Rimljanima 7

„Zar ne znate, braćo - govorim onima koji poznaju Zakon - da Zakon ima vlast nad čovekom samo (sve – KJV) dok je živ. Po Zakonu je, na primer, udata žena vezana za muža (sve) dok je on živ; ali, ako muž umre, slobodna (razrešena – KJV) je od Zakona kojim je vezana za muža. Ako se, dakle, uda za drugog čoveka dok joj je muž živ, zvaće se preljubnica. Ali, ako njen muž umre, slobodna je od Zakona i nije preljubnica ako se uda za drugoga. Tako ste i vi, braćo, kroz Hristovo telo umrli Zakonu da pripadnete drugome, Onom koji je vaskrsao iz mrtvih, da donesemo plod Bogu. Jer, dok smo bili u telu, grešne strasti, izazvane Zakonom (koje je zakon pobuđivao – KJV), delovale su u našem telu pa smo smrti donosili plodove. Ali, sada smo slobodni od Zakona pošto smo umrli onom što nas je sputavalo pa služimo u novom duhu, a ne u starom slovu“ (Rimljanima 7,1-6 – SSP).

Oblast pokrivena sedmim poglavljem je zaista pređena dvaput. Prvi deo iznosi pred nas opšte činjenice; potonji deo ulazi u detalje i pojedinosti onoga što je dato na početku.

U 6 stihova koje smo pročitali, daju se slika i primena. Sliku je lako razumeti. Uzeta je jednostavna činjenica o braku. Žena koja ima muža vezana je za tog muža sve dok je on živ. Čime je vezana? Zakonom. Protivzakonito je da ona ima dva muža u isto vreme; međutim, ako prvi muž umre, isti zakon će joj dozvoliti da se uda za drugog čoveka. Ovo je jednostavna slika i ako je imamo na umu tokom proučavanja ovog poglavlja, biće nam od velike pomoći da ga razumemo.

Nema nikakve potrebe za diskusijom u ovom poglavlju, što se tiče večnosti zakona. To nije pitanje za razmatranje. Apostol ne daje neki poseban argument da bi dokazao da zakon nije ukinut. Njegov argument počinje od te činjenice kao već utvrđene i pokazuje praktično delovanje zakona u pojedinačnim slučajevima. On razjašnjava srcima ljudi koji su pod zakonom; a ako su pod zakonom, kako on može da bude ukinut? On nameće ljudskim srcima zahteve zakona, i oni, Božjim Duhom, osećaju njegovu delotvornu silu na sebi i stoga znaju da nije ukinut.

Obratite pažnju na grupu ljudi kojima Pavle piše. „Govorim onima koji poznaju Zakon.“ Ova poslanica je upućena onima koji se izjašnjavaju kao Hristovi sledbenici. To nalazimo u 2. poglavlju, počevši od 17. stiha: „Gle, ti se zoveš Jevrejin, a oslanjaš se na zakon i hvališ se Bogom“ (Karadžić).

Sada, što se tiče slike: Dok zakon neće dozvoliti ženi da se sjedini sa dva muža u isto vreme, dozvoliće joj da se sjedini sa dvojicom, ali s jednim nakon drugog. Zakon je taj koji joj daje dozvolu i zakon je taj koji je razrešava. Isti zakon koji je sjedinjuje sa prvim mužem, takođe joj dozvoljava da se sjedini sa drugim, nakon što prvi umre. Ovo je lako razumeti i nema potrebe da se to dalje razmatra.

A sada, što se tiče primene: „Zato, braćo moja, i vi umirete zakonu, Hristovim telom; da pripadate drugome, onome koji je ustao iz mrtvih, da bismo prineli plod Bogu“ (stih 4 – KJV). Možemo da utvrdimo ko su dva muža, počinjući od drugog. Taj „drugi“ sa kim treba da se venčamo jeste onaj koji je ustao iz mrtvih, a to je Hristos. Mi smo jedna strana u drugom braku, a Hristos je druga strana. On je drugi muž.

Sada se postavlja pitanje: Ko je bio prvi muž koji je umro, da bismo mogli da se sjedinimo sa drugim? Šesto poglavlje je dalo odgovor na to. Uporedite Rimljanima 7,5 sa Rimljanima 6. „Jer, kad smo bili u telu, u našim udovima dejstvovale su grešne strasti, koje je zakon pobuđivao, tako da smo donosili plodove smrti“ (Čarnić). Zakon nas je održavao u prvoj bračnoj zajednici, a sa čim smo bili sjedinjeni? U čemu smo bili? Bili smo u zajednici sa telom. U 6. poglavlju smo saznali da je Hristos uništio grešno telo. Na koji način to grešno telo biva uništeno? Preko čoveka koji se razapinje sa Hristom.

Prvo smo udruženi sa grehom – grešnim telom. Mi ne možemo služiti dva gospodara. Ovde su dva poređenja. Mi smo sluge jednog gospodara – sjedinjeni sa jednim mužem. Ne možemo služiti dva gospodara u isto vreme i ne možemo biti sjedinjeni sa dva muža u isto vreme. Međutim, možemo biti sjedinjeni sa dvojicom – s jednim nakon drugog. Prvi od njih, sa kojim smo svi bili sjedinjeni, jeste grešno telo; drugi je Hristos, koji je podignut iz mrtvih.

Postavlja se pitanje: Šta se podrazumeva pod tim da smo Hristovim telom mrtvi zakonu? To nas dovodi do tačke gde nam slika ne pomaže. Zašto nam ne pomaže? Zato što je potpuno nemoguće naći u životu bilo šta što će božanske stvari prikazati ispravno u svakoj pojedinosti. Ne postoji ilustracija koja će poslužiti u svakoj pojedinosti. Zato imamo toliko tipoloških predstavnika Hrista. Nijedna osoba ne bi mogla da posluži kao Njegova potpuna slika. Imamo Adama s jedne strane, kao sliku Hrista; imamo Avelja; imamo Mojsija; imamo Arona; Davida; Melhisedeka, i mnoge druge koji prikazuju različite aspekte Hrista, zato što niko od njih ne bi mogao da Ga prikaže u svakoj pojedinosti.

Dakle, kada apostol želi da prikaže sjedinjavanje svih ljudi sa domom Izraelovim, on kaže: „Ne želim, braćo, da vam ova tajna ostane nepoznata“ (Rimljanima 11,25 – SSP). To je tajna; to je nešto neprirodno. On kaže da je to proces kalemljenja, ali to je u suprotnosti sa prirodnim načinom. Stoga, ova slika o braku ne može da se razmatra kao potpuna u svakoj pojedinosti. A ipak, na kraju krajeva, slika nije neuspešna, ako izaberemo da zajednicu sa prvim mužem smatramo krivičnom vezom. Tako je u primeni. Oni koji su sjedinjeni sa telom, krivi su za zločin koji se kažnjava smrću. Zakon ih drži u toj vezi; to jest, on im neće dozvoliti da olako rasture zajednicu i da to prođe kao da se ništa nije dogodilo, već zahteva njihov život. Uz ovo objašnjenje, možemo da razumemo ono što sledi.

Otkrivamo da smo sjedinjeni sa grehom i sa grešnim telom. Onda Hristos dolazi k nama i predstavlja sebe kao onog koji je „potpuno divan (sav ljubak – Daničić)“ (Pesma nad pesmama 5,16 – KJV). A u stvarnosti je On jedini koji polaže bilo kakvo stvarno pravo na nas. „Ali imam nešto protiv tebe, [zato] što si ostavio svoju prvu ljubav“ (Otkrivenje 2,4 – Čarnić). Apostol piše onima koji znaju zakon i koji su ostavili svoju prvu ljubav i ono što se primenjuje na njih, u još većoj meri će se primeniti na ljude iz sveta (od sveta – Karadžić; videti Jovan 15,19). Hristos dolazi na vrata našeg srca, kuca i moli da dođemo Njemu. On sve vreme širi ruke ka odmetničkom narodu, „koji ide za svojim (sopstvenim – KJV) mislima putem koji nije dobar“ (Isaija 65,2 – Daničić). Koliko je duboka, koliko nedokučiva Božja ljubav!

U Jeremiji 3,1. čitamo: „Govore: Ako ko pusti ženu svoju, i ona otišavši od njega uda se za drugog, hoće li se onaj vratiti k njoj? Ne bi li se sasvim oskvrnila (oskrnavila) ona zemlja? A ti si se kurvala (bludničila – KJV) s mnogim milosnicima (ljubavnicima); ali opet vrati se k meni, veli Gospod“ (Daničić). Pavle, u pismu Korinćanima, kaže: „jer sam vas zaručio s jednim čovekom (mužem – Karadžić) - da vas kao čistu devojku izvedem pred Hrista“ (2. Korinćanima 11,2 – Čarnić).

Mi žudimo za ljupkošću karaktera koja se može naći samo u Hristu. Mi smatramo da ta zajednica u kojoj smo – zajednica sa telom – nije prijatna, već je muž sa kojim smo venčani zapravo poslodavac, tiranin koji nas ugnjetava, tako da nemamo slobodu. Telo je tiransko, sputava nas i tera da radimo, ne ono što mi želimo, već što ono želi da mi radimo. Kada, uz pomoć Hrista, dođemo do osećaja da je ova zajednica iritirajuće ropstvo, onda sagledavamo svoje stvarno stanje i shvatamo da, dok smo možda, neko vreme, u tome nalazili zadovoljstvo, sada to mrzimo i želimo da se toga rešimo i postanemo sjedinjeni sa Hristom.

Međutim, ovde se pojavljuje problem. To je objašnjeno u rečima Jakova, u 4. stihu 4. poglavlja: „Preljubočinci i preljubočinice! Ne znate li da je prijateljstvo ovog sveta neprijateljstvo Bogu? Jer koji hoće svetu prijatelj da bude, neprijatelj Božji postaje“ (Karadžić). Da li mislite da je Hristos [sic] uzalud rekao: „Kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom? U čemu (kako – Karadžić) se Hristos slaže sa Veliarom?“ (2. Korinćanima 6,14.15 – Čarnić). Sada, dok smo još u telu, mi žudimo da prihvatimo Hristovo ime. Naravno, nije moguće da zaista budemo udruženi sa Hristom, a da se i dalje držimo grešnog tela, iako, spolja gledajući, to možemo da učinimo. Mi zapravo ne možemo biti sjedinjeni i sa Hristom, i sa svetom u isto vreme. Ne možemo da imamo Hrista za svog muža, a da u isto vreme živimo sa svetom.

Ali, možemo da prihvatimo Hristovo ime, a da u isto vreme zadržimo grehe tela. Međutim, zakon neće opravdati osobu koja to čini – koja uzima ime jednog čoveka, a u isto vreme živi sa drugim. Božji zakon nas ne opravdava kada uzimamo Hristove ime, a živimo u zajednici sa grešnim telom? Ne, svakako da ne.

Ovde ponovo shvatamo kako se zakon čuva na svakom koraku ovog pitanja o opravdanju verom u Hrista. Ovde se odbacuje svaka mogućnost da neko kaže: Ja sam Hristov i Hristos je moj i, bez obzira šta radim, Hristos je taj koji to čini u meni. Ne, to nije tako. Mi ne možemo Hristu da pripišemo nijedan greh. On nije odgovoran ni za jedan greh, jer nas zakon ne opravdava kada činimo bilo koji greh. Dakle, vidimo da opravdanje verom nije ništa drugo nego dovođenje osobe u savršen sklad sa zakonom. Opravdanje verom ne uvodi nikakvu meru za prestup zakona.

Ali, mi ćemo nastaviti da razmatramo slučaj onih koji su bili nesvesni zahteva zakona, dok su ga zastupali. Pavle govori onima koji znaju zakon, koji se hvale zakonom i predstavljaju se kao oni koji uzdižu zakon, a u isto vreme su toliko slepi po pitanju onoga što taj zakon zahteva, da su pomislili da mogu da ispovedaju Hrista, a da žive u grehu. Ljudi koji izjavljuju da se boje da će biti umanjena čast zakona, nisu uvek oni koji shvataju njegove zahteve do krajnjih granica. Neki su čak propovedali zakon, a u isto vreme su pomišljali da mogu da žive prepuštajući se telesnim strastima, dok su ujedno mislili da su sjedinjeni sa Hristom.

Hristos je stavljen pred nas i mi shvatamo da ne možemo da budemo sjedinjeni sa Hristom i sa grešnim telom u isto vreme. Onda kažemo da ćemo se odreći tog prvog muža – grešnog tela – i sjediniti se sa Hristom. Međutim, kako možemo da se oslobodimo ovog grešnog tela – ovog prvog muža? Ne možemo da učinimo da to telo umre tako što ćemo jednostavno reći da želimo da je mrtvo. Žena koja u srcu prezire svog muža, zato što je on svirepi tiranin, ne može da učini da se odvoji od njega time što će to jednostavno poželeti. Dobra je stvar što želimo da služimo Hristu, ako smo se preračunali šta će nas to koštati i ako znamo da smo bolesni i umorni od starog života i želimo da započnemo novi život i živimo sa Hristom, jer kada dođemo do te tačke, mi lako možemo da saznamo kako to može da se učini.

Hristos dolazi k nama i nudi nam zajednicu. To je u skladu sa zakonom, jer je On jedini koji zaista polaže bilo kakvo pravo na nas i zato, dok živimo u ovoj prvobitnoj vezi sa grešnim telom, On može, u skladu sa zakonom, da dođe k nama i zamoli nas da se sjedinimo sa Njim. Međutim, mi smo sjedinjeni sa ovim grešnim telom i zakon nas neće opravdati time što ćemo se sjediniti sa Hristom, sve dok to grešno telo ne umre.

Zapazite ponovo šta se nagoveštava slikom braka. Kada su dve osobe sjedinjene u braku, one postaju jedno telo. Ovo je tajna. Pavle tako kaže: „‘Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju (sjediniće se sa svojom ženom – SSP), i biće dvoje jedno telo’. Ova tajna je velika, a ja govorim misleći na Hrista i na Crkvu“ (Efescima 5,31 – Čarnić). Ovo je misao koja se postavlja pred nas u slici braka. Jer nas dvoje – mi i telo – toliko smo potpuno sjedinjeni da više nismo dvoje, već jedno telo, i naš život je samo jedan.

Osvrnite se na svoj život i pogledajte da li je u njemu bilo nekog perioda gde možete videti da je vaš život bio odvojen od greha. To je bio jedan potpuno grešan život. Greh je uvek bio deo vašeg života. Mi imamo samo jedan život, a to je život greha. Stoga, toliko smo tesno bili sjedinjeni s grehom, da je među nama postojao samo jedan život – nas dvoje smo bili jedno telo. Onda je jedini način na koji možemo da se rešimo ovog grešnog tela – koji je jedno sa nama – da i mi umremo. Tako je kako apostol kaže – da mi umiremo zakonu, Hristovim telom. Jer je ta zajednica sa telom bila zaista protivzakonita i zakon je imao nešto protiv nas zbog te zajednice. On će nas pogubiti zbog te zajednice. Mi smo mrtvi u Hristu, a i grešno telo umire.

U 6. poglavlju čitamo: „Naš stari čovek je razapet sa Njim, da bi grešno telo moglo da bude uništeno“ (6. stih – KJV). Hristos je u svom sopstvenom telu poneo naše grehe na krst. On uzima naše grehe, da bi oni mogli da budu razapeti sa Njim, kako bi se uništilo grešno telo. Mi pristajemo da umremo. Mi priznajemo da je naš život založen zakonu i da zakon ima svako pravo na nas. Onda se dobrovoljno odričemo našeg života tako da ovo omraženo grešno telo može da umre. Toliko se gnušamo zajednice sa njim, da smo spremni da umremo, da bi i ono moglo da umre.

„Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih očevom slavom, i mi na isti način živeli novim životom (hodili u novom životu – Sinod SPC)“ (Rimljanima 6,4 – Čarnić). Stoga, kao što umiremo sa Hristom, mi smo i podignuti sa Hristom. Ali, Hristos nije u službi greha (grehu sluga – Karadžić; videti Galatima 2,17), tako da, dok bude razapinjao grešno telo, On ga neće ponovo podići, i grešno telo će biti uništeno. Tako mi ustajemo, zajednica između nas i Hrista je potpuna i odsad treba da donosimo plodove Bogu.

„A sad se oslobodismo od zakona umrevši onome što nas držaše“ (Rimljanima 7,6 – Sinod SPC). Šta je mrtvo? Grešno telo! Pošto smo bili sjedinjeni sa tim grešnim telom, zakon je imao nešto protiv nas. Obratite pažnju: Bog nas ne mrzi. Bog ne želi da nas kazni, ali ne može da podnese greh. Njegov zakon mora da osudi greh, a pošto smo se mi poistovetili sa grehom, tako da smo bili jedno sa njim, On je, osuđujući greh, neminovno osudio i nas, i sve dok smo živeli grešan život, ta osuda se neminovno nalazila na nama. Međutim, kao što smo već pokazali, mi imamo izbor kada ćemo umreti, a izabrali smo da dobrovoljno prepustimo svoje živote Njemu, dok, umesto svojih, možemo imati Njegov život.

Kada su se naši životi predati zakonu, tužba koju je zakon imao protiv nas je zadovoljena, zato što sada, pošto je grešno telo mrtvo, mi smo oslobođeni od zakona, kao što je i žena, čiji je muž mrtav, razrešena od zakona kojim je bila vezana za muža, tako da može da se sjedini s nekim drugim. Međutim, isti zakon koji ju je držao sa tim prvim mužem, sjedinjuje je sa drugim. Tako je u ovom slučaju. Isti zakon koji nas je vezao za grešno telo, sada svedoči u korist naše zajednice sa Hristom (Rimljanima 3,21). Taj savršeni zakon svedoči u korist naše zajednice sa Hristom i opravdava je. I sve dok ostajemo u Hristu, opravdava i nas u toj zajednici, pokazujući da je zajednica sa Hristom u skladu sa zakonom.

A Hristova sila je u stanju da nas drži u toj zajednici. „Ako smo umrli s Hristom, verujemo da ćemo s njim i živeti“ (Rimljanima 6,8 – SSP). Mi smo postali sjedinjeni sa Hristom u činu smrti. Tom smrću, veza koja nas je sjedinila sa našim prvim supružnikom – grešnim telom – bila je slomljena; grešno telo je bilo uništeno, a mi sada ustajemo sa Hristom.

Verujemo li da ćemo živeti sa Njim? Zašto se ljudi venčavaju? Da bi živeli zajedno. Dakle, pošto smo se smrću sjedinili sa Hristom, verujemo da ćemo sada, ustavši s Njim, sa Njim i živeti. Zapazite dalje – kada su dvoje sjedinjeni, oni više nisu dvoje, već su jedno telo. Hristos „u sebi, od dvojice, stvori (čini – KJV) jednog novog čoveka - tako uspostavivši mir“ (Efescima 2,15 – SSP). Mi smo Njegovi, Hristos i mi smo jedno, i zato zajedno stvaramo jednog novog čoveka. Ko je taj novi čovek? To je Hristos.

Pavle bi s pravom mogao da kaže: „Sa Hristom se razapeh; A živim (pa ipak živim – KJV) - ne više ja, nego živi u meni Hristos“ (Galatima 2,20 – Sinod SPC). Sada je to Hristos, a ne mi. Tako smo mi Hristovi predstavnici na Zemlji. Zato se Hristos, u svojoj molitvi u vrtu, molio da „da budu savršeno ujedinjeni, da svet spozna (prepozna – KJV) da si me ti poslao i da si i njih voleo kao što si voleo mene“ (Jovan 17,23 – SSP).

Kako svet ovo može da zna? Iz Biblije? Ne, jer svet ne čita Sveto pismo i stoga je Bog postavio nas u svetu, kao svetlost sveta. Biblija je svetlost i svetiljka, ali ne onima koji je ne uzimaju u ruke. Mi uzimamo Hristovu reč; mi se njome hranimo u Duhu i unosimo Hrista u svoja srca i tako se postiže jedinstvo, a onda svetlost zasija svetu i svet zna da je Hristos poslat kao božanski Spasilac.

Prelazimo brzo preko nekoliko stihova. Apostol pokazuje da, iako su gresi bili pokrenuti kroz zakon, to nije zato što je zakon grešan, već zato što je zakon svet. Posredstvom zakona prepoznajemo greh. Pavle je nekad živeo u telesnoj sigurnosti, služeći Bogu – kako je mislio; ali kada je došla zapovest, tada se umnožio greh i on je umro; i ovaj zakon, koji je bio donet za život, zato što opravdava poslušnog, za njega samog, smatrao je, nije imao ništa osim smrti, zato što ga on zapravo nije slušao. Zbog toga Pavle kaže: „Zakon je svet i zapovest je sveta, pravedna, i dobra“ (Rimljanima 7,12 – SSP).

Ali, obratite pažnju: Pre toga, Pavle je bio onaj koji je poštovao zakon; on se hvalio zakonom i zato piše onima koji znaju zakon – onima koji, svim svojim silama, nastoje da održe zakon, a ipak, oni su ti koji moraju da budu oslobođeni zakona. Zašto? Zato što, dok se hvale zakonom, oni ga krše, sramoteći Boga.

Mi ćemo i dalje biti u službi, ali kako? Ne na isti način kao ranije, u starom slovu, već u novini duha. To znači da je sama naša služba zakonu nešto čega treba da se oslobodimo. Zašto? Zato što je to jednostavno bila prinudna služba; to je jednostavno bilo staro slovo; u tome nije bilo duha niti života. To nije bilo od Hrista, zato je bilo greh. Mi smo se hvalili zakonom i izjavljivali da držimo zakon, a ipak je ta služba bila greh i mi moramo da se oslobodimo te vrste službe zakonu, da bismo služili na pravi način; tako sada služimo u novini duha, a ne u starom slovu.

U potonjem delu poglavlja apostol pokazuje šta je to staro slovo kojeg moramo da se oslobodimo. „A ja sam telesan, prodat grehu (prodan pod greh – Čarnić)“ (Rimljanima 7,14 – SSP). Mi nanosimo veliku nepravdu apostolu Pavlu, tom svetom čoveku, kada kažemo da on ovim ukazuje na svoje sopstveno hrišćansko iskustvo. On ne piše o svom sopstvenom iskustvu sada, kada je sjedinjen sa Hristom. On piše o iskustvu onih koji služe, ali u starom slovu, i dok izjavljuju da služe Bogu, istovremeno su telesni i prodati pod greh.

Osoba prodata u okove je rob. Koji je dokaz da je ovo ropstvo? „Jer ne činim ono što hoću, nego činim ono što mrzim... Jer, ja ne činim dobro, koje hoću, nego činim zlo, koje neću“ (Rimljanima 7,15.19 – SSP). Da li smo ikada imali neko takvo iskustvo, kao što je to, u našem takozvanom hrišćanskom iskustvu? Da. Borili smo se, ali uz svu našu borbu, da li smo održali zakon? Ne. Nismo uspeli i to je zapisano na svakoj stranici našeg života. To je stalna služba, ali u isto vreme, to je stalni neuspeh.

Ja pretrpim neuspeh, donesem novu odluku, prekršim je i onda se obeshrabrim; onda donesem novu odluku i to ponovo prekršim. Mi ne možemo da nateramo sebe da činimo ono što želimo, donošenjem neke odluke. Mi ne želimo da grešimo, ali grešimo sve vreme. Mi odlučimo da nećemo ponovo pasti pod iskušenje, i ne padnemo – do sledećeg puta kada se pojavi, a onda padnemo, kao i ranije.

Kada smo u ovom stanju, možemo li da kažemo da imamo nadu i da „hvalimo se nadom na slavu Božiju“ (Rimljanima 5,2 – Čarnić)? Mi ne čujemo ovakva svedočanstva – to je samo nešto od onoga što želimo da učinimo i što nismo uspeli, ali nameravamo da to učinimo u budućnosti. Ako neka osoba pred sobom ima zakon i priznaje da je on dobar, a ipak se ne drži njegovih propisa, da li je njen greh u Božjim očima išta manji, nego greh onog čoveka koji uopšte ne mari za zakon? Ne.Kakva je razlika između onoga koji bi voleo da bude hrišćanin, koji poznaje zakon, ali ga ne drži, i svetovnog čoveka koji ne drži zakon, niti priznaje da je on dobar? Jednostavno ovo: Mi smo nerado robovi, a oni su rado robovi. Mi smo sve vreme rastrojeni i žalosni, i ne uzimamo baš ništa od života, dok se svetovni čovek ni najmanje ne brine.

Ako će neko zgrešiti, zar nije bolje da to bude svetovni čovek, koji ne zna da postoji takva stvar kao što je sloboda, nego da to bude čovek koji zna da postoji sloboda, ali ne može da je dobije? Ako mora da bude ropstva, ako moramo da živimo u gresima sveta, onda je bolje biti u svetu, saučestvovati u njegovim zadovoljstvima, nego biti u bednom ropstvu i nemati nadu života koji će doći.

Ali, hvala Bogu, možemo da imamo slobodu. Kada život postane nepodnošljiv zbog ropstva greha, onda je to ono čemu se možemo nadati, jer to vodi do pitanja: „Ja nesrećni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove (ovoga smrtnoga tela – Čarnić)?“ (Rimljanima 7,24 – Karadžić). Zapazite: Postoji oslobođenje (izbavljenje). „Hvala Bogu kroz Isusa Hrista, našeg Gospoda“ (Rimljanima 7,25 – SSP). Hristos je došao, da bismo mi imali život. Život je u Njemu. On je pun života i kada nam je dosta ovog smrtnog tela, [toliko] da smo spremni da umremo da bismo ga se rešili, tada možemo da predamo sebe Hristu i umremo u Njemu, a sa nama umire i smrtno telo. Onda ustajemo sa Hristom, da bismo hodali u novini života, ali Hristos, koji nije u službi greha (Galatima 2,17), neće podići grešno telo; dakle, ono se uništava, a mi smo slobodni.

Neka sve vaše grešne strasti nestanu i verujte da će vam Hristos dati nešto toliko bolje od njih, da ćete imati neizrecivu radost. Ne samo da će biti radosti sada, već će je biti kroz celu večnost, biće pesme radosti zbog dragocenog poklona koji je On podario.

Hristos je osudio greh u telu, a mi verom prihvatamo Njega i živimo sa Njim. To je blagosloven život. Uhvatite se verom za Hrista i živite sa Njim.