Rimljanima 1

Ovo je jedna od najlepših knjiga u Svetom pismu (ili Bibliji). U šesnaest predavanja koja imamo na raspolaganju možemo samo u najkraćim crtama dotaći okosnicu ove knjige. Očekujemo da naiđemo na stvari koje ne možemo razumeti, baš kao što ne možemo razumeti to kako beskonačni Bog održava vasionu „svojom silnom rečju“ (Jevrejima 1,3 – Čarnić). Verujemo u ono što ne možemo razumeti – verujemo jer Bog tako kaže. Kada na ovaj način pristupamo proučavanju Biblije, stavljamo se u položaj u kome nam Bog može otkriti i objasniti tajne Svoje reči.

Rimljanima 1,1-15. Od ovih petnaest uvodnih stihova, prvih sedam obuhvataju pozdrave, dok se u preostalih osam nalaze neka lična obrazloženja (apostol Pavle obrazlaže sopstvene postupke). I pored ovakve strukture, u ovim stihovima nailazimo na neke od najdragocenijih redova u Svetom pismu, na primer u dvanaestom stihu, gde Pavle izjavljuje da, prilikom svoje posete, ne očekuje samo da bude od pomoći crkvenoj zajednici, već da i ona njemu bude od pomoći; obe strane treba da budu utešene „zajedničkom verom“. Ovakva izjava ne nagoveštava stanje u crkvi u kojoj propovednik mora trošiti energiju na ispravljanje grešaka i izglađivanje nesuglasica među braćom.

Stihovi 16 i 17. Ovde se nalazi sam tekst poslanice. Čitava knjiga ne predstavlja ništa drugo do detaljno razmatranje ovih stihova.

U preostalim stihovima ovog poglavlja nailazimo na izjavu o pravednosti Božjeg kažnjavanja zlih i o posledicama odvajanja od Boga. Skloni smo da razmišljamo nekako ovako: naime, da imamo treću anđeosku poruku (vest), koja se sastoji od sistematizovane istine koja obuhvata predmete kao što je zakon, dan od odmora, ljudska priroda, drugi Hristov dolazak i drugo, preko čega smo dodali i malo jevanđelja, ideju o opravdanju verom. Postoji, pak, samo jedna doktrina koju treba da propovedamo, a to je jevanđelje Hristovo (Marko 16,15.16). Nama je dat ovaj nalog. Oni koji veruju jevanđelju biće spaseni. Zar nema ništa pored jevanđelja čemu bi trebalo učiti? Ono je „sila Božja na spasenje“. Šta želimo pored spasenja? Šta bismo više mogli tražiti?

Jevanđelje donosi pravednost. Božja pravednost je ono što Bog čini; ona predstavlja Njegov put. Biti u skladu s Njim ne znači ništa drugo nego učiniti Njegov put sopstvenim putem. Jevanđelje nam otkriva taj put, i ne samo to, već je ono sila Božja kojom se Njegov put sprovodi u nama. Biblija je jedan izveštaj o Božjem putu, koji je sažet u deset zapovesti, koje predstavljaju izjavu o Njegovoj pravednosti (Isaija 51,6.7). U Jevanđelju po Mateju 6,33, Hristos izjavljuje da je ova pravednost jedino potrebna. Zašto? Pravednost je život, i čovek koji ima Božju pravednost ima sve na ovom svetu i u svetu koji će doći.

Stih 17. Ovde imamo pravednost verom (kroz veru). „Pravednik će živeti od vere (verom – engleski prevod KJV).“ Ništa više? Od vere i dela? „Nemoj ništa dodati rečima njegovim, da te ne ukori i ne smatra lažljivcem“ (Priče 30,6 – Bakotić). Biti ispravan znači biti pravedan, a pravedan čovek će činiti pravedna dela. To je plod pravednosti. Ali kako čovek čini pravedna dela? Verom. Jevanđelje po Jovanu 6,28.29: „Ovo je delo Božje, da verujete“ (Čarnić). Možda je previše uska bila naša predstava o tome šta je vera.

„Pravednik će živeti verom (od vere).“ U ovome se sadrži cela stvar. Ništa ne može biti dodato propovedanju o pravednosti Božjoj verom (kroz veru) Isusa Hrista. Šta ćemo sa doktrinama, kao što su dan od odmora, besmrtnost i druge? Kako je „carstvo Božje i Njegova pravednost“ jedino što nam je potrebno i kako ne postoji ništa nevažno u Bibliji, sve te doktrine su naprosto linije razgraničenja koje zavise od ove jedino potrebne stvari, i sve su one sažete u doktrini o opravdanju (pravednosti) verom. Ne možemo propovedati ništa drugo, jer sve izvan ovoga je greh.

Stih 18. Gnev se otkriva na one koje „drže istinu u nepravdi (nepravednošću zadržavaju istinu – Čarnić)“ (Karadžić). Povežite ovaj stih sa 3. stihom 10. glave. Bog je živi Bog. Njegov presto je živi presto. Tamo je voda života i drvo života – sve je život. Zato je Njegova pravednost aktivna, živa. Neki, ne poznajući ovu pravednost, odbijaju da joj se potčine i odupiru joj se. Bog će kazniti neke ljude. Zašto? Zato što se poistovećuju sa nepravednošću. Prožeti su njome i kada ona nestane – jer greh mora biti uništen – tada će povući i njih sa sobom. To jednostavno znači da Bog ne gleda ko je ko.

Stihovi 19 i 20. Da li je Bog nepravedan? Ne, jer još od stvaranja Njegova dela svedočila su za Njega. Mnogima nije poznato to da svet nije mogao da se stvori sam od sebe, ali se to „moglo poznati (doznati – Bakotić; sagledati – SSP)“ (Karadžić).

Stihovi 21-32. Kako se to dešava da ljudi ne znaju? Postoji tako mnogo stvari koje oni znaju. „Ispovedajući da su mudri, postaju ludi“. Najnerazumnija stvar u svemiru je ljudski razum. Pred Bogom, to je potpuna ludost (1. Korinćanima 1,19-31).

Pavle kaže da oni koji čine stvari opisane u poslednjem delu razmatranog poglavlja znaju da zaslužuju smrt i ne možete naći čoveka koji to ne zna. Paganizam (mnogoboštvo, neznaboštvo) o kome Pavle govori, poput onog iz Atine i drugih mesta, nije podrazumevao neznanje kad su u pitanju stvari ovoga sveta. On je regrutovao ljude čija se dela u umetnosti i nauci danas proučavaju. Čovek može imati saznanje bez Boga, baš kao što to može životinja, pa, osim stepena saznanja, u čemu je razlika? Nema mudrosti odvojeno od Boga. To je ono što Pavle misli kada kaže, „Pazite da vas ko ne zarobi filosofijom… po svetskim stihijama, a ne po Hristu“ (Kološanima 2,8 – Čarnić). Videti takođe u 1. Korinćanima 1,18 i Kološanima 2,3.

Čujemo mnogo o „prirodnoj moralnosti“ i „naučnoj moralnosti“ – moralnosti zajedničkoj svim ljudima. Ona je ta koju Pavle opisuje ovde. Ona predstavlja paganizam. Popularno shvatanje o tome šta je paganizam je pogrešno. Paganin je čovek koji ne poznaje Boga. On može biti religiozan, ali Bog nije izvor njegove mudrosti. U Jevanđelju po Marku 7,22.23, Hristos opisuje izvor „prirodne moralnosti“. Srca svih ljudi su slična; načinjeni smo od jedne krvi da bismo živeli na zemlji. Pagani su ljudi koji čine stvari o kojima je reč u prvom poglavlju Pavlove poslanice, gde god da oni žive. Ljudi koji se u Americi ili Engleskoj povode za svojim prirodnim sklonostima (Galatima 5,19-21) nisu ništa bolji od onih koji to čine u Kini.

Uporedite 2. Timotiju 3,1-7 sa poslednjim delom prvog poglavlja Rimljanima poslanice. Skoro istovetni iskazi. To znači da će ljudi u poslednjim danima biti otvoreni pagani – prepuštajući se telesnim delima. Ovo nam pomaže u objašnjavanju mnogih delova Starog zaveta u kojima Bog govori o sudu nad paganima. To znači da će svi koji će biti uništeni biti pagani. Ko su pagani? Rimljanima 2,1 (SSP): „Ti koji sudiš činiš isto to.“ Da li smo ikada učinili nešto o čemu bismo se stideli da govorimo? U čemu smo se onda razlikovali od pagana? Ovde imamo dobru podlogu za jevanđelje. „Jer je sramno i govoriti o onomešto oni tajno čine“ (Efescima 5,12 – Čarnić), ali „se ne stidim evanđelja, jer je ono sila Božja na spasenje svakome ko u njega veruje...“ (Rimljanima 1,16 – Čarnić).