Možemo da počnemo ovde kao da smo prekinuli na kraju prethodnog izlaganja. Ako neko ima da postavi neka pitanja, možda bi bilo bolje da se sada daju. Dakle, ako ima nekih praktičnih pitanja o ovim temama koje smo razmatrali – praktična pitanja, ne spekulacije – bilo bi nam drago da ih razmotrimo.
Starešina Lane – Pitali su me juče da li mislim da ti učiš da bismo ikada mogli, iako živimo veoma blizu Boga i imamo mnogo Njegovih blagoslova, da razumemo umove i same pobude, kao što je to Hristos razumeo. Ovo je bilo pitanje koje je proizašlo iz tvoje tvrdnje da Hristos nije imao ništa više od onoga što mi možemo da imamo. Rečeno je – u pogledu Njega, da je znao šta je u čoveku. Tako, ako imamo dovoljno vere, možemo li da dostignemo isto?
12. poglavlje 1. Korinćanima. Ja ne znam ništa, nemam nikakvo mišljenje, osim onoga što sam pročitao; i svi mogu da znaju ono što je napisano, kao što znam i ja.
„Zato vam dajem na znanje da niko, ko govori u Duhu Božijem, ne kaže: proklet bio Isus, i niko ne može reći: Isus je Gospod, sem u Duhu Svetome. Ima razlike u dodeljivanju blagodatnih darova (darovi su različiti – KJV), ali je Duh isti. Ima razlike i u službama, ali je Gospod isti. Ima razlike i u dejstvu sila, ali je isti Bog koji čini sve u svima (svemu – KJV). A svakome se daje da se na njemu pokaže Duh na korist. Jednome se, naime, Duhom daje reč mudrosti, a drugome - po istom Duhu - reč znanja, i drugome vera u istom Duhu, i drugome blagodatni dar isceljivanja u jednom Duhu, i drugome da čini čuda, i drugome proroštva, i drugome da razlikuje duhove, drugome različiti jezici, a drugome da tumači jezike. A sve ovo čini jedan i isti Duh, koji razdeljuje svakome kako hoće.“ (stihovi 3-11 – Čarnić)
A svakome se daje Duh na korist. Stoga, kada Božji narod dođe do toga da zaista bude Božji narod – kada dođu do toga da se odreknu svog sopstvenog puta, svojih sopstvenih sredstava, svojih sopstvenih planova, jer sam Gospod treba da bude njihova mudrost, sam Bog treba da bude u njima svojim Duhom, u svojoj punini – onda će darovi Duha biti u crkvi, zato što će svaka živa duša imati neki dar Duha. Duh razdeljuje svakom čoveku pojedinačno, kako želi. Razlikovanje duhova je jedan od tih darova. Znam za samo jednog čoveka na svetu, od Hristovog vremena, koji je imao sve darove Duha u isto vreme. To je bio apostol Pavle. On je imao čitav niz darova: apostol, učitelj, jevanđelista, prorok, razlikovanje duhova, govorenje jezicima, tumačenje jezika, dar čuda, dar isceljenja – sve se nalazilo u tom jednom čoveku. Nikada nisam čitao o nekom drugom čoveku koji je imao takvo obilje darova. Ali Bog uzima svakoga, svakog pojedinca, i svakome daje njegov posao. On daje svakom čoveku prema njegovim pojedinačnim sposobnostima, prema delu koje je Bog osmislio da on radi. Punina Duha u njemu učiniće ga sposobnim za taj posao. Bog će svakoj duši dati upravo one darove koji su potrebni za svaku priliku.
Mi ne moramo da objašnjavamo što se tiče delovanja Duha. Za nas je najvažnije da prihvatimo Duha. Tada, šta god je Duhu ugodno da radi u nama, mi ćemo dati slavu Bogu. Ali nećemo mi birati. Imamo izjavu: „Jer kakav je On, takvi smo i mi na ovom svetu“ (1. Jovanova 4,17 – Čarnić). „Bog je bio u Hristu, pomirivši svet sa sobom“ (2. Korinćanima 5,19 – KJV). On je u nas stavio istu reč pomirenja. „Mi smo, dakle, poslanici za Hrista na taj način što Bog opominje preko nas“ (20. stih – Čarnić), umesto Njega. Isti posao, vidite, isti taj posao, koji je bio dat Hristu, daje se i nama: „Kao što je Otac poslao mene, tako i ja šaljem vas“ (Jovan 20,21 – SSP). Da bi bio osposobljen za taj posao „u njemu telesno obitava (stanuje – KJV; prebiva – SSP; živi – Karadžić) sva punina Božanstva“ (Kološanima 2,9 – Čarnić). Tako je nadahnuta molitva učenika za nas:
„Da vam da po bogatstvu slave svoje da Duhom njegovim ojača vaš unutrašnji čovek, da se Hristos useli verom u srca vaša, da budete u ljubavi ukorenjeni i utemeljeni, da biste mogli razumeti sa svima svetima šta je širina i dužina, visina i dubina, i (u)poznati ljubav Hristovu, koja prevazilazi svaki razum, da se ispunite do potpune punine Božje.“ (Efescima 3,16-19 – D. Stefanović)
Nema razlike; iste stvari su date nama, koje su bile date i Isusu, jer smo mi sunaslednici sa Njim. To ne umanjuje Hrista. To ne obezvređuje Hrista, ali Duh nastoji da nam predoči sliku te predivne visine do koje Bog uzdiže čoveka. Duh želi da oči vašeg razumevanja budu prosvetljene, da biste mogli da znate koja je nada Njegovog poziva, i koja su bogatstva slave Njegovog nasledstva u svetima, i koja je izuzetna veličina Njegove sile za nas koji verujemo. On želi da mi vidimo i upoznamo ove stvari. Ima li nekog drugog pitanja?
(Glas) Kako je Isus mogao da se uzda u Boga kada je bio sasvim malo dete, ako je sva mudrost koju je imao bila stečena?
Ja to ne mogu da objasnim; za mene je dovoljno to što znam da se uzdao. Naravno, pitanje zavisi od reči ako – ako je sva mudrost koju je imao, bila stečena.
Starešina Fifield – Meni deluje da jedan od najsavršenijih primera poverenja koja postoje, jeste dečije. Sveto pismo kaže: „Ako se ne obratite i ne budete kao deca“ (Matej 18,3 – Čarnić).
Naravno, deca imaju poverenja. Ali dolazimo do ideje da, pošto su deca mala, i ne opterećuju se stvarima kao što mi to činimo, ona nemaju poverenja, kada imaju mnogo više nego što mi imamo. Čovek gradi sumnju zbog svog sujetnog rezonovanja i filozofije, samo da bi je ponovo oborio; ali dete nije tako ludo da naslaže veliku gomilu stvari, koju mora ponovo da obori.
Ali da se vratimo na tu temu, na Isusovo stečeno znanje. Ono je od suštinskog značaja, kao i bilo koje drugo. Od toga zavisi da li ćemo dobiti svu korist od Hrista ili ćemo iskopati jarak i odvojiti se. Ako je On bio toliko neverovatan, da je kao dete imao dovoljno znanja koje bi osposobilo potpuno odraslog čoveka, kakva sličnost postoji između Njega i nas? Kakvu korist mi možemo da dobijemo iz Njegovog iskustva? Kako je onda veliku prednost On imao u odnosu na nas! A da li bih ja, u takvom slučaju, mogao da dobijem neku korist od Njegovog iskustva? – Ne; to bi jednostavno bilo obeshrabrujuće. Ali piše da je bio iskušan u svemu kao mi. „Zato je morao u svemu biti kao njegova braća“ (Jev. 2,17 – D. Stefanović). Postoji korist, prednost.
Starešina Jones sugeriše da reči u Psalmu 22,9.10, to pojednostavljuju. Gospod Ga je čuvao kao dete, kao mladića i kao čoveka; i učiniće isto i za nas, ako se uzdamo u Njega.
Uzmite sada primer Solomuna koji je, prema Svetom pismu, bio najmudriji čovek koga je svet ikada video. Nije bilo nikoga kao što je bio on, ni pre, ni posle, i sav svet je dolazio da vidi Solomunovu mudrost. Kako je on dobio svoju mudrost? – Bog mu ju je dao? Da li je jedne večeri legao da spava i sledećeg jutra se probudio kao mudar čovek? On sam nam je rekao kako je dobio mudrost i kako mi možemo da je dobijemo. Istina je da je tražio Gospoda. Gospod je rekao: Šta hoćeš da imaš? A on je rekao: Hoću da imam mudrost. Gospod kaže i nama: Šta hoćete da imate? Mi takođe želimo mudrost. Mi imamo stalnu potrebu za mudrošću u vezi ovoga ili onoga. Kako ćemo je dobiti? – „Ako nekom od vas nedostaje mudrosti, neka je zamoli (zatraži – KJV) od Boga, koji svakom rado daje i nikog ne prekoreva, i biće mu dato“ (Jakov 1,5 – SSP). Ali neka taj bude oprezan u pogledu jedne stvari. Neka traži s verom. Kako vera dolazi? – Slušanjem. Slušanjem čega? – Božje reči. Neka onda traži s verom, prema Božjoj Reči. Ako traži prema Božjoj Reči, nema sumnje da će dobiti mudrost. Solomun je zatražio mudrost i dobio ju je. Okrenite 2. poglavlje Priča i saznaćemo kako ju je dobio. Postoji samo jedan način. Postojala je stara izreka da nema kraljevskog puta do znanja. Ali ipak ima. To je jedini način učenja. Solomun je bio kralj i dao nam je kraljevski put do mudrosti. I to nije samo Solomunovo mišljenje. To je Božji Duh koji govori kroz Solomuna, a ono što je Božji Duh govorio Solomunu, govori i nama. Čitajmo:
„Sine moj, ako primiš reči moje, i zapovesti moje sahraniš (sakriješ – KJV) kod sebe, da pazi uho tvoje na mudrost, i prigneš (okreneš – KJV) srce svoje k razumu, ako prizoveš mudrost, i k razumu podigneš glas svoj, ako ga ustražiš (potražiš) kao srebro, i kao sakriveno blago ako dobro ustražiš; tada ćeš razumeti strah Gospodnji, i pozna(va)nje (znanje – KJV) Božije naći ćeš. Jer Gospod daje mudrost, iz Njegovih usta dolazi znanje i razum. Čuva pravima šta doista jeste (pravednima čuva spasenje – KJV), štit je onima koji hode u bezazlenosti (ispravno), da bi se držali staza pravih (On štiti staze pravde – KJV), a On čuva put svetaca svojih. Tada ćeš razumeti pravdu (pravednost) i sud i šta je pravo (pravičnost), i svaki dobri put.“ (stihovi 1-9 – Daničić)
Kako je Solomun dobio svoju mudrost? – Kopao je za njom. Vapio je za njom dan i noć. To je način na koji ljudi traže srebro i zlato. To je način na koji milioneri dođu do svog novca. Oni usmere svoje umove na tu jednu stvar i isključe sve druge, dan i noć, zato što bi radije da imaju novac, nego bilo šta drugo. Mi bismo radije da imamo mudrost, nego bilo šta drugo, zato što je Božja mudrost spasenje, a Božje spasenje je sve. Mi onda imamo ključ celog svemira. Solomun je proučavao. On je pitao Gospoda i onda je proučavao, i Gospod mu je dao svetlost. On je proučavao Božju Reč, „jer Gospod daje mudrost, iz Njegovih usta dolazi razum“. Dakle, Solomun je dobio svoju mudrost iz Božje Reči, a on nije imao ni blizu toliko pisane reči koliko mi imamo. Međutim, nije bilo nijedne druge stvari koju je Solomun imao, koja bi ga učinila najmudrijim čovekom koga je svet ikada video. Da li verujete u to? To je bilo samo proučavanjem Gospodnje Reči.
Neki od vas ne veruju u to, zato što ste čitali Stari zavet i niste našli mnogo o tome. Putovao sam kroz Nevadu i Kolorado i nikada nisam video ni srebro, ni zlato, ni u jednoj od ovih država. Hoću li reći da ne verujem da ima srebra i zlata u ovim državama, zato što ih ja nisam video tamo? Ali ipak su tamo.
Ja to nisam tražio kada sam bio tamo, i nisam kopao. Drugi ljudi su tamo našli mnogo toga. Neki ljudi mogu da kažu da vide mudrost u Bibliji, ali samo u određenim pravcima; ona ne kaže čoveku kako bi trebalo da radi na Konferenciji. Ona ne kaže čoveku kako bi trebalo da radi u svom sopstvenom poslu. Kako znate da ne kaže? Vi možete da kažete da to niste našli tamo. Jedno je reći da nije tamo, a drugo da vi niste našli; zato što jeste nađena. Solomun ju je našao tamo. I Gospod ju je našao tamo, zato što je bio veći od Solomuna. Isus je bio mudriji od Solomuna, a mi imamo pristup istom izvoru podučavanja, koji je i Solomun imao.
Pojaviće se pitanje: Kako ćemo znati, kada dobijemo istinu, da je to istina? Kako ćemo znati da imamo pravi put? Reći ću vam kako ne možete da znate: ako koristite svoj um da spekulišete i pokušavate da prosuđujete. Vi se držite neke teme, neke ideje, onda to uzmete i pokušate da provučete kroz Bibliju, iskoristite jedan tekst ovde, drugi tamo, neki drugi negde drugde, tako da se uklopi – dok imate prilično dobru teoriju, ne možete da znate da li ste u pravu ili ne. Naravno da ne možete. Uvek ćete biti u sumnji. Najviše što ćete moći da kažete je da, prema vašem najboljem sudu, to i to je istina. To uopšte nije proučavanje Biblije. To je proučavanje sebe i pokušavanje da učinite da se Sveto pismo složi sa vama. To je nešto drugo u odnosu na proučavanje Svetog pisma. Ista sumnja će takođe uvek biti u vašim umovima kada usvojite istinu iz druge ruke. Gospod kaže: Kopajte, kao što biste kopali zbog blaga. Uzmite Reč i pogledajte u nju, i zadubite se u nju, dok se njene istine ne utisnu u vaš um. I neka se vare, i vare, i vare, samo ih ostavite tako dok se ne svare i stope, a mi dobijemo ono što je dobro u njima. I onda dolazi svetlost. To je život i vi to shvatate. Sada, iz mog sopstvenog iskustva, kažem vam da je to jedini način da naučite nešto o Svetom pismu.
Starešina G. F. Watson – Da li razumete da ne bi trebalo da proučavamo po temama?
Ne možete da proučavate Bibliju na taj način. Niko nikada ne proučava Sveto pismo po temama. To uopšte nije proučavanje Biblije. Vi proučavate samu Bibliju, bez upućivanja na teme i onda, kada vam neko postavi pitanje u vezi sa nekom temom, vi ste spremni, bez obzira šta pita; dočekate se na noge svaki put. Nije važno gde počnete, to je tu, i vi to vidite. Kada uzmete neki deo Pisma, čitajte ga, i iznova ga čitajte, zadržavajući svoj um na tome kao da bi mogli da vidite do same njegove suštine – zato je to tako predivno. Ja mogu za sebe da kažem da ne zaslužujem nikakvu zaslugu za bilo šta što znam, jer to nisam dobio nikakvom pronicljivošću koju imam u proučavanju. Ja jednostavno uzmem Pismo i gledam ga, i gledam ga. Ja želim da znam šta ono kaže i to je sve, bez ikakvog nagađanja; i neću sebi dozvoliti da pomislim, čak sam po sebi, ni za dlaku više nego što Biblija kaže. Nemam želju da nagađam u pogledu Svetog pisma; moja želja za nagađanjem je skroz u mirovanju. Problem je što mi malo prolazimo kroz Reč, a onda počnemo sa nagađanjem, što ne vodi ničemu, pitajući se o ovome i gradeći ovu ili onu teoriju; ali to nije naš posao. Nije fer da postupamo tako ni prema sebi, ni prema drugima. Ja jednostavno nastavljam da gledam, i gledam, i to dolazi. Može li čovek da zna ono što vidi? Ako je ovde otvoren prozor, i mi gledamo kroz njega, možemo li da kažemo šta vidimo?
Mi pogledamo tamo i vidimo da sija Sunce; i pogledamo na drugu stranu i vidimo samo Sunce. Da li onda zovemo dva ili tri brata i kažemo: Želim da budem siguran da sam u pravu u vezi sa ovim. Vidim nešto tamo. Da li je to svetlost? Ili nije svetlost? Želim da budem siguran. Prozor je otvoren i ja pitam: Da li je to svetlost? Ili to nije svetlost? Šta biste pomislili da je problem sa mnom? Pomislili biste da sam slep. Mi želimo da budemo u mogućnosti da prepoznamo svetlost kada je vidimo. I svakako ne bi trebalo čoveku da bude teško da to može da uradi. Ne bih dao ni pet para kada bi neko u ovom domu izašao sa mnom na ulicu i rekao mi da sija Sunce. To mi nimalo ne bi pomoglo. Vi mislite da sam neverovatno umišljen, zar ne, zato što mogu da kažem kada sija Sunce? Pa, ja imam prilično dobar vid i ono što vidim, to znam. Kada se upoznamo sa Gospodom, mi prepoznamo svetlost i nije nam potreban niko da nam kaže da je to svetlost. Svako od nas treba sam za sebe da ima to znanje, tako da može da zna za sebe; i nije mu potreban niko da mu govori o tome. Imamo tu izjavu u 1. Jovanovoj 2,20: „Vi imate pomazanje od Svetog“ – Da li imamo? Zaustavite se na ovoj tački – „I znate sve“. Kako to može biti? – Zato što, upravo kao što je rečeno u 14. poglavlju Jevanđelja po Jovanu: „A utešitelj, Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, on će vas naučiti svemu“ (stih 26 – Bakotić). On nas neće naučiti ničemu pogrešnom. On će nas voditi u celu istinu. Koliko će biti onoga što treba da znamo, a ne možemo da imamo i ne možemo da saznamo? 1. Jovanova 2,27:
„A vi (A što se vas tiče – SSP) - u vama ostaje pomazanje koje ste od njega primili i nije vam potrebno da vas ko poučava, nego kao što vas njegovo pomazanje uči o svemu, tako je i istinito i nije laž, i kako vas je ono poučilo, tako ostajte u njemu.“ (Čarnić)
Ko god primi bilo koju istinu – nije važno koliko je to istinito – od nekog čoveka, i prizna to kao nešto što dolazi od čoveka, uopšte nema istinu. Ko god citira nekog čoveka, kada pokušava da poduči nekoga, on ne podučava sa autoritetom. On ne zna šta pokušava da poduči i ne može da očekuje ni da će ljudi znati. Čovek koji zna istinu, podučava kao da nije bilo drugog čoveka na Zemlji koji je u nju verovao. On to tako savršeno zna da, bez obzira na broj ljudi u svetu koji to poriču, to ne bi imalo nikakvog uticaja na njega.
Starešina Kauble – Zar jednostavno nije moguće da čovek potvrdi da vidi svetlost kada je ne vidi, kao čovek koji potvrđuje da vidi svetlost kada je zaista vidi.
Ne, to je nemoguće. Čovek ne može da bude siguran u nešto što nije tako. Čovek može da bude prevaren, ali mi nije naš posao da budemo prevareni. Čemu bi mi služili na ovom svetu kao učitelji, ako ne vidimo i ne znamo istinu? Kakav posao imamo da izađemo i podučavamo nekog drugog, a da mi to ne znamo sasvim sigurno? Kako se usuđujemo da to uradimo i tako ulećemo u rizik da ga obmanemo.
Pitanje – Zar nije i Pavle, kada je proganjao učenike, bio isto tako uveren da obavlja Božju službu, kao što je bio kada se obratio?
Ne; on se opirao.
Starešina Kauble – Čitao sam u Svedočanstvima da ne bi trebalo da učimo nove doktrine dok se ne posavetujemo sa vodećom braćom. Javlja se pitanje: Da li treba da uzmemo svoj sopstveni, individualni sud u vezi sa tim šta je svetlost?
Ne; mi ne treba da uzmemo svoj sopsveni, individualni sud u vezi sa bilo čim. Proklet je čovek koji se uzda u čoveka (Jeremija 17,5). Nema ničega tako prokletog kao kada se čovek uzda u sebe. Mi imamo um Duha, na koji treba da se oslanjamo, umesto na svoj sopstveni. Ta tvrdnja u Svedočanstvima je poželjna, ali ne treba da se brinemo u vezi sa njom. Da li ste ikada sreli nekog čoveka i on kaže: Imam novu propoved, novu temu, neku novu svetlost? On vam priča o tome i kaže: Šta mislite o ovome? On ne pomišlja, naravno, da vas pita za mišljenje, već samo da dobije vaše odobravanje za svoju teoriju, kako bi se osećao sigurnije. Reći ću vam da u čitavom svom iskustvu nikada nisam gledao nešto na taj način. U čitavom svom iskustvu u istini, još nikada nisam našao novu činjenicu ili otišao kod nekoga i rekao: Imam novu činjenicu, zato što nikada nisam pokušao da izvučem nešto novo. Nemam ni najmanje razumevanja za one koji pokušavaju da dođu do novih teorija. Takav bi mogao da bude u boljem poslu nego što je taj.
Starešina Ballenger – Zar nam nije zapoveđeno da iznesemo sve novo i staro iz riznice? (Matej 13,52)
To je u redu; nisam rekao da ne uzimam nove stvari, jer ja uzimam takve stvari sve vreme. Ali ne uzimamo nove stvari grozničavo. Mi ne proučavamo da bismo našli nešto da bismo to istovarili na nekog drugog, ili da bismo probudili strepnju zajednice mišlju da će dobiti nešto što će ih zagolicati, nešto što će stvoriti senzaciju, što će biti zapanjujuće novo, o čemu niko nikada ranije nije ni razmišljao. Takav čovek uvek proizvede štetu, iako bude neke istine u tome što on ima. Istina je uvek ista, stara, stara priča, a ipak je uvek nova. To je život, novi život; to je stara stvar koja uvek rasvetljava. To je večni život. Mi živimo u večnosti, ako smo Gospodnji. On nam je dao večni život, silu sveta koji će doći. I jedna karakteristika, glavna karakteristika toga, jeste da je to uvek sveže. Nova Zemlja će biti isto nova posle 10000 godina, kao i prvog dana. Čovek koji čita tekst spisa pred skupom, ako, čitajući taj tekst svaki put, ne nauči nešto novo iz njega, nema usmerene oči ka Bogu. To nije nešto što možete da sednete i zabeležite perom i mastilom; to jednostavno dolazi. Nove stvari koje mi dolaze nisu stvari o kojima čuvam beleške, tako da mogu da idem okolo i kažem: Evo, imam neku drugu novu misao. Zaista, čovek koji dobija tako malo svetlosti da može da čuva beleške o tome, ne dobija dovoljno, da mu učini mnogo dobra. Samo nastavlja da dolazi, i dolazi, i dolazi, kao izlazak Sunca. Vi ne možete to da označite. Ne možete da načinite dva uzastopna znaka koji pokazuju položaj izlazećeg Sunca na nebu. Kad načinite drugi, ono nije tamo. Ono izlazi. Više je, stalno je sve više. Takva je svetlost od Sunca pravednosti. Svetlost je život, a život je rast, stalni rast.
(Glas) Takav čovek stalno ide napred; on raste. „Put pravednika je kao blistava svetlost, koja sija sve više i više, do potpunog dana.“ (Priče 4,18 – eng. prevod)
Zato, braćo, ako treba da se sastanemo da bismo doneli odluku o svakom zraku svetlosti koji Bog daje, trebalo bi da budemo na Generalnoj konferenciji tokom cele godine. Svetlost dolazi sve vreme. Čovek ne može da ispruži ruku i da je označi. Ne možete, nijedan čovek na ovom svetu ne može da ispiše sažetak vere, a da govori istinu. Ne možete do toga da dođete na taj način. Istina je od Boga i mora da se upija onakva kakvom ju je On dao. Čovek ne treba da ide okolo svestan toga koliko mnogo zna. Postoji samo jedna pomoć za biblijsko proučavanje, a to je Božji Duh.
Pitanje – Da li razumemo da je primanje Božje Reči zapravo primanje Božjeg Duha?
Da, ako zaista primite Božju Reč, zato što je ona živa stvar; ona je hleb života. Ako je prihvatite kao da ju je napisao neki drugi čovek, ona onda uopšte nije Duh. Ali ako je prihvatite kao živu Reč, koju je sam Bog izgovorio, onda je ona život.
I kao što sam govorio, mi ne treba da idemo okolo opterećeni osećajem (svešću) onoga što znamo. Zato, braćo, kada su apostoli primili Božjeg Duha, da li mislite da su oni išli okolo sve vreme opterećeni svešću o sili? Hristos im je rekao: Primićete silu nakon što Sveti Duh siđe na vas (Dela 1,8); ali da li mislite da su išli svesni te sile? – Ne; oni su bili samo obični ljudi, isti kao i ranije, bez ikakve svesti o sili; međutim, kada je iskrsla određena prilika, pošto su uvek bili potčinjeni Duhu, bili su spremni za tu priliku.
Braćo, treba da proučavamo Sveto pismo; prestanite da se šalite sa tim; prestanite da ga koristite kao igračku; počnite da ga proučavate i verujte da u njemu nečega ima. U njemu je više nego što možete i da zamislite. U njemu je sve.
Proučavamo pitanje: „Ja ću se uzdati u Njega“ (Jev. 2,13). Videli smo da je opravdanje verom temelj i suština svega. Vidite ovde, kao što smo videli u onome što smo čitali pre neki dan, da je neuspeh da se primi pravednost verom – ne samo da se prihvati, nego da se primi – uzrok svih ovih komplikacija i teškoća koje su se pojavile. Da li shvatate poentu? Da li vas to uči nečemu? Zar to ne uči ovome da, ako svi prihvatimo pravednost verom, i sve što ide uz to – jer to podrazumeva večnost napretka – ako to primimo u svoje živote, mi ćemo znati kako da postupamo u svemu? Zato što bi nam to otvorilo čitavu Bibliju i onda bismo bili spašeni svih teškoća, i svih gunđanja u koja se upuštamo, i nećemo morati da trošimo toliko vremena na to. Problem sa mnogim ljudima je što pouzdanje u Gospoda čini da oni razmišljaju, a teško je razmišljati i zato bi se oni radije uzdali u sebe. To deluje kao paradoks. Mnogo ljudi misli da radnik koji se uzda u Gospoda i koji propoveda verom, jeste čovek koji ne razmišlja. Koliko puta, kada sam pokušao da utičem na propovednike da bi trebalo da se uzdaju u Gospoda u svojim propovedima, isto koliko to čine da bi živeli pravedno, čuo sam prigovor: „Mi ne smemo da idemo neplanirano; ne smemo da idemo nasumice; ne smemo da se oslanjamo na podsticaj u određenom trenutku i da idemo i dajemo ono što nam se tada javi u umu“.
Svedočanstva sve to kažu. Ali ko je rekao da oslanjanje na Gospoda vodi u nasumičnost? Vi isto tako možete da kažete da čovek koji se uzda u Gospoda da ga čuva od greha, ide na potpuno nepromišljen, lakomislen način. To izgleda lakomisleno čoveku koji ne zna ništa o tome. I znam kako je lakomisleno to izgledalo meni, kako apsurdno, da pomislim da bi čovek, verovanjem, mogao da bude zaštićen od toga da čini pogrešne stvari. Ali sada znam da u tome nema ničega lakomislenog. Nema slučajnosti kada je to u pitanju, jer to drži čoveka baš uz Stenu sve vreme; a da li mislite da čovek koji sebe preda u ruke Gospoda, čovek koji će propovedati verom – neće razmišljati i proučavati? Razlog zbog kojeg se toliko ljudi ne uzda u Gospoda je zato što to zahteva toliko mnogo razmišljanja; kada, umesto toga, oni samo mogu da uzmu malo vremena, kada se osećaju dobro, i razmišljaju sat ili dva, i razreše temu, na svoje zadovoljstvo, i onda zauvek budu slobodni od razmišljanja o toj temi. Onda, kada se spreme da propovedaju, oni mogu da izvade svoje beleške, i sve vreme tačno znaju koliko znaju, zato što to imaju u svojim džepovima. Ali, braćo, ne možete nositi Božju reč na taj način. Ne možete nositi Božju reč u svom džepu. Morate da je nosite u svom sopstvenom srcu (umu – prim. izdavača). Ona mora da bude deo vas. I dok idete, vi ćete možda biti nesvesni da znate bilo šta o određenoj stvari – čitava ta stvar je nestala iz vašeg uma, zato što ne treba da je koristite tada, i neki brat dođe i kaže: „Kakvo je tvoje mišljenje u vezi sa ovim?“ Ja ne znam ništa o tome; Ja nemam nikakvo mišljenje. Ali ako dođe neko kome treba svetlost, neko ko želi pomoć za spasenje svoje duše, a ta stvar je ono što će mu pomoći, Duh Gospodnji će je doneti, i ona će biti jasna kao dnevna svetlost, i vi ćete je videti, i sve što treba da radite je samo da pročitate tom čoveku, ili tom skupu, ono što vidite Gospodnjim Duhom – ono što Duh dovodi do vašeg sećanja. Ali on ne dovodi ono što nije davano umu; i to na nas stavlja odgovornost da držimo svoj um u Božjoj Reči, da dajemo sebe Božjoj Reči i molitvi, kako bismo mogli da budemo spremni za svaki dobar posao; to jest, u kakvom god stanju bio čovek, u kakvoj god potrebi, u kakvom god teškom stanju uma, mi ćemo o tome znati iz proučavanja Božje Reči i, iako možda nikada nismo videli tog čoveka, mi imamo Reč koja odgovara baš njegovom slučaju.
Mi ne moramo da idemo okolo opterećeni osećajem toga koliko znamo, sa svim tim što je rasparčano, a da je svaka od tih stvari označena u našem umu; ova tema je ovde, a ona tamo. Mi ne možemo doći do istine na taj način. Ali sve je tamo kao svetlost, i kada Božji Duh pokaže priliku i osobu, sve se to uklopi; mi smo spremni za svaki dobar posao. To nismo mi, već Božji Duh; a mi možemo da se prilagodimo i da budemo upotrebljeni od strane Gospodnjeg Duha.