom prezrena osoba; mogu da nestanem i ne bi bilo nikakve razlike. On je rekao da nijedan vrabac ne može da padne na zemlju, a da on ne zna (Matej 10,29), a zašto? Zato što je u njemu Božji život i nema ničega što može da se desi na ovom svetu, a da Bog ne oseti. To i Njega lično pogađa, zato što su Njegov život sva osećanja koja postoje na ovom svetu. Kada si udaren, kada si pretučen, osećaš to. Šta čini da to osetiš? Da si mrtav, ne bi to osetio. Zašto to osećaš? Zato što si živ. A odakle ti život? On dolazi od Boga. To je Božji sopstveni život, zar ne?
Da li je onda moguće da ljudsko biće bude dodirnuto, samo dodirnuto – ne pretučeno, u modricama ili poniženo – a da Gospod to ne oseti? Da li je to moguće, bez obzira da li je u pitanju svetac ili grešnik? Može li bilo šta da se desi nekom stvorenju na ovom svetu, a da Bog to ne oseti? Kuda bih otišao od Njegovog lica, kuda bih pobegao od Božjeg lica? (Psalam 139,7). Ne možemo da pobegnemo, zato što je Božja sila u svemu; i zbog toga vrabac ne može da padne na zemlju, a da Gospod to ne zna. Mi živimo sa svim tim slabostima. To je onda Hristos u telu. A da li mislite da bi Hristos sve to izdržao i ostao ovde sve ove godine, sa svakom nemoći, i pokvarenošću, i slabošću, i svakim grehom na Njemu, a da se onda, malo po malo, potpuno povuče i sve to ostavi i odbaci? Ako je hteo to da uradi, odbacio bi to u početku; ali činjenica da je došao u palo čovečanstvo je dokaz Božjeg prisustva, a Njegovo prisustvo je tu da bi dalo život. I tako je Bog na sve stavio pečat krsta – na svaki list, na svaku vlat trave, na sve što vidimo. On jednostavno želi da, gde god da idemo, i sve što treba da radimo, i sve što jedemo, i vazduh koji dišemo – kroz sve ovo nam propoveda jevanđelje, daje nam jevanđelje – ohrabrenje, snagu, spasenje!
„Poput puteva Juga, staza dužnosti je ograđena cvećem, čista i bela kao sneg. Jedino kad skrenemo desno ili levo, povrede nas trnje ili skrivene opasnosti.“