Rimljanima 3,19-31

Osnova večerašnjeg poučavanja je druga polovina trećeg poglavlja poslanice Rimljanima, koja počinje 19. stihom: „A znamo da ono što zakon govori, govori onima koji su u zakonu, da se svaka usta zatisnu, i sav svijet da bude kriv Bogu“ (Karadžić).

„A sad se bez zakona javi pravda Božija, posvedočena od zakona i od proroka; A pravda Božija verom Isusa Hrista u sve i na sve koji veruju; jer nema razlike. Jer svi sagrešiše i izgubili slavu Božiju“ (Rimljanima 3,21-23 – Karadžić).

Stihovi 21-23 sadrže sažet prikaz svega o čemu se govori u preostalim stihovima ovog poglavlja. Ostatak poglavlja predstavlja naglašavanje onoga što je već rečeno. U ovom poglavlju dolazimo do vrhunca poruke ove poslanice. U prvom delu poglavlja naglašena je činjenica da Bog ne gleda ko je ko; samo dela se razmatraju na sudu. Ali kao što je istina da se drvo poznaje po svojim rodovima, isto tako je istina da nije u čovekovoj vlasti da prosuđuje o tim delima. Bog je jedini sudija. On gleda na srce, dok čovek sudi samo po onome što se vidi; stoga, dok čovekova dela mogu izgledati dobra ljudima koji ga okružuju, Bogu, koji vidi ono što čovek ne može videti, poznato je da su ona pokvarena.

Da ponovimo, pravednik će živeti verom. Koji deo čovekovog života mora biti pravedan? Celokupan život, svaki trenutak, jer će pravednik živeti od vere. Ali delima zakona neće nijedan čin postati pravedan. Ovo je tvrda beseda, ali je moramo prihvatiti, jer tako Biblija kaže.

Nijedno delo koje možemo da učinimo ne može biti pravedno samo zahvaljujući zakonu. Jedino kroz veru može bilo koji čovek ili bilo koje delo da bude pravedno. Zakon sudi čoveku po delima, a zakon je tako uzvišen da nijedno ljudsko delo ne doseže do njega. Mora stoga postojati Posrednik kroz koga će doći opravdanje. I to opravdanje po pravu pripada onome kome je darovano na osnovu njegove vere.

Nepreporođeno srce je beznadežno rđavo. Samo zlo može proisteći iz zlog srca. Da se iznedre dobra dela neophodno je dobro srce, a samo dobar čovek može imati dobro srce. Međutim, kako su svi sagrešili i ostali lišeni Božje slave, sva ljudska dela su izopačena.

Zakon je sam po sebi merilo savršene pravednosti, ali Hristos je istina, put i život. U Hristu je savršena pravednost zakona, i blagodat kojom se dar njegove pravednosti dodeljuje kroz veru. Ovome su svedoci i sami proroci, jer su oni propovedali opravdanje kroz Hrista, verom.

Kada čovek teži da se opravda svojim delima, on samo gomila nesavršenosti jednu na drugu, dok, kao Pavle, sve to ne proglasi za štetu, svestan da nema pravednosti osim one koja dolazi od Hrista verom (putem vere).

Postoji samo jedna stvar na svetu potrebna čoveku i to je opravdanje – a opravdanje predstavlja činjenicu, a ne teoriju. Ono predstavlja jevanđelje. Ono što nema za svrhu pravednost nije od koristi, i nije vredno propovedanja. Pravednost se samo kroz veru može postići; iz ovoga sledi da sve što je vredno propovedanja mora imati za cilj opravdanje verom.

„Svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božje.“ Ljudi dobro razumeju da nijedno naše delo ne može ispraviti prošlost, ali je jednako tačno da se mi ne možemo naći pravednim ni u bilo kom sadašnjem delu išta više nego što možemo prošlost učiniti savršenom. Jednako nam je potrebna Hristova pravednost da opravda sadašnjost kao i da nesavršena dela prošlosti učini savršenim.

U slučaju carinika (skupljača poreza) i fariseja, onaj koji se nije uzdao u sopstvena dela otišao je kući opravdan, a onaj koji je želeo da predstavi da u sebi ima pravednosti nije uspeo da se opravda. Svaki čovek koji zatraži pravednost može je imati, ali svako mora doći na nivo svih ostalih grešnika i primiti je sa ostalima, govoreći „Bože, budi milostiv meni grešnome“ (Luka 18,13).

„Opravdavši se besplatno Njegovom blagodaću kroz otkupljenje koje je u Hristu Isusu“ (stih 24 – KJV). „Te se opravdavaju za badava - njegovom blagodaću - na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu“ (Čarnić). Šta je to „otkup“? To je ponovna kupovina – povraćaj onoga što je prethodno prodato. Pravednost je beskrajno veliki dar plaćen beskrajno velikom cenom. To je besplatan dar nama, ali za to je plaćeno. Hristova krv je za to platila. Mi smo podstaknuti da razmatramo Njegovu veličinu da bismo spoznali da, iako je ono što treba da bude učinjeno za nas nezamislivo, sila koja to treba da učini je takođe za nas nepojmljiva.

„Da pokaže svoju pravednost“ (stih 25 – SSP) uklanjanjem naših greha. On je taj koji uklanja naše grehe i ako se mi samo predamo Njemu, oni će biti potpuno uklonjeni. Hristos ne odobrava nikakve oproštajnice, već Njegova pravednost briše prošle grehe, čuva naše srce slobodno od grešenja u sadašnjosti, dokle god Njegova pravednost ispunjava to srce.

Vera je početak svake mudrosti; ona leži u osnovi svakog saznanja. Dete ne bi nikada ništa naučilo, kad ne bi verovalo onome što mu se govori. Ako je tako u fizičkoj stvarnosti, zašto ne bismo bili isto tako razumni u duhovnim stvarima?

Otkupljenje dolazi kroz Hristovu stvaralačku silu, i zato ja volim da se prisetim da je on Tvorac svih stvari, jer Onaj koji je stvorio svetove iz ničega i održava sve stvari „svojom silnom rečju“ može istom tom rečju stvoriti u meni čisto srce i sačuvati to što je stvorio. Njemu pripada sva sila, a takođe i sva slava.

„Jer Bog je, koji čini u vama, da hoćete i izvršite, kako mu je ugodno“ (Filibljanima 2,13 – Šarić).

„Da li mi, prema tome, ukidamo zakon verom (kroz veru – KJV)? Daleko od toga, nego pre podržavamo zakon!“ (Čarnić).