Rimljanima 8,1-16

Ne smemo da zaboravimo da jedini cilj, koji bi trebalo da imamo u ovom proučavanju Svetog pisma, jeste da budemo privučeni bliže Bogu i da možemo da naučimo da Reč Božja znači upravo ono što ona i govori, a to što govori jeste Božji glas, koji se obraća svakom od nas pojedinačno. Prihvatite Reč i gradite na njoj.

Postoji jedna misao koja je spomenuta sinoć, a koju želim da utisnem u vaše umove. Naša zajednica sa Hristom i sa Njegovom pravednošću može i treba da bude tako bliska i potpuna kao što je bila naša zajednica sa grehom. Slika braka pokazuje da je to tako. Mi smo bili u zajednici sa grehom – venčani sa starim čovekom – sa grešnim telom. To je bila nezakonita veza, samim tim je grešno telo bilo telo smrti za nas, pošto mi nismo mogli drugačije da se odvojimo od tog tela, nego smrću. To telo i mi sami smo se poistovetili – bili smo venčani; stoga smo bili jedno, a grešno telo bilo je kontrolni (vladajući) činilac u toj zajednici; ono je dominiralo u svemu.

Sada Hristos dolazi k nama i, kada Mu se predamo, On nam skida okove koji su nas vezivali za grešno telo. Onda ulazimo u isti prisan odnos sa našim Gospodom Isusom Hristom, kakav smo ranije održavali sa grešnim telom. Postajemo sjedinjeni sa Hristom – venčani za Njega – i tada smo jedno. I kao i u tom drugom slučaju, gde je grešno telo bilo kontrolni faktor, tako je i u ovom, drugom braku, kontrolni činilac Hristos.

Zapazite kako se ta slika braka savršeno ostvaruje. Mi smo predstavljeni kao žena. Muž je glava porodice, tako da je Hristos naša glava, a mi se Njemu pokoravamo. Mi smo jedno sa Njim. Kako je to dragocena misao – da smo mi jedno telo sa Hristom! U ovome vidimo tajnu utelovljenja koja se ponovo pojavljuje. Ukoliko možemo da verujemo da je Hristos bio u telu, Bog utelovljen u Hristu, možemo da verujemo i da Hristos živi (prebiva) u nama i deluje kroz nas – kroz naše telo, isto kao i kada je na sebe uzeo telo i imao vlast nad njim. To je tajna koju ne možemo da razumemo, ali je priznajemo i to nam daje slobodu.

Večeras smo pevali „Moj greh je prikovan za Njegov krst“. On kaže da je naš stari čovek razapet sa Njim. To je tačno, ali stari čovek nije i podignut (vaskrsnut) sa Njim. Hristos je došao da služi, a ne da Mu služe; došao je da služi nama, a ne da bude sluga grehu (Galatima 2,17). Stoga, kada se mi i grešno telo zajedno razapinjemo sa Hristom, i zajedno sahranjujemo, mi se podižemo (vaskrsavamo) da hodamo u novini života, ali grešno telo ostaje sahranjeno, tako da smo slobodni od njega. Šta sada sledi?

„Zato sada nema osude za one koji su u Hristu Isusu (i ne hode po telu nego po Duhu – Karadžić; KJV), jer me je zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodio od zakona greha i smrti. Jer, ono što Zakon nije mogao da učini jer je zbog tela bio slab (jer beše oslabljen telom – Karadžić), učinio je Bog poslavši svoga Sina u obličju grešnog tela, kao žrtvu za greh (i za greh, i osudio greh u telu – Čarnić). Tako je osudio greh u telu, da se pravednost Zakona ispuni u nama koji ne živimo (hodimo – Bakotić) po telu nego po Duhu. Jer, oni koji žive po telu, misle na ono što je telesno; a oni koji žive po Duhu, na ono što je duhovno (Jer koji su po telu telesno misle, a koji su po duhu duhovno misle – Karadžić; KJV)“ (Rimljanima 8,1-5 – SSP).

U ovim stihovima imamo ono što će nam, ako se toga držimo u svojim umovima, i verujemo da je Isus u stanju da nas spase verom, biti sigurna stena na kojoj možemo da gradimo. „Zato sada nema osude za one koji su u Hristu Isusu.“ U ovim stihovima leži praktična misao i iz nje proizilazi pitanje koje muči mnoge. Oni kažu: „Ja u sve to teorijski verujem, ja se potpuno slažem sa tim i znam da Hristos može da očisti od greha. Verujem da, ako priznam svoje grehe, On je veran i pravedan da mi oprosti i da me očisti od svake nepravde. Ali pitanje koje se postavlja u mom umu je: Da li sam priznao sve svoje grehe? To je ono što me muči; kada bih samo bio siguran da sam priznao sve svoje grehe, onda bih mogao da tražim to obećanje i da verujem da za mene nema osude.“

Ovo je nešto što muči mnoge – kako ćemo znati da nismo pod osudom? Mi ne možemo da optužimo Boga da je to pitanje ostavio tako neodređeno pa nismo u mogućnosti da znamo da li smo pod osudom ili ne i zato mora biti da možemo da saznamo. To možemo ovako da prikažemo: „Priznao sam sve grehe za koje znam, sve što mi je Gospod pokazao; a kada mi Gospod bude pokazao još nešto, priznaću i to.“ Naravno, priznajte sve što vam je Gospod pokazao. Ali, braćo, ne zaustavljajte se na pola puta. „Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde“ (1. Jovanova 1,9 – Karadžić). Tada, kada priznate greh, verujte da ga Bog oprašta, prihvatite Njegov mir u svoja srca i, ako vam pokaže druge grehe, priznajte ih, verujte da su oprošteni i imajte Njegov mir i dalje. Međutim, postoji mnogo poštenih duša koje sebe lišavaju blagoslova i na kraju se kreću u tami, zato što, nakon što priznaju svoje grehe, ne prihvataju oproštaj i ne zahvaljuju se Bogu za slobodu koja mora da usledi.

Ideja saopštena tom izjavom da smo priznali sve grehe za koje znamo, ali se još uvek ne usuđujemo da prihvatimo da smo slobodni od osude, zbog straha da postoje drugi gresi za koje ne znamo i stoga ih nismo priznali, jeste zaista podizanje ozbiljne optužbe protiv Boga. To sugeriše da je Bog onaj koji oprašta onom čoveku koji ima najbolje pamćenje. Ali, da li je vaše pamćenje bilo jedino što vam je omogućilo da se setite greha koje ste priznali? Ko je ubrzao i podstakao vaše pamćenje? Božji Duh je bio taj koji vam je pokazao te grehe. Da li ćemo optužiti Boga da obavlja nepotpun posao? On je poslao svog Svetog Duha da vam pokaže te grehe. Da li ćemo onda reći da je deo njih zadržao, da nam ih nije otkrio? Pokazao nam je samo ono što je hteo da priznamo i kada smo ih priznali, došli smo u sklad sa Božjim Duhom i slobodni smo.

Pretpostavimo da sam povredio nekoga od vas; možda sam sistematski sprovodio zlo prema vama – optužujući vas lažno, pokušavajući da vam naudim na vašem poslu, pokušavajući da vas provociram i iznerviram na svaki mogući način, čineći sve što sam mogao protiv vas, dan za danom, sedmicu za sedmicom, mesec za mesecom. Vremenom se moje oči otvaraju i ja vidim tu zlobu. Osećam se potpuno slomljeno, zato što sam se odao takvom lošem načinu postupanja, a onda dolazim k vama i priznajem ono što sam radio. U jednom trenutku možete da vidite da sam potpuno slomljen u vezi sa tim i da stvarno osećam da sam pogrešio.

Neki od nas su imali priliku da oproste ljudima koji su nam prišli upravo na taj način. Da li smo, kada priđu na taj skrušen način, imali običaj da se ravnodušno odmaknemo i pustimo ih da ispričaju čitavu priču od početka do kraja, da naprežu um pokušavajući da se sete svega što su uradili, do detalja, kako bi mogli to da priznaju? A onda, kada smatraju da su ispričali sve i zatraže vaš oproštaj, da li i dalje odstupate, i podsećate ih da postoji još neka sitnica koju su propustili, i kažete im da biste voleli da priznaju i to? Tada, kada vam ispričaju sve čega mogu da se sete i na šta možete da ih podsetite, da li kažete: „Pa pretpostavljam da si priznao sve, tako da ću ti oprostiti“? Nema osobe u ovom domu koja bi to učinila.

Kada sam rešio to pitanje za sebe, pomislio sam da nemam prava da se predstavljam boljim od Boga. Kada bilo ko, sav slomljen, dođe k meni ili k vama, i prizna svoju krivicu, opraštamo mu slobodno, i pre nego što nam ispriča pola onoga što bi mogao, kažemo mu da je u redu, da mu je oprošteno i da se to više neće spominjati.

To je upravo ono što i Bog radi. On nam je dao priču o izgubljenom sinu, kao sliku toga kako on oprašta. Njegov otac ga je video izdaleka i potrčao mu u susret. Ja sam toliko zahvalan što Bog ne traži, pre nego što mi oprosti, da se vratim unazad, i razmotrim svaki greh koji sam ikada počinio, i da ga priznam. Kada bi to radio, On bi morao da produži moje vreme probe više nego što verujem da je moguće da učini, da bih ponovio i najmanji deo tih greha. David bi s pravom mogao da kaže: „Jer me opkoliše zla nebrojena; stigoše me nepravde moje, da ne mogu gledati; ima ih više nego kose na glavi mojoj, srce me moje ostavi (zato mi je srce klonulo – KJV)“ (Psalam 40,12 – Daničić). Da, naši gresi su „nebrojeni“, ali „žrtva je Bogu duh skrušen (slomljen – KJV)“ (Psalam 51,17 – Daničić); On neće prezreti slomljeno i pokajničko srce. Hvatamo se za Hristovu žrtvu, prihvatamo je u sebi samima i tako, posredstvom žrtve, sklapamo savez sa Bogom.

Gospod oprašta slobodno i mi to možemo da znamo. Bog nam pokazuje karakteristične grehe našeg života. Gresi koji se upadljivo ističu predstavljaju celu našu grešnu prirodu i mi znamo da je čitav naš život te iste grešne naravi (karaktera). Mi dolazimo i priznajemo grehe. Da li ćemo optužiti Boga da govori: „Pokazao sam ti te grehe i ti si ih priznao; ali postoje neki drugi gresi, a njih ti neću pokazati, već moraš da ih saznaš sâm, i dok to ne uradiš, neću ti oprostiti“. Bog ne postupa s nama na taj način. On je beskonačan u ljubavi i saosećanju. „Kao što se otac smiluje na svoju decu, tako se Gospod smiluje na one koji Ga se boje“ (Psalam 103,13 – KJV).

Još jedna stvar: „Zato sada nema osude za one koji su u Hristu Isusu i ne hodaju po telu, već po Duhu“ (KJV). Ljudi kažu: „Prihvatio sam Hrista i sada se osvrćem i pratim istoriju svog života, kroz dan ili sedmicu, i u onome što sam uradio ne mogu da vidim ništa osim nesavršenstva i onda me obuzima osećaj osude i ne osećam se slobodnim. Kako mogu da kažem: Nema osude za mene, kada vidim ove propuste?“ Ovo je sotonina vešta obmana, da bi nas lišio prihvatanja Boga i mira sa Njim. Da li očekujemo da budemo opravdani tim delima? Ako očekujemo, onda pravimo veliku grešku već na početku. „Jer se delima zakona ni jedno telo neće opravdati pred Njim“ (Rimljanima 3,20 – Karadžić). Svoje opravdanje moramo da tražimo u Isusu, i samo u Njemu.

Neko kaže: „Plašim se da ću pasti“. Ne treba da se plašite. Pavle kaže: „Znam kome sam verovao i uveren sam da je u stanju da sačuva za onaj dan ono što sam Mu poverio“ (2. Timotiju 1,12 – KJV). Šta sam Mu poverio? Svoj život, i On je u stanju da ga sačuva.

Kada odemo u Božje carstvo, mi nećemo gledati najbolja dela koja smo učinili i zahvaljivati se Bogu što smo opravdani, zato što smo činili tako dobro. Ali, naša pesma radosti će biti „Onome koji nas voli, koji nas je svojom krvlju izbavio (oprao – Bakotić) od naših greha“ (Otkrivenje 1,5 – SSP). I tako znamo da, kada se predamo Njemu, i stalno umiremo u Njemu, On čini za nas ono što mi ne možemo sami. Oslanjajmo se na Njega stalno! Međutim, kada odvratimo oči sa Njega i počnemo da grešimo, On nije odgovoran za to.

Sve dok gledamo u Njega, nema osude. Pokušajte i znaćete da je to činjenica, zato što je činjenica da nema osude za one koji su u Hristu Isusu. Zašto? „Jer me je zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodio od zakona greha i smrti.“ U našim gresima, zakon je za nas smrt; i ne samo da je smrt za onog čoveka koji ne ispoveda pravednost, već je smrt i za onog čoveka koji priznaje zahteve zakona, priznaje da je on dobar, a ipak kaže: „Ali učiniti dobro ne nalazim“ (Rimljanima 7,18 – Karadžić).

Svi će se složiti da hrišćanin mora da čini ono što je dobro, barem neko vreme. Međutim, ovo iskustvo u Rimljanima 7,21: „Kad hoću da činim dobro, zlo je pri meni (prisutno u meni – KJV)“ (Bakotić), pokazuje da čovek koji ima to iskustvo, uopšte ne čini dobro. Pa ipak, on želi da čini dobro. Ovo je služba u starom slovu. Taj čovek služi zakonu, ali je rob. U toj službi nema slobode; to je ropska služba. Ali, sada, kada je pokušao da svim svojim silama čini ono što želi i kada nije uspeo, on otkriva da je u Hristu savršenstvo zakona, da je u Njemu život.

Dakle, zakon onakav kakav je u ličnosti Hrista, jeste zakon Duha života. Tako čovek uzima Hristov život i dobija savršenstvo zakona, onakvo kakvo je u Hristu i služi Mu u Duhu, a ne u starom slovu. Tako je oslobođen od robovanja zakonu, za slobodu u njemu. Predivno bogatstvo istine nalazi se u ovome – „Zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodio me je od zakona greha i smrti.“

„Jer što zakonu beše nemoguće, jer beše oslabljen telom“ (Rimljanima 8,3 – KJV). Da li u ovome ima nekog obeshrabrenja? Da li se time potcenjuje zakon? Ni najmanje. Šta zakon nije mogao da uradi? Nije mogao da me opravda, zato što sam bio slab. Nije imao nikakav dobar materijal da bi radio na njemu. To nije bila mana zakona; to je bila mana tog materijala. Telo je bilo slabo i zakon nije mogao da ga opravda. Ali, Bog je poslao svog Sina u obličju grešnog tela, da osudi greh u telu, da bi mogao da nas opravda.

Neki su zauzeli stav da taj stih uči da zakon nije mogao da osudi greh, osim ukoliko Hristos ne umre. Braćo, to je strašna optužba koja se podiže protiv Boga i Hrista. To bi činilo Hrista, ne našim Spasiteljem, već onim koji nas osuđuje. Sam Hristos u Jovanu 3,17. kaže: „Nije Bog svog Sina poslao u svet da svet osudi, nego da se svet kroz njega spase“ (SSP). Zakon je uvek osuđivao greh. Onaj koji ne veruje već je osuđen. Hristos je onaj koji opravdava. Pošto zakon osuđuje čoveka, očigledno je da ne može da ga opravda, jer je nemoguće da u isto vreme i osuđuje i opravdava. Međutim, ono što zakon nije mogao da učini, Hristos je došao da uradi u obličju grešnog tela. Kako je to uradio? Držeći zakon kada je bio u telu.

Postoje određene stvari koje sam činio, a za koje sam uvek voleo da nađem opravdanje. Znao sam da su bile pogrešne i zato sam doneo odluku da ih više neću činiti. Ali, svejedno sam ih činio. Iznova, i iznova sam ih činio, sve dok konačno nisam došao do toga da su to nasleđene osobine – da sam rođen sa njima i da stoga nisam mogao da ih ne činim. Međutim, takvo razmišljanje me nije oslobodilo od osude; svejedno sam se osećao osuđenim. Jer Hristos nam nije ostavio nikakav izgovor; On je osudio greh u telu; svojim životom pokazao je da je greh u telu osuđen, On ga je uništio, pošto se u Njemu grešno telo uništava, i mi postajemo nova stvorenja u Hristu. Njegovim velikim i skupocenim obećanjima mi bivamo učinjeni učesnicima u Božjoj prirodi. On je uklonio ovu grešnu prirodu – stavio ju je na sebe, da bismo mi mogli da je se oslobodimo.

„Jer koji su po telu telesno misle, a koji su po duhu duhovno misle. Jer biti naklonjen telu je smrt, a biti naklonjen duhu je život i mir. Zato što je telesni um neprijateljstvo protiv Boga, jer se ne pokorava Božjem zakonu, niti to može“ (Rimljanima 8,5-7 – kombinacija prevoda KJV-Karadžić).

Ali, telesni um može da prepozna da je zakon dobar. „Ja sam telesan, (i kao takav) prodan pod greh. Jer ne činim ono što hoću, nego na što mrzim, to činim. A kad ono činim što neću, slažem se sa zakonom (i priznajem) da je dobar“ (Rimljanima 7,14-16 – kombinacija prevoda Čarnić-D. Stefanović). Mi smo pomislili i pokušali da se utešimo mišlju da smo se pokoravali zakonu, zato što smo ga voleli, smatrali smo da je to nešto predivno i pokušali smo, svim svojim silama, ili kako neki kažu, „na naš slab način“, da ga držimo. Međutim, telesni um se ne pokorava zakonu, niti to može. A kakav je dokaz da je taj um telesan? Nemogućnost da se uradi ono što je dobro i ono što znamo da bi trebalo da uradimo. „Telo želi protiv duha, a duh protiv tela; oni se protive jedno drugom, tako da ne možete da činite ono što hoćete“ (Galatima 5,17 – KJV).

„A vi niste po telu nego po (u – SSP) Duhu, pošto Duh Božiji živi (prebiva – SSP; obitava – Čarnić) u vama. Ako pak neko nema Duha Hristova, on nije njegov. A ako je Hristos u vama, onda je telo mrtvo za greh (zbog greha – D. Stefanović, SSP...), a Duh je život za pravednost. Ako li živi u vama Duh Onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, Onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim koji živi u vama“ (Rimljanima 8,9-11 – Sinod SPC).

Prelepa je misao sadržana u ovim stihovima. Prvo, prikazana nam je činjenica da možemo da imamo Božjeg Duha. Kako ga dobijamo? Traženjem. Vratimo se u 11. poglavlje Luke. Hristos kaže: „Koji bi od vas svome sinu, kad ga zamoli (zatraži – Čarnić) da mu da hleba, dao kamen? Ili mu, kad ga zamoli da mu da ribu, dao zmiju? Pa ako vi, iako ste zli, znate kako da dajete dobre darove svojoj deci, koliko će više vaš Otac, koji je na nebesima, dati dobre darove onima koji ga zamole?“ (Matej 7,9-11 – SSP). Primenite na sebe ovaj tekst. Kada kleknete da se pomolite za Božjeg Duha, koji je svemoćan i koji će vas očistiti od svakog greha, navedite to Gospodu.

Kada bi vaša deca došla k vama, tražeći neke od životnih potrepština, vi biste razmotrili svaki način, da biste znali kako biste im mogli dati ono što žele. Vi ste jadni, slabi i nesretni, ali Bog je beskonačan; stoga je on beskonačno više spreman da vam da ono što vam je toliko potrebno, nego što vi možete da budete spremni da date dobra svojoj deci. On želi da dâ svog Svetog Duha i spreman je i nestrpljiv da Ga dobijemo.

Hristos je još rekao: „Ko veruje u mene... iz njegova tela će poteći reke žive vode“ (Jovan 7,38 – Čarnić). A On je ovo rekao za Duha kojeg će dati. Takođe, Hristos je rekao ženi na bunaru: „A koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni“ (Jovan 4,14 – Karadžić). Zašto? „Ako u vama prebiva Duh koji je Isusa vaskrsao iz mrtvih, onda će Onaj koji je Hrista vaskrsao iz mrtvih oživeti i vaša smrtna tela svojim Duhom, koji prebiva u vama.“ Ovde je nada ponovnog vaskrsenja. Šta preostaje da se uradi kada Hristov Duh bude prebivao (živeo) u vama? Samo da oživi, to jest, da učini živim, naša mrtva tela.

„Tako, dakle, braćo, nismo dužni telu da po telu živimo; Jer ako živite po telu, pomrećete; ako li Duhom dela telesna umrtvljujete, živećete. Jer koje vodi Duh Božiji oni su sinovi Božiji. Jer ne primiste duha ropstva, da se opet bojite; nego primiste Duha usinovljenja, kojim vičemo: Ava, Oče!“ (Rimljanima 8,12-15 – Sinod SPC). Niste primili duha ropstva, da opet strahujete! O, zapamtite to!

On nam sada daje Duha i da li ćemo se plašiti? Isaija kaže: „Uzdaću se i neću se bojati“ (Isaija 12,2 – Daničić). Ne, nismo primili duha ropstva, da opet strahujemo, jer savršena ljubav izgoni strah. Setite se Avrama i šta je o njemu napisano, a za našu korist. Mi ne treba da se bavimo slabostima svog tela, već da budemo snažni u veri, dajući slavu Bogu, znajući da ono što je obećao, On je u stanju i da izvrši. Da, mi ćemo se baviti Njime „koji je od grešnika podneo takvo protivljenje protiv sebe“ (Jevrejima 12,3 – Čarnić).

„Ava, Oče“, što znači „Oče, Oče“. Pre svega, shvatite da je On na Nebu i da je On Bog. On je beskonačan u moći i tako velik da može da podigne ostrvo kao da je u pitanju nešto veoma malo. Za Njega su narodi kao kap iz kofe i vrede kao prah na vagi (Isaija 40,15). Veliko i strašno biće kao što je On, a mi možemo da dođemo k Njemu i zovemo Ga „svojim Ocem“. On ima nežnost jednog roditelja, uz silu beskonačnog božanstva.

„Sam Duh svedoči našemu duhu da smo deca Božja“ (Rimljanima 8,16 – D. Stefanović). U Efescima 1,14 kaže nam se da je taj Duh „zalog našeg nasledstva“ (SSP). Čini se da neki nisu u stanju da razumeju ovo svedočanstvo Duha. Oni kažu da, kad bi ga samo imali, oni bi se radovali. Šta je svedočanstvo Duha? „Zato je“, kaže neko, „to vrsta osećanja i kada to budem imao, znaću da me je Bog prihvatio“. Ali, braćo, to počiva na nečem važnijem od osećanja. Drago mi je što Bog nije dopustio da svedočanstvo Njegovog Duha zavisi od mog osećanja.

Ponekad se osećam tako umorno i iscrpljeno da jedva imam snage da osećam bilo šta. A to je baš ono vreme kada želim, više nego ikad, da znam da sam Božje dete. Ponekad nas bolest cele obuzme i crpi svu našu snagu, tako da nemamo snagu ni uma ni tela. Mi smo samo živi, svesni, ali bez emocija. To je ono vreme kada želimo svedočanstvo Duha. Možemo li tada da ga imamo? Da, „Duh svedoči našem duhu da smo deca Božja“. Kako svedoči? „Ako već primamo svedočanstvo ljudi, svedočanstvo Božje je veće; jer je ovo Božje svedočanstvo, kojim On svedoči za svog Sina. Onaj koji veruje u Sina Božjeg, ima svedoka (svedočanstvo) u sebi“ (1. Jovanova 5,9.10 – KJV). A šta svedok čini? Iznosi svedočanstvo, zar ne? Ja sam doveden kao svedok u sud. Kako svedočim u tom slučaju? Govoreći ono što znam. To je sve. Dajem svoju reč i možda to poduprem svojom zakletvom. Dakle, ako Duh svedoči, on mora nešto da kaže, zar ne? Da. Kako onda prepoznajemo svedočanstvo Duha? Kako Duh govori? Obratite pažnju na ovo:

Bog je govorio ustima svojih svetih proroka još od početka (nastanka) sveta. Sveti Duh je govorio preko proroka Jeremije. David, istaknuti psalmista, kaže: „Duh Gospodnji govori preko mene, i beseda Njegova (Njegova reč – KJV) bi na mom jeziku“ (2. Samuilova 23,2 – Daničić). On je govorio preko apostola Pavla. Čija je ovo reč? (Podiže Bibliju). To je Božja reč. Ko govori u ovoj reči? Božji Duh. Šta je onda svedočanstvo Duha? To je Božja reč.

Ali, šta je sa ovim svedočanstvom u meni? Setite se Pavlovih reči u Rimljanima 10,6-8: „A o pravednosti koja dolazi od vere kaže ovako: ‘Nemoj da kažeš u svom srcu: Ko će se popeti na nebo?’ - to jest, da spusti Hrista. Ili: Ko će sići u Bezdan?’ - to jest, da izvede Hrista iz mrtvih. Nego, šta kaže? ‘Reč ti je blizu, u tvojim ustima i u tvom srcu’ - to jest, Reč vere koju propovedamo“ (SSP). Koja reč? Hristova reč, da, ako priznaješ svojim ustima i veruješ svojim srcem da je Bog podigao Hrista iz mrtvih, „bićeš spasen“ (9. stih).

Božja Reč je glas Božjeg Duha. Tako, kada verom imamo Njegovu reč u svojim srcima, mi imamo to svedočanstvo (tog svedoka) u sebi. Mi jedemo Hristovo telo i pijemo Njegovu krv, hraneći se Njegovom rečju i tako, unutar sebe, imamo to svedočanstvo (tog svedoka).

Ovaj svedok se zakleo. Bog je zabeležio svoje svedočanstvo i zakleo se za to svedočanstvo. Kada je Bog to zabeležio, čime biste vi mogli da potvrdite tu reč? Kada je Bog govorio, da li ćete vi navesti svedočanstvo čoveka da to podrži? Ne. To je Božja reč – to je naše čvrsto uporište. To je naša jedina nada i to je sidro duše, pouzdano i čvrsto. Ono ulazi iza zavese, gde je ušao Isus, kao preteča za nas.

Naš hrišćanski život, od samog početka mora da bude zasnovan na Božjoj reči. Zato želim da prihvatite Božju reč i da joj verujete. Kada odete svojim domovima – u svoje sobe – prepoznajte Božji glas koji vam se obraća; jer Njegov Duh svedoči vašem duhu da smo Božja deca. Zahvaljujem se Bogu za svedočanstvo Njegove reči.

„Pa ako smo deca, onda smo i naslednici - naslednici Božiji i sunaslednici Hristovi“ (Rimljanima 8,17 – SSP). Braćo, znači nešto biti Božje dete. „Vidite kakvu nam je ljubav dao (darovao – SSP) Otac - da se nazovemo decu Božija“ (1. Jovanova 3,1 – Čarnić). Vidite to. Mi smo nazvani Božjom decom! To je suviše divno, da bi ljudski um to u potpunosti dokučio. Jadna, nedostojna, nesrećna stvorenja, ničega vredni, a ipak, Bog je imao tako beskrajnu ljubav za nas, da nas je učinio dostojnima da budemo Njegova deca; i daje nam sve što daje i Hristu.

U Jovanu 17,23. Spasitelj se moli Ocu: „Da svet spozna (zna – Čarnić) da si me ti poslao i da si i njih voleo kao što si voleo mene“ (SSP). Braćo, Otac nas voli, isto koliko voli i svog jedinorodnog Sina. Kako to znamo? Sigurnost u to nam daje, ne samo ovaj tekst, već i činjenica da je On dozvolio da Njegov jedinorodni Sin umre, da bi nas spasio od smrti. Mi sa Hristom delimo svu ljubav koju Otac ima za Njega.

„Mi smo naslednici Božji i sunaslednici Hristovi.“ To znači, pošto smo Hristovi sunaslednici, da Hristos ne može da uđe u nasledstvo bez nas. Jer, ako smo vi i ja sunaslednici nekog imanja, mi moramo da ga imamo zajedno. Vi ne možete da uđete na svoje nasleđe pre nego što i ja uđem i sa vama uživam u njemu. Dakle, u čemu god da Hristos sada učestvuje sa desne strane Oca, to je za nas. On je sa desne strane Boga na nebesima i mi smo oživljeni sa Njim, podignuti i posađeni na nebesima zajedno sa Hristom Isusom.

Uskoro, kada Hristos bude preuzeo svoj sopstveni presto, preuzećemo ga i mi. U 1. Korinćanima 2,9 je zapisano: „Ono što oko ne vide, i uho ne ču, i u ljudsko srce ne uđe, to je Bog pripremio za one koji ga vole“ (SSP). To ima veze sa nasleđem, ali ne odlažite to sve za budućnost. Vratimo se nekoliko stihova unazad: „govorimo Božiju mudrost u tajni, skrivenu mudrost, koju je Bog pre svih vekova predodredio za našu slavu, koju ni jedan od vladara ovoga sveta nije upoznao; jer da su je upoznali, ne bi raspeli Gospoda slave“ (stih 7 i 8 – Čarnić). Oni su je mogli upoznati, jer – čitajte šta sledi u stihu 10: „A nama je Bog otkrio Duhom svojim“ (Karadžić).

To je nešto što nam Bog sada otkriva. Mi ne smemo sve to da odlažemo do zlatnih ulica Novog Jerusalima, do bisernih vrata i zidova od jaspisa (aluzija na tekst iz Otkrivenja 21,19-21). A jedini razlog zbog kojeg ove stvari nismo videli u prošlosti je zato što običan čovek ne može da ih vidi. To je dragocena misao i ja želim da je shvatite – da sve što Hristos ima, imamo i mi sada. Kao što je David davno rekao, i mi možemo da kažemo: „Uže mi je zahvatilo prekrasna mesta, i deo mi je moj mio (da, drago mi je moje nasleđe – KJV)“ (Psalam 16,6 – Daničić).

Držimo Boga za Njegovu reč, da bismo mogli da znamo značenje molitve u Efescima 1,17.18 (citira se i 19. stih): „Da vam Bog našega Gospoda Isusa Hrista, Otac slave, da Duha mudrosti i otkrivenja, da ga upoznate (u pozna[va]nju njegovom – Bakotić), da vam prosvetli oči srca (razumevanja – KJV), da saznate kakva je nada na koju vas je pozvao, koliko je bogatstvo njegovog slavnog nasledstva među svetima i kolika je njegova neuporedivo velika sila za nas koji verujemo - shodno delotvornosti njegove silne moći“ (SSP). Ako nam nedostaje mudrosti, tražimo je Onom koji daje svima bez razlike i ne prekoreva, i daće nam se.