Rimljanima 8,17-31

Sinoć smo završili proučavanje razmišljanjem o 16. stihu 8. poglavlja Rimljanima: „(Sam) ovaj Duh svedoči našemu duhu da smo deca Božija“ (Sinod SPC).

Večeras ćemo početi od 17. stiha. Neće biti moguće razmatrati svaki stih u poglavlju pojedinačno, jer je naše vreme suviše ograničeno, tako da ćemo neke od njih morati da pređemo uz samo malo proučavanja.

„Pa ako smo deca, onda smo i naslednici - naslednici Božiji i sunaslednici Hristovi, ako zaista s njim stradamo da bismo imali udela u njegovoj slavi (da se s njim i proslavimo – Čarnić). Smatram, naime, da naša sadašnja stradanja nisu ništa u poređenju sa slavom koja će se u nama otkriti“ (stihovi 17 i 18 – SSP). Postoji jedna misao o ovoj slavi koju želim da vam razjasnim. Izjavio sam sinoć da, ako smo Hristovi sunaslednici, moramo da imamo sve što ima i Hristos. Kada On uđe u svoje carstvo, primajući obećanje koje je Bog dao Avramu i njegovom semenu, i mi ćemo ući tamo sa Njim. Mi smo Hristovi sunaslednici; stoga, u čemu god da Hristos sada uživa, i mi to imamo, ako smo u Njemu. Kakvu god slavu On sada ima, ona je i za nas. Sva ljubav u kojoj uživa u prisustvu svog Oca – i mi u njoj uživamo takođe; jer, On kaže: „da svet spozna da si me ti poslao i da si i njih voleo kao što si voleo mene“ (Jovan 17,23 – SSP). Tako nam je Bog podario ovu predivnu ljubav, da bismo se nazvali Božjom decom.

Mislite o tome – Bog ima jednog jedinorodnog Sina, koji je odsjaj Njegove slave, odraz Njegove ličnosti (vidi Jevrejima 1,3); On je onaj voljeni (dragi – vidi Pesma nad pesmama i Isaija 5); ali, o, ta širina Njegove ljubavi – da je u stanju da nas uvede u nju, da nas usvoji u svoju porodicu i učini nas onima koji nose to isto zvanje koje nosi i Njegov jedinorodni Sin. Zato svet ne poznaje nas – zato što ne poznaje Njega. Kao što svet nije prepoznao Njega kao božanstvenog Božjeg Sina, naslednika Neba, tako neće prepoznati nas, kao Božju decu, naslednike Neba. „Ljubazni (Dragi moji – Čarnić), sad smo deca Božja, i još se ne pokaza šta ćemo biti. Znamo da ćemo, kad se pokaže, biti kao i on, jer ćemo ga videti kao što jeste (onakvog kakav jeste – SSP)“ (1. Jovanova 3,2 – D. Stefanović). Mi smo sada Božja deca, onoliko koliko ćemo uvek i biti. Slava posinjenja se ne pokazuje na nama, ali kada se Hristos bude pojavio, mi ćemo biti kao On, jer će On „preobraziti naše poniženo telo da bude jednako telu slave Njegove“ (Filibljanima 3,21 – Karadžić).

Tada će Božja deca zasjati kao Sunce u carstvu Njihovog Oca (videti Matej 13,43).

Braćo, otkad sam shvatio da Bog daje i blagodat i slavu, sa sve većim i većim ushićenjem razmišljam o slavi koja će se otkriti na nama. Jer razumem da Bog daje istom silom i jedno i drugo, i da taj presto kojem dolazimo i podnosimo svoje molbe, kao prestolu blagodati, jeste takođe i presto slave. Jeremija, moleći za svoj narod, kaže: „Nemoj nas prezirati, zbog svog imena, ne sramoti presto svoje slave; seti se svog saveza sa nama i nemoj ga prekršiti“ (Jeremija 14,21 – KJV). I tako, pošto je to istovremeno i presto blagodati, i presto slave, blagodat koja se daruje je jednaka meri slave koja postoji u tom prestolu. Ta slava će se uskoro otkriti na nama, tako da će ovo jadno, iskvareno telo zasjati kao Sunce. Ova sigurnost – da će se slava uskoro otkriti na nama, jeste naša sigurnost da mera te blagodati može da bude otkrivena u nama sada; i zato nam je Gospod sada otkrio upravo onoliko slave koja će doći, koliko možemo da razumemo. Ovde mi često propustimo da dobijemo korist od onoga što je Bog stavio pred nas, što se tiče ove slave koja će doći. Mi zaboravljamo da je to dato za našu sadašnju pomoć, da možemo da imamo i delimo svu snagu koja je u tome sada.

Kao što stradanja sadašnjeg vremena nisu vredna da se porede sa slavom koja će se otkriti, isto tako stradanja sadašnjeg vremena nisu vredna da se porede sa blagodaću koja nam je data u sadašnjem vremenu, da bismo izdržali ta stradanja. Blagodat je jednaka slavi.

„Jer sva stvorenja sa žudnjom očekuju otkrivenje slave sinova Božijih. A tvorevina Božija potčinjena je ništavnosti ne svojevoljno, nego za volju onoga koji je potčinio, na nadu - da će i sama tvorevina biti oslobođena ropstva propadljivosti - za slobodu slave dece Božije. Znamo, naime, da cela tvorevina Božija zajedno s nama uzdiše i muči se do sada. I ne samo ona, nego i mi sami, koji imamo prve plodove (darove – Sinod SPC; prvine – Bakotić) Duha, u sebi uzdišemo, iščekujući usinjenje, otkupljenje svoga tela“ (Rimljanima 8,19-23 – kombinacija prevoda Čarnić-SSP).

Mi smo primili prvinu Duha. To ne znači da mi sada treba da primimo samo malo Duha, već da dobijamo Duha kao prvinu ili avans – zalog našeg nasleđa. Pavle to pokazuje u Efescima 1,13.14: „U kojega ste i vi poverovali, pošto ste čuli istinitu reč, evanđelje svoga spasenja, i poverovali, zapečaćeni obećanim Svetim Duhom, koji je kapara (zalog – SSP) našeg nasledstva - za izbavljenje njegove tekovine (stečene imovine – KJV), na hvalu njegove slave“ (kombinacija eng. prevod-Čarnić). Dakle, imati Božjeg Duha i biti Božje dete, jeste ulazak u bogatstvo našeg nasleđa sada. Mi počinjemo sada da delimo bogatstvo tog nasleđa i ako nastavimo da budemo Božja deca, mi ostajemo u svom nasleđu sve vreme kroz večnost, a jedina razlika je u tome što, kada dođe Božji Sin, dobićemo nasleđe u potpunosti, i svu slavu tog nasleđa.

Gledajući ta obećanja na ovaj način, možemo da vidimo da Nebo počinje upravo ovde, na Zemlji. Ukoliko se verom zaista držimo toga, možemo nositi Božjeg Duha u sebi i poznavaćemo mir i radost Neba.

„Jer smo nadom spaseni; A nada koja se vidi nije nada, jer ko se nada onom što već vidi? Ali, ako se nadamo onom što ne vidimo, onda to strpljivo iščekujemo. Tako nam i Duh pomaže u našoj slabosti; jer mi ne znamo za šta treba da se molimo - kako priliči (kao što valja), ali sam Duh posreduje za nas uzdisajima koji se ne mogu iskazati“ (Rimljanima 8,24-26 – kombinacija prevoda KJV-SSP-Čarnić).

Braćo, postoji ogromno ohrabrenje u ovim stihovima. Ponekad sam toliko mnogo razmišljao, kada sam bio na našim skupovima i kada sam čuo da ljudi jedan za drugim ustaju i svedoče, i završe rečima, „molite se za mene“, da se sâm Hristos molio za nas i da sâm Sveti Duh posreduje za nas uzdisajima koji se ne mogu iskazati. Braćo, dok možemo da tražimo od drugih da se mole za nas, zar ne možemo da se utvrdimo verom i prihvatimo molitve koje nam se stalno nude gore na Nebu? Čak i ako se braća ne mole za nas, mi imamo radost i utehu, znajući da se Hristos i Duh mole za nas.

Što se mene tiče, mogu to da razumem i da iz toga izvučem ohrabrenje na ovaj način: odlazim Bogu, polažem svoju dušu pred Njim i šta tražim da mi dâ? Ponekad nestaju reči i ne mogu da mislim ni o čemu, tu je samo neobjašnjiva žudnja za nečim više od onoga što imam; ali Sveti Duh zna šta mi je potrebno i poznaje Božji um. Zna upravo ono što Bog ima da mi da i tako posreduje za mene, a Bog daje mnogo obilnije od svega što mogu da tražim ili pomislim. Božji Duh uzima te misli koje mi ne možemo da pretočimo u reči i o kojima jedva možemo i da razmišljamo, pretvara ih u reči i molbe pred Božjim prestolom, a Onaj koji istražuje srca ljudi, zna šta je misao Duha.

Ubeđen sam da velika većina nas pravi veliku grešku u vezi sa ovim pitanjem istraživanja srca. Čujemo braću kako kažu da će oni „istražiti svoja srca i skloniti sve loše što mogu da nađu u njima“. Jeremija kaže: „Srce je prevarno iznad svega i beznadežno pokvareno; ko ga može znati? Ja Gospod ispitujem srca i iskušavam bubrege, da bih dao svakome prema putevima njegovim i po plodu dela njegovih“ (Jeremija 17,9.10 – kombinacija prevoda KJV-Daničić). Mi smo ovde, na Zemlji, i u grešnom stanju. Priznajemo da nismo u onom duhovnom stanju u kome bi trebalo da budemo i zato ćemo istraživati svoja srca i skloniti svu zlobu koju možemo da nađemo u njima. Mi to ne možemo da učinimo, jer će nas srce svaki put prevariti. Ipak, Bog može da istraži srce i On to čini, a ako prihvatimo rezultat Njegove istrage, naša radost će biti velika. Jer je Utešitelj taj koji donosi našim srcima ove grehe (slobodnije: „napominje ove grehe našim srcima“ ili „osvedočava naša srca u ove grehe“ – prim. izdavača) koje je Gospod otkrio; i ovaj čin iznošenja greha pred naše oči je deo Božje utehe. Da, samim tim delom, kada nas upoznaje sa našim gresima, Bog nam daje utehu.

Neki ljudi kažu da ih Bog upoznaje sa njihovim gresima kako bi mogli da ih nose. Kada je Bog meni otkrio moje grehe, ja nisam mogao da ih nosim. Pomislio sam da je sâm život istisnut iz mene i znao sam da ne mogu da nosim te grehe. I tu je nastupila uteha – nisam mogao da ih nosim, tako da sam bio spreman da dopustim Spasitelju da ih nosi za mene. Dakle, Gospod istražuje srca ljudi i jedino što moramo da uradimo je da prihvatimo oproštaj koji On ima za nas, onda kada otkrije naše grehe i iznese ih pred naše oči.

Sada dolazimo do najblagoslovenijeg i najslavnijeg dela ovog najslavnijeg poglavlja. Jedna reč predstavlja ključni pojam 8. poglavlja Rimljanima poslanice: „Slava“.

„A znamo da sve ide na dobro onima koji vole Boga, onima koji su pozvani po Njegovoj nameri. Jer koje je unapred znao, njih je i predodredio da budu jednaki obličju Njegovog Sina, da bi On bio prvenac među mnogo braće. Osim toga, koje je predodredio, te je i pozvao; a koje je pozvao, te je i opravdao; a koje je opravdao, te je i proslavio“ (Rimljanima 8,28-30 – KJV).

Stih 28 se veoma često pogrešno citira i mnogo češće pogrešno primenjuje, jednostavno promenom vremena. Ljudi ga čitaju: „Znamo da će sve ići na dobro onima koji vole Boga“. Međutim, to nije ono što Pavle kaže. On kaže da sve ide na dobro – u sadašnjem vremenu – onima koji vole Boga. Ali, neko će reći: Ne znam da je to tako. Pa, samo se držite ovog Pisma, i verujte mu, i tada ćete znati. Jedini način na koji to možemo da znamo je verovanjem u Božju reč. Tada ćemo shvatiti da sve ide na dobro onima koji vole Boga. Ovo je radost hrišćanina – da ne može ništa loše da mu se desi.

Neki kažu da postoji posebna grupa ljudi sa kojom je to slučaj. Da, to je tačno, postoji posebna grupa, a ta posebna grupa se sastoji od onih koji vole Boga. Mi znamo da li volimo Boga ili ne, stoga znamo da li možemo da prisvojimo ovo obećanje ili ne. Zar ne postoji dovoljno razloga da volimo Boga? Neki kažu: Želim da volim Boga više. Znam da Ga ne volim dovoljno. Kako je ovo besmisleno – kao da je Božja ljubav dužnost koju mi možemo da izvršimo. Ljubav ne može da se iznudi; sam čin prisiljavanja neke osobe da voli drugu, pokazao bi da tu uopšte nije bilo ljubavi. Kako volimo bilo šta prema čemu imamo naklonost? Jednostavno zato što je to privlačno u našim očima i što više znamo o onome što volimo, sve više ga volimo. Dakle, što više znamo o Bogu (što ga više poznajemo kroz lični odnos – prim. izdavača), više ćemo Ga voleti. Kada dođemo do Njegove reči, iz koje moramo da dobijemo znanje o Njemu, vidimo širinu Božje milosti i ne možemo, a da Ga ne volimo. Zašto ne možemo da Ga ne volimo? Zato što je On prvi zavoleo nas. Onda, da bismo voleli Boga više, proučavajmo više Njegovu ljubav onako kako je otkrivena u Njegovoj reči.

A šta je sa ovom grupom: „Onima koji su pozvani po Njegovoj nameri“? Ovde imamo pitanje „poziva“ i to čini da se neki ljudi ponekad obeshrabre. Neki brat će reći: „Možda ja nisam pozvan, uopšte nisam siguran da sam pozvan i zato mi ne ide na dobro“. To pitanje „poziva“ može da se reši veoma lako. Koga je Bog pozvao? „I Duh i Nevesta kažu: ‘Dođi!’ I ko god ovo čuje, neka kaže: ‘Dođi!’ I ko je žedan, neka dođe; ko hoće, neka besplatno zagrabi (slobodno uzme – KJV) vode života“ (Otkrivenje 22,17 – SSP).

Poziv je upućen svakom čoveku, ženi i detetu na Zemlji. Oni koji ga čuju treba da ga prihvate† i prenesu dalje. Božja dobrota je dovoljno velika da primi svakog pojedinca, „Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život“ (Jovan 3,16 – Čarnić). Ova dva teksta su dovoljna da rasture na sve strane svo teološko smeće koje je napisano da dokaže kako je Bog odabrao nekolicinu koju je pozvao, a druge ne. Neka se nijedna duša ne drži po strani zato što misli da nije pozvana. Poziv je tu za sve. Ne dolaze svi; Ne prihvataju svi Petrov savet da se potrude da učvrste svoj poziv i izbor, ali to nije krivica Božjeg proviđenja.

Mi smo „pozvani“ i „izabrani“. Ponekad se neverovatno uplašimo te reči „izabrani“. Ima li potrebe da se plašimo tog pojma? Ne. Jer svaki pojedinac može da bude kandidat, a svaki kandidat može da bude izabran. Evo nečega što svi mogu da imaju, a činjenica da je neko izabran ne sprečava sve ostale da budu izabrani. U 2. Timotiju 1,9 čitamo: „Koji nas je spasao i svetim pozivom pozvao - ne zbog naših dela, nego zbog svoje namere i blagodati, koja nam je data u Hristu Isusu pre postanka sveta“ (kombinacija prevoda SSP-KJV). Obratite pažnju: Njegova sopstvena namera je namera o blagodati, a besplatan poklon blagodaću dolazi svima za opravdanje života. A sada zapazite šta je izbor:

„Neka je blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas je blagoslovio svakim duhovnim blagoslovom na nebesima u Hristu; jer nas je u njemu izabrao pre stvaranja sveta - da budemo sveti i bez krivice pred njim u ljubavi. Predodredivši nas sebi na usinovljenje kroz Isusa Hrista, blagonaklonošću svoje volje; da hvalimo slavu njegove blagodati, kojom nas je učinio prihvaćenima u Njegovom voljenom Sinu“ (Efescima 1,3-6 – kombinacija prevoda Čarnić-SSP- KJV-Sinod SPC).

„On nas je blagoslovio svakim duhovnim blagoslovom!“ U čemu? U Hristu; stoga, onog trenutka kada se odreknete sebe i, umesto toga, prihvatite Hrista, imate sve što Hristos ima da pruži. Zašto se svi ovi blagoslovi nalaze u Hristu? Zato što je On u stanju da vas blagoslovi, „da se svaki od vas obrati od svojih pakosti“ (Dela 3,26 – Karadžić). Dakle, pošto su nam, posredstvom samog Boga, dati svi blagoslovi koji mogu biti dati, da bi nas oslobodili od greha i odvratili od naših pakosti, možemo da imamo radost i mir u Njemu. Petar kaže: „Prema tome, Njegova božanska sila nam je darovala sve što služi za život i pobožnost, kroz poznavanje Onoga koji nas je pozvao u slavu i dobrotu“ (2. Petrova 1,3 – KJV). Sve što je potrebno za život i pobožnost, darovano nam je. U kome? U Hristu. Stoga, ona duša koja stoji u Hristu, može da stoji, i zaista stoji, onoliko čvrsto i sigurno, kao Večna stena (Isaija 26,4).

A to sve je dato „Da hvalimo slavu Njegove blagodati, kojom nas je učinio prihvaćenima.“ U kome? „U Voljenom.“ Ne u nama, već u Voljenom; i svako je pozvan u zajedništvo sa Hristom, ako prihvati. Braćo, da li je nerazumno što Bog ne prihvata one koji ne žele Njega da prihvate? Ne. Da li je onda nerazumno i nepravedno što nas Bog prihvata kada mi prihvatimo Njegov poziv? Naravno da ne. Dakle, mi smo izabrani u Njemu, prema blagonaklonosti Njegove volje, da hvalimo slavu Njegove blagodati, kojom nas je učinio prihvaćenima u Voljenom... „pokazavši nam tajnu svoje volje, po svojoj blagonaklonosti, koju je unapred pokazao u Njemu; da u odredbi o ispunjenju vremena u Hristu sjedini sve, da ono što je na Nebu i na Zemlji bude jednako u Njemu; u kojem smo dobili i nasledstvo“ (Efescima 1,9-11 – KJV). Zapazite to, kada smo u Hristu, mi smo dobili nasledstvo – imamo prvinu (prve plodove) toga; to počinjemo da delimo sada.

„Jer koje je unapred znao, njih je i predodredio.“ „Unapred određeni odlukom onoga koji sve čini shodno savetovanju (po savetu – Karadžić) svoje volje“ (Efescima 1,11 – Čarnić). Reći ću samo nekoliko reči u vezi sa izrazom „predznanje“. Ponekad se zauzima stav da Bog nije znao kakav će čovek biti kada ga je stvorio, a ako nije znao, onda nije trebalo uopšte da ga stvara ili je trebalo da ga spreči da ide putem kojim je išao. Bog zna, unapred zna, i od početka zna kraj. „Bogu su poznata od postanja sveta sva dela Njegova“ (Dela 15,18 – Karadžić). Bog nije ni za dlaku promenio svoj plan, koji je znao pre početka sveta. I nema sile u celom svemiru koja bi mogla da Ga natera da to promeni.

„Da li je Bog znao da će Adam zgrešiti i da li On zna da li ćemo mi biti spaseni ili ne?“ Da, On zna sve o tome ko će biti spasen, a ko izgubljen. „Kako onda možemo da budemo slobodni?“ Ne znam i to uopšte nije važno. Znam iz Njegove reči da sam savršeno slobodan da imam spasenje i da ga imam onda kada ja to želim. U isto vreme, znam da Bog zna da li ću ga prihvatiti ili ne. Ne mogu da razumem kako su ove dve stvari moguće, ali Bog zna, a On nije nepošten, tako da je tačno i jedno i drugo. Nema nijednog anđela na Nebu koji zna kako je to moguće, ali oni znaju da je to tako.

Obratite pažnju na besmislenost tvrdnje da Bog može da zna, ako želi, ali On ne želi da zna neke stvari i zato ne upotrebljava svoju silu da bi saznao. Neki kažu da, kada bi znao, bio bi odgovoran za to što smo spaseni ili izgubljeni, tako da ne upotrebljava svoju silu da bi saznao i samim tim oslobađa sebe odgovornosti. To iznosi zastrašujuću optužbu protiv Boga. To zaista na Boga baca svu odgovornost za čovekovu propast i optužuje Ga za pokušaj izbegavanja odgovornosti. Ukoliko On odabere da ne zna određene stvari, kako je moguće da zna šta želi, a šta ne želi da zna?

Sama tvrdnja da ne želi da zna određene stvari dokazuje da On mora da ih zna, da bi znao da ne želi da ih zna, a to je potpuna besmislica. To da On ne želi da zna ono što zna je očigledna besmislica. Ideja poput te neminovno mora da bude zasnovana na pretpostavci da Bog kroz proučavanje saznaje (spoznaje) ono što zaista zna. Ali Bog ne mora da računa, i procenjuje, i zamišlja, da bi došao do zaključaka. On je Bog, znanje je u Njemu, i počinje i završava se u Njemu.

Bog je Uzvišeni i Sveti „koji živi u večnosti“ (Isaija 57,15 – Daničić). On stanuje u večnosti. Šta je večnost? To je nešto što nema ni početak ni kraj. Može se predstaviti krugom, u čijoj svakoj tački Bog prebiva u isto vreme. On je samopostojeći. To znači da su svi milioni vekova koji su prošli i milioni koji treba da dođu u budućnosti, „upravo sada“ u odnosu na Boga. Prošlost, sadašnjost i budućnost su sadašnjost u odnosu na Boga. On živi u večnom sada. Mi ne možemo da razumemo kako je to moguće, ali to i nije važno; On kaže da je to tako i mi Mu verujemo.

To što je On večni Bog daje snagu činjenici da je On naše utočište. To je večni Bog koji je imao kontrolu nad našim putevima u prošlosti i mi imamo poverenja u Njegovo vođstvo. Da On nije znao prošlost i budućnost, kako bih ja znao da li me je On vodio ispravno ili ne? Jov kaže: „On zna put kojim idem“ (Jov 23,10 – KJV).

On nas vodi putem kojim bi trebalo da idemo, i onda je preleteo pogledom preko vekova i video ko će imati nasledstvo, i (sada) priprema to nasledstvo za njega. Da pojednostavimo, šta biste pomislili o čoveku koji je skupio mnogo kamenja na gomilu i počeo da gradi kuću. Vi ga pitate kakvu vrstu kuće će graditi. „Pa“, kaže on, „ne znam. Spojiću ovo kamenje i grede i onda ću videti kakva će vrsta kuće proizaći iz toga.“ Takav razgovor bi bio budalaština. Pre nego što čovek počne da gradi kuću, on zna kakva će ona biti; on tačno zna kako će kuća izgledati kada bude gotova. Kada je Bog postavio svoje planove u prošlim vekovima, zar ne mislite da je znao kakvu će Zemlju dobiti? On je znao kakva će to Zemlja biti i imao je cilj stvarajući je. On ju je stvorio da bude naseljena (Isaija 45,18).

Ne samo da je znao kakvo mesto će to biti, već je znao i kakva vrsta ljudi će tamo prebivati. On je znao svakog čoveka koji će stanovati tamo i svakom je dao ime. Ti ljudi za koje je Bog video da će naslediti Zemlju, kada je postavio svoje planove za nju u prošlim vekovima, trebalo je da budu dobri i sveti ljudi, a ta ista Zemlja, kada se ovaj mali eksperiment sa grehom uspešno završi, biće naseljena upravo istim onim osobama za koje je Bog video da će je naslediti i imaće ona imena koja im je On dao u davnoj prošlosti.

U Otkrivenju 2,17 čitamo: „daću mu i beo kamen i na kamenu napisano novo ime, koje ne zna niko sem onoga koji ga prima“ (Čarnić). Ne treba da se pretpostavi da tamo, u Božjem carstvu, nećemo jedno drugom znati imena, da bismo mogli da ih izgovorimo. U Bibliji svako ime nešto znači. Jakov je bio „onaj koji istiskuje“; Izrael, „Božji princ“; Avram, „otac mnogih naroda“; Sarai, „svadljiva žena“; a Sara, „princeza“. Ime je označavalo karakter pojedinca. Dok svi otkupljeni treba da imaju savršen Božji karakter, ipak je taj karakter toliko savršen i sveobuhvatan, da za svakoga ima prostora da ima neki poseban karakter. Zašto niko neće biti u stanju da razume ime bilo koga drugog? Zato što neće postojati dve osobe koje su imale isto iskustvo u razvijanju karaktera. Ne postoje dve osobe koje su vođene na isti način i koje su imale isto iskustvo ili iskušenja. „Srce zna ono što ga se tiče i stranac se ne meša u to“ (Priče 14,10 – KJV).

U 2. Mojsijevoj 33,17 Gospod je rekao Mojsiju: „našao [si] milost (blagodat – KJV) preda mnom i znam te po imenu“ (Daničić). Mojsije je u to vreme bio neverovatno blizu Gospoda. On je hodao sa Bogom i čvrsto se držao „onoga koji se ne vidi, kao da ga je gledao“ (Jevrejima 11,27 – D. Stefanović). Dan za danom, Svemoćni je oblikovao njegov karakter i, da nije bilo tog jednog greha, on bi bio uznet, a da ne vidi smrt. On je bio krotak iznad svih ljudi i Bog ga je znao po tom imenu koje je zapisano u knjizi.

Čovek je pao, ali svaki čovek koji je živeo neposredno nakon pada mogao je, ako je želeo, da prihvati ponuđeno spasenje i mogao je da bude jedna od onih osoba koje će naseliti Zemlju – jedna od onih osoba koje je Bog video kada je postavio planove za Zemlju i njene stanovnike. Da je to bilo tako [sa svakim čovekom], Zemlja bi odavno bila ispunjena, a delo završeno. Da li bi to bilo nepravedno prema nama, jer u tom slučaju mi ne bismo bili rođeni i stoga bismo bili izostavljeni? Ne, to ne bi bilo ništa više nepravedno, nego što će biti nepravedno završiti delo za nekoliko godina od sada i izostaviti moguće narode (ljude) koji se još nisu rodili.

Znači, Bog nas je unapred znao u Hristu i u Njemu smo, u početku, bili predodređeni upravo za takvo mesto na Zemlji u njenom čistom stanju, kakvo Bog želi da i mi imamo. Toliko sam zahvalan što možemo da imamo Hrista, ukoliko želimo, i ako Mu budemo verovali i uzdali se u Njega, znamo da smo predodređeni za mesto u Njegovom carstvu. Bog nas je „unapred odredio po nameri Onoga, koji sve čini po savetu svoje sopstvene volje“ (Efescima 1,11 – KJV). Zar ne možete da vidite da sve ide na dobro onima koji vole Boga?

Kako znam da sam Božje dete? On me je voleo i kupio, a ja sam sebe dao Njemu i stoga sam Njegov. Sada sam u Hristu i nije bitno šta mi se dešava. Nema loše stvari koja može da dođe na mene, jer sve što dolazi, Bog će učiniti da to bude za moje dobro, i ne samo da će to učiniti, već On to i čini. On to čini da bi mogao da razvije moj karakter i osposobi me za ono što priprema za mene.

Sotona smišlja neku pakosnu spletku protiv mene – utiče na nekog čoveka ili vladu, da urade nešto protiv mene, što je sračunato da me uništi. To je u redu, jer Bog uzima ove pakosne spletke i iz njih izvlači dobro za mene. Sotona pravi te pakosne spletke da ostvari moju propast, ali Bog ih uzima i posredstvom njih me nosi do željenog utočišta. Zato hrišćanin nema prava da se žali.

Nema nikoga ko bi pomislio da se žali, ako je uživao. Ali hrišćanin sve vreme uživa, jer njemu sve ide na dobro. Ove loše stvari, koje se smišljaju protiv nas, zapravo su korisne? Da, jer iako su, kada se pokrenu, loše, i osmišljene su da nas unište, ipak, pre nego što nas se dočepaju, Bog ih pretvara u dobro. Kada posmatramo stvari na taj način, možemo da slavimo Boga, bez obzira šta se dešava.

Josifa su braća poslala u Egipat. Oni to nisu učinili ni sa kakvom drugom namerom, osim da ga unište. Najpre su pokušali da ga ubiju, a onda, kada su ga prodali u roblje, pomislili su da tamo neće dugo poživeti kao rob i da će ga se tako rešiti. A ipak, psalmista nam kaže: „Bog je poslao čoveka u Egipat“ (Psalam 105,17 – parafraza stiha). Ta njegova braća su ispoljavala zlobu koja je postojala u njihovim srcima, a u isto vreme ga je Bog poslao tamo po svojoj volji. Mi ne možemo da razumemo kako je ovo moguće, ali znamo da je to bilo tako.

Kajafa, taj zli prvosveštenik, pitao je zar nije bolje da jedan čovek umre, nego da ceo narod propadne. Postojao je osećaj za snalažljivo političko spletkarenje. Pa ipak, u isto vreme, baš tim rečima, Bog je izgovarao proročanstvo. Ne postoji zla osoba, čak ni sam đavo, a da Bog i njega i njegovu zlobu ne prihvata onako kako jeste i učini da se to završi po Njegovoj sopstvenoj večnoj nameri. Postoji ogromna uteha u pomisli da je takav taj Bog kome služimo.

Dakle, one koje je predodredio, njih je i pozvao; a one koje je pozvao, njih je i opravdao; a koje je opravdao, njih je i proslavio. Hristos kaže: „Dao sam im slavu koju si ti dao meni da budu jedno kao što smo mi jedno“ (Jovan 17,22 – SSP). Da, Gospod daje blagodat i slavu i mi imamo tu slavu sada, samo što je u obliku blagodati. „On će spasenjem ukrasiti krotke“ (Psalam 149,4 – KJV). On nam je dao izobilje svoje slave i blagodati. Uskoro će nam pokazati najveće izobilje svoje blagodati sa slavom koja treba da se otkrije.

„Šta ćemo, dakle, na to reći? Ako je Bog za nas (s nama – Karadžić), ko će protiv nas?“ (Rimljanima 8,31 – SSP).