Rimljanima 3,1-24

Proučavajući prvo i drugo poglavlje otkrili smo da je saznanje bez Boga ludost i nemoral i da uzvišeno veroispovedanje ili, kako Pavle kaže telesno obrezanje, nije ni od kakve koristi tamo gde objekat na koji ono treba da ukazuje – pravednost Božja verom (kroz veru), obrezanje srca – nedostaje.

Rimljanima 3,1-4. „Kakvo preimućstvo ima Judejin, ili kakva je korist od obrezanja?“ „Prvo, njima su poverena Božija obećanja“ (Čarnić). Avram je bio izvođen isred paganstva, iz vere u veru, i zbog njega su njegovi potomci bili Bogu dragi. Njima je Bog poverio Svoju istinu. Oni su propustili da shvate kakva je korist od toga što su Jevreji i samouvereno su plandovali u svom uzvišenom veroispovedanju, sa mišlju da Bog svakako o njima ima bolje mišljenje nego o bilo kom drugom narodu. Bog im je dao svetlost da je prenesu drugima. Ali ispunjeni ponosom oni to nisu učinili, a Bog ih je strpljivo čekao iz generacije u generaciju.

U toku zarobljeništva, Bog je otkrio Danilu da je će još 490 godina čekati na Svoj narod da odnese svetlost svetu. Prenošenje jevanđelja neznabošcima je bilo nešto na čemu je Bog u toku vekova radio sa Jevrejima da bih ih naveo da to učine, ali su oni odbili. A ipak se Bog starao za neznabošce i nije „ostavio sebe neposvedočenog“ (Dela 14,17 – Karadžić). Vidimo li kao narod među sobom sklonost da se razmećemo svetlošću koju imamo i da osećamo da Bog sigurno gaji posebno poštovanje prema nama kao narodu? Međutim, On nam je dao svetlost samo da bismo mogli da je prenesemo drugima. Ako se razmećemo svetlošću a ne prenosimo je drugima, Bog će nas strpljivo čekati, ali će na kraju neko drugi zauzeti naše mesto i izvršiti posao.

Bog se zakleo Avramu i Njegova obećanja će biti ispunjena, čak i ako ljudi ne veruju (3. i 4. stih). Ako se ne nađe niko s Avramovom verom, Bog je kadar od kamenja podići Sebi decu. Sam Bog je izveden na sud pred svemirom, a sotona ga je sa zlim ljudima uvek optuživao da je nepravedan i pristrasan, ali na sudu će ceo svemir reći: „Pravedni su i istiniti putevi tvoji, caru svetih“ (Otkrivenje 15,3 – Karadžić).

Stihovi 9-18. Svi su u grehu. Nema dva načina spasenja. „Put mira ne spoznaše“ (KJV). Ovo je probni kamen, koji pokazuje razliku između Jevrejina i neznabošca. Deca vere će imati ovaj mir – mir koji je Hristos imao – neprestano sa sobom.

Stih 19. U nekim prevodima ovde pogrešno stoji „pod zakonom“. Sintagma „u zakonu“ znači unutar jurisdikcije (nadležnosti) zakona. Ovim zakonom čitav svet postaje kriv; nema čoveka koji ima prednost nad bilo kim drugim u očima tog zakona.

Stih 20. Neki ljudi strahuju da bi naglašavanje tekstova poput ovog diskreditovalo zakon. Ali prepustimo Bogu koji je napisao ovaj tekst brigu oko odbrane časti Njegovog zakona. Na trajnu čast ovom zakonu služi to što on ne može opravdati prestupnika. Zakon od čoveka traži savršenu pravednost ispoljenu u Hristovom životu. Nijedan čovek nikada nije živeo kao što je Hristos živeo – svi su krivi. Savršenstvo i veličanstvo zakona navodi grešnike da uzviknu: „Šta ćemo činiti?“ (Dela 2,37; 4,16...)

Nekada se stiče predstava da ako bi Hristos samo izbrisao izveštaj iz prošlosti, čovek bi mogao dobro da prođe. To je bio problem kod Jevreja (Rimljanima 10,2.3). Nema čoveka na zemlji koji u sebi može učiniti delo toliko čisto i oslobođeno sebičnosti kao da ga je Hristos učinio. „A sve što nije (ne potiče – Čarnić) od vere, greh je“ (Rimljanima 14,23 – Sinod SPC). Propoved koja nije ispropovedana verom je greh za koji se treba pokajati. Mnogo misionarskog posla je urađeno od strane svih nas za koji se treba pokajati.

Nikad nije bilo boljeg čoveka od Pavla, kao čoveka. Ako je bilo koji čovek izvan Hrista ikad učinio dobro delo, to je Pavle učinio. A ipak je morao da ubroji u štetu sve što je imao, samo da bi Hrista zadobio (Filibljanima 3,4-8). Psalmista kaže da Bog ne uskraćuje nijednoga dobra onima koji ispravno hode (žive). Da je Pavle, pre nego što je pronašao Hrista, imao nešto u svojoj prirodi što je bilo dobro, mogao bi te stvari da ponese sa sobom. Ali je on sve ubrojio u gubitak.

Stih 21. Zakon će svedočiti na sudu u prilog pravednosti koju grešnik prima bez zakona, svedočeći o njenom savršenstvu. Jedino umesto da iznedrimo pravednost iz nas samih, gde se ne može naći nikakva pravednost, pođimo na vrelo (izvor) (22. stih). Svi ljudi su u istom položaju. Bićemo zahvalni Bogu što je spreman da nas spase na isti način kao druge. Plan spasenja je plan davanja i primanja; davanja s Božje strane, i primanja od strane čoveka. Ponos srca je povređen zbog ovakve zavisnosti od Boga, ali smo mi nesposobni, prosjaci, nevoljni, siromašni i goli (Otkrivenje 3,17). Jedino što možemo učiniti je da kupimo bele haljine (odeću). One su ponuđene „bez novaca i bez naplate“ (Isaija 55,1 – Bakotić).

Prorok se radovao u Gospodu, zbog toga što ga je Bog odenuo u odeću spasenja i pokrio ga plaštom pravednosti. Mi ne treba sami da se odenemo. Poverimo to Bogu. Kada Bog odeva, to nije samo spoljašnja odora, već on time prožima čoveka, tako da on bude sama pravednost.

Nekada čujemo ljude kako govore da mi moramo sami odenuti prilično pristojne haljine pre nego što možemo zatražiti bele. Ali upravo je potreba i bespomoćnost prosjaka ono što ga preporučuje milosrđu drugoga.

„Svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije.“ Svi ljudi stoje u istom položaju i ponuda milosti je za svakoga ko dođe i uzme vodu života zabadava. Opravdani smo „za badava – Njegovom blagodaću – kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu“ (24. stih – kombinacija prevoda Čarnić-Sinod SPC).