Rimljanima 5,10-21

„Jer, ako smo, dok smo bili Božiji neprijatelji, bili pomireni s njim smrću njegovog Sina, utoliko pre (mnogo više – KJV; Karadžić) ćemo se, pomireni, spasti njegovim životom! I ne samo to nego se i radujemo u Bogu kroz našeg Gospoda Isusa Hrista, kroz koga smo sada primili pomirenje“ (Rimljanima 5,10.11 – SSP).

Jedanaesti stih navodi jedan od rodova koji mora da usledi iz spoznaje da smo „spaseni Njegovim životom“. Kada ljudi imaju dobro utemeljeno uverenje da su spaseni životom Isusa Hrista, kada shvate da je to tako, u toj meri da to postane deo samog njihovog bića, oni će se radovati u Bogu, kroz Isusa Hrista, njihovog Gospoda. U srcu pojedinca ne može biti ničega osim radosti, kada zna da je spasen Hristovim životom. To je tajna radovanja u nevolji.

„Stoga, kao što je posredstvom jednoga čoveka greh ušao u svet, a grehom smrt, tako je smrt prešla na sve ljude, jer su svi zgrešili“ (Rimljanima 5,12 – Čarnić).

Ovaj stih sadrži samo deo tvrdnje. Primetićete da, počevši od 13. stiha pa sve do kraja 17, imamo jedan umetnuti deo (digresiju). Onda u 18. stihu, polazna tvrdnja se nastavlja i dovršava. Prvi deo 18. stiha je samo ekvivalent prvom delu 12; to je ta ista istina, izražena drugim rečima – „Stoga, kao što je prestupom jednoga, došla osuda na sve ljude“ (KJV). Onda je završni deo 18. stiha dovršio tvrdnju: „Tako je i pravednošću jednoga, na sve ljude došlo opravdanje života“ (KJV).

Možemo da se osvrnemo, ali ukratko, na one umetnute stihove. Oni sadrže velike istine, ali vreme predviđeno za ovu temu je tako ograničeno, da naša opažanja moraju da budu u okvirima glavnih ideja poglavlja.

Četrnaesti stih nas upućuje na „vladavinu smrti“. Šta je vladavina smrti? Šta je podrazumevao taj prelazak smrti na sve ljude? Apostol kaže da je „smrt vladala od Adama do Mojsija“. On ovim ne misli da ona nije vladala u nekom drugom vremenu niti da ne vlada u sadašnjosti. Deo stiha koji se odnosi na Adama i Mojsija je deo jednog velikog izlaganja, koje je počelo u 4. poglavlju. To je deo njegovog izlaganja o Avramu.

Ukratko, prema ovom izlaganju, uključivanje zakona ni na koji način nije u sukobu sa obećanjem Avramu. U Rimljanima 4,13.14, rečeno nam je da „obećanje Avramu ili njegovom semenu da će biti naslednik sveta, nije bilo kroz zakon, već kroz pravednost vere. Jer ako su naslednici oni koji su od zakona, onda je vera prazna, a obećanje ništavno“ (KJV). Ovim stihovima apostol na praktičan način dokazuje da zakon uopšte nije uključen u čovekovo opravdanje; do opravdanja dolazi samo verom, a ne delima. Zašto zakon nije uključen u opravdanje čoveka? „Jer zakon izaziva gnev“ (Rimljanima 4,15 – Čarnić).

Da je Avram bio ostavljen da se opravda delima zakona, ne bi bilo ničega što bi mu se uračunalo, osim gneva, jer je to sve što zakon može da uradi. Ali, s druge strane, kada se ne opravdava zakonom, koji bi samo mogao da bude sredstvo pripisivanja gneva njemu, a opravdava se verom, onda mu se uračunava život. A život je ono što želimo, ne gnev. Život je ono za čim svi ljudi čeznu, a ne gnev. Ko god traži da bude opravdan svojim delima, samo će požnjeti gnev. Avram će primiti nasledstvo samo na osnovu obećanja i primiće pravednost samo verom koju je imao.

Neki misle da postoje dva načina spasenja, zato što je Gospod na Sinaju dao zakon, a do tog vremena je vladala smrt, tako da to, naravno, znači da je zakon doneo život. Tačno je da je Gospod na Sinaju dao zakon, ali zakon je postojao na svetu mnogo pre nego što je dat na Sinaju. Avram je imao zakon i kroz pravednost vere je mogao da drži taj zakon. Dakle, uvođenje zakona na Sinaju nije bilo u sukobu sa Božjim obećanjem Avramu. Nije postojala drugačija faza plana spasenja predstavljena na planini Sinaj, niti u vreme Izlaska.

Ništa više zakona nije bilo posle tog vremena, nego što ga je bilo pre. Avram je držao zakon. Da nije postojao nikakav zakon, Avram nikada ne bi mogao da se opravda, ali on je držao zakon svojom verom. Smrt je vladala kroz greh pre Mojsijevog vremena, ali pravednost je bila uračunata za život. Ovo pokazuje da je zakon već postojao, iako ga oni nisu imali u tom pisanom, javnom obliku, kao što su ga imali posle.

Što se tiče vladavine smrti, ubeđen sam da ćemo izgubiti mnogo dobra i utehe koji se nalaze u ovom 5. poglavlju, samo zbog pogrešne primene ovih reči – „smrt je vladala“, kao i izraza „smrt je prešla na sve ljude, jer su svi zgrešili“. Zašto je smrt prešla na sve ljude? Zato što su svi zgrešili! Posredstvom jednog čoveka greh je došao na svet. Mnogi će se zaustaviti na ovom mestu i spekulisati, pitati se kako je to moguće i pokušavati sami za sebe da shvate opravdanost toga. Pitaće se zašto smo ovde, u ovom grešnom stanju, bez bilo kakvog izbora, niti prava glasa, kada smo mi sami u pitanju. Sada znamo da je u početku postojao jedan čovek, i da je pao. Mi smo njegova deca i nije moguće da budemo rođeni u višem položaju od onoga u kome je on bio.

Neki će isključiti sebe iz večnog života, zato što to ne mogu da shvate do detalja i vide opravdanost toga. Čovekov ograničeni um to ne može da učini, tako da je bolje da to ostavi i posveti se potrazi za ponuđenim spasenjem. To je važno pitanje koje svi treba da razmotre. Znamo da smo u grešnom stanju i da je to grešno stanje zapravo izgubljeno stanje. Shvatajući da smo u izgubljenom stanju, zar nije najbolje da svoju energiju posvetimo potrazi za dostizanjem takvog položaja u kojem možemo da budemo u spasenom stanju.

Šta biste pomislili o čoveku koji se davi u okeanu i koji, kada mu neko baci konopac, pogleda konopac i kaže: „Znam da se davim i da je moja jedina nada u tome da se uhvatim za taj konopac, ali ja se neću uhvatiti za njega ukoliko ne znam da je zaista bila moja greška to što sam upao u vodu. Ako je to bila moja sopstvena greška, onda ću uhvatiti konopac, zato što sam ja jedini kojeg treba kriviti za to što sam u ovom stanju. Ali, s druge strane, ako me je neko gurnuo u vodu i ja to nisam mogao da izbegnem, onda me taj konopac ne zanima“. Smatralo bi se da je takav čovek lišen zdravog razuma. Onda, uviđajući da smo grešnici i da smo u izgubljenom stanju, uhvatimo se za spasenje koje nam se nudi.

„Smrt je vladala“, ona je „prešla na sve ljude“. Stihovi 12 i 18 nam govore šta je ova smrt. Zašto je prešla na ljude? Zato što su „svi zgrešili“. „Presuda je došla na sve.“ Zašto? Do čega je dovela? Do osude. Nama je smrt bliska; vidimo da se ljudi polažu u grobove svaki dan. Ali, da li je to smrt o kojoj je ovde reč? Dobri ljudi umiru i, uz samo dva izuzetka, svi dobri ljudi koji su ikada živeli na Zemlji, umrli su. Da li oni umiru pod osudom? Ne, naravno da ne. Da li oni umiru zato što su grešnici? Ne; da su grešnici, ne bi bili dobri ljudi. Nije postojao čovek na ovom svetu nad kojim nije proglašena smrtna kazna, jer nikada na ovom svetu nije bilo čoveka koji nije bio grešnik i, ako je neko postao dobar čovek, tako da je hodao sa Bogom, kao što je činio Enoh, to je bilo verom.

Ako kažemo da smrt, koja dolazi na sve ljude – jednako na dobre i loše, stare i mlade – jeste izvršenje te presude kojom je „došla osuda na sve ljude“, onda zauzimamo stav da nema nade za bilo koga ko je umro. Jer ne postoji nešto poput vremena probe nakon smrti i zato čoveku koji umre u grehu nikada ne može da bude uračunato (pripisano) da je pravedan. Ukoliko se kaže da dobri ne umiru u grehu, već samo zbog ranije počinjenih greha, pobija se Božja pravda i osporava Njegova pripisana (uračunata) pravednost. Jer kada Bog proglašava svoju pravednost nad onim koji veruje, taj čovek stoji tako čist, kao da nikada nije zgrešio i ne može biti kažnjen kao grešnik, osim ukoliko se ne odrekne vere. Isus je rekao: „Zaista, zaista, kažem vam: ko sluša moju reč i veruje onome koji me je poslao, ima večni život i ne dolazi pred sud, nego je prešao iz smrti u život“ (Jovan 5,24 – Čarnić).

Kada je Adam bio postavljen u Edemski vrt, Gospod mu je rekao: „u koji dan okusiš s njega (drveta), umrećeš (zaista – KJV)“ (1. Mojsijeva 2,17 – Daničić). To ne znači „umrećeš umirući“, kao što piše u napomeni. Taj izraz nije ni hebrejski, ni engleski. On znači upravo to što i kaže: u dan kada okusi plod sa drveta znanja dobra i zla – u taj dan će Adam umreti. Baš tog dana kada je pojeo taj plod, Adam je pao, nad njim je proglašena smrtna kazna i on je bio mrtav čovek. Kazna nije izvršena tog trenutka i zato znamo da je Adam bio dobar čovek i da kazna nikada nije bila izvršena nad njim. Hristos je umro za njega. Međutim, on je bio u istom položaju nakon što je pojeo plod sa tog drveta, u kakvom je bio i faraon nakon što su ubijeni svi prvenci u Egiptu, kada je ustao noću i rekao [sic]: „Izgibosmo svi“ (2. Mojsijeva 12,33 – Daničić).

Kada se donese presuda protiv ubice, po svemu sudeći, on je mrtav čovek. Ali u slučaju Adama postojalo je nešto više od toga. On je bio mrtav i Božji Sin je trebalo da ga oživi. Bilo je samo pitanje vremena kada će biti izbrisan iz postojanja. Međutim, Hristos dolazi, da bi dao čoveku vreme probe i da bi ga podigao. Sve što Hristos treba da dâ čoveku, sadržano je u toj jednoj reči – život. Sve je obuhvaćeno time. Ova činjenica pokazuje da, bez Njega, ljudi nemaju život. Hristos je neverujućim Jevrejima rekao: „i nećete da dođete k meni - da imate život“ (Jovan 5,40 – Čarnić). Verovatno su odgovorili: „Mi ne moramo da dođemo, zato što već imamo život“.

U Jezekilju 13,22 čitamo: „Jer žalostiste lažju srce pravedniku, kog ja ne ožalostih, i krepiste ruke bezbožniku da se ne vrati sa svog zlog puta da se sačuva u životu“ (Daničić). Nema života bezbožnicima. Oni nemaju život. Oni su mrtvi. Hristos je rekao: „Ko veruje Sina, ima život večni; a ko ne veruje Sina, neće videti život, nego gnev Božji ostaje na njemu“ (Jovan 3,36 – Karadžić). Hristos je došao da dâ život mrtvima. On daje život samo onima koji taj život savesno prihvataju, koji unose Njegov život u svoje živote, tako da on zauzima mesto njihovih izgubljenih života. Onaj koji ima Sina, ima život, a onaj koji nema Sina, nema život. Takav čovek je mrtav.

Dakle, Adam je umro, i zbog toga je svaki čovek koji se rodi na svetu grešnik, i smrtna kazna se prenosi na njega. Osuda se prenela na sve ljude i ne postoji nijedan čovek na ovom svetu, a da nije pod osudom smrti. Jedini način na koji može da se oslobodi od te osude i te smrti je kroz Hrista, koji je umro za njega i koji je, u svom sopstvenom telu, na krst poneo naše grehe. On je podneo kaznu zakona i pretrpeo je osudu zakona zbog nas, a ne zbog sebe, zato što je On bio bezgrešan.

„Kao što je posredstvom jednog čoveka greh došao na svet, a kroz greh smrt... tako je i pravednošću jednoga, na sve ljude došao besplatan dar koji donosi opravdanje života“ (Rimljanima 5,12.18 – eng. prevod). Kakav je to dar? To je besplatan dar darovan posredstvom blagodati i on pripada mnogima. Adamovo delo gurnulo je čoveka u greh; Hristovo delo izvlači ljude iz greha. Jedan prekršaj jednog čoveka gurnuo je mnogo ljudi u mnogo prekršaja, ali poslušnost jednog čoveka sakuplja mnogo prekršaja mnogih ljudi i izvlači ih iz osude tih prekršaja.

Onda je taj besplatni dar zapravo Hristova pravednost. Kako dobijamo Hristovu pravednost? Ne možemo Hristovu pravednost da odvojimo od samog Hrista. Stoga, da bi dobili Hristovu pravednost, ljudi moraju da imaju Hristov život. Tako taj besplatni dar dolazi svim ljudima koji su opravdani Hristovim životom. Opravdanje je život. To je Hristov život. „Jer kao što su neposlušnošću jednoga čoveka mnogi postali grešni (grešnici – KJV), tako će i poslušnošću jednoga (čoveka – KJV) mnogi postati pravedni (biti učinjeni pravednim – KJV)“ (Rimljanima 5,19 – Čarnić). To su jednostavne i jasne izjave. Nikakvo dobro ne može da dođe čoveku ako sumnja u njih. On samo ubire jalovost svojoj duši. Prihvatimo ih i verujmo u njih.

„Besplatan dar za opravdanje života je došao na sve ljude.“ Da li će svi ljudi biti opravdani? Svi ljudi bi mogli da budu opravdani, kada bi hteli, ali Hristos kaže: „nećete da dođete k meni - da imate život“ (Jovan 5,40 – Čarnić). Svi su mrtvi u prestupima i gresima. Božja blagodat koja donosi spasenje javila se svim ljudima. Ona je na dohvat ruke svima, a oni koji je ne prihvataju su oni koji je i ne žele.

„Jer, kao što su neposlušnoću jednoga mnogi postali grešni (bili učinjeni grešnicima – KJV), tako će i poslušnošću jednoga mnogi postati pravedni (biti učinjeni pravednim – KJV)“ (stih 19 – SSP). To rešava celo pitanje o tome da li vi i ja možemo da učinimo dela koja će nas učiniti pravednima. Postajemo pravedni (bivamo učinjeni pravednim) poslušnošću jednog čoveka. Koji čovek to treba da bude? Da li ja mogu da činim pravdu koja će vama pomoći? Ne. Da li vi možete da činite pravdu koja će meni pomoći? Ne. Pretpostavimo da jedan čovek može da učini pravedna dela koja bi mu se pripisala, čineći ga pravednim – ko bi to bio? Ja to ne mogu da učinim za vas i vi to ne možete da učinite za mene. Ko je onda taj čovek? Isus Hristos iz Nazareta.

Ovo rešava pitanje da li opravdanje verom dolazi posredstvom zakona (kroz zakon, tj. dela zakona – prim. izdavača). Hristovom poslušnošću mnogi postaju (bivaju učinjeni) pravedni ili poslušni. Pravednost je poslušnost zakonu. Da li ste ikada pročitali ili čuli da je neko ljudsko biće savršeno držalo zakon? Ili, da li ste ikada čuli za nekoga, bez obzira na to koliko je visoko postavio svoje standarde, a da nije našao nešto izvan toga, što nije mogao da postigne? Čak i svetovni ljudi često imaju neki sopstveni ideal, ali što bliže priđu tom idealu, to veće nedostatke vide u sebi. Svako ko je iskren u pokušaju da dostigne neki visoki standard, kada dođe dotle, videće nešto i iznad toga.

Postoji jedan besprekoran život. Postoji jedan čovek, čovek Isus Hristos, koji se uspešno odupro svim silama greha, kada je bio ovde, na Zemlji. On je bio Reč koja je postala telo. Bog u Hristu je pomirio svet sa sobom. On je mogao da stoji pred svetom i da izazove svakoga da ga osudi za greh. U Njegovim ustima se nije našla prevara. On je bio „svet, bezazlen, neokaljan, odvojen od grešnika i učinjen višim od nebesa“ (Jevrejima 7,26 – eng. prevod), i Njegovom poslušnošću će mnogi biti učinjeni pravednima.

Onda se javlja pitanje – kako je to moguće? To je isto pitanje koje su Jevreji izneli pred Hrista, kada je On rekao: „ako ne jedete telo Sina čovečijega i ne pijete njegovu krv, nemate života u sebi“ (Jovan 6,53 – SSP). Oni su govorili: „Kako ovaj može da nam da svoje telo da jedemo?“ (Jovan 6,52). Danas bi se moglo naći mnogo onih koji postavljaju isto pitanje, kada kažu: kako ja mogu da imam Njegov život ili Njegovu pravednost? Da li je Isus mogao da im objasni kako može da im da svoje telo? Nije mogao, osim rečima koje im je govorio – one su duh i život. Plan spasenja ne može da se objasni čoveku. To je delo jednog beskonačnog bića i mi ne možemo da ga razumemo. Mi smo u neznanju što se tiče toga kako se taj plan odvija. Kroz čitavu večnost nećemo razumeti kako je to učinjeno. To može ili je mogla da učini samo beskonačna sila. I samo beskonačna mudrost to može da razume.

Ako budemo jeli Hristovo telo i pili Njegovu krv, imaćemo Hristov život. Ako imamo Njegov život, imamo pravedan život; Njegova poslušnost deluje u nama i to nas čini pravednima. Ovo ne ostavlja prostora za tvrdnju da je Hristos bio poslušan za nas i da zato mi možemo da radimo ono što želimo, a svejedno će nam se uračunati Njegova pravednost. Njegova poslušnost mora da se pokazuje u nama dan za danom. To nije naša poslušnost, već poslušnost Hrista koji deluje u nama. Kroz ova „dragocena i najveća obećanja“ (2. Petrova 1,4 – SSP) mi primamo u sebe božanski život. Život koji živimo je život Božjeg Sina. On je umro za nas i voleo nas je ljubavlju koju ne možemo da pojmimo. Pravednost koju mi imamo je Njegova. Hvala Bogu za taj neizrecivi dar (2. Korinćanima 9,15). Bog nam omogućava da dobijemo svu korist od te poslušnosti, zato što smo pokazali snažnu želju za poslušnošću. I zato nam je i daje.

Kada idete Bogu, nosite ove tekstove na svojim usnama: „Mi ćemo se spasiti Njegovim životom“. „Poslušnošću jednog čoveka, mnogi će biti učinjeni pravednima“ (KJV). Prenesite ih Bogu u molitvi. Oni su istiniti, jer je sâm Gospod tako rekao. Kako ovi blagoslovi mogu da se dobiju? Verom. Prihvatite to verom, i vaše je, i niko to ne može da vam oduzme. Tada ćete to imati, čak i da ne razumete kako je moguće. Kada to imate, imate život. Kakav život? Božanski život. A onda, kada naiđe vreme iskušenja, vreme kada ste obično padali, možete reći sotoni da nema nikakvu silu koja će učiniti da padnete pred tim iskušenjem, jer to niste vi, već Hristos koji prebiva u vama.

Nikada u životu bilo kog čoveka nije bilo trenutka kada je on imao silu da se sam odupre iskušenju. Mi to ne možemo da učinimo. To pokazuje da moramo da imamo život koji je drugačiji od našeg prirodnog života, da bismo se uopšte oduprli grehu. To mora da bude život kojeg se greh nikada nije dotakao, niti može da dotakne. Ponavljajte ove slavne reči iznova, i iznova: „Njegov život je moj, greh ne može da me dotakne. Njegova snaga je moja snaga; Njegova poslušnost je moja poslušnost, i Njegov život je moj život. To je bio bezgrešan život, i verom ga imam i ja, držim se za njega, zato što je moj, i greh ne može da ga dotakne.“ To je jedini način da se oduprete iskušenjima i to će biti uspešno svaki put.

„Zakon je uz to ušao da prestup bude još veći; Ali, gde se umnožio greh, blagodat se umnožila još više; da bi, kao što je u smrti vladao greh, isto tako, kroz pravednost, vladala blagodat, za večni život, posredstvom Isusa Hrista, našeg Gospoda“ (Rimljanima 5,20.21 – kombinacija prevoda Čarnić-SSP-KJV).

Vreme ulaska zakona bilo je ono vreme kada je on bio izgovoren sa Sinaja. On je došao, da bi prestup, ili greh, mogao da se uveća. Ali tamo gde se greh uvećao, još više se uvećala blagodat. Greh je postojao u svetu i pre nego što je taj zakon objavljen sa Sinaja. Stoga je postojao i zakon i pre objavljivanja sa Sinaja. Međutim, Bog ga je izgovorio na taj zastrašujući način i u toj grmljavini sa planine, kako bi greh izgledao da je veći. To je bilo učinjeno da bi ljudi mogli da vide greh na način kako ga je Bog video.

Ove stvari su bile zapisane nama na korist. Izgovaranje tog zakona kroz grmljavinu, sa tako svečanim prizorom veličanstvenosti svuda unaokolo, treba da ostavi isti utisak na nas, kao što je ostavilo na decu Izraela. Mi treba da vidimo oblake s grmljavinom i munju i to treba da izazove strah u našim srcima.

I dalje: Ko god bi se dotakao planine, trebalo je da umre (2. Mojsijeva 19,12). Šta se pod tim podrazumeva? Sve to je bilo namenjeno tome da pokaže strahotu zakona. On je bio dat na taj način da bi ljudi mogli da vide neverovatno veličanstvo koje je imao i da, kroz njega, niko ne bi mogao da dobije život. Bio je toliko uzvišen, da niko nije mogao da ga drži. Sve što je bilo povezano sa njegovim davanjem, bilo je osmišljeno da pokaže čoveku da jedino što je kroz njega mogao da dobije, bila je smrt. On je bio tako zahtevan, tako neopisivo zahtevan, da oni nikada nisu mogli da dosegnu do njegovih visina. Bio je dat na taj način, da bi pokazao ljudima da u njemu imaju samo smrt i osudu.

Zar nije onda zakon bio dat samo da bi uneo obeshrabrenje u srca ljudi? Ne. Vratimo se Avramu i videćemo čemu nas je još davanje zakona poučilo. Avramu i njegovom pravednom semenu dato je obećanje o pravednom nasledstvu (potomstvu). To obećanje Avramu i njegovom semenu dao je lično Bog. Bog se zakleo svojim sopstvenim postojanjem da će biti pravednih ljudi – ljudi čija će pravednost biti jednaka pravednosti zakona. Ali tu je bio zakon u tako strašnom veličanstvu da iz njega nije mogla da proizađe nikakva pravednost. To je trebalo da bude samo standard. Sada povežite te dve stvari: Ovaj zakon je tako svet u svojim zahtevima, da nijedan čovek ne može da izvuče nikakvu pravednost iz njega, što je pokazano time kako je dat; ali Bog se zakleo da će postojati ljudi koji će imati svu pravednost koju zakon zahteva; stoga je sâmo davanje zakona poslužilo da pokaže ljudima da mora postojati, i da je postojao, neki drugi način dobijanja te iste pravednosti.

Dakle, davanjem zakona, Bog je davao Jevanđelje kroz grmljavinu. Pravednost i mir zajedno prebivaju u punini u Hristu. Znači, u Njemu je život. Osuda je u zakonu, ali zakon je u Hristu, a u Hristu je i život. U Hristu dobijamo pravednost zakona kroz Njegov život. Glas koji je objavio zakon sa Sinaja bio je Hristov glas, glas upravo Onoga koji daruje ovu pravednost.Sada pogledajte snagu Mojsijevih reči u 5. Mojsijevoj 33,2.3 (Daničić): „I reče: Gospod izađe sa Sinaja, i pokaza im se sa Sira; zasja s gore Faranske, i dođe s mnoštvom hiljada svetaca, a u desnici mu zakon ognjeni za njih. Doista ljubi narode (Da, On voli svoj narod – KJV).“

Davanje tog zakona je bilo jedno od najvećih mogućih ispoljavanja ljubavi, zato što je on najsnažnijim glasom propovedao ljudima da je život u Hristu. Onaj koji je dao zakon bio je Onaj koji ih je izveo iz Egipta. On je bio taj koji se zakleo Avramu da će on i njegovo seme biti pravedni i to im je pokazalo da ne mogu da dobiju pravednost zakonom (kroz zakon), već kroz Hrista. Dakle, postojalo je izobilje blagodati, jer gde se greh, davanjem zakona, uvećao, još više se uvećala blagodat. Ovo se dešava svaki put kada se neki grešnik obrati. Pre obraćenja on ne shvata grešnost svojih greha. Onda dolazi zakon i pokazuje mu koliko su ti gresi užasni, ali sa njim dolazi i nežan glas Hrista u kojem su blagodat i život.

Koliko je dragoceno imati to uverenje o grehu koje je poslato u naša srca, zato što znamo da je to deo posla Utešitelja koga Bog šalje u svet da ga osvedoči o greh. Deo je Božje utehe osvedočiti za greh, zato što ista ruka koja osvedočava u greh, drži i pomilovanje, da bi, kao što je greh vladao na smrt, isto tako, kroz pravednost, vladala blagodat, na večni život, posredstvom Isusa Hrista, našeg Gospoda. U ovoj blagodati ponovo imamo te dragocene reči – i to mnogo više. Gde se uvećava greh, još više se uvećava blagodat.

Gospod istražuje srca i On zna naše grehe. Da li ćemo ići okolo tugujući, uzdišući i govoreći da su naši gresi toliko veliki da Bog ne može da oprosti takvim grešnicima kao što smo mi? Izgleda da neki ljudi umišljaju da Bog nikada nije znao da su imali ikakve grehe. Onda kažu da nisu vredni da On ukloni njihove grehe. Oni ne mogu da vide kako On može da ih spase. Ko čini da se osećamo grešnima? Ko nam pokazuje našu bezvrednost? Kako dolazimo do toga da otkrijemo da smo sagrešili? Bog je taj koji nam pokazuje naše grehe. On je znao za njih sve vreme. Mi ovo ne uzimamo u obzir – da je Bog unapred znao naše grehe i da je On taj koji nam prvi put ukazuje na njih, kada nas osvedočava o greh.

Kada je Bog napravio plan spasenja, On je znao šta radi. On je znao ljudsko srce. On je znao dubinu propadanja do koje će čovečanstvo pasti, kao što nijedan čovek to nije znao. Svojim zakonom on čini da svojim srcima razumemo grehe, i onda se taj greh uvećava onoliko koliko treba. On je u našim očima ranije bio mali, ali Bog čini da mi vidimo greh onakvim kakvim ga On vidi.

Zapamtite da je Utešitelj taj koji osvedočava. Zapamtite da, tamo gde se u vašem srcu ili umu uvećava greh, još više se uvećava blagodat. Vaša čvrsta vera u ovo je ono što čini da blagodat efikasnije uklanjanja grehe. Hristos je u stanju da potpuno spase onoga koji kroz Njega dolazi Bogu. Ne možete da tražite od Njega ništa toliko dobro, niti toliko veliko, kao što je ono što je On u stanju – i mnogo više od toga – da učini.

Bog ne mora da uzima meru blagodati i da pregleda svet, da bi video koliko ima onih među kojima ona treba da se podeli i da onda krene s poslom, da je razdeli tako da je ima dovoljno za sve. On nam daje meru Svetog pisma, nabijenu, i protresenu, i prepunu (parafraza stiha iz Luke 6,38). Bez obzira koliko su veliki gresi koji treba da se pokriju, postoji blagodat koja je više nego dovoljna da to učini. Smrtni čovek može da bude pokriven Hristovom pravednošću kao haljinom (odećom). Uzmimo zato verom Hristov život i živimo novi život.