Trebalo bi da imamo na umu rečenice iz prvog poglavlja, zato što drugo poglavlje zavisi od prvog, a treće od drugog itd. Neka granice između poglavlja nestaju dok proučavate.
Pre nego što nastavimo tamo gde smo juče stali, prisetimo se da u prvom poglavlju piše da Bog govori u svom Sinu (kroz svog Sina – prim. izdavača), koji je toliko uzvišeniji nego što su anđeli, toliko moćniji u odnosu na njih, da sedi s desne strane Oca. Posao anđela je da služe. Oni su poslati ljudima, sa porukom od Gospoda, sa zapovestima i uputstvima od Gospoda. Mi čitamo o tome u Starom zavetu (savezu), i kada god te zapovesti nisu poslušane, i kada su zanemarena ta uputstva, za svaki prestup i neposlušnost sledile su odgovarajuće posledice.
Ali, o čemu nam Sin govori? O silnom spasenju! Gospod je počeo da objavljuje spasenje, i ono je doneto nama; a oni koji su čuli za njega, prihvatili su ga.
Hristos je došao na Zemlju; Njegove usne su se pomicale; ljudi su videli da Mu se usne pomeraju i divili su se blagotvornim rečima koje su izlazile iz Njegovih usta. Bog je govorio. Koliko često čujete ove reči: Ja ne govorim od sebe? „Ja nisam govorio sam od sebe“ (Jovan 12,49 – Čarnić). Bog je bio u Hristu, izgovarajući reči pomirenja. Sada je Hristos otišao gore, a u svoje ime, kao svog predstavnika, On je u nas stavio reč pomirenja. Ko je to rekao? Jesam li ja to rekao? Ne, to je rekla Reč. Zato ne mislite o tome kao o nečemu što ste čuli od mene. Čitajte to ovde, i čitajte iznova, i čitajte kada ste sami kod kuće, i kada čitate, ne primenjujte to na imena vama poznatih propovednika. Ne piše „propovednici“. O kome On ovde priča? „Ako je (bilo – eng. prevod) ko u Hristu“ (2. Korinćanima 5,17). Dakle, u pitanju je bilo koji čovek u Hristu. Bog je stavio u njega reč pomirenja. Mi želimo da razumemo da je to pouka i za nas danas – da Bog ne gleda ko je ko, i da u crkvi On nema velike i male, već ima ljude i ti ljudi su svi isti; i Bog je svakome, u skladu sa njegovim pojedinačnim sposobnostima, dao reč pomirenja. I to ne pripada ništa više propovedniku, nego što pripada tebi, osim ako Bog možda nije dao njemu veći dar i šire polje delovanja. Reč je jedna i ista je za svakog pojedinca koji je u Hristu i ta Reč je reč pomirenja. „Ako neko govori, neka to čini kao da govori (objavljuje – eng. prevod) Božije reči“ (1. Petrova 4,11 – SSP). I on to i može da uradi, ukoliko dozvoli Bogu da priča u njemu (kroz njega – prim. izdavača), odnosno ako ne govori svoju sopstvenu reč, već Reč Božju.
Toliko često se zahvaljujem Bogu kada vidim i čujem za sporove u vezi sa sveštenstvom u crkvama, koje tvrde da imaju posvećeno sveštenstvo i sveštenike, a koji imaju pravo da tumače Reč; zahvaljujem Gospodu što svakom svom čoveku kaže: Vi ste „sveto sveštenstvo, da prinosite duhovne žrtve“ (1. Petrova 2,5 – SSP).
Mi ovog jutra čitamo iz Svedočanstva: „Rad na spasavanju ljudskih duša je po važnosti daleko iznad svih drugih poslova u našem svetu“. I kada razmišljamo o poslednjem stihu prvog poglavlja Jevrejima poslanice, možemo da razumemo neizmernu vrednost tog dela. Anđelima koji se ističu snagom, anđelima čija moć je poput moćnih vetrova, Bog je zapovedio da budu sluge onih kojima je povereno to delo spasavanja duša. Predivno je razmišljati o tome. Za mene je ponižavajuće, i osećam se postiđeno, kada pomislim koliko malo to cenim; kada pomislim da nam je Bog dao posao da objavimo Jevanđelje, dok su nam ova čudesna bića pomoćnici. On nam je predao reč pomirenja, istu reč koju je Hristos objavio. I nama je, na ovoj Zemlji, poveren isti posao koji je i Hristos obavljao. Jer, „molimo vas u ime Hristovo (umesto Hrista – Šarić), pomirite se s Bogom“ (2. Korinćanima 5,20 – Karadžić). A Hristos je dao tim moćnim bićima posao da nam budu na usluzi, da rade za nas i pomažu nam u službi koja nam je poverena.
Postoji nešto čudesno i potpuno neprirodno, nezemaljski, u vezi sa Božjim poklonom; kada stavlja čoveka na visok položaj – a stavio je svakoga od nas na visok položaj – to Njega ne uzvišava, već ga ponizuje. Kada svet stavi čoveka na visok položaj, to Njega ponizuje. Zašto Bog nije anđelima dodelio delo propovedanja Jevanđelja i spasavanja duša? Zato što On nije anđelima pokorio svet (Jevrejima 2,5). Evo slavne utehe za svakoga kome je Bog poverio rad na spasavanju duša. Oni koji čuju Hrista, objavljuju to sa silom Božjeg svedočanstva – čudima, znacima i darom Svetog duha. On je propovedanje Jevanđelja poverio ljudima. On je pokorio svet ljudima. I to je beskrajno uzvišeno delo koje Bog daje čoveku.
„Šta je čovek, da ga paziš i sin čovečji, da ga obilaziš? Učinio si ga malo manjim od anđela; krunisao si ga slavom i čašću i postavio si ga gospodarom nad delima svojih ruku.“ (KJV)
Gde nalazimo svedočanstvo o tome? U prvom poglavlju 1. Mojsijeve i u 8. Psalmu. Samo razmislite o ova dva poglavlja; nesumnjivo su slična. Gospod je rekao:
„Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih, i od ptica nebeskih, i od stoke, i od cele zemlje, i od svih životinja što se miču po zemlji.“ (1. Mojsijeva 1,26)
Zapazite svaku izjavu – neka ima vlast nad morskim ribama, nad pticama nebeskim, i nad stokom, i nad celom zemljom, i nad svime što se miče. I bilo je tako. Tako je Bog učinio. A Psalam kaže:
„Šta je čovek, te ga se opominješ (sećaš) i sin čovečji, te ga pohodiš (da se o njemu brineš – Bakotić)? Učinio si ga malo manjeg od anđela; slavom i čašću venčao (krunisao) si ga, postavio si ga gospodarom nad delima ruku svojih, sve si metnuo pod noge njegove, ovce i volove sve, i divlje zveri, ptice nebeske i ribe morske, što god ide morskim putevima.“ (Psalam 8,4-8 – Glas Crkve)
Sva vlast je data čoveku. „A kad mu pokori (potčini – SSP) sve, ništa mu ne ostavi nepokoreno“ (Jev. 2,8 – Čarnić). Vidimo da je Bog dao Adamu vlast nad celom Zemljom. Da li to znači da se Bog sklonio u drugi plan i povukao se u korist čoveka? Ne. Bog nije mogao da se odrekne svojih prava, zato što sve postoji jedino u Njemu. Reč Božja nosi sve. I Njegova sila upravlja svime. Zato je vlast, koju je Bog dao Adamu nad celom zemljom, nad pticama, zverima i ribama, bila potpuna kao i Božja sila, potpuna kao i Božja vlast, jer On je vladao u Adamu. Sve postoji Njegovom Rečju. On je rekao, i bilo je tako. Kada pogledamo stvari u prirodi, mi vidimo dokaz Njegove sile. Kada posmatramo livadu, vidimo da je Reč Božja stvorila travu. Bog je rekao i – gle! Ta reč se pojavila kao drvo ili kao trava.
Možda ste videli slike oblika glasa, čak ljudskog glasa, gde, kada se ispusti ton, tako da dah koji je oblikovao taj ton pobudi membranu na kojoj su čestice peska, u svakom od tih slučajeva, taj pesak, koji je bio pokrenut vibracijom, poprimio je različite forme tj. oblike. To je samo jedna ilustracija, samo nagoveštaj činjenice da je Bog „rekao i bilo je tako“. Bog je rekao, i Njegov glas je poprimio sve beskonačne forme koje vidimo u prirodi; i sve što vidimo, i svako mesto na koje stupi naša noga, dato je od Boga, da spoznamo da je Njegova reč zaista nešto, a ne puka praznina.
Kao poslednji čin stvaranja, Bog je stvorio čoveka. I dok u svim tvorevinama vidimo Reč Božju koja je stvorila drveće, travu itd, u čoveku vidimo Reč Božju koja je stvorila telo. Čovek je bio sin Božji. Mi to nalazimo u trećem poglavlju Jevanđelja po Luki. Ponekad mislimo da su te genealogije prilično suvoparne, ali smisao je u poslednjoj reči.
I evo nas, gledamo u ono šta treba da dođe, jer znamo da, šta god da Bog čini, to će biti zauvek. Ništa se ne može dodati tome, ništa oduzeti. Još uvek gledamo i vidimo tu čoveka, sa svime što mu je Bog dao. Šta dalje tekst kaže? „No sad još ne vidimo da mu je sve pokoreno.“ Pošto je čovek pao, kao i sama priroda, Bog je preuzeo potpunu kontrolu nad zverima, pticama i ribama; tako da će oni poštovati Njegovu volju. Oni to čine, sve dok im čovek dopušta. Čovek je jedino biće koje neće biti savršeno poslušno. Čoveka njegov prestup i pobuna sprečavaju da se povinuje Bogu. Posmatramo Zemlju; ali koja je to Zemlja data čoveku? Svet koji će doći. Dakle, On nije anđelima pokorio svet koji će doći, već čoveku. Ta vlast koju je čovek imao u početku nad zverima, pticama i ribama, kao i nad Zemljom, jeste vlast koju je Bog dao čoveku nad svetom koji će doći, tako da će u tom budućem svetu čovek ponovo imati potpunu i savršenu vlast nad svime što je Bog stvorio. Sve će biti pokoreno njemu – kao da je pokoreno Bogu – njemu kao poglavaru, zato što je Bog u njemu, i Bog će biti sve u svemu. Tada će Reč biti telo, u svom savršenstvu, kao što je bila u početku u Adamu. „No sad još ne vidimo da mu je sve pokoreno“, već naprotiv, vidimo suprotno. Pre svega, sve je pokoreno čoveku; a zatim, čovek se našao u položaju da je ispod svega. U početku, čovek beše iznad; a sada je ispod. Sva odgovornost je na palom čoveku. On je vezanih ruku i nogu predat sotoni; on je pao. I tako, dok gledamo čoveka u uzvišenom položaju, kako je stvoren u početku, gledajući njega, mi vidimo Isusa; jer, u početku je Reč stvorila telo, tako da je Hristos, Reč, u Adamu. I tu mi vidimo Isusa. Gde? Na istom mestu gde je čovek pao; tamo vidimo Isusa, malo manjeg od anđela, zato što je zauzeo čovekovo mesto. Kada je, u početku, bio na nemerljivo višem položaju, zbog pretrpljene smrti, da bi izbavio čoveka, da bi ga spasio, da bi ga podigao, On je zauzeo njegovo mesto. A ako neko podigne onoga ko je pao, on mora da ode tamo gde je taj čovek. Gde god da je pali čovek, i Isus je tamo. Ali, i ja sam pali čovek. Neka svako primeni to na sebe. Gospod nije odbacio čoveka. Čitamo: „Jer Gospod ne odbacuje za svagda (zauvek – eng. prevod)“ (Plač Jeremijin 3,31 – Daničić). On uopšte ne odbacuje. Ne; čovek se sam udaljava; Bog ne odbacuje. I ne postoji niko ko može da istrgne čoveka iz Njegovih ruku. Tu smo sigurni sve dok mi želimo da ostanemo u Njemu.
Mi vidimo savršenog čoveka, koji ima vlast; a onda pada i sve je iznad njega, i na njemu, i protiv njega. I dalje gledajući tamo, vidimo Isusa kao čoveka, i zbog pretrpljene smrti vidimo Ga krunisanog slavom i čašću; blagodaću Božjom, On treba da okusi smrt za svakog čoveka. Zbog toga, kad god vidite palog čoveka – a on ne može da padne niže od groba – tamo ćete videti i Hrista, koji je sišao u grob i za svakog čoveka okusio dubinu greha i poniženja. Dakle, greh i poniženje svakog čoveka je na leđima Hrista – čoveka Isusa Hrista. Ali, isti taj čovek Isus Hristos je krunisan slavom i čašću.
Sada zapazite – kruna ukazuje na cara ili vladara. Gde smo u ovom poglavlju prvi put čitali o kruni? „Neko je negde posvedočio, rekavši: ‘Šta je čovek da ga se sećaš, ili sin čovečiji da ti je do njega stalo? Učinio si ga tek malo manjim od anđela, ovenčao si ga slavom i čašću’“ (Jev. 2,6.7 – SSP). To znači – učinio si ga carem, slavnim carem. Adam, car slave i časti; toliko dugo je on bio nad svime. Ali, kada je zgrešio, izgubio je slavu koju je imao. Međutim, sada vidimo Isusa krunisanog slavom i čašću, na položaju na kojem je čovek bio u početku. On je krunisan slavom i čašću u onoj istoj prirodi, kakvu je i čovek imao. Tako, kao što je Bog stvorio čoveka i krunisao ga slavom i čašću, mi sada vidimo čoveka Isusa, tog Čoveka koji je u svakom čoveku krunisan čašću i slavom; i stavio je sve na Njega.
Sada pročitajmo poslednje reči prvog poglavlja Poslanice Efescima:
„Da vam Bog našega Gospoda Isusa Hrista, Otac slave, da Duha mudrosti i otkrivenja, da ga upoznate, da vam prosvetli oči srca, da saznate kakva je nada na koju vas je pozvao, koliko je bogatstvo njegovog slavnog nasledstva među svetima i kolika je njegova neuporedivo velika sila za nas koji verujemo. Ta sila je srazmerna delovanju njegove silne snage, koju je na delu pokazao na Hristu kada ga je vaskrsao iz mrtvih i poseo sebi zdesna na nebesima, iznad svakog poglavarstva i vlasti, sile i gospodstva i iznad svakog imena koje se može dati, ne samo na ovom svetu nego i u budućem (onom koje dolazi – eng. prevod).“ (Efe. 1,17-21 – SSP)
Ali, koje je bilo ime koje je Isus uvek voleo da koristi za sebe dok je bio na Zemlji? Sin čovečiji. Sin čovečiji je došao da nađe i spase ono što je izgubljeno; kada predate Sina čovečijeg; Sin čovečiji će ići u Jerusalim i razapeće Ga, i biće sahranjen; i trećeg dana će Sin čovečiji vaskrsnuti; a kada vidite Sina čovečijeg da odlazi; videćete Sina čovečijeg kako dolazi na oblacima. Sve vreme je to „Sin čovečiji“. I taj Sin čovečiji koga vidimo, zbog svoje vernosti je krunisan slavom i čašću i imao je pod sobom sva poglavarstva, i moći, i sile, i vlasti, ne samo na ovom svetu, već i na svetu koji će doći. Jer nije Bog anđelima pokorio svet koji će doći, već ga je pokorio čoveku, i to još Isusu, i vi ste potpuni u Njemu. Čitajte u drugom poglavlju, stihove 1–6:
„I oživeo je vas, koji ste bili mrtvi zbog svojih prestupa i grehova, u kojima ste nekada živeli kada ste se držali običaja ovoga sveta i poglavara demona, duha koji sada deluje u nepokornima. I svi mi smo nekada živeli među njima, udovoljavajući požudama svoga tela i sledeći telesne želje i nagone pa smo, kao i ostali, po prirodi bili podložni Božijem gnevu. Ali, Bog je bogat milosrđem pa je zbog svoje velike ljubavi, kojom nas je zavoleo, zajedno s Hristom oživeo i nas, koji smo bili mrtvi u svojim prestupima. Blagodaću ste spaseni. S njim nas je vaskrsao i poseo (posadio – Karadžić; postavio – Čarnić) nas na nebesima u Hristu Isusu“ (kombinacija SSP- eng. prevod)
Gde je On? Daleko iznad svih poglavarstava i moći. Nije li rad na spasavanju duša daleko iznad svega na ovom svetu? Rečeno je da je „biti Rimljanin veća stvar nego biti car“. Danas, i u svako doba, biti hrišćanin je veća stvar nego biti car Zemlje. I sada imamo Reč koju su nam potvrdili oni koji su Ga čuli: „Pošto ga je Bog posvedočio čudnim znacima, i čudesima, i raznim silama, i razdeljivanjem Duha Svetoga po svojoj volji. Jer nije anđelima pokorio budući svet o kome govorimo“ (Jev. 2,4.5 – Čarnić). Tu jednostavno piše da sila, čast, slava, dostojanstvo koji će pratiti propovedanje Jevanđelja i koje je Bog stavio u one koji su se pomirili sa Njim, jesu sila i slava budućeg sveta.