Rimljanima 6

Šesto poglavlje Rimljanima poslanice počinje kao nastavak izlaganja koje se nalazi u petom poglavlju. To izlaganje je o Hristovom životu koji nam je dat zbog našeg opravdanja. Blagodat vlada kroz pravednost, za večni život, posredstvom Isusa Hrista, našeg Gospoda. Blagodat je milost i psalmista nam kaže da se u Njegovoj blagodati nalazi život (Psalam 30,5 – KJV); dakle, „opravdavaju se zabadava Njegovom blagodaću“ je jednostavno darovanje Hristovog života nama. Taj život je bezgrešan život. Hristos je poslušan u nama i mi smo Njegovom poslušnošću učinjeni pravednima.

„Šta ćemo, dakle, reći? Da ostanemo (nastavimo – KJV) i dalje u grehu - da bi se blagodat umnožila (uvećala – KJV)? Daleko od toga. Kako ćemo mi, koji smo umrli grehu, i dalje u njemu živeti? Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih očevom slavom, i mi na isti način živeli novim životom (hodali u novom životu – KJV). Jer kad smo srasli sa slikom njegove smrti, onda ćemo srasti i sa slikom njegovog vaskrsenja“ (Rimljanima 6,1-5 – Čarnić).

Ovo poglavlje nam pokazuje kako se povezujemo sa Hristom i šta ta povezanost čini za nas. U prethodnom poglavlju smo saznali da je osuđujuća presuda izrečena nad svim ljudima i da je smrtna kazna došla na sve ljude na ovom svetu. Smrtna kazna je izrečena i smrt deluje u ljudima. Zašto smrt deluje u ljudima? Koja je ta naročita moć smrti? To je greh! „Žalac smrti je greh“ (1. Korinćanima 15,56 – Čarnić). Stoga, greh koji deluje u ljudima, jednostavno je smrt koja deluje u njima. Ljudi koji su grešnici su ubodeni smrću. Smrt je već u njima, i nastavlja svoje delo u njima, i samo je pitanje vremena kada će ih ščepati zauvek. Ali, dok traje vreme probe, postoji i mogućnost da ljudi izbegnu taj žalac i izvršenje te kazne. Ipak, Bog mora da bude pravedan, čak i dok opravdava one koji veruju u Njega. Smrtna kazna je izrečena svakom čoveku i ta kazna će biti izvršena. Svaki čovek mora da umre, zato što su svi ljudi zgrešili.

Međutim, svakom čoveku je dat izbor kada će umreti. Hristos je umro za sve ljude. Mi možemo da priznamo Njegovu smrt i umremo u Njemu, i tako dobijemo Njegov život ili, s druge strane, ako želimo, možemo da odbijemo da Ga priznamo i umremo u sebi samima. Ali, svakako moramo da umremo. Smrt je prešla na sve ljude i svi ljudi moraju da umru. Život svakog čoveka je založen; sami po sebi nemamo život uopšte.

Pismo jasno kaže: „Ko nema Sina Božijeg, nema života“ (1. Jovanova 5,12 – Čarnić). Videći da smo u tom stanju, kada smrt zahteva svoj zalog, šta ćemo učiniti? Zar ne shvatate da smo ostavljeni beživotni? Ako dugujem hiljadu dolara i u svom vlasništvu imam tačno hiljadu dolara, kada platim taj dug, ostajem bez novca, zar ne? Tako je i sa ovim našim životom. Mi svi ovde imamo život u svom vlasništvu, ali on ne pripada nama. On je založen zakonu. On uopšte ne pripada nama. Kada zakon zatraži taj zalog i taj naš život ode, onda nama ne ostaje ništa, osim večne smrti.

Ali Hristos, Božji sin, ima toliko izobilje života u sebi, da može da dâ život svakom čoveku i da Mu ipak ostane isto toliko od života. On nije bio pod bilo kakvom obavezom da dođe na Zemlju i da prođe kroz iskustvo kroz koje je prošao. On je imao slavu na Nebu; On je imao divljenje anđela; On je imao bogatstvo i moć, ali je sve to ostavio, čak je lišio sebe svoje slave i časti; došao je na Zemlju kao siromašan čovek, uzeo na sebe obličje sluge i u svemu je bio učinjen poput onih koje je došao da spase.

On je ovde izgradio pravednost, u telu. Zašto je to uradio? Za sebe? Ne. On nije imao nikakve potrebe za tim. On je mogao da započne život kao bogat čovek. On je imao sve što je mogao da ima kada je bio na Nebu. Ali ovde, na Zemlji, kao čovek, On je izgradio pravednost i večno otkupljenje, da bi mogao da ih dâ nama. To je jedini razlog koji Ga je doveo na ovaj svet. On ima svu tu pravednost koju je izgradio ovde i On će je dati, i daje je ljudima. Dakle, On je platio kaznu zakona za sebe? Ne! On nije imao greh i, samim tim, zakon nije imao nikakva prava nad Njim.

U 2. poslanici Korinćanima 5,21, apostol Pavle kaže: „Onoga koji nije znao greha Bog je učinio grehom za nas, da mi u njemu postanemo pravednost Božija (da bismo u Njemu mogli da budemo učinjeni Božjom pravednošću – KJV)“ (Čarnić). Znači da je On podneo kaznu, ne za sebe, nego za nas. Kada se mi verom oslonimo na Hrista i postanemo jedno sa Njim, tako da se poistovetimo sa Njim, tada ćemo imati život koji On daruje.

Međutim, mi moramo da platimo kaznu, da trpimo zalog; jer će zakon tražiti taj zalog. Ali, kao što sam rekao ranije, mi imamo izbor da li ćemo čekati i prepustiti zakonu da nam uzme zalog, u vreme kada nećemo imati više ništa, nakon što zaloga ne bude bilo, ili ćemo predati založen život, dok još možemo da uzmemo Hristov život, i da nam on ostane nakon što platimo zalog.

Kako dobijamo Hrista? Kako dobijamo korist od Njegovog pravednog života? U činu smrti. U kom trenutku dotičemo Hrista i uspostavljamo vezu? U kom trenutku Hristove službe nas On dotiče i ostvaruje jedinstvo? U pitanju je najniža moguća tačka kada čovek može biti dotaknut, a to je smrt. On je u svim aspektima bio učinjen kao svoja braća, tako da On uzima najniže od ovoga – aspekt smrti – i tada, kada smo zapravo mrtvi, stupamo u Hrista.

Obred krštenja je jednostavno simbol Hristove smrti i vaskrsenja. U Galatima 3,27 Pavle kaže: „Jer, svi vi koji ste se u Hrista krstili, u Hrista ste se obukli“ (SSP). U Rimljanima 6,3 on kaže: „Svi koji smo se krstili u Isusa Hrista, krstili smo se u Njegovu smrt“ (KJV). Ali, ako smo umrli sa Hristom, mi smo povezani i sigurni da ćemo opet živeti, zato što je Hristos živ. Ovde možemo silno da primenimo Petrove reči iz Dela 2,24: „Kojeg je Bog vaskrsao, oslobodivši Ga smrtnih bolova, jer je bilo nemoguće da Ga smrt drži“ (KJV). Bilo je potpuno nemoguće da smrt drži Hrista. Stoga, ako smo umrli sa Njim i u svojoj smrti se sa Njim sjedinili, takođe ćemo i živeti sa Njim. Velika misao oko koje se vrti cela Biblija, jeste smrt i vaskrsenje sa Hristom. Ako umremo sa Njim, ponovo ćemo živeti.

Kada umiremo sa Njim? Sada! Kada priznamo da je naš život založen i odustanemo od svih zahteva u tom životu i od svega što je povezano sa njim, upravo tog trenutka umiremo sa Hristom. Šta podrazumeva to odustajanje od našeg života? Život predstavlja sve što jedan čovek ima. On predstavlja sve ono što pripada životu. Šta je onda to što pripada životu, a što prirodno imamo u sebi? To je greh! To je strast tela, i strast očiju, i ponos života (1. Jovanova 2,16). To su zavist, pakost, zao govor, zla pomisao – sve ovo čini prirodni život, zato što vidimo da svaki čovek koji ima prirodni život, ima i to. Te stvari su deo njegovog života. One ulaze u život svakog čoveka na Zemlji.

Kada dođemo do tačke gde shvatimo da imamo sve ovo, i kada smo spremni da se toga odreknemo i platimo zalog, tada možemo da umremo sa Hristom i prihvatimo Njegov bezgrešni život umesto svog. Pokoravajući taj svoj život, mi se odričemo svih ovih stvari, a kada se odreknemo svega toga, onda smo mrtvi sa Hristom. Ali, baš kao što se sigurno odričemo toga i umiremo sa Hristom, isto tako sigurno moramo da vaskrsnemo, jer je i Hristos vaskrsao, i onda hodamo u novini života. Taj život – ta novina života koju imamo, jeste Hristov život, a to je bezgrešan život. Znajući to, „da je naš stari čovek razapet sa Njim, da bi grešno telo moglo da bude uništeno, da više ne bismo služili grehu“ (Rimljanima 6,6 – KJV).

Ovde je tajna svakog misionarskog napora. Kada čovek dođe do tačke gde zaista misli da nema svoj sopstveni život, i odrekne se založenog života koji je imao u svom vlasništvu, i život koji živi u telu, živi verom u Božjeg sina; tada je Hristos njegov život, a njegov život je „sa Hristom u Bogu sakriven“ (Kološanima 3,3 – Čarnić). On je verom vaskrsnut u novinu života, Božjom delotvornom silom. Čega taj čovek može da se plaši da ljudi mogu da mu učine? Čega će se plašiti da će ljudi pričati o njemu? On će reći sebi: To nisam ja, već Hristos koji živi u meni.

Šta bi to značilo za njega da je pozvan da ide u neko nezdravo okruženje? Njegov život je već pokoren, tako da smrt nema straha nad njim. On ide dobrovoljno, „ne uzimajući svoj život u svoje ruke“, već ostavljajući ga na čuvanje Hristu u Bogu. Ukoliko Hristos, u kome je čovekov život sakriven, želi da mu dozvoli da malo odspava, to je u redu. Povrh toga, on nije obeshrabren teškoćama u delu koje mu je Hristos dodelio, zato što ima praktično znanje Hristove sile i zna da Onaj koji je oborio ono što je visoko, što se uzdiglo u njegovom srcu protiv Hrista, u stanju je da sve potčini samom sebi. Život koji taj čovek živi je Hristov život, pod uslovom da se u svakom trenutku svog života pokorava i da je potpuno posvećen, kao onda kada je umro.

Neophodno je da stalno umiremo i da stalno poznajemo Božju silu i silu Hristovog vaskrsenja. Jer „spaseni smo Njegovim životom“ (Rimljanima 5,10 – parafraza). Moramo znati i iskusiti istu silu kojom je Bog delovao u Hristu kada Ga je podigao iz mrtvih. Kako prihvatamo tu silu? „Kad ste u krštenju s njim sahranjeni; u njemu [krštenju] ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih“ (Kološanima 2,12 – Čarnić).

Jednostavno je stvar u tome da Hristovo vaskrsenje učinimo praktičnim u svom sopstvenom životu. To je jednostavno verovanje da, ono što je Bog mogao da učini za Hrista, dok je ležao u grobu, može da učini i za nas. Ta sila koja je vratila Hrista iz mrtvih, može i nas da održi u životu. Ako imamo Hristov život i on deluje u nama, onda taj život mora da učini za nas sve ono što je učinio i za Njega, kada je bio u Galileji i Judeji.

Koliko je dragocena pomisao da naši životi nisu naši sopstveni. Mi nemamo drugi život osim Hristovog. Ta misao je ono što čini da čovek slavi čak i u smrti. Zašto? Žaoka smrti je nestala! Smrt ne „ubada“ pravednog čoveka, zato što je on oslobođen od greha. Svest o tome je ono što je omogućilo mučenicima poput Jeronima i Husa da idu na lomaču pevajući pesme slave i pobede. „Ne bojte se onih što ubijaju telo, a ne mogu da ubiju i dušu. Nego, više se bojte onoga koji može da uništi i dušu i telo u paklu“ (Matej 10,28 – SSP).

Naši životi su sakriveni sa Hristom u Bogu, tako da se ne plašimo sile zlih ljudi, niti samog đavola. Kada smo sebe predali Hristu i naš život je sakriven sa Njim, od kakvog je značaja da li će taj život biti prekinut uskoro ili ne? Mi hodamo sa Hristom i On upravlja našim životima. Zli ljudi ili đavoli ništa više ne mogu da dotaknu naš život, nego što su mogli da zadrže Hrista u grobu.

O, kad bismo mogli da osetimo silu tog života i kad bismo znali da smo Njegovi! Kada to zaista dobijemo, Božja sila će pratiti tu poruku (vest), kada krenemo da je nosimo. Kakve veze ima ako nas ljudi prekorevaju – mi smo mrtvi i naš život je sakriven sa Hristom u Bogu, a život koji živimo, živimo u Njemu i kroz veru u Njega. Ovo je sila Jevanđelja i nada koja čini da hrišćanin slavi čak i u smrti. To je nada vaskrsenja, jer kada je čovek pozvan da legne i spava, on spava u Isusu. Njegov život je isto tako siguran, čak je tada sigurniji, nego da je živ na Zemlji. Njegovo vreme probe je zapečaćeno; on je vodio dobru borbu; on je završio svoju trku i zadržao je veru. Dakle, apostol bi mogao da kaže da ne žali za onima koji su zaspali, kao za onima koji nemaju nade (autor ukazuje na stih u 1. Solunjanima 4,13).

Kada Božja crkva i Božji službenici zaista budu umrli, odričući se svega što ima veze sa njihovim sopstvenim životom, onda će oni stvarno i istinski pripadati Hristu. Ako je Hristos spreman da nam poveri neke od ovih stvari, ako treba neko vreme da budemo pošteđeni na Zemlji, u redu je. Ako, s druge strane, On misli da je najbolje da nas uzme, i to je u redu. Nije važno da li spavamo u grobu ili radimo za Učitelja na Zemlji, jer je to Hristos sve vreme.

Kada prigrlimo te ideje, učinimo ih svojima i možemo da ih imamo kad poželimo, one su za nas dragocene. Uračunavši cenu odricanja svih onih stvari koje su nam bile drage, ako smo spremni da to smatramo štetom u odnosu na preuzvišeno poznanje (poznavanje) Isusa Hrista, našeg Gospoda, tada možemo potpuno da predamo sebe Hristu. Čim smo spremni da uračunamo cenu i da dopustimo da budemo razapeti sa Hristom, odričući se ponosa života, strasti tela i svih onih stvari koje su imale veze sa našim starim životom, ne ugađajući telu, tada će Hristova sila doći na nas. Međutim, mi još uvek živimo na Zemlji! Da, ali mi smo se odrekli svog života i sve što postoji za nas jeste Hristos koji u nama deluje.

Onog trenutka kada se čovek odrekne svega što se odnosi na telo, upravo tog trenutka on može da kaže da je Hristos njegov i da on ima Hristov život. Kako on to zna? Kroz veru u delotvornu silu Onoga koji je podigao Hrista iz mrtvih!

„Ovo znamo: naš stari čovek je raspet sa Hristom da se obesnaži grešno telo (da bi grešno telo moglo da se uništi – KJV), da više ne budemo sluge greha - jer ko je umro, rešio (oslobađa se – KJV) se greha. Pa ako smo umrli s Hristom, verujemo da ćemo s njim i živeti, znajući da Hristos, vaskrsnut iz mrtvih, više ne umire - smrt više nema vlast nad njim“ (Rimljanima 6,6-9 – SSP).

Hristov život je večni život. On je dobrovoljno otišao pod vlast smrti. Čineći to, On je pokazao svoju moć nad smrću. Sišao je u grob da bi pokazao da je baš tamo, dok je bio vezan lancima tamnice samog groba, On imao moć da slomi te okove i pojavi se kao slobodan i kao pobednik. Stoga, pošto On više ne umire, a mi prihvatamo taj Njegov bezgrešan život, onda i mi možemo da smatramo sebe mrtvima grehu, ali živima Bogu kroz Isusa Hrista, našeg Gospoda. Pošto smrt ne može da ima vlast nad Njim, tako ni greh, koji je žaoka smrti, ne može da ima vlast nad nama.

Neko može da kaže: „Vi tumačite da nikada više ne bi trebalo da grešimo – ne ostavljate prostora za greh.“ Ali, zar to nije ono što Biblija kaže? „Jer greh neće više imati vlasti nad vama; niste, naime, više pod zakonom nego pod blagodaću“ (Rimljanima 6,14 – Čarnić). Mi pripadamo Gospodu Isusu Hristu. Kako? Smrću, ne ugađajući telu da bismo zadovoljili njegove strasti. Postoji takva stvar, kao što je potpuna predaja Hristu – kada se odreknemo svega i onda se uzdamo da će nas Njegova sila održati u tom stanju. I ja sam zahvalan Bogu zato što može to da učini.

Ljudi kreću na opasne ekspedicije – neki da osvoje zemlju i kada stignu do te zemlje, oni spale brodove kojima su došli, da ne bi mogli da se vrate, ako požele. Naše je pravo da se dobro preračunamo. Nema potrebe da srljamo u bitku. Pogledajte čitavu zemlju. Ovde su zadovoljstvo i povlastice. Da li mogu da ih se odreknem? Oni su mi bili veoma dragi; oni su postali isprepletani sa samim mojim životom. Oni se poistovećuju sa mnom, tako da se pokazuju u mom izrazu lica; ugrađeni su u sam moj karakter i deo su mene samog. Ja sam ih se držao, kao što sam se držao i samog života. Ali u njima nije bio Hristos; njima se uopšte ne sviđa Hristov život. Zbog radosti koja je stavljena pred Njega, On je podneo krst. Mogu li ja, radi udela u toj radosti, da podnesem taj krst? Mogu li na neko vreme da se odreknem zadovoljstava greha, da bih imao udela u Hristovom izobilju i radosti Njegovog spasenja? Ovo su pitanja koja sami sebi moramo da postavimo.

Podignite pogled i usmerite svoje oči na Hrista i radost sadašnjeg spasenja. Oni čine suprotnu stranu slike. Tu je radost zbog posedovanja beskonačne sile koja deluje u nama. Zbog te radosti, koju možemo da imamo sada, da li smo spremni da se odreknemo svega i da postanemo saučesnici Hristove patnje, da budemo učinjeni zajedničarima Njegove smrti i sile Njegovog vaskresenja? Ovo je radost koja će trajati zauvek, zato spalimo iza sebe brodove i mostove! Možemo li da se odreknemo svih ovih stvari koje su nam bile drage; možemo li da ih se zauvek odreknemo? To je teži deo.

Neko će reći: „Pokušao sam ranije da se odreknem ovih stvari i ponovo sam pao; kako znam da neću ponovo pasti?“ O, ne, vi ovog puta ne donosite neku novu odluku; vi ne okrećete novi list i ne kažete da ćete to sada učiniti bolje. Vi samo puštate stari život i sve dosadašnje odluke. Jednostavno recite: „Znam da postoji sila u Bogu. I ta ista sila koja je dozvala svet u postojanje, ta ista sila koja je izvela Hrista iz groba – rukama te sile ja ću se pokoriti i dopustiti joj da me podrži i održi u novom životu“. I kada to činimo dan za danom, naša srca će izaći Gospodu sa zahvalnošću zbog Njegove čudesne sile.

Nije na nama da ugađamo telu u njegovim strastima, već moramo da istupimo, uzmemo Hristov život i osetimo da Božja sila deluje u nama. Kada osetimo da ta sila deluje – to čudo koje se odvija u nama – iskušenja kojima smo se tako često prepuštali, grešne navike kojima smo dali prvenstvo, biće nadvladani i mi ćemo se uzdići iznad njih. Onda možemo da izađemo u svet, u Hristovoj sili i da ponesemo poruku, kao što to nikada pre nismo činili.

Kako je moguće da ćemo imati više sile? Zato što znamo da, ako Bog može da učini to čudo za nas, može za bilo koga. Sa ljudskog stanovišta, naš posao je nemoguć; teškoće se pojavljuju na sve strane. Ali, mi imamo znanje o tome šta Božja sila može da učini i stoga idemo napred u veri da On, koji može u našim srcima da obori svaku pomisao i svaku visinu koja se podiže protiv Božje spoznaje (poznavanja Boga), i koji može da zarobi svaku misao za poslušnost Hristu, može isto delo da učini za druge, pošto je to učinio za nas. To je bila ista ona sila koja je učinila da pred Božjim ljudima padnu zidovi Jerihona. Ja sam toliko zahvalan što je Bog, koji nas je pozvao da budemo Njegove sluge, Bog beskonačne sile. Uhvatite tu silu i uverite se sami.

„Isto tako i vi smatrajte sebe mrtvima grehu, ali živima Bogu, kroz Isusa Hrista, našeg Gospoda“ (Rimljanima 6,11 – SSP). „Isto tako“ – kao šta? Kao što je Hristos podignut iz mrtvih, da više ne umire (Rimljanima 6,9), tako i vi smatrajte da ste mrtvi grehu, da ne biste više grešili. Da li je to tačno? Pažljivo zapazite – taj greh više neće imati vlast nad vama. To je ono što Biblija kaže. Mi više nismo pod zakonom, nego pod blagodaću. Više nismo pod osudom, već Božja blagodat počiva na nama. Duh slave i blagodati je ovde sa nama.

U Hristu je sila. Kakva je to sila? Obratite pažnju. Blagodat je (nezasluživa) milost! U Božjoj milosti je život. Kakva je onda sila Hristove blagodati? To je sila beskonačnog života. Ako ljudi zaista veruju da je Hristos vaskrsnut iz mrtvih, oni mogu da veruju da su mrtvi grehu, ali živi Bogu i slobodni od greha. Da li apostol misli – slobodan od greha? To je uzvišena, ali slavna pomisao. Koliko ljudi treba da budu zahvalni što mogu da imaju tu sigurnost u Božju silu kroz Hrista, da mogu, bez ikakvih rezervi, da prihvate ovo poglavlje i veruju mu. Da, da veruju ovim rečima: „Onaj koji je umro, oslobodio se greha... smatrajte sebe mrtvima grehu, ali živima Bogu, kroz Isusa Hrista.“

Međutim, da li je tačno da čovek može da živi bez greha? U poslednjem delu poglavlja čitamo: „(Jer) kad ste bili sluge greha, bili ste slobodni od pravednosti“ (Rimljanima 6,20 – SSP). Mi svi znamo šta to znači. Naše prošlo iskustvo nije tako prijatno da bismo se osvrtali na njega. Mi u njemu ne vidimo nikakvo dobro. Zašto smo bili slobodni od pravednosti? Zato što smo bili sluge sotone. „(Ali sada) oslobodivši se pak greha, postadoste sluge pravednosti“ (Rimljanima 6,18 – Sinod SPC). Hristos je tvorac pravednosti. Služba koju mi obavljamo je Njegova. Šta smo mi, Hristove ili sotonine sluge? Kada smo bili sotonine sluge, mi nismo činili nikakvu pravednost. Međutim, sada smo Božje sluge. „Predajte Bogu sebe, kao žive iz mrtvih, a svoje udove Bogu za oružje pravednosti“ (Rimljanima 6,13 – Čarnić). „Zar ne znate da ste sluge onoga kome se pokoravate, kome se u pokornosti kao sluge predajete: ili greha za smrt, ili poslušnosti za pravednost?“ (Rimljanima 6,16 – Čarnić).

Postoje samo dve službe. Služba sotoni, koja je služba grehu za smrt, i služba Hristu, koja je služba poslušnosti za pravednost. Čovek ne može služiti dva gospodara. Svi u to veruju. Znači da je nemoguće služiti greh i pravednost u isto vreme. Mi za sebe kažemo da smo hrišćani. Šta to znači? Hristovi sledbenici. Međutim, u celom svom hrišćanskom iskustvu tu i tamo smo ostavili male izgovore za greh. Mi se nikada nismo usudili da dođemo do tog stanovišta gde bismo verovali da bi hrišćanski život trebalo da bude bezgrešan život. Nismo se usudili da u to verujemo ili da to propovedamo. Međutim, u tom slučaju, ne možemo u potpunosti da propovedamo Božji zakon. Zašto ne? Zato što ne razumemo silu opravdanja verom. Onda je, bez opravdanja verom, nemoguće propovedati Božji zakon u potpunosti. Onda propovedanje opravdanja verom ne oduzima ništa zakonu, niti ga umanjuje, već ga jedino veliča. Možemo li mi biti Hristove sluge, dok činimo grehe i ugađamo telu, da bismo zadovoljili njegove strasti? Da li je Hristos sluga grehu? (Galatima 2,17). Čije smo mi sluge, dok činimo greh? Mi smo sluge greha, a greh je sotona. Ako hrišćanin jedan deo vremena čini greh, a ostatak vremena pravdu, onda mora da su sotona i Hristos u ortačkom odnosu, tako da on zapravo ima samo jednog gospodara, pošto ne može da služi dva.

Međutim, nema zajednice između svetla i tame – između Hrista i Velijara (2. Korinćanima 6,14). Oni su u smrtnom neprijateljstvu. Oni su suprotstavljeni jedan drugome i vodili su borbu, na život i na smrt. Nema milosti ni na jednoj strani. Onda je potpuno nemoguće da čovek služi ova dva gospodara. On mora da bude ili na jednoj, ili na drugoj strani. „Zar ne znate da, kome se pokoravate kao sluge za poslušnost, sluge ste onoga kome ste poslušni; ili greha za smrt, ili poslušnosti za pravednost“ (KJV). Mi dovoljno znamo kako je biti sluga greha. Mi smo predali sebe kao oružje nepravde grehu.

Sada se postavlja pitanje: Kako ću ja postati Hristov sluga, tako da budem u stanju da umrem svom starom životu? „Kome se pokoravate kao sluge za poslušnost, sluge ste onoga kome ste poslušni.“ Reč koja je prevedena kao „sluga“ u stvari znači „rob“. Upravo onog trenutka kada predam sebe Hristu, da bih postao Njegov sluga, baš tog trenutka ja sam postao Njegov rob. Baš tog trenutka, ja sam pripao Njemu. Kako znam da će Hristos prihvatiti moju službu, ako Mu je predam? Zato što je On kupio tu službu i platio je cenu za nju. I svih ovih godina, kada sam se pokoravao kao sluga grehu, ja sam Njega zakidao za Njegovo pravo. Ali, sve ovo vreme, kada sam se suzdržavao od svoje službe, On je istrajavao u potrazi za mnom, tražeći me da bi me privukao sebi. I kada kažemo: „Evo me, Gospode; predajem sebe Tebi“, baš tog trenutka Hristos nas je našao, jer nas je tražio; i mi smo Njegove sluge.

Međutim, kako znamo da ćemo istrajati u Njegovoj službi? Kako znamo da možemo da živimo Hristov život? Upravo na isti način na koji znamo da smo živeli život greha. Kada uzmemo u obzir ovo pitanje čije ćemo sluge biti, mi želimo da uzmemo u obzir silu dva gospodara. Kada smo bili sluge greha, bili smo slobodni od pravednosti, zato što nas je sotona uzdrmao i iskoristio na koji god način je hteo, tako da smo bili na milost i nemilost njegove sile.

Da li je greh jači od pravednosti? Da li je sotona jači od Hrista? Ne! Dakle, kao što je Hristos dokazao da je jači od njih dvojice, i kao što je sigurno da je, dok smo bili robovi greha, greh imao silu da nas drži slobodne od pravde, isto tako, kada se, kao robovi, predajemo Hristu, On ima silu da nas čuva od greha. To nije naša bitka, već Božja. Rekao sam da Hristos i sotona nisu u ortačkom odnosu, već da postoji najljuće neprijateljstvo među njima.

Svima su poznate reči „Velika borba između Hrista i sotone“. To je izraz koji se odomaćio među nama. Oko čega je ta borba? Oko ljudskih duša i mesta njihovog prebivališta. Ko će imati vašu i moju službu, jeste pitanje oko koga se oni bore. Borba je između Hrista i sotone. Ne samo da su oni glavni u toj borbi, već je i čitava borba između njih, i samo njih.

Ovoliko možemo da kažemo – nijedan od njih ne može da dobije našu službu protiv naše volje. Sami po sebi mi nemamo silu, da bismo stajali nasuprot sotone; pokušali smo to. Mi nemamo silu da mu izađemo u susret; mi ne možemo da se suočimo sa njim i pobedimo ga. Nemamo nikakvu silu, ali u isto vreme znamo da ne želimo da budemo njegove sluge. Da, i ne samo da ćemo reći: Ja ne želim da budem njegov sluga, već i neću biti njegov sluga. Dakle, umesto da usmeravamo svoju snagu protiv sotone, mi se predajemo Hristu i ponavljamo iznova, kao psalmista David: „O Gospode! Ja sam sluga Tvoj, ja sam sluga Tvoj, sin sluškinje Tvoje; raskovao si s mene okove moje“ (Psalam 116,16 – Daničić).

Šta? Ja sam bio sotonin rob, ali upravo u trenutku kada sam rekao Hristu: „Biću tvoj sluga“, On je skinuo moje okove i preuzeo na sebe odgovornost da me brani pred sotonom, koji na mene nema pravo. Znači, kada sotona dođe da me uzme nazad i ponovo me učini svojim robom, Hristos mu izlazi u susret, kao što mu je izašao u susret kada je bio ovde, na Zemlji. Dakle, jednostavno recite svom srcu, i sotoni, da ste vi Hristovi i da je on skinuo vaše okove. Tada ste zaista oslobođeni. Preračunali ste se i sada možete da prihvatite Davidove reči i da ih ponavljate iznova, i iznova.

Vaš život više nije vaš, to je Hristov život. Njegov život, sâmo Njegovo postojanje, suprotstavlja se sotoni. Bitka se odvija za naše glave, jer smo mi mrtvi i naš život je sakriven sa Hristom u Bogu. Psalmista kaže: „Sakrićeš ih svojim prisustvom, od ljudske oholosti; sakrićeš ih pod svoj krov, od nesložnih (svadljivih – Daničić) jezika“ (Psalam 31,20 – KJV). Bitka između Hrista i sotone se vodi nad našim glavama, a mi smo skriveni pod tajnim krovom. Ovo je pobeda koja pobeđuje svet (1. Jovanova 5,4), jer je Hristos ostvario pobedu nad sotonom i, držeći se verom Hristovog obećanja i hvatajući se za Hristov život, pobeda nad sotonom je i naša.

Zar Hristos ne kaže da Mu je data sva moć na Nebu i na Zemlji? Zapazite ove dragocene reči u Efescima 1,19-21: „I kako je prevelika njegova sila prema nama koji verujemo - shodno delotvornosti njegove silne moći, čije je dejstvo pokazao na Hristu kada ga je vaskrsao iz mrtvih i posadio sebi s desne strane na nebesima, iznad svakog poglavarstva, i vlasti, i sile, i gospodstva, i nad svakim imenom koje se naziva ne samo na ovom svetu nego i u budućem“ (Čarnić).

Šta je ta ista ta sila, koja je postavila Njega na taj uzvišeni položaj, koji je iznad svakog poglavarstva i moći, uradila za nas? „Oživeo je (sa – KJV) Hristom i nas... i s njim je vaskrsao nas i postavio (posadio – Karadžić; poseo – SSP) na nebesima u Hristu Isusu“ (Efescima 2,6 – Čarnić). Gde smo mi to smešteni? „Iznad svakog poglavarstva, i vlasti, i sile.“

Dakle, pobeda je naša u Hristu, a On je već ostvario pobedu. On je za nas osvojio mir. Kao što nam zasigurno daje svoj mir, isto je tako sigurno da je ostvario i pobedu za nas. Znači, u času suda, mi imamo pobedu koja je već ostvarena. Možemo da kažemo da se bitka odvija za naše glave a naš mir je veliki. Mir je tu sve vreme.

Snaga hrišćanina leži u potčinjavanju, pobeda u pokoravanju (predaji – prim. izdavača) Hristu, tako da On može da nas čuva u svom prisustvu i da nas sakrije pod svojim krovom od nesložnih (svadljivih) jezika. Onda nije važno koliko iskušenje može biti veliko – ako imamo Hrista, u našim srcima će biti mir.

O, neka svako u ovom domu bude ispunjen čežnjom da ima Hrista i Njegovu pravednost, da upravo ove noći prihvatimo Njegovu reč i budemo nadahnuti njenim nadahnućem i onda ćemo imati i moći da živimo Hristov život. Tada možemo da idemo kao misionari za Hrista i da činimo dobro. Kada prihvatimo tu silu koju imamo verom u Njega, neće proći mnogo vremena dok se delo ne okonča po pravdi, i mi ćemo videti Onoga kojega, ne videvši, volimo.