Proći ćemo kroz čitanje Jevrejima poslanice, i možda pronaći, kao što inače činimo, dalji temelj za ovu izjavu: „Ja ću se uzdati u Njega“. Već smo razmatrali prvi deo 3. poglavlja. Možemo ukratko da pokrijemo ostatak. Misao u prvom poglavlju je Hristova vernost i mi koji smo postojanom verom učinjeni delom Njegovog doma:
„Zato, [kao što govori Duh Sveti: ‘Danas ako čujete njegov glas, neka vam ne otvrdnu vaša srca kao prilikom ogorčenosti - u dan kušanja u pustinji (kao kada ste se razgnevili u danu iskušenja u pustinji – KJV), gde su vaši očevi pokušali da me iskušaju, te videše moja dela četrdeset godina. Zato se rasrdih na to pokolenje i rekoh: uvek blude srcem (greše u svojim srcima – KJV); mojih puteva oni ne poznaše (moje puteve nisu upoznali – SSP), tako da se zakleh u svom gnevu: neće ući u mir (pokoj – Karadžić; počinak – Sinod SPC; odmor – KJV) moj’.]“ (Čarnić)
Primetićete ovde da imamo stihove 7-11 u zagradama (u engleskom prevodu KJV – prim. izdavača), tako da piše: „Gledajte, braćo, da ne bude u nekom od vas zlo srce neverstva, da odstupi od živog Boga“ (stih 12 – KJV). Mojsije je bio veran u Božjem domu, ali su ostali bili neverni; oni su testirali Boga, iskušavali su Ga, isprobavali Ga, i gledali Njegova dela 40 godina i ipak nisu naučili Njegove puteve. To je bilo dovoljno dugo za bilo koga da nauči Božje puteve. Kako učimo o putevima bilo koje osobe? – Gledajući šta ona radi.
Oni su gledali Gospodnja dela 40 godina, a ipak nisu poznavali Njegove puteve. To izgleda čudesno, zar ne? Ja sam poznavao ljude koji su gledali Božje puteve i dela dva puta 40 godina, a ipak nisu poznavali Njegove puteve. Veoma je uobičajeno za ljude da gledaju Božja dela, a da ipak ne poznaju Njegove puteve. Gospod pokazuje svoja dela ljudima sve vreme. Jedna od stvari koja ljudima izgleda tako teška da poveruju u nju, čak i ovde, nama, jeste da Božji putevi mogu da se nauče gledanjem Njegovih dela. Ako ne možete da Ga poznajete na taj način, kako možete da Ga poznajete? A ipak, ljudi će gledati Božja dela pred svojim očima svuda, iz dana u dan, 40 godina, nekada i dva puta 40 godina, i nikada neće (u)poznati [poznavati] Njegove puteve. Naučimo Gospodnje puteve. U svojoj Reči, On kaže: „Moji putevi nisu vaši putevi“; a ipak, mi ćemo se skupiti i pokušati da se ubedimo da je naš put delovanja zapravo Gospodnji put. Da li ste ikada razmišljali o tome? Zar nije u ovome skup ideja, da u Gospodnjim delima mi treba da učimo Njegove puteve, Njegove načine delovanja? To jest, kada pogledamo i vidimo Gospodnja dela svuda, da li u tome ima ičega što mi, kao radnici, možemo da učimo zajedno sa Njim?
Gospod je veoma tih u svom radu. Neka od najmoćnijih Gospodnjih dela su stvorena na najtiši i najneprimetniji način. On ne razbija uvek kamenje, niti izaziva zemljotres kada nešto radi. On to može da uradi kada poželi. A ipak, Gospod može da stvori isto tako moćna dela, a da niko ne oseti bilo kakvo podrhtavanje. Uzmite proleće, kada je cela Zemlja u pokretu zbog biljaka koje niču. Postoji beskrajna sila iznad svake mere i zamisli, sam Gospod radi, a ipak je sve mirno i tiho.
Šta je bio rezultat toga što su deca Izraela gledala Božja dela, a ipak nisu naučila (upoznala) Njegove puteve? Šta je usledilo kao posledica? – Nisu ušli u odmor (počinak). „Tako sam se u svom gnevu zakleo: ‘Neće ući u moj Počinak!’“ (SSP). Da li je Gospod hirovit na bilo kom od svojih puteva? – Ne. Kako Njegovi zakoni nastaju? – Oni su Njegov život. Da li Gospod sedne i smisli zakone, i kaže: „Ovo ću nametnuti ljudima. Ovo će biti dobro za njih i ja ću im to nametnuti, a ako oni tako ne čine, ja ću ih odbaciti“? – Ne. Gospod je život, a Njegov život je zakon. Njegov život je uvek isti i ne može da bude drugačiji nego što jeste. Božji zakon je takav kakav jeste, upravo zato što je On takav, i On ne može da bude drugačiji nego što jeste. Ko god, dakle, odbacuje Njegov život, mora da ima smrt, kao nužnu posledicu. Ne može da bude drugačije. Tako je zato što je tako. Kazna na čoveka nije stavljena bezrazložno, ali ne postoji ništa drugo što može biti učinjeno. Ako čovek nema život, on mora da ima smrt.
Šta je ono što bi ovi ljudi imali da su iz Božjih dela naučili Njegove puteve? – Imali bi odmor (mir, pokoj). Ali pošto nisu naučili Njegove puteve kada su videli Njegova dela, Gospod kaže: Vi ne možete imati odmor. Oni nisu mogli da uđu u Njegov odmor. To je bilo nemoguće. „Pazite, braćo, da srce nekog od vas ne bude zlo i neverno, pa da otpadne (odstupi – Bakotić) od Boga živoga. Nego, svakodnevno bodrite jedan drugoga dok god odzvanja ono ‘danas’.“ (SSP). Danas je jedino vreme koje nam je dato. Juče ne postoji i nema takvog dana kao što je sutra.
Kada dođemo do onoga što označavamo kao sutra, to je zapravo danas. Jedino vreme koje postoji u celom svetu je danas. Koji god da je dan u sedmici, to je uvek danas.
„Nego bodrite jedan drugoga svaki dan, dok god se kaže ‘danas’, da koji od vas ne otvrdne kroz prevaru greha. Postali smo, naime, Hristovi saučesnici (zajedničari – Karadžić), samo ako početak pouzdanja do kraja čvrst održimo. Kad se kaže: ‘Danas ako čujete njegov glas, neka vam ne otvrdnu vaša srca kao kad ste se razgnevili’. Jer neki, kada su čuli, razgnevili su se, ali ne svi koje je Mojsije izveo iz Egipta. A na koje se srdio četrdeset godina? Nije li na one koji su zgrešili, čija mrtva tela su ostala u pustinji? A kojima se zakleo da neće ući u njegov odmor, ako ne onima koji nisu verovali? I vidimo da nisu mogli da uđu zbog neverovanja.“ (stihovi 13-19 – kombinacija prevoda Čarnić-KJV)
Nije da ih On ne bi pustio; ali nisu mogli. Čitamo dalje:
„Bojmo se, dakle, da se ko od vas, dok je još ostavljeno obećanje da se uđe u njegov mir, ne pokaže da je zakasnio.“ (Jevrejima 4,1 – Čarnić)
U čiji odmor su imali mogućnost da uđu, a nisu? – U Božji. Šta je nama propovedano? – Jevanđelje. Koje jevanđelje? – Isto koje je i njima. To nije novo jevanđelje. Nema prostora za priču da oni nisu imali šanse da čuju jevanđelje. Imali su ga prvi, i odbili su ga, a sada se jevanđelje propoveda nama, kao što je i njima; mi imamo podjednako dobru priliku, kao što su je imali i oni. Kada je njima propovedano, zašto nisu imali koristi? „Zato što nije bila spojena sa verom [kod] onih koji su [je] čuli“ (stih 2 – Čarnić). Nije verom bilo povezano u onima koji su čuli. Ko ulazi u odmor?
(Glasovi) Mi koji verujemo.
Mi; kada mi ulazimo u odmor? – Kada verujemo. U čiji odmor ulazimo? – U Božji. Razlog zbog kojeg oni nisu ušli je zato što odmor dolazi verom. Oni nisu verovali; zato nikada nisu mogli da se odmore. Ali mi koji verujemo ulazimo u odmor. Koji je dokaz da vernici ulaze u Božji odmor? – Dokaz koji je ovde dat, da se Bog zakleo da nevernici neće ući. To je kao negativ zakletve. To je jednostavno obrnuto od zakletve Avramu, da će on i njegovo seme ući u odmor. U 15. poglavlju 1. Mojsijeve imamo obećanje, i u 22. poglavlju imamo obećanje, potvrđeno zakletvom, da će se Avramovo seme odmoriti od svih svojih neprijatelja. Tako zakletva ima dva aspekta. Oni koji veruju ulaze u odmor, a oni koji ne veruju ne mogu da uđu u Božji odmor.
Oni nisu mogli da uđu u odmor, „iako su [njegova] dela završena još od stvaranja sveta“ (stih 3 – SSP). Saopštava se da nisu mogli da uđu u Božji odmor, iako su bila završena dela od nastanka sveta. Ovde nalazimo naizgled promenu tema, od odmora ka delima.
(Glas) Želeo bih da znam koje je značenje reči „odmor“.
Odmor jednostavno znači odmor; ne znam ni za jedno drugo značenje te reči. Mislim da svi iz iskustva znamo značenje reči odmor, čak i da je u pitanju samo želja za tim.
(Glas) Ali ja nisam propovednik.
Pa ne treba da budete propovednik da biste verovali. Mi koji verujemo ulazimo u odmor.
(Glas) Pitanje u mom umu je: Da li se to odnosi na hiljadugodišnji odmor?
To je Božji odmor, i to ne samo za 1000 godina, već za večnost.
Dela su bila završena od nastanka sveta. Kada su dela bila završena, šta je usledilo? – Odmor. Ako čovek ima neki posao da uradi, i završi ga, šta neophodno mora da usledi? – Odmor. On ne može da učini ništa više. Ali, pošto čovek ne završava svoj posao, on stoga ne nalazi odmor u svom sopstvenom delu.
Starešina Frederickson – Da li je to isti odmor kao tamo gde kaže: „Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni (natovareni – Karadžić), i ja ću vas odmoriti“? (Matej 11,28 – Čarnić)
O čijem odmoru pričamo? – O Gospodnjem. Ko kaže: Dođite k meni i ja ću vas odmoriti? – Gospod. Onda to mora da je isti odmor. Kada dođete do jednog od ovih osnovnih načela, verujte u njega. Verom ga učinite svojim sopstvenim, i držite ga se, i verujte u njega zauvek; onda možete da idete kroz Sveto pismo, i vera će ga obasjavati sve vreme. Mi ne možemo da se borimo niti da preispitujemo svoj put u razumevanju Božje reči; ali kao što Sunce topi led, tako mi verujemo u naš put u razumevanju Svetog pisma.
Bog nas poziva da se odmorimo na osnovu uverenja da je taj odmor pripremljen, jer je posao završen. Kada je sav posao urađen, i to dobro urađen, onda mora da usledi odmor, zato što nema šta drugo da se radi. Ako ima još da se radi, onda posao nije završen.
Vraćamo se na prvo poglavlje 1. Mojsijeve, da vidimo da li verujemo ili ne u ono zbog čega toliko vičemo protiv evolucionista, jer ne veruju – u jednostavnu priču o stvaranju. Prvi korak u dokazu da je odmor spreman jeste to što su dela završena. Kakav je dokaz za to? – „Jer je negde za sedmi dan rekao ovako: I Bog se odmorio u sedmi dan od svih svojih dela. I opet na ovom mestu: Neće ući u moj odmor“ (stihovi 4 i 5 – KJV). Ko to govori? – Bog. O čemu On govori? – O svom odmoru. Kada se On odmorio? – Kada su Njegova dela bila završena. Kog dana se odmorio? – Sedmog. Sedmi dan je Šabat Gospoda Boga. Šabat znači odmor, tako da je Šabat (subotnji dan) Gospodnji odmor.
Uzmite 4. i 5. stih zajedno:
„Jer je negde za sedmi dan rekao ovako: I Bog se odmorio u sedmi dan od svih svojih dela. I opet na ovom mestu: Ako uđu u moj odmor.“
Oni ne mogu da se odmore. Oni ne mogu da svetkuju subotnji dan. Nije li to ono što je rečeno? Oni ne mogu da se odmore zbog neverstva. Mi koji verujemo ulazimo u odmor, zato što su dela završena, a samim tim su dela pripremljena od nastanka sveta. Bog se odmorio sedmog dana od svih svojih dela. To je ono što je na jednom mestu rekao o sedmom danu; na drugom mestu rekao je o tome: „Oni neće ući u Njegov odmor“.
Zatvarajući izveštaj o delima koja je Bog učinio tokom sedmice stvaranja u prvom poglavlju 1. Mojsijeve:
„Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma.“ (stih 31 – Daničić)
Bog je time bio zadovoljan. Nije video da je negde mogao da napravi nešto bolje. Bilo je savršeno. Šta god Bog učini, učinjeno je zauvek. Ništa se tome ne može dodati, ništa oduzeti.
Sada idemo ka odmoru. Idemo ka Gospodnjem odmoru. Ali odmoru neophodno moraju da prethode dela – dela kakvog karaktera, koje vrste? – Dela koja su savršena, završena i potpuna. Uzmite tekst koji imamo ovde: „Mi koji verujemo ulazimo u odmor“ (stih 3 – parafraza) i uporedite to sa onim što je Spasitelj rekao u 6. poglavlju Jovanovog jevanđelja, u odgovoru na pitanje fariseja: „Šta da učinimo, da bismo činili Božja dela?“ (stih 28 – SSP). Da li je rekao: Ako želite da činite Božja dela, činite neka dela? Da li je rekao: Ako verujete, možete da činite Božja dela? – O, ne. Rekao je: „Ovo je Božje delo, da verujete u Onoga koga je On poslao“. Bog nikada nikome nije rekao da čini Njegova dela, zato što Bog zna dovoljno, da bi znao da niko drugi ne može da čini Njegova dela. Ljudi su ti koji se stavljaju na mesto Boga i koji kažu: „Mi možemo da činimo bilo šta što i Gospod može; mi možemo da činimo dela, i to isto toliko dobro kao što može i Bog; mi možemo da se opravdamo delima; mi možemo da činimo dela koja će stajati uz Božja dela i On neće moći da primeti razliku.“ Bog zna dovoljno, da bi znao da nema nekog drugog bića u svemiru koje može da čini Njegova dela i On ne traži da ih mi činimo. Ali „ovo je Božje delo; da verujete u Onoga koga je On poslao“. Da li ima neke protivrečnosti u ovim tekstovima, naime: „Ovo je Božje delo, da verujete“ i „Mi koji verujemo ulazimo u odmor“? – Ne. Zašto? – Zato što je delo urađeno; a kada dobijate Božje delo, dobijate delo koje je završeno, i zato imate odmor. Stoga, verovanjem dobijamo odmor u savršenom, završenom Božjem delu.
Zapazimo tekst od malopre:
„Dođite k meni, svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite moj jaram na sebe i učite od mene, jer ja sam krotkog i poniznog srca, i naći ćete odmor.“ (SSP)
Pronađite odmor u krotkosti i smernosti, jer je moj jaram blag, i moje je breme lako. Stoga, ono što nas brine, i umara, jeste ovaj životni ponos koji čini da mislimo da možemo i moramo da uradimo sve sami. Ali mi to ne možemo da uradimo, i zato nas to umara. Recimo da nam je dat neki delić posla da uradimo, i mi smo se savesno potrudili, a kada smo ga završili, videli smo da je urađeno loše. Da li ikada dobijete bilo kakvo zadovoljstvo iz toga? Da li ikada dobijete neki odmor od toga? – Ne; ne odmarate se, jer se zadržavate da uradite taj posao i ne možete da se odmorite noću, zato što razmišljate: Sada moram to da uradim ponovo. I kada to uradite ponovo, čak ni tada nije dobro.
Ko je taj koji u celosti završava i upotpunjuje sve svoje dnevne poslove? Ko je taj koji ih završava savršeno, tako da može da se osvrne na njih savršeno zadovoljan, i uzme apsolutni odmor i uživa u posmatranju toga? Ima li nekoga? – Ne. Mi to ne možemo da uradimo. I u najboljem poslu koji možemo da uradimo ima nečega što je pogrešno, nešto što nedostaje, nešto što je nepotpuno; i to je ono što nas umara. Zar ne znate da je jednostavna činjenica da nije toliko onaj posao koji ljudi urade, već onaj koji ne mogu da urade, ono što ih umara? Posao koji pokušavaju da urade i ne uspevaju da izvrše je ono što ih umara. Ne samo da naš posao nije u celini urađen, već ga ne uradimo savršeno, čak ni donekle, i to je ono što nas premori. Znate da ima hiljade i hiljade ljudi koji, samo za običan posao dat ljudima, samo za običan ljudski posao, kažu: Ja ne mogu da ga završim; radim najbolje što mogu i ne mogu da ga završim. Ali kada govore o Božjem poslu, o, [oni misle da – dodao izdavač] to mogu da urade dovoljno dobro. Zar u tome nema nečeg nerazumnog? Oni priznaju da ne mogu da urade svoj sopstveni posao, onako kako bi on trebalo da bude urađen, ali se osećaju potpuno sposobnima da rade Božji posao. A koji su Božji poslovi? – Njegov posao je ono što On radi, a sve što On radi je ispravno, i stoga je to pravednost. Uobičajeno je za ljude da misle da mogu da čine ispravno; ali pravednost je Božji posao, i čovek koji ne može da uradi svoj sopstveni posao, ne sme da pretpostavlja da može da radi Božji.
Mi smo opterećeni grehom i ono što nas umara jeste naš uzaludni pokušaj da izgradimo pravednost. Što se duže zadržavamo u tom poslu, naš posao mora biti nepotpun; i tako, naravno, ne možemo da nađemo odmor. Da li ima nekoga ko nije rekao: „Ako bih morao to ponovo da uradim. “ i onda sledi lista poboljšanja koje bi napravio. Čovek napravi mašinu i samo što je to završio, on počinje da gleda gde može da je poboljša sledeći put. Ali kada je Bog prvi put obavio svoj posao, bilo je toliko dobro, koliko je bilo moguće da bude. On nije mogao da vidi ništa nepotpuno u vezi sa tim. Sve je bilo ispravno. On nije poželeo da to može da uradi ponovo. Sve je bilo učinjeno, i to dobro učinjeno; stoga je jedina stvar koja je mogla da usledi bio odmor. Kako je Bog obavio svoj posao prvenstveno? – Svojom Rečju. „On je rekao, i bilo je tako“ (Psalam 33,9 – KJV). I mogao je da se odmori s poverenjem u svoju sopstvenu Reč. On je imao poverenja da Reč koja je stvorila može i da održava, tako da se odmorio i zadovoljno je gledao posao koji je obavio.
Gospod je stvorio čoveka takođe onako dobro, kao što On to zna, i čitamo u 1. Mojsijevoj 2,15 (Daničić):
„I uzevši Gospod Bog čoveka namesti ga u vrtu edemskom, da ga radi i da ga čuva.“
Ako bismo imali strogo doslovan prevod toga, on bi bio: „Učinio je da se on (čovek) odmara u Edemskom vrtu, da ga obrađuje i čuva“. Bog je dao čoveku da obavlja posao u Edemu, tako da taj posao nije deo prokletstva. To je takođe bio posao nad zemljom. To je jedina vrsta posla koju je Bog dao čoveku. Postavio ga je u Edemski vrt da radi, ali učinio je da se odmara tamo. Čitav svet je dat čoveku, ali Edemski vrt je bio mesto koje je bilo njegov dom. Učinio je da se odmara tamo, da ga obrađuje i da ga čuva. Sada zapazite, on nije morao da napravi vrt. Bog ga je napravio, a čovek je samo trebalo da ga čuva. Kada vidimo kako je došao do toga da ga izgubi, vidimo kako je trebalo da ga čuva. Njegov greh je bilo neverstvo. On nije verovao Bogu, zato je izgubio savršeno Božje delo. Kako je onda mogao da ga zadrži? – Samo verovanjem (verom). „Ovo je Božje delo, da verujete.“ Sve dok je verovao, dotle je i mogao da zadrži vrt i da ga ima za sebe: sve dok bi imao savršeno Božje delo, dotle bi mogao i da se odmara u tom vrtu. Nije važno koliko je radio, ako je radio od jutra do mraka, nikada se nije umorio. To je lepota Božjeg dela. Pošto je delo bilo potpuno završeno, bilo je u celosti savršeno i potpuno, zato se on u održavanju tog dela nije umarao. Tu je bilo delo, završeno i dato njemu, a sve što je on morao da uradi, bilo je da se odmara u njemu i da ga čuva takvim kakvo je bilo. Njegov posao je bio odmor.
U 2. poglavlju Efescima poslanice imamo reč o spasenju.
„Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božji, ne od dela, da se niko ne pohvali.“ (stihovi 8 i 9 – Karadžić)
Ne – od čijih dela? – Ne od naših dela. Zašto? – „Da se niko ne pohvali.“ Međutim, ipak jeste od dela. „Jer smo mi Njegovo delo“ (stih 9). Dakle, to jesu dela. Ali čija dela? – Božja dela. Međutim, nema šanse da se Bog hvali nad Bogom. „Jer smo mi njegovo delo, sazdani (stvoreni – KJV) u Isusu Hristu za dobra dela koja Bog unapred pripravi (odredio – KJV), da živimo (hodimo – Karadžić) u njima“ (stih 10 – Bakotić). To je bio slučaj sa Adamom kada ga je Bog načinio. On je bio stvoren za dobra dela u Isusu Hristu. A ko ih je učinio? – Bog. I On ih je učinio da bi čovek mogao da hoda u njima i da uživa u njima. Jevanđelje treba da nas vrati, treba da nas dovede do odmora u završenim i savršenim Božjim delima.
Kada je Bog imao sav posao završen i potpun, šta je uradio? – Odmorio se od svih svojih dela. Ali taj odmor, taj posao, bila je Nova Zemlja. Božji odmor se onda odnosi na Novu Zemlju. Subota u koju se Bog odmorio bila je subota Nove Zemlje, Edema – Edemski odmor.
Uskoro ćemo redom uzeti sve stihove iz Jevrejima poslanice 4, ali danas nemamo vremena. Zato ćemo preći na 9. stih. Samo ta jednostavna tvrdnja: „Ostaje [subotni – D. Stefanović] odmor“. Mnogi to čitaju kao da je rečeno da će narodu Božjem (tek) doći odmor. Ali šta reč „ostaje“ znači? – Nešto što je ostavljeno; nešto što još postoji od prethodnog vremena. Kada je odmor dat čoveku, čitava Zemlja je bila nova. Nije bilo prokletstva na njoj. Sada je došao greh, i Zemlja je postala stara, i prokleta je; ali, ipak ostaje odmor Božjem narodu. Odmor dolazi iz Edema. Nad Edemom nikada nije bilo nikakvog prokletstva. Čovekov greh je doneo prokletstvo nad zemljom, ali ga je isterao iz Edema. Postoji jedno mesto koje se odnosi na Zemlju, a koje greh nikada nije dotakao. Edem je sada na Nebu, u Božjem raju, gde je Božji presto; i sam Hristos je tamo, čovek Isus Hristos, koji je učinjen manjim od anđela zbog smrtne patnje, krunisan kao čovek slavom i čašću i postavljen nad delima Božje ruke u Edemu: i On je onaj koji kaže: „Dođite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti“.
Odmor u Edemu bio je subotnji odmor. Subota je deo Edema koji nam ostaje dok se Edem ponovo ne obnovi; i onaj koji drži (svetkuje) subotu, kao što je Bog drži, kao što ju je Bog dao da se drži, ima odmor koji i Gospod Isus Hristos ima na Nebu.
Ali kako neko može da je drži? – Verom; pošto odmor podrazumeva završen posao, a taj posao je Božji posao. Sam Bog ga je završio. Onda mi ne bismo mogli da ga uradimo kada bismo pokušali. Postoje dva razloga zašto ne bismo mogli da uradimo taj posao: kao prvo, samo Bog može da radi Božji posao; a kao drugo, on je već urađen, tako da, kada odete tamo, vi ne nalazite ništa što treba da se radi. Već je urađeno. Kada se Bog odmorio od njega, kakva je tek drskost da čovek pokušava da ga uradi! Prema tome, pošto je stvar završena, prihvatamo je verom. Sada On kaže nekima: Ne možete da uđete u moj odmor; zato što oni ne veruju i prestaju sa svojim poslovima da bi preuzeli Njegove.
(Glasovi) Kako onda treba da budemo radnici zajedno sa Bogom?
Odmaranjem u Njemu.
(Drugi glas) Onaj stih koji se odnosi na to, iz Matejevog jevanđelja, kaže: Dođite k meni svi koji ste umorni i ja ću vas odmoriti; a sledeći stih kaže: Uzmite moj jaram na sebe. Da li to znači posao?
Da, svakako. Ali On kaže: „Moj jaram je blag, i moje je breme lako“. Šta je Njegovo breme? – On nosi čitav svet. Ali On ga nosi lako. On kaže: Učite od mene. Ako nosite breme, šta ono čini? – Ono nažulja vaša ramena, i čini vas umornima, i razdražljivima, i osetljivima. On kaže: Ne radite na taj način. Učite od mene. On radi, ali Ga to ne brine. Ko će se žaliti na posao, ako ga on ne brine – posao koji možete da uradite i, radeći ga, ne umorite se? Ko će se žaliti na to? Milina je to raditi. Pravo je uživanje u tome. Veliko je zadovoljstvo, i to je ono što Gospod želi da i mi imamo.
Pričali smo o poruci za dugo vremena, i kada govorimo o poruci trećeg anđela, onda svi misle na subotu. Ali pre nekog vremena, pročitali smo da je opravdanje verom bila ta poruka i mnogi ljudi su mislili da, ako propovedamo opravdanje verom, ne bismo mogli da kažemo ništa o Gospodnjem dolasku ili o suboti. Zato, braćo, želimo da naučimo poruku. Da vidimo koliko vas ovde je čulo da, kada propovedate o suboti, ljudi kažu: „Da, ali znate da se mi ne opravdavamo delima“. Zar niste svi to čuli?
(Glasovi) Da.
I oni su mislili da su dokazali kako ne bi trebalo da držimo subotu, ne shvatajući da postoji velika razlika između odmora i dela. Subota je odmor, ne posao. Držanje subote nije opravdanje delima, već opravdanje odmorom – odmorom u završenom Božjem delu u Hristu. Subota je odmor. To je Božji odmor. To je savršen odmor. To je odmor koji opravdava, zato što je to odmor koji donosi savršena dela, Božja dela. Naša dela nisu dobra ni za šta. Mi ne možemo da činimo ništa. „Ne od dela, da se niko ne pohvali.“ „Mi smo Njegovo delo.“
Neko kaže: „Pa, ja ne verujem da je neophodno da svetkujem subotu“. Gospod kaže takvom: Ti ne možeš da je svetkuješ, jer samo oni koji veruju, ulaze u odmor. Zapazite ovo, braćo, subota je tako slavna stvar da, kada je ljudi vide, oni uživaju u njoj; i mi činimo Gospoda nepravdom, i ljude nepravdom, kada je predstavljamo na takav način da oni misle da je to breme, zadatak. To nije nešto što je Gospod nametnuo ljudima, već prednost koju im je dodelio. Kakav je to čovek u čitavom ovom svetu koji se žali zato što je prinuđen da se odmara?
Onda, umesto da im bude teško, naročito radničkoj klasi, da svetkuju subotu, ona je za njih blagoslov. Ona je prijatelj radnog čoveka. Ona je odmor. To je ono što će ga izvući iz svih njegovih teškoća brže nego što je bilo koja politička partija ili radnička partija ikada sanjala da će mu pomoći da se izvuče. I ovo je razlog zašto Adventisti, od svih ljudi na svetu, nemaju apsolutno nikakve veze sa bilo kojom političkom partijom koja postoji. Programi tih partija su šarlatanska sredstva i Bog ne želi da se mi bavimo njima. On želi da se bavimo onim što je istina. Političke partije tvrde da su prijatelj radnih ljudi; one tvrde da će doneti bolja vremena, da će biti lakše tim ljudima. To je ono za šta sve one rade. A Gospod dolazi sa svojim jevanđeljem, koje nam svima obećava odmor; koje obećava svakom čoveku njegovo sopstveno mesto u vrtu, i ne samo njegovo sopstveno mesto u vrtu, već svakom čoveku u nasledstvo čitavu Zemlju, i svim ljudima nasledstvo u čitavom svetu, na takav način, da neće biti ni govora o imovinskim pravima, već će svaki čovek imati slobodno nasledstvo i apsolutni odmor, bogatstvo bez granica.
Odmor, odmor u poslu, bolje nego što je ijedna radnička partija ikada mislila da je moguće; jer najbolja stvar o kojoj možemo da mislimo je da se skrate radni sati, kako bi čovek mogao da ima više vremena za odmor. Ali Bog obećava da da čoveku odmor sve vreme dok radi. To je bolje. I možemo da budemo potpuno sigurni da će ovo biti sprovedeno za mnogo kraće vreme nego što je ijedan političar ikada sanjao da bi njegov program mogao da dovrši.
Ko je taj koji će, znajući za tako nešto, biti takva budala da provede svoje vreme nad onim što mu ne obećava ništa? Zašto bismo trošili svoje vreme na nešto što, i u najboljem slučaju, nije ništa osim šarlatanskog programa, kada imamo nešto što će rešiti svaku teškoću pod nebom?
Sada zapazite, svetkovanje subote je odmor, Božji odmor, zato što je Njegovo delo gotovo, dovršeno. Kakva vrsta dela su Božja dela? Savršena dela. I kako dobijamo ova dela? – Verom. Dakle, svetkovanje subote podrazumeva veru. To znači pravednost verom. Onda je to poruka. Pravednost verom je poruka. Ima mnogo ljudi koji veruju u pravednost verom u Hristu, ali koji ne vide ništa u vezi sa subotom. Ono što mi sada treba da im pokažemo jeste da svetkovanje subote znači savršenstvo Božjeg dela, i stoga savršenstvo odmora u Njemu, verom.
Uzmite sada završeno delo. Šta Hristov krst čini za ljude? – „Ako je, dakle, neko u Hristu, novo je stvorenje (tvar – Karadžić)“ (2. Korinćanima 5,17 – SSP). Dakle, u Hristovom krstu vidimo novu tvorevinu. To je ono što čini krst. Propovedanje Hrista je ludost za one koji propadaju, ali za one koji su spašeni, to je Božja sila. Gde vidimo ispoljavanje Božje sile? – U stvaranju, u onome što je On stvorio. Tako je Hristova sila, sila stvaranja, stvaralačka sila. Ovo savršeno Božje delo, ova nova tvorevina, izgubljena je grehom. Svetkovanje subote slavi uspomenu na Božja dela, ne onakva kakvima ih vidimo sada, već na Božje savršeno delo. Međutim, došlo je prokletstvo i uništilo ih. „Hristos nas je otkupio od prokletstva [Zakona] tako što je radi nas postao prokletstvo“ (Gal. 3,13 – SSP) u smrtnoj patnji. Na krstu nas je Hristos otkupio, donoseći nam dela bez prokletstva, savršeno Božje delo. Stoga, kada je Hristos prikovan na krst, koje su bile poslednje reči koje je izustio? – „Završilo se.“ Šta? – Novo stvaranje. Sve je dovršeno. Dolazeći do krsta, imamo savršenstvo Božje nove tvorevine u Hristu. A subota je slavljenje novog stvaranja. Zato je subota znak savršenog odmora; šta više – to je sam odmor koji nam Bog daje u Hristu.
Samo još jedan tekst koji možemo da pročitamo danas pre nego što završimo. U 58. poglavlju Isaije:
„Ako odvratiš nogu svoju od subote da ne činiš šta je tebi drago na moj sveti dan, i ako prozoveš subotu milinom, sveti dan Gospodnji slavnim (časnim – KJV), i budeš ga slavio (poštovao – KJV) ne idući svojim putevima i ne čineći šta je tebi drago (ne tražeći svoje zadovoljstvo – KJV), ni govoreći (svoje – KJV) reči, tada ćeš se veseliti u Gospodu.“ (stihovi 13 i 14 – Daničić)
Šta znači Edem? – Uživanje, zadovoljstvo. Subota potiče iz Edema, i deo je Edema, i zato je uživanje. U njoj dobijamo isti onaj divan odmor koji je Bog imao u početku, posmatrajući svoje sopstveno, savršeno delo.
Danas smo tek počeli da proučavamo subotu. Sutra, ako Gospod želi, dalje ćemo istraživati detalje onoga što svetkovanje subote podrazumeva, i šta je to, a onda možemo bolje da razumemo šta je posao nas Adventista, šta je Gospodnji posao, i koja je poruka. Ali mislim da svi ovde mogu da vide da je poruka trećeg anđela pravednost verom; jer time čovek ulazi u Gospodnja dela, a ta dela su savršena. Zato se on odmara verom. Međutim, čovek koji ne veruje u Gospoda, ne može da se odmori. Da li je onda moguće da čovek svetkuje subotu, a da prećutno ne veruje u Gospoda? – Ne. On prestaje da radi poslednjeg dana u sedmici i to je sve što za njega može da se kaže. Ako ne veruje u Boga, onda ne može da svetkuje subotu.
A sada, samo još jedna stvar, da pojasnimo ovo. Šta onaj koji ne veruje u Gospoda kaže o Bogu? – On Ga je učinio lažovom. Naravno, ne potpuno, stvarno lažovom, jer Bog ne može da laže. Međutim, čovek koji kaže da je Bog lažov, sam je lažov. Da li od čoveka, koji je lažov, može da bude veoma dobar poštovalac subote? Nema drugog načina da se svetkuje subota, osim da se veruje u Gospoda.