Rimljanima 8,28-39

Kako bismo ove večeri završili 8. poglavlje, biće neophodno da se samo kratko zadržimo na svakom stihu. Ipak, verujem da će biti najbolje da ukratko ponovo pogledamo stihove koje smo razmatrali na našem poslednjem predavanju.

„A znamo da onima koji ljube Boga sve ide na dobro, onima koji su po njegovoj volji pozvani. Jer koje je unapred znao, njih je i predodredio da budu jednaki obličju Sina njegovog, da bi On bio prvorođeni (prvenac) među mnogom braćom. One koje je predodredio, te je i pozvao; koje je pozvao, te je i opravdao; a koje je opravdao, te je i proslavio.“ (Rimljanima 8,28-30 – kombinacija prevoda Karadžić-D. Stefanović-Čarnić-SSP)

Zapazićete da su u ovom tekstu svi glagoli u prošlom vremenu. Blagoslovi i obećanja koji su ovde sadržani, neprestano važe za one koji su pozvani od Boga, i to baš za sve koji su pozvani od Boga. Ko su oni koji su pozvani? „Jer, to obećanje je za vas, i za vašu decu, i za sve koji su daleko, koje naš Gospod Bog pozove k sebi“ (Dela 2,39 – SSP). On poziva: „Ko hoće“. „Ko hoće neka uzme vodu života badava (slobodno – KJV)“ (Otkrivenje 22,17 – Čarnić).

Šta je Božji cilj, kada poziva ceo svet – ko god dođe Njemu? „Da u odredbi o ispunjenju vremena u Hristu sjedini sve što je na Nebu i na Zemlji, upravo u Njemu“ (Efescima 1,10 – KJV). Govoreći o istoj temi, u 2. Timotiju 1,9 apostol Pavle kaže: „Koji nas je spasao i svetim pozivom pozvao - ne zbog naših dela, nego zbog svog nauma i milosti (blagodati – Čarnić). Ta milost nam je data u Hristu Isusu pre postanka sveta“ (SSP). Mi, dakle, treba da se okupimo u Hristu, prema Božjoj nameri i blagodati. Shvatajući ovo, šta je naša dužnost? „Stoga (zato je bolje – KJV), braćo, postarajte se još više da učvrstite svoj poziv i izbor; ako, naime, to činite, nećete se nikad spotaći (pasti – KJV)“ (2. Petrova 1,10 – Čarnić).

Kako možemo da učvrstimo (utvrdimo, osiguramo) svoj poziv i izbor? Svi su pozvani, ali Božja namera je [da to bude] u Hristu „Jer, sve je od njega, kroz njega i za njega (i u njemu sve – Karadžić). Njemu slava doveka! Amin“ (Rimljanima 11,36 – SSP). Mi smo svi pozvani i svi prebivamo u Njemu; onda smo pozvani prema Božjoj nameri, zato što smo u Hristu. Odrecite se svega svog i svega što je povezano sa vama samima; tada možete imati Hrista i tada ste pozvani prema Božjoj nameri.

Ukoliko kažemo: „Evo me, Gospode, uzmi me“, onda smo u Hristu; ali, ta izjava: „Evo me, uzmi me“, mora biti iskrena i istinita. To nisu samo [prazne] reči, već moramo znati šta to znači. Tada smo u Njemu i stoga smo predodređeni da budemo jednaki obličju Njegovog Sina.

„A onima koji ljube Boga sve ide na dobro.“ Kada? Sada. Kako to? „Jer koje je (pre)poznao“, njih je i predodredio da budu jednaki obličju Sina njegovog.“ „Vidite koliku ljubav nam je Otac darovao: da se [na] zovemo Božija deca!“ (1. Jovanova 3,1 – SSP). Kada dan za danom govorimo Bogu: „Evo mog srca, Gospode, nisam se predomislio što se tiče tog darovanja. Želim da ga Ti imaš“, On će nas vezati vrpcama božanske ljubavi za rogove oltara (Psalam 118,27). Mi smo tada predodređeni sa Hristom. Ono što ima On, imamo i mi. On nam je dao večni život i sâm je rekao: „I niko ih neće oteti iz ruke moje“ (Jovan 10,28 – Karadžić).

Bog je imao nameru. Da li to može da se promeni? Ne, to je utvrđeno. Oni koji su pozvani, oni su i opravdani; stoga, u Hristu imamo opravdanje. Ali, oni koji su opravdani, takođe su i proslavljeni. Možemo li u to da verujemo? Ako možemo, onda smo dobili predivnu snagu. Imamo Hristovu slavu? Da, „Dao sam im slavu, koju si ti dao meni, da budu jedno kao što smo mi jedno“ (Jovan 17,22 – Čarnić).

Obratite pažnju, to je prošlo vreme. Slava koju je Bog dao Hristu je naša danas. Tačno je da se ta slava još uvek ne pojavljuje i da nas svet ne poznaje, zato što nije upoznao ni Hrista (1. Jovanova 3,1). Ali, ona je naša, i pojaviće se, a čak se i sada pojavljuje u obliku blagodati. Iznutra je imamo, jer Pavle kaže: „Da vam da silu po bogatstvu slave svoje, da se utvrdite Duhom Njegovim za unutrašnjeg čoveka“ (Efescima 3,16 – Karadžić). Iz istog razloga, „radi imena svog; nemoj naružiti (ne sramoti – KJV) prestola slave svoje“ (Jeremija 14,21 – Daničić).

„Gospod će dati blagodat i slavu, nijedno dobro neće uskratiti onima koji hodaju (hode) ispravno“ (Psalam 84,11 – KJV). Petar kaže da, verujući, mi se možemo radovati „radošću neizrecivom i punom slave“ (1. Petrova 1,8 – Čarnić).

Slava je u potpunosti naša; mi je sada imamo. Uskoro, kada budemo prihvatili ovu blagodat, prema bogatstvu Njegove slave i kada se Njegova namera izvrši u nama, onda ćemo izaći iz blagodati i ući u slavu na istom nivou.

„Šta ćemo, dakle, reći na ovo? Ako je Bog s nama, ko će na nas?“ (Rimljanima 8,31 – Karadžić). Uzmite ovaj stih, i čitajte ga, i zapamtite ga; i onda se setite da kažete: „I oni ga pobediše Jagnjetovom krvlju i rečju svoga svedočanstva“ (Otkrivenje 12,11 – Čarnić). I setite se da je Hristos dao primer, pobedivši sotonu rečju svedočanstva; svaki put kada je došlo iskušenje, On je rekao: „Pisano je“ (Matej 4,4 – Karadžić). Dakle, kada dođu oblaci tame i teška tama nas okruži, samo recite: „Ako je Bog s nama, ko će na nas!“ I Bog jeste sa nama, kao što je pokazano u tome što je dao da Hristos umre za nas i podigao Ga ponovo zbog našeg opravdanja.

Postoji mir u pomisli da Bog sve čini po savetu svoje sopstvene volje i da sve ide na dobro onima koji vole Boga, onima koji su pozvani po Njegovoj nameri. Onda nije važno šta dolazi na nas, jer to što dolazi na nas, dolazi protiv Božje namere, a ona je onoliko sigurna i čvrsta, koliko postojanje Svemogućeg može da je učini.

Ko je protiv nas? Sotona je protiv nas. Nije uopšte važno ako je to on. Sotona je okušao svoju moć sa Hristom i pokazalo se da je ništa. „Data mi je sva vlast na nebu i na zemlji“, kaže Hristos (Matej 28,18 – SSP). Dakle, ako je sva vlast na Nebu i na Zemlji data Hristu, a data je, šta je ostalo za sotonu? Nema ničega. U sukobu sa Hristom, sotona nema silu; tako, ako imamo Hrista za sebe, ništa ne može biti protiv nas.

Neki od nas su pričali o sotoninoj sili u prošlosti; ali on nema nikakvu silu, ništa nije ostalo za njega. Tehnički govoreći, sotona je protiv nas. Ko je on? „Vladar vazdušnih sila“ (Efescima 2,2 – Čarnić). On donosi kugu (pomor); on donosi bolest; on stavlja prepreke na naš put i usmerava ih protiv nas. Međutim, to što on usmerava protiv nas, da bi nas upropastio, Bog uzima i okreće u našu korist. To je sve dobro. Mi često pevamo:

Za mene sve je uvek dobro,
Bilo da dobro ili zlo primam,
Kad imam Tebe ja u svemu,
Ja sve onda u Tebi imam.

Međutim, mi veoma često pevamo o onome u šta uopšte ne verujemo. Ne bih želeo da neko manje peva ovako nešto, ali bih želeo da više verujete u to. Često je slučaj da, kada bismo odvojili reči od muzike i stavili ih kao običan tekst, u celoj zajednici ne bi bilo nikoga ko bi verovao u njih ili se usudio da ih izgovori. Verujmo u njih, ne zato što su u pesmi, već zato što su biblijska istina.

Mi smo poput ljudi koje prikazuje prorok Jezekilj: „A o tebi, sine čovečji, sinovi naroda tvog kazuju o tebi uza zidove i na vratima kućnim, i govore jedan drugom, svaki bratu svom, i vele: Hodite i čujte kakva reč dođe od Gospoda“. To je to, kažu: Pođimo na skup i čujmo propoved. „I dolaze k tebi kao kad se narod skuplja, i narod moj seda pred tobom, i sluša reči tvoje, ali ih ne izvršuje; u ustima su im ljupke, a srce njihovo ide za svojim lakomstvom. I gle, ti si im kao ljupka pesma, kao čovek lepog glasa i koji dobro svira; slušaju reči tvoje, ali ih ne izvršuju“ (Jezekilj 33,30-32 – Daničić).

Kažem da je mnogim ljudima većina ovih istina samo pesma. Oni ih čuju, zainteresovani su za njih i onda ih prenose, ali ne veruju u njih, niti ih čine. Međutim, Gospod nam ih daje, i da verujemo, i da ih činimo, i one će biti naša snaga. Dakle, sve ide na dobro onima koji vole Boga. Mi ne možemo uvek da vidimo kako ili da kažemo kako, ali Bog je to rekao i mi znamo da je to tako. Ima mnogo stvari za koje ne možemo da kažemo zašto u njih verujemo i samim našim čulima one ne izgledaju da su takve, ali sama činjenica da je Bog obećao da, ako verujemo u njih, one će biti takve, čini ih takvima, kada ih se držimo i verujemo im. Nikada ne možemo ovo da znamo, dok zaista ne verujemo, ali kada zaista budemo verovali, onda ćemo znati. Dakle, ako je Bog sa nama, ko može biti protiv nas?

Razmišljajte o onom usamljenom Božjem proroku, Jelisiju. On je otišao u Samariju; oko njega su bile planine. Mnoštvo naoružanih ljudi došlo je da ga uhvati. On je bio sam sa svojim slugom, a taj sluga je bio uplašen. On u tom trenutku nije pomislio, niti je rekao, da izraelski car treba da pošalje odred konjice, niti pešadiju, da bi ga branili. Mladić je došao k njemu i rekao: „Jaoh gospodaru, šta ćemo sad?“ Jelisije se pomolio: „Gospode, otvori mu oči da vidi“ (2. Carevima 6,15.17 – Daničić). I Gospod je otvorio oči mladića i on je video, gle, okolne planine su bile pune konja i vatrenih kočija.

Čitava planina i ravnica su bile ispunjene kočijama i konjima, a samo jedno od njih bilo je jače nego cela neprijateljska vojska. I u našem slučaju, kao i u slučaju Jelisija, tačno je da je „više onih koji su za nas, nego onih koji su protiv nas“ (2. Carevima 6,16 – KJV), a jedino što treba da učinimo je da otvorimo oči, kako bismo videli da je to tako. Šta otvara naše oči? Reč; to je svetiljka našim nogama i svetlost našoj stazi (Psalam 119,105) i ako verujemo u nju, znaćemo da je više onih koji su za nas, nego onih koji su protiv nas.

Onaj koji je s nama jeste živi Bog Izraela, koji ima silu da pretvori tamu u svetlost i slabost u snagu; i svako zlo koje dolazi protiv nas, On pretvara u blagoslov, da bi nam pomogao na našem putu.

„Bog, koji nije poštedeo svog sopstvenog Sina, nego ga je predao za sve nas, kako nam neće s njim i sve drugo (slobodno – KJV) darovati?“ (Rimljanima 8,32 – Čarnić). Zašto će nam sa Hristom darovati i sve drugo? Zato što je sve u Njemu. Obratite pažnju na Efescima 1,23: „Koja (crkva) je njegovo Telo, punina Onoga koji ispunjava sve u svemu“ (SSP).

Onaj koji se obukao u Hrista je i „ojačan svakom silom“ (Kološanima 1,11 – KJV). Zašto? Zato što je Bog postavio Hrista daleko „iznad svakog poglavarstva i vlasti, sile i gospodstva i iznad svakog imena koje se može dati, ne samo na ovom svetu nego i u budućem. I sve je potčinio (stavio – KJV) pod njegove noge i postavio ga nad svim da bude Glava Crkvi, koja je njegovo Telo, punina Onoga koji ispunjava sve u svemu“ (Efescima 1,21-23 – SSP). Stoga je sve u Hristu. U Njemu su sakrivena sva blaga mudrosti i znanja. On ima svu moć koja Mu je data na Nebu i na Zemlji. Zar ne vidite da je u tom slučaju neminovan zaključak da, kada je Bog dao Hrista za nas i slobodno Ga predao za sve nas, u Njemu nam daje sve.

„Blagosloven Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista, koji nas je na nebesima blagoslovio svakim duhovnim blagoslovom u Hristu“ (Efescima 1,3 – SSP).

„Neka se u Vama umnoži blagodat i mir, kroz poznavanje Boga i Isusa, našeg Gospoda, pošto nam je Njegova božanska sila darovala sve što služi za život i pobožnost, kroz poznavanje Onoga koji nas je pozvao u slavu i dobrotu; čime su nam darovana skupocena i najveća obećanja, da pomoću njih budete učesnici u Božjoj prirodi, izbegavši pokvarenost koja se, kroz požudu, nalazi u svetu“ (2. Petrova 1,2-4 – KJV).

Hristos ima svu silu, i On nam je dao sve što služi za život i pobožnost. Zapazite da se koristi prošlo vreme. Ovo je (već) učinjeno za nas. Zašto onda to nemamo? Iz samo jednog razloga – zato što to ne uzimamo. Mi smo se toliko dugo žalili i govorili da želimo te stvari; pa, možemo da ih imamo, one su nam date i nema razloga zašto ih ne bismo prisvojili.

Pretpostavimo da dođem k vama i kažem da sam veoma gladan i da bih želeo nešto da pojedem. U redu, kažete, samo sedi za sto i nešto ćemo ti doneti. Uskoro stavite na sto ono najbolje što imate i kažete mi da je to to, a sada – jedi. Ali ja kažem: „O, toliko sam gladan i zaista mnogo želim hranu“. U redu, uzmi i jedi. „Ali, ja sam toliko gladan i zaista želim nešto da jedem. Nisam ništa jeo danima“. Pa, uzmi onda. „Da, ali zaista očajnički želim hranu.“ Rekli biste da sam poludeo kad bih se ponašao na taj način i kada ne bih jeo hranu koja je tako slobodno stavljena pred mene.

Neko mi je prethodne večeri rekao: „Ako je to način na koji Gospod radi sa tim blagoslovima koji služe za život i pobožnost, mi smo svakako ludi što ih ne prihvatamo, ali ja ne mislim da je ta ilustracija pogodna, zato što mi ne možemo da vidimo to što Gospod ima da ponudi, a možemo da vidimo hranu“. Ni ja ne mislim da je to pogodna ilustracija, zato što ni upola ne odgovara tome.

Zar niste često pomislili da ste videli nešto što niste videli? Zar vas oči često ne varaju? Ponekad pomislite da ste videli nešto što niste videli, a onda opet vidite nešto što, kada priđete da pogledate izbliza, nije onakvo kako se zaista činilo da jeste. Međutim, Božja reč nikada ne vara. Zato sam sigurniji u stvari obećane u Božjoj reči nego ako bih mogao da ih vidim. „Zato je od vere, da bude po blagodati, da obećanje bude sigurno svemu potomstvu, ne samo onome koje je od zakona, nego koje je od vere Avraama, koji je otac svima nama“ (Rimljanima 4,16 – Sinod SPC).

„Jer su stvari vidljive prolazne (privremene – Čarnić) a nevidljive su večne“ (2. Korinćanima 4,18 – Bakotić). Moramo da preispitamo malo svoje rasuđivanje u vezi sa ovim pitanjem. Mi smatramo da je sve što možemo da vidimo dobro i sigurno. Stoga, dobijemo kuću, ili parče zemlje, ili neku drugu imovinu i mislimo da imamo nešto, zato što je u našem posedu nešto što možemo da vidimo. Međutim, prava istina je u tome da su jedine stvari od kojih možemo da zavisimo, one stvari koje ne možemo da vidimo. Možemo da vidimo Zemlju i možemo da vidimo Nebo, ali oni će proći. „Ali reč Gospodnja traje zauvek. A ovo je reč koja se Jevanđeljem vama propoveda“ (1. Petrova 1,25 – KJV).

Možemo reći sa psalmistom: „Bog je naše utočište i snaga, pomoćnik prisutan u nevolji. Zato se nećemo plašiti i ako bi se Zemlja pomerila, a planine urušile usred mora“ (Psalam 46,1.2 – KJV). Možemo li to reći? Braćo, dolazi to vreme. Zemlja će se teturati kao pijan čovek i biće pomerena kao koliba (Isaija 24,20), a planine će se prevaliti i preći u okean. Ovo će se dogoditi i u to vreme će biti nekih ljudi koji će se osećati potpuno staloženo i imati puno poverenja, ali neće biti sastavljeni od muškaraca i žena koji nikada nisu naučili da kažu da sve ide na dobro onima koji vole Boga, onima koji su pozvani po Njegovoj nameri. Čovek koji sada sumnja u Boga, sumnjaće u Njega i tada. „Koji živi na skrivenom mestu (u zaklonu – Daničić) Višnjeg, u senu Svemogućeg će prebivati.“ (Psalam 91,1 – KJV).

Onaj koji nije poštedeo svog sopstvenog Sina, već Ga je predao za sve nas, kako nam sa Njim neće slobodno darovati sve? To obećanje uključuje sve. „Zato neka se niko ne hvali ljudima, jer sve je vaše, bio to Pavle, ili Apolos, ili Kifa, ili svet, ili život, ili smrt, ili sadašnjost, ili budućnost (ili sadašnje ili buduće stvari – Bakotić) - sve je vaše, a vi Hristovi, a Hristos Božiji“ (1. Korinćanima 3,21-23 – SSP). Ovo nije budućnost. Sve ovo je vaše u sadašnjosti. Sve je naše i zato možemo da kažemo sa psalmistom: „Uže mi je zahvatilo prekrasna mesta, i deo mi je moj mio (da, imam lepo nasleđe – KJV)“ (Psalam 16,6 – Daničić).

Da, mi imamo sve; mi smo deca Cara, Svevišnjeg. Kakve veze ima ako nas ljudi ne prepoznaju? Bog nas prepoznaje i On nas zna, i zato, ako ljudi svaljuju na nas prekor i proganjaju nas, jedino što možemo da učinimo je da saosećamo sa njima i da se trudimo oko njih, jer oni ne znaju za bogatstvo nasleđa.

„Ko će optužiti izabrane Božije? Bog je onaj koji opravdava“ (Rimljanima 8,33 – Sinod SPC). Pa, postoji neko ko će sigurno to učiniti. Imamo njegovo ime, sotona. Ovo je svedočanstvo koje se odnosi na njega: „I čuh snažan glas na nebu kako govori: sad nasta spasenje i sila i carstvo Boga našega, i vlast njegovog Mesije (Hrista – SSP), jer je zbačen tužitelj naše braće koji ih optuživaše pred našim Bogom dan i noć“ (Otkrivenje 12,10 – Čarnić). Da, sotona je tužitelj braće. On je to činio dan i noć i još uvek to čini – stavljajući sve što može u tužbu protiv Božjih izabranika. Međutim, on je zbačen i sada je došlo spasenje, i sila, i Božje carstvo, i vlast Njegovog Hrista. Hristos ima svu vlast; kako je to dobro.

Ali neka jadna, obeshrabrena, klonula duša kaže: „Ja verujem u sve to, priznao sam svoje grehe i verujem da je Bog veran i pravedan da ih oprosti i da me očisti od svake nepravde, međutim, ovi gresi sve vreme nastavljaju da se pojavljuju preda mnom“. Da li ste sigurni da je sotona taj koji ih iznosi? To je važno, jer ako ste sigurni u to, i oni se zaista pojavljuju, trebalo bi da budete jedno od najsrećnijih živih stvorenja.

Zašto sotona iznosi sve ovo? Zato što je on tužitelj braće, i to lažni tužitelj; on je lažljivac i otac laži i stoga, ako sotona iznosi ove grehe i optužuje vas, onda znate da su oni oprošteni, zato što ih on nikada ne bi izneo, da nisu oprošteni. On ne bi mogao da govori istinu ni kada bi pokušao i da ti gresi nisu oprošteni, on ih nikada ne bi izneo na videlo, zato što bi se plašio da biste ih vi priznali i oni bi bili oprošteni.

I još jedna sumnja: „Ne znam; možda nije sotona. Mora da je Bog“. Ne, „Bog je onaj koji opravdava“. Bog opravdava, on ne može da osudi. Ko, osim Boga, ima bilo kakvo pravo da osuđuje? Niko. Bog je jedini sudija. Onda nema nijedne druge duše koja ima bilo kakvo pravo da osuđuje, osim Boga. On nam pokazuje naše grehe, mi ih priznajemo, predajemo sebe Njemu i On nas opravdava, a u Njemu nema promene niti senke menjanja (Jakov 1,17 – Bakotić); stoga, kada On opravdava, ko je u svemiru taj koji može da osuđuje? Ko će to učiniti? Sotona. Ali, šta mi imamo s njim? Kada bismo samo malo više verovali u Božju istinu, a manje u sotonine laži, bilo bi bolje za nas.

„Ko je taj koji će ih osuditi? Hristos je onaj koji umre, pa još i vaskrse, koji je i s desne strane Bogu, koji i posreduje za nas“ (Rimljanima 8,34 – kombinacija prevoda Čarnić-Sinod SPC). Ko će nas onda osuditi, pošto Bog opravdava, a Hristos je umro i ponovo ustao kao zalog tog opravdanja? Hristos je umro i ponovo ustao i čak je sada s desne strane Bogu, da bi posredovao za nas. Zar ne vidite da ne postoji izgovor za obeshrabrenje hrišćanina?

Postoji vreme kada Bog iznosi grehe pred nas, ali to je slučaj kada ih nismo priznali. To je jedini put kada to radi. Ali, Utešitelj je taj koji osvedočava o greh, tako da nas On teši na svakom mestu i u tom samom činu podsećanja na nepravde koje smo učinili. Dakle, kada mi Bog skreće pažnju na grehe koje nisam priznao, zahvaliću Mu se za utehu, a kada ih sotona ponovo iznese, opet ću hvaliti Boga, jer da nisu oprošteni, sotona ih nikada ne bi izneo, ali ako su priznati, oni su i oprošteni.

U Hristu su se susreli milost i istina. Braćo, zapamtite da, kada je zakon u grmljavini izgovoren sa Sinaja, on je bio u ruci posrednika, upravo našeg Gospoda Isusa Hrista. Onda ista ruka koja drži pravdu i koja osvedočava o greh, drži i oproštaj. Neka je hvala Bogu „koji nas uvek čini pobednicima u Hristu“ (2. Korinćanima 2,14 – SSP).

„Ko će nas odvojiti od Hristove ljubavi? Da li nevolja, ili teskoba, ili progonstvo, ili glad, ili golotinja, ili opasnost (strah – Karadžić), ili mač? Kao što je napisano: Zbog tebe nas ubijaju po ceo dan; smatraju nas ovcama za klanje. Ipak, u svemu ovome smo više nego pobednici kroz Njega koji nas je voleo“ (Rimljanima 8,35-37 – KJV). Ta ideja o „mnogo više“ koja je toliko istaknuta u 5. poglavlju, ponovo se nalazi u ovim stihovima.

Često čujemo izraz: „Kada bih samo mogao da uđem unutar vrata Neba, bio bih zadovoljan“. Toliko sam zahvalan što ne moramo samo da uđemo, kao da bismo želeli da se izvinimo zbog našeg prisustva nakon što se nađemo tamo. Zašto ne? Zato što je On obećao da će nam se „tako obilno pružiti (dopustiti – KJV) ulazak u večno carstvo Gospoda našega i Spasitelja Isusa Hrista“ (2. Petrova 1,11 – Čarnić).

„Mi imamo neprijatelje sa kojima se borimo“, kaže neko. Ne pričajte o njima, niti o svojim nevoljama i iskušenjima, već pričajte o Hristovoj sili. Njemu je data sva sila, tako da, kada se budemo borili, setićemo se da to nije ravnopravna borba, već vodimo borbu vere i data nam je sila, da bismo mogli da budemo više nego pobednici kroz Njega koji nas je voleo i dao sebe za nas. Gde je greh obilovao, mnogo više je obilovala blagodat. Ko su pobednici? To su oni koji su ostvarili pobedu. „Jer, naša borba nije protiv krvi i mesa (tela – Karadžić), već protiv poglavarstava, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta i protiv zlih duhovnih sila na nebesima (protiv duhovne pakosti na visinama – KJV)“ (Efescima 6,12 – SSP). Nisu telo i krv ono protiv čega se mi borimo, zato telo i krv nisu ni važni u odbrani. Kako onda dočekujemo protivnika? „Bori se u dobroj borbi vere, uhvati se za (ščepaj – KJV) večni život“ (1. Timotiju 6‚12 – Bakotić).

Ponovo se pojavljuje to životno pitanje. „Uhvati se za večni život.“ Jedina sila koja može da se odupre zlu je sila beskonačnog života, a Onaj koji ima Sina, ima i taj život. Mi treba da se borimo u dobroj borbi vere. Šta je vera? Poverenje u drugog. Ako vodim borbu svojim pesnicama, ja se borim. Ako vodim borbu vere, neko drugi se bori za mene, a ja dobijam korist. Mi smo više nego pobednici kroz Njega koji nas je voleo. Hvala Bogu koji nam daje pobedu kroz našeg Gospoda Isusa Hrista (1. Korinćanima 15,57 – SSP).

Kako to? Hristos se borio, zar ne? Da, On se sa sotonom borio prsa u prsa ovde na Zemlji. On je savladao sotonu i svu njegovu vojsku, i oborio je svaku silu i vlast, jer se On uzvisio iznad svakog „poglavarstva, i vlasti, i sile“ (Efescima 1,21 – Čarnić). Obratite pažnju, to su upravo one stvari sa kojima se i mi borimo. Koliko je bila predivna Hristova pobeda nad njima? „Uništivši poglavarstva i vlasti, javno ih je osramotio, pobedivši ih na njemu (krstu)“ (Kološanima 2,15 – KJV). Dakle, Hristos se susreo baš sa tim neprijateljima sa kojima i mi moramo da se borimo, i nadvladao ih je i uništio. On je ostvario pobedu nad njima. Šta je rezultat? Šta uvek mora da bude rezultat kada se vodila neka borba, a jedna strana je u potpunosti savladala drugu – mir. Sotona se ne bi predao, tako da je Spasitelj osvojio mir.

„On je naš mir“ (Kološanima 2,14 – Čarnić). „Mir vam ostavljam, svoj mir vam dajem. Ali, ne dajem ga onako kako svet daje. Neka se ne uznemirava (ne brine – KJV) vaše srce i neka se ne plaši“ (Jovan 14,27 – SSP). Pošto nam je dao svoj mir, a mir sledi posle pobede, znači da je pobeda već ostvarena. A ako imamo Hrista, ta pobeda je već naša. Mi se jednostavno držimo Hristovog večnog života, a to se čini držanjem za Njegovu reči, koja je duh i život. Ovako unosimo Hrista u svoja srca i tako imamo Hrista i pobedu koju je On osvojio za nas.

Veliki problem sa nama je u tome što se ponekad plašimo da će Hristos osvojiti pobedu. Zašto? Imamo neki omiljeni greh kojeg ne želimo da se odreknemo; mi smo spremni da mislimo da bi svi ostali (gresi) trebalo da odu, osim tog, i zato se plašimo da će Hristos osvojiti pobedu i da će i taj greh morati da bude odbačen. Samo razmislite o tome! Mi pozivamo Hrista da nam pomogne da porazimo svog neprijatelja, a kada dođe, On nas nalazi na strani tog neprijatelja. Međutim, ako se odreknemo svih tih stvari, Hristos će nam dati nešto što je neuporedivo bolje. Kada utvrdimo iz Božje reči da se sve što Bog ima da nam da nalazi u Hristu, da je On punina Onoga koji ispunjava sve u svemu (Efescima 1,23), shvatićemo da oskudne stvari ove Zemlje nisu vredne da bismo ih imali, u poređenju sa onim što će nam se dati.

U 1. Jovanovoj 4,2-4 pominju se zli duhovi sa kojima moramo da se borimo i Božjoj deci se daje ova sigurnost: „Vi ste, dečice, od Boga i nadvladali ste ih, jer je veći onaj koji je u vama nego onaj koji je u svetu“ (Čarnić). Tako i mi sa Jelisijem znamo da je više onih koji su za nas, nego onih koji su protiv nas. „Upravo je vera ta pobeda koja je nadvladala svet“ (1. Jovanova 5,4 – eng. prevod RV).

Da li verujemo da je Hristos osvojio sve i da, kada imamo Njega, imamo sve, i da nema sile tame koja može da nas povredi na bilo koji način?

Kada je ovo učinjeno, mi smo razapeti sa Njim. Naši sopstveni životi su predati Hristu, ali mi smo još uvek živi. Onda to mora da je neki drugi život koji živimo, a to je Hristov život. To je život kojim se hvalimo. Hristos je naš život, a On ima pobedu i zato je imamo i mi. „Obucite se u svu ratnu opremu Božju, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskog“ (Efescima 6,11 – kombinacija prevoda Šarić-Karadžić).

Šta to znači obući svu Božju ratnu opremu? Stajati potpun u Hristu (Kološanima 2,10) – to je ono što pod tim podrazumevamo.

On je istina, Gospod, naša pravednost. Obuven u mir, On je naš mir. Taj mir je sav prožet Njime. Onda uzmimo mač u svoju ruku, a to je Božja reč, a Hristos je večna reč.

„A vi ste potpuni u Njemu“ (Kološanima 2,10 – KJV). Obukavši svu Božiju ratnu opremu koja je Hristos, mi smo potpuni u Njemu. „Obucite se u Gospoda Isusa Hrista!“ (Rimljanima 13,14 – Karadžić). On je oružje, a oružje je On. Tako smo u ovim stvarima više nego pobednici kroz Njega koji nas je voleo i dao svoj život za nas. Ne postoji ništa što može da nam oduzme to oružje. „Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost (ni sadašnje ni buduće stvari – Bakotić), ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem“ (Rimljanima 8,38 – Čarnić).