Rimljanima 2

Prvo poglavlje poslanice Rimljanima, nakon svog uvoda, može se sažeti kao opis stanja čoveka bez Boga i načina na koji se dospeva u to stanje. Uzrok ovog stanja može se izraziti jednom rečju – neverstvo.

Ruku pod ruku sa neverstvom ide samouzvišenje, a sa verom – poniznost. Izgubili su Boga, „Jer, iako su upoznali Boga, nisu ga kao Boga slavili ni zahvaljivali mu, nego su im misli postale jalove, a nerazumno srce im se pomračilo“ (stih 21 – SSP). Pripisali su sve sebi, i kada su porasli u sopstvenim očima, vera u Boga je opala, sve dok se nisu našli u tami idolopoklonstva.

Ljudi u danima Platona, Seneke i Marka Aurelija učili su onome što su nazivali nauka o moralu; Konfučije je učio pravilima morala. Ali ono što je svima njima nedostajalo je to što nisu govorili kako da ljudi čine ono dobro čemu su učili.

Čak i oni koji su prenosili nauku o moralu i vrlini sami su praktikovali stvari koje su osuđivali, i debelo su podbacili u ispunjavanju onoga što su ustanovili kao moralnu dužnost.

Dok nam ti učitelji govore šta da činimo ali propuštaju da nam daju silu kojom je to moguće učiniti, religija Isusa Hrista ne samo da obznanjuje šta je ispravno, već nam daje sposobnost da činimo to što je ispravno. Tako da ako Hristos nije utkan u ta učenja, sam napor uložen u podučavanje moralu predstavlja jednostavno staru pagansku nauku o moralu, koja predstavlja nemoral.

Svi priznaju da država ne bi trebalo da podučava hrišćanstvu, ali neki kažu da moramo podučavati moralu nezavisno od toga. Nauka o moralu odvojena od Isusa Hrista je nemoral; ona predstavlja greh.

Dela telesna jasno su formulisana u poslednjem delu prvog poglavlja. Ona će se naći kod svakog pojedinca koji nije obraćen Hristu; mi prozivamo pagane zbog činjenja ovih stvari, ali „Bog ne gleda ko je ko“ (Rimljanima 2,11) i osuđuje u istoj meri takvu praksu kod nas, pokazujući nam da nismo bolji od njih.

„Zato nemaš izgovora, čoveče koji sudiš, ma ko da si. Jer, samim tim što sudiš nekom drugom, samoga sebe osuđuješ, pošto i ti koji sudiš činiš isto to“ (Rimljanima 2,1 – SSP).

Ko god zna dovoljno da može osuditi zlo pagana sam je osuđen jer čini iste stvari.

Prvi deo drugog poglavlja poslanice Rimljanima može se sažeti u konstataciju da Bog ne gleda ko je ko. On će svakome vratiti po njegovim delima. Na sudu ništa se ne uzima u obzir osim čovekovih dela. „Vidi, dolazim ubrzo, i plata moja ide sa mnom, da uzvratim svakome onako kakvo je njegovo delo“ (Otkrivenje 22,12 – Čarnić). „Jer će doći Sin čovečiji u slavi svoga Oca s anđelima svojim, i tada će uzvratiti svakome po njegovom delanju“ (Matej 16,27 – Čarnić).

Karakter dela pokazuje meru vere u Hrista. Samo ispovedanje neće to pokazati. „Ili misliš, čoveče, ti što sudiš onima koji čine tako šta, a isto činiš to, da ćeš izbeći sud Božiji?“ (Rimljanima 2,3 – Čarnić). Bog ne gleda ko smo i šta ispovedamo. Možemo se nazivati hrišćanima i pretvarati da držimo zakon i sažaljevati jadne pagane, ali Bog svrstava u istu grupu sve koji propuštaju da čine dobra dela.

„Jer svi koji su bez zakona zgrešili bez sudelovanja zakona će i propasti; i svi koji su pod zakonomzgrešili - biće po zakonu osuđeni“ (12. stih – Čarnić). Ovaj stih, zajedno sa onima koji slede, pokazuje da je zakon merilo kojim će se svakom čoveku na svetu suditi.

Ali šta to znači držati zakon? To znači održati sve njegove propise; naša pravednost mora premašiti farisejsku, koja je bila samo jedna spoljašnja forma. Ako mrzimo, to je ubistvo (Matej 5,22); ako imamo nečiste misli, to je preljuba (Matej 5,28); ako imamo nečisto srce, prestupamo ostatak zakona. Možemo se besprekorno pridržavati zapovesti o danu od odmora i spoljašnjih obaveza propisanih u ostatku zakona, ali nečisto srce čini svaki postupak grešnim.

„Kada, naime, pagani, koji nemaju Zakon, po prirodi izvršavaju Zakon, onda su oni, iako nemaju Zakon, sami sebi zakon“ (14. stih – SSP).

Bog je posredstvom različitih stvari i osoba stavio dovoljno svetlosti u srce svakog čoveka da bi ga vodio da upozna pravoga Boga. Čak i sama priroda otkriva Boga prirode. I kada čovek u najmračnijem paganstvu ima čežnju da upozna pravoga Boga, On će, ako je potrebno, poslati čoveka s drugog kraja sveta da mu da svetlost istine.

Ispostaviće se da je svaki čovek koji je konačno izgubljen odbacio svetlost koja bi ga, da je pazio na nju, odvela Bogu.