Rimljanima 13,1-8

Biće neophodno da pređemo sa 8. na 13. poglavlje; nije da poglavlja između ne sadrže neke od najvažnijih istina u Bibliji, ali vreme određeno za ovu seriju biblijskog proučavanja je suviše ograničeno da bi nam dozvolilo da im se posvetimo. Tako ćemo se večeras latiti proučavanja 13. poglavlja, pošto ono razmatra pitanja koja su od životnog značaja za sve koji veruju u treću anđeosku poruku. Ovo poglavlje se često koristi i citira kao dokaz da svetovna vlast ima nešto sa religijom, a razlog zbog koga se pravi ova greška je to što se ovo poglavlje smatra izlaganjem koje prikazuje dužnosti svetovnih vladara i pokazuje granice do kojih njihova vlast može da seže. Ali, to je greška.

U ovom poglavlju apostol Pavle se obraća onima koji se izjašnjavaju kao hrišćani. Kao što smo već rekli, ovo je pokazano na početku poslanice, gde se u drugom poglavlju apostol obraća onima koji se oslanjaju na zakon (doslovno: počivaju u zakonu), a hvale se Bogom (Rimljanima 2,17). Od tog trenutka pa nadalje poslanica se obraća onima koji tvrde da poznaju Boga. U 7. poglavlju apostol kaže: „Jer govorim onima koji znaju zakon“ (1. stih). Dakle, umesto da je 13. poglavlje jednostavno izlaganje o svetovnoj vlasti, pokazujući njene dužnosti i ograničenja, ono se obraća crkvi, pokazujući kako bi [ljudi] trebalo da se odnose prema Bogu, da ne bi bili u sukobu sa postojećim vlastima. Ako se ovo ima na umu, to će biti od velike pomoći u rešavanju mnogih važnih pitanja koja se razmatraju u ovom poglavlju.

„Svaki čovek (duša – Karadžić) da se pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema vlasti a da nije od Boga; Bog je postavio vlasti koje postoje. Stoga, ko se protivi vlasti - protivi se Božijem poretku (odredbi – Stvarnost; uredbi – Sinod SPC), a koji se protive primiće svoju osudu (primiće na sebe prokletstvo – KJV)“ (Rimljanima 13,1.2 – Čarnić). Ovi stihovi ne treba da se tumače kao učenje da hrišćani moraju da slušaju svaku zapovest koju im svetovna vlast nameće. Mogli bismo da se prisetimo u kom vremenu je ovo napisano i kojim ljudima je upućeno. Napisano je u vreme kada je Rimsko carstvo imalo prevlast nad čitavim poznatim svetom, a posebno je bilo upućeno crkvi u Rimu, glavnom gradu celokupnog Carstva. Car koji je vladao u to vreme bio je Neron, a on je nesumnjivo bio najpodliji, najkrvoločniji i u svom razvratu najgnusniji vladar koji je ikada seo na presto bilo kog carstva. Pretpostavljam da nikada nije bilo drugog čoveka u svetu koji je u sebi objedinio toliko zla kao što je to bio Neron, car Rimljana. On je bio paganin i paganin nad paganima.

Zakoni koji su usvojeni u Rimu priznavali su neznabožačku religiju, a suprotili su se hrišćanstvu. U Neronovoj vladavini dogodili su se najokrutniji progoni hrišćana koji su ikada postojali, od početka sveta, i u toku tog progona apostol Pavle je izgubio glavu. Stoga je jasno da, kada apostol kaže da treba da se pokoravamo postojećim vlastima, to ne znači da nam saopštava da bi trebalo da uradimo sve što nam te postojeće vlasti kažu da radimo. Da je apostol Pavle to radio, on nikada ne bi izgubio glavu, nego je stradao jer je istina koju je propovedao bila u suprotnosti sa načelima rimske vlasti, a mi ne možemo da pretpostavimo da bi apostol Pavle jedno propovedao, a drugo radio. Onda se postavlja pitanje: Šta on misli kada nas podstiče da budemo „pokorni pretpostavljenim vlastima“?

Uzmimo ovaj slučaj kao negaciju. Mi ne treba da se suprotstavljamo vlastima koje postoje. Zašto? Zato što smo mi deca Svevišnjeg – deca nebeskog carstva, a zakon tog carstva je mir. Vladar tog carstva je Princ mira. Stoga, pošto smo oslobođeni od vlasti tame i preneseni u carstvo Njegovog Sina, mi treba da dozvolimo da Božji mir vlada u našim srcima (Kološanima 1,13; 3,5). Iz ovog razloga mi treba da sledimo „mir sa svima, i svetost, bez čega niko neće videti Gospoda“ (Jevrejima 12,14 – KJV).

U 12. poglavlju Rimljanima dobijamo uputstvo: „Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima (živite u miru sa svima – KJV)“ (stih 18 – Karadžić). To ne znači da treba da živimo u miru sa svima, sve dok možemo da izdržimo njihovo izazivanje, a kada to postane neizdrživo, onda smo slobodni da se raspravljamo s njima na uobičajen, svađalački način. Ali ono što ovo zaista znači jeste da, „ako je moguće, koliko stoji do vas“, vi treba da živite u miru sa svim ljudima. Koliko sada, da li je moguće da hrišćanin živi u miru sa svima? Moguće je da bude stalno u miru sa svima, što se tiče njega samoga. Jer on je zaista mrtav grehu, ali živ u Hristu. Hristos verom stanuje u njegovom srcu, a Hristos je Princ mira. Onda ne postoje okolnosti pod kojima je hrišćanin opravdan kada izgubi strpljenje i objavi rat bilo protiv nekog pojedinca, bilo protiv vlasti.

U Galatima 5,18 rečeno nam je: „Ako ste pak Duhom vođeni, niste pod zakonom“ (Sinod SPC). Telesna dela su dela koja čine oni koji su pod zakonom, a na listi tih dela nalazimo reč „svađa“. Zato hrišćanin ne može da uđe u svađu, pošto nije u telu. Svađi ne može da bude mesta u nama; stoga, sve dok to zavisi od nas, stalno će biti mir. Međutim, ako se ljudima sa kojima moramo da imamo posla, okamene srca u pogledu Božje istine i ne dotakne ih istina, oni će praviti probleme, ali problem će biti njihov; sa nama će sve vreme biti mir.

U 1. Petrovoj 2,21 i dalje, rečeno nam je da je Hristos stradao za nas, ostavljajući nam primer da bi trebalo da idemo Njegovim stopama. Kada su ga vređali, On nije uzvratio vređanjem; kada je stradao, nije pretio, već je predao sebe Onom koji sudi pravedno. Slučaj Hrista pred Sinedrionom, pred Pilatom, jeste primer savršenog mira. Stoga, ako sledimo Hristov primer i Pavlov savet, koji, pošto je nadahnut, mora da bude u skladu s tim, nećemo doći do te tačke gde mnogi kažu da „strpljenje prestaje da bude vrlina“. Ako smo hrišćani, imamo Hristovu ljubav koja prebiva u našim srcima, a ljubav „sve podnosi“ (1. Korinćanima 13,7 – Duda-Fućak).

Hristos nam je u svojoj propovedi na gori naložio: „Ne suprotstavljajte se zlu. Nego, ako te neko udari po desnom obrazu, okreni mu i drugi“ (Matej 5,39 – SSP). Dakle, da li On misli ono što kaže ili ne? Da li to znači da, ako zao čovek dođe i fizički nas napadne, mi treba da se branimo ili ne? Ostavljamo vam ovo pitanje otvoreno, da odlučite sami za sebe.

Nije važno pod kojom vlašću hrišćanin živi, on je dužan da se ne suprotstavlja njenim uredbama. Sve vlasti, dobre, loše ili neutralne su postavljene od Boga, tako da pakosti ili zla koji postoje u toj vlasti ne daju izgovor hrišćaninu da se suprotstavlja. Vlasti su sve postavljene od Boga i sve su bolje od anarhije, ali nisu postavljene da preuzmu odgovornost za religiju, promovišu je ili sprovode, zato što Bog svoj autoritet po pitanju religije nije poverio nijednoj zemaljskoj vlasti, iako su one postavljene od Boga.

Šta mislite o tome da budete potčinjeni tim vlastima, a da ih ipak ne slušate uvek? Uzmimo jedan poznat primer. Navuhodonosor je bio car Vavilona i njegova vlast je svakako bila postavljena od Boga, jer je Bog svu zemlju, nad kojom je on vladao, dao u ruke Navuhodonosora, vavilonskog cara, i trebalo je da svi narodi služe njemu, i njegovim sinovima, i sinovima njegovih sinova. Navuhodonosor je napravio zlatan lik (kip) i naredio da, kada se oglasi muzika, svi ljudi treba da mu se poklone. Caru je rečeno da troje Jevreja, Sedrah, Misah i Avdenago nisu pali i poklonili se liku. Kralj ih je pozvao k sebi i rekao im da, iako ga nisu poslušali, on će preći preko tog prekršaja ukoliko se oni, kada se muzika ponovo oglasi, poklone liku. „Nije nam potrebno da ti odgovorimo na to. Evo, Bog naš, kome mi služimo, može nas izbaviti iz peći ognjene užarene; i izbaviće nas iz tvojih ruku care. A i da ne bi, znaj, care, da bogovima tvojim nećemo služiti niti ćemo se pokloniti zlatnom liku, koji si postavio“ (Danilo 3,16-18 – Daničić).

Oni se nisu suprotstavili caru. On im je dao izbor. Mogli su da urade jednu od dve stvari – da se poklone pred likom ili da budu ubačeni u peć. Oni nisu poslušali naredbu da se poklone pred likom, ali nisu se suprotstavili alternativi da odu u peć. Štaviše, rekli su caru da njihov Bog može da ih oslobodi iz njegove ruke, ali nisu znali da li će to učiniti ili ne. To im svejedno nije bilo važno. Kada bi izabrao da ih ne izbavi, oni bi bili spaljeni. To je bilo u redu. Oni bi predali svoje živote, slavili u smrti i, na taj način, ako ne ni na jedan drugi, bili bi oslobođeni iz njegove ruke.

Kakav je odnos hrišćanina prema svetovnoj vlasti? Hristos je Pomazanik. Za šta je On pomazan? „Da javljam dobru vest (jevanđelje) krotkima... da iscelim slomljena srca, da objavim slobodu zarobljenima i otvaranje tamnice onima koji su u okovima“ (Isaija 61,1 – KJV). Doći će vreme kada će carstva na Zemlji postati carstva našeg Gospoda i Njegovog Hrista, kao što govori prorok.

U 2. psalmu čitamo: „Zatraži mi i daću ti neznabošce u nasledstvo i sve krajeve Zemlje u posed“ (Psalam 2,8 – KJV). Ali, šta će On učiniti sa njima? Razbiće ih u delove. To vreme još uvek nije došlo; stoga Hristos, posrednik, nema nikakve veze sa zemaljskim vlastima. Njegova vladavina je duhovna vladavina u srcima Njegovog naroda. Njegovo carstvo, jer On sedi na prestolu i vlada, jeste vladavina nad srcima Njegovog naroda. On vlada u srcima ljudi, gde je zemaljskim carevima nemoguće da vladaju. Svađa tu može da vlada sve vreme, ali oni to ne mogu da spreče ili mir može da ima vlast, a oni ne mogu da ga naruše. On sedi na prestolu blagodati i deli blagodat bez mešanja zemaljskih vlasti i na način koji one ne mogu da spreče.

Veliki ljudi ove zemlje ostvaruju prevlast nad drugima, ali Hristos je zapovedio da to ne bude tako među Njegovim narodom, nego da onaj koji hoće da bude najveći među njima, treba da bude svima sluga.

Uzmite Danila, kao primer kako ljudi treba da se pokoravaju postojećim vlastima, a ipak da budu pokorni Bogu. Postojao je dekret kojim je bilo utvrđeno da, ko god u roku od 30 dana nakon donošenja dekreta, uputi molbu bilo kom bogu ili čoveku, osim velikom caru Dariju, treba da se baci u jamu sa lavovima. Danilo je zauzimao visok položaj u vlasti, a bio je miran građanin, kao što svaki hrišćanin i treba da bude. Njemu bi bilo lako da kaže: „Ja ne moram ništa ni od koga da tražim 30 dana, mogu da se zatvorim u svoju kuću, gde niko ne može da me vidi i da se tamo u miru molim Bogu, tako da ću nastaviti da praktikujem svoju religiju i molim se nebeskom Bogu, a ipak neću probuditi bes cara protiv sebe“.

Ovo je pitanje od životnog značaja za nas. Kada bude postojala mogućnost da nas zadesi progon, da li ćemo prvog dana nedelje prestati otvoreno da radimo svoje poslove, kao što smo radili, i raditi nešto u miru, u svojim domovima, tako da nas niko neće videti, ili bi trebalo da činimo ono što je učinio Danilo? On je otvorio svoje prozore i uradio upravo ono što mu je rečeno da ne radi – molio se nebeskom Bogu. On je to uradio otvoreno, tamo gde su njegovi neprijatelji mogli da ga vide, iako je bio donet dekret da bi za sledeći takav pokušaj trebalo da bude bačen u jamu sa lavovima. Kada, zbog straha od progona, radimo u miru, u svojim domovima, gde niko ne može da nas vidi, zar ne krijemo svoju svetlost pod sudom? Neki kažu da nema potrebe biti ludo hrabar. To jeste tačno, ali da li ćemo biti ludo hrabri ako učinimo ono što je Danilo učinio? Da li ćemo reći da je on pogrešio?

U 1. Petrovoj 2,13 rečeno nam je: „Radi Gospoda, potčinjavajte se svakoj vlasti koju su ljudi postavili: bilo caru kao vrhovnoj vlasti, bilo namesnicima koje on šalje da kazne zločince, a da pohvale one koji čine dobro. Jer, ovo je Božija volja: da čineći dobro ućutkate neznanje nerazumnih ljudi. Živite kao slobodni ljudi, ali ne kao oni kojima je sloboda samo pokriće za zlo, nego kao Božije sluge. Poštujte svakog: braću ljubite (volite bratstvo vernika), Boga se bojte, cara poštujte“ (kombinacija prevoda SSP-Karadžić). Ovo se podudara sa tvrdnjom u 13. poglavlju Poslanice Rimljanima, od 7. stiha.

Ovaj isti princip Petar primenjuje i na manje značajna životna pitanja i odmah nakon govora o dužnosti da se sluša car, on govori o dužnosti sluga prema svojim gospodarima. Ako se nađemo potčinjeni nekom gospodaru, a nije važno da li on vlada nad jednom osobom ili nad više od milion njih, mi svi moramo da mu se pokorimo. Ali, recimo da je gospodar neki loš čovek i on zapovedi potčinjenima da urade nešto što je pogrešno – šta onda? „Jer to je ugodno (pred Bogom), kad ko Boga radi podnosi žalosti, stradajući na pravdi. Jer kakva je hvala ako za krivicu muke trpite? Nego, ako dobro čineći muke trpite, to je ugodno pred Bogom“ (1. Petrova 2,19.20 – D. Stefanović).

Ako se čovek nađe potčinjen lošem gospodaru i čini sve što mu taj loš gospodar kaže, kako može da pati zbog toga? On je svojom voljom postao oruđe u rukama svog gospodara, ali patnju donosi činjenica da neće učiniti zle stvari koje mu se narede, a to je ono što je prihvatljivo u Božjim očima. On nije poslušao vlast, a pošto je nije poslušao, on pati, ali pati zbog činjenja dobra. Ako posluša tog zlog gospodara, onda mora da bude neposlušan Bogu. Ovo bi, kao što znamo, bilo pogrešno. Međutim, sasvim je u redu ne poslušati zlu naredbu nekog gospodara ili vlasti, pod uslovom da, kada dođe kazna, mi to strpljivo podnosimo. Ovo je prihvatljivo pred Bogom. Sama činjenica da čovek pati, čineći dobro, pokazuje da je on Božji sluga i prihvaćen od Njega. Kako onda možemo da se potčinjavamo postojećim vlastima, a da ipak radimo potpuno suprotno onome što oni kažu? Potčinjavajući se kazni, ali ne čineći zlo koje nam je naređeno da učinimo. Kao hrišćani, mi smo dužni da budemo verni Bogu, najvišoj vlasti, i jedino Njemu.

„Hoćeš li pak da se ne bojiš vlasti?“ „Čini dobro“ (Rimljanima 13,3 – Bakotić) i imaćemo hvalu od nje. Istu istinu iznosi prorok Isaija, kada kaže: „Ne govorite ‘Buna (zavera – KJV)’ kad god ovaj narod kaže ‘Buna’, i ne bojte se čega se on boji, i ne plašite se. Gospoda nad vojskama svetite (držite svetim – Šarić); i On neka vam je strah i bojazan“ (Isaija 8,12.13 – Daničić). Hrišćani moraju u svojim srcima da Gospoda drže svetim; tada će On biti njihov strah i oni se neće plašiti onoga što će im ljudi učiniti.

Petar iznosi istu istinu kada kaže: „Ali, blago vama ako i stradate radi pravednosti. Ne bojte se njihovog zastrašivanja; ne plašite se. Nego, neka Gospod Hristos bude svet u vašim srcima i uvek budite spremni da odgovorite svakom ko od vas zatraži obrazloženje nade koja je u vama.“ (1. Petrova 3,14.15 – SSP). Ne plašite se njihovog zastrašivanja. Zašto? Zato što smo Gospoda Boga učinili svetim u svojim srcima i On je naš strah. Bog je sa nama. Hristos je sa nama, a kada ljudi vređaju nas, oni zapravo vređaju našeg Spasitelja. On je onaj koji trpi, a ne mi.

Mi treba da posvećujemo Gospoda u našim srcima i da uvek budemo spremni da damo razlog za nadu koja je u nama. Povezujući ove reči i tekst koji je citiran, delovalo mi je da je ono posebno vreme kada treba da damo odgovor o nadi koja je u nama, vreme kada nas dovode pred sudiju za prekršaje, zbog činjenja dobra. Kakvu pomoć imamo? Mi smo Gospoda Boga učinili svetim u svojim srcima prihvatanjem Njegove reči u svoja srca, tako da ne moramo mnogo da se pripremamo za ono što ćemo reći. Jer će Bog „dati usta i mudrost, kojoj neće moći da se usprotive niti da protivreče svi vaši protivnici“ (Luka 21,15 – Čarnić).

Izgleda mi da je najvažnija stvar za nas koji imamo ovu posebnu istinu, koja će nas verovatno dovesti u nevolju (problem) sa postojećim vlastima, da u svojim srcima posvećujemo Gospoda Boga, Božjim Duhom i Njegovom rečju. Mi moramo da postanemo učenici Božje reči i sledbenici Hrista i Njegovog Jevanđelja. Verujem da među nama ima poljoprivrednika i mehaničara koji, iako nikada nisu mogli da sastave tekst, kako bi propovedali, ipak su posvetili Gospoda u svojim srcima vernim proučavanjem Njegove reči. Ovi ljudi će biti izvedeni pred sudove zbog svoje vere i tamo će propovedati Jevanđelje, kao način svoje odbrane, zato što će im Bog tog dana dati usta i mudrost, da njihovi protivnici ne mogu da protivreče, niti da se suprotstave.

Ponekad ljudi kažu da nema svrhe da ističemo svoju veru i da se tako izlažemo opasnosti progonstva. Međutim, braćo, ako sledimo ovakvu politiku, šta drugo mi radimo, nego sakrivamo svoju svetlost ispod suda (posude)? (Matej 5,15). Ako ne dozvolite nikome da vidi sjaj vaše svetlosti, kakvo će dobro biti od nje?

Ponekad smo u opasnosti da tako marljivo radimo da zadržimo progon, kako bismo mogli da prenosimo delo u miru, da zapravo zanemarujemo to delo. Rečeno nam je da, ako se ne povinujemo zakonima i budemo smešteni u zatvor, naše žene i porodice će patiti, a da je glavna dužnost koju imamo da ih obezbedimo. Braćo, dokle možemo ovo da nosimo? Da li ćemo pokazati svoju odanost Bogu ili ćemo je sakriti? O, neko kaže: „Mi možemo da održimo svoju religiju, ali možemo da je održavamo u tišini. Ne smemo dopustiti da naše porodice pate!“ Braćo, kakva je korist čoveku ako dobije čitav svet, a ipak izgubi svoju sopstvenu dušu? Učitelj kaže: „Koji je izgubio život svoj zbog mene, naći će ga“ (Matej 10,39 – D. Stefanović).

Vratimo se na Danilov slučaj. On nije ćutao. Otvoreno se molio. „Da, bilo je u redu da Danilo to radi, ali sada je drugačije u 19. veku.“ Ne, nije. Potpuno je isto. Ljudi su mogli da mu kažu: „Danilo, ti možeš svom narodu da učiniš dobro na tom uticajnom položaju na kojem se nalaziš. Možeš da ih sačuvaš od progona. Ne idi sada da te zatvore u jamu sa lavovima, da izgubiš život i doneseš nesreću svom narodu!“ Ali, Danilo je ušao u jamu sa lavovima i otišao je tamo da otvoreno živi svoju veru, na način da su svi mogli to da vide. Da li je to donelo nesreću njegovom narodu? Zaista ne. Kao posledica njegove poslušnosti, ime nebeskog Boga je u tom narodu bilo više poštovano i cenjeno nego ikada ranije.

Naša je dužnost da propovedamo Jevanđelje, da ustanemo i dozvolimo da naša svetlost sija (Isaija 60,1), a ako to uradimo, Bog će zadržati vetrove dokle god treba da budu zadržani. Braćo, poruka trećeg anđela je najdivnija stvar na celoj Zemlji. Ljudi je ne smatraju takvom, ali u našem životu će doći vreme kada će poruka trećeg anđela biti tema i predmet razgovora svih usta. Međutim, u taj položaj je nikada neće dovesti ljudi koji ćute u vezi s njom, već oni koji se uzdaju u Boga i ne plaše se da govore reči koje im je On dao.

Čineći to, mi nećemo uzeti svoje živote u svoje ruke i zahvalan sam Bogu zbog toga. Naši životi će s Hristom biti sakriveni u Bogu i On će se starati o njima. Istinu će na ovaj visok položaj jednostavno dovesti ljudi i žene koji idu, propovedaju Jevađelje i povinuju se onome što propovedaju. Neka ljudi znaju istinu. Ako imamo mirno vreme u kojem ćemo širiti Jevanđelje, bićemo zahvalni zbog toga. A ako ljudi donesu zakone koji će pretiti da preseku kanale kojima ono može da prolazi, možemo da budemo zahvalni što služimo Bogu koji čini da Ga čak i ljudski gnev slavi (Psalam 76,10) i On će to učiniti – On će raširiti svoje Jevanđelje putem samih tih zakona koje su zli ljudi doneli da bi ugasili njegov život. Braćo, Bog zadržava vetrove i zapoveda nam da ponesemo poruku. On će ih zadržavati sve dok je za njih najbolje da budu zadržani, a kada počnu da duvaju i mi osetimo prvi dašak progona, oni će učiniti upravo ono što Gospod želi da učine.

Pevamo:

Ako morem bez talasa
mirno plovi naša lađa,
zahvalni smo, Bože, Tebi
što nas bura ne pogađa.

Al ako se dignu vali
I bura nas strašna zgodi,
blažen nek je svaki udar,
jer nas bliže domu vodi.

Braćo, mi to često pevamo, a da ne verujemo u to. Jer, kada vidimo da oluja dolazi, mi pomislimo da za nas nije najbolje da je pustimo da dođe, tako da se sakrijemo od nje ili pokušamo da je sprečimo. Međutim, sve deluje po savetu Božje volje. Oluja će ubrzati mir i odmor neće zakasniti.

„Svakom dajte ono što ste dužni: kome porez - porez, kome carinu - carinu, kome strah - strah, kome čast - čast. Ne budite nikom ništa dužni - sem da volite jedan drugoga. Jer ko drugoga voli, taj je ispunio zakon“ (Rimljanima 13,7.8 – Čarnić). Ako ovo činite, vi živite u miru sa svima, koliko to stoji do vas. Ukoliko volite svog bližnjeg kao sebe, to je ispunjenje čitavog zakona, zato što čovek, da bi voleo svog bližnjeg, mora da voli Boga, jer nema ljubavi osim od Boga.Ako ja volim svog bližnjeg kao sebe, to je jednostavno zato što Božja ljubav prebiva u mom srcu. To je zato što je Bog zauzeo prebivalište u mom srcu i nema čoveka na Zemlji koji može da Ga oduzme (otera, odagna) od mene. Iz tog razloga apostol upućuje na drugu ploču zakona, jer ako izvršavamo svoju dužnost prema bližnjem, prirodno sledi da volimo Boga.

Ponekad nam kažu da prva ploča ukazuje na našu dužnost prema Bogu i utvrđuje religiju, a da druga ploča definiše našu dužnost prema bližnjem i utvrđuje moralnost. Ali, druga ploča sadrži i dužnosti prema Bogu, isto koliko i prva. David, nakon što je prekršio dve zapovesti sa druge ploče, priznajući to, rekao je: „Prema tebi, i samo tebi, zgrešio sam i učinio ovo zlo na Tvoje oči“ (Psalam 51,4 – KJV). Bog mora da bude prvi, i poslednji, i sve vreme (svagdašnji). I ako Božji zahtevi zahtevaju da idemo protiv čovečijih, moramo se povinovati Bogu i sve svoje poveriti Njemu.

Nije važno da li zli ljudi postavljaju prepreke; mi treba da „idemo napred“ sa svojim delom. Kada su Izraelci izlazili iz Egipta, oni su došli do mesta gde je bilo Crveno more pred njima, a planine i egipatska vojska iza njih, ali Božja zapovest Mojsiju je bila: „Reci deci Izraela da idu napred“ (2. Mojsijeva 14,15 – KJV). Međutim, kako su mogli, sa morem ispred sebe i neprijateljima iza? To nije bilo važno. Bog je rekao: „Idite napred“.

Ovo je napisano za nauk nama, na koje će doći kraj sveta (1. Korinćanima 10,11). Trebalo je da Izraelci idu napred, po Božjoj reči. Nije bilo važno što je more bilo ispred njih. Bog ga je otvorio, kako bi oni prošli kroz njega suvih nogu. Ali, da nije, oni bi prošli kroz površinu vode svejedno. Oni su mogli da pređu po Božjoj reči. To je bio način na koji je Petar hodao na Galilejskom jezeru.

Moramo uvek da imamo na umu da smo Božja deca, a kao Božja deca, mi smo nadvladali svet. Sve ove lekcije koje smo imali su tu da nas pripreme za vreme nevolje. „Zato (na sebe – KJV) uzmite sve oružje Božije (koje je Gospod Isus Hristos), a biste mogli da se oduprete u zli dan i da se održite - pošto sve svršite“ (Efescima 6,13 – Čarnić).