Pregled

Ovo je poslednje veče koje nam je dodeljeno za proučavanje Svetog pisma i zato bi bilo prikladno da se malo osvrnemo na istine koje smo razmatrali. Ovaj pregled ćemo u glavnim crtama naći u Otkrivenju 14,6-12:

„Videh drugog anđela koji je leteo posred neba, koji imaše večno jevanđelje, da ga objavi stanovnicima zemlje, svakome plemenu i jeziku, kolenu i narodu. On govoraše silnim glasom: Bojte se Boga i poklonite se njemu (i dajte mu slavu – SSP), jer dođe čas suda njegova, i poklonite se onome koji je stvorio nebo i zemlju, i more i izvore vodene. Za njim dođe drugi anđeo, govoreći: Pade, pade Vavilon veliki, koji vinom besa bluda svoga napoji sve narode (koji je sve narode opio žestokim vinom svoga bluda – SSP)! Za njim dođe treći anđeo, govoreći silnim glasom: Ko se god klanja zveri i liku njezinom, i primi žig na čelo svoje ili na ruku svoju, piće i on vina gneva Božjega, koje je nepomešano utočeno u pehar gneva njegova, i biće mučen ognjem i sumporom pred anđelima svetim i pred janjetom. I dim mučenja njihova ide u vekove vekova (doveka – SSP), i nemaju odmora ni danju ni noću oni koji se klanjaju zveri i liku njezinome, i koji primaju žig imena njezina. U tome je strpljenje svetih, koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu“ (Bakotić).

Mi smo navikli, s pravom, da o ove tri poruke govorimo kao o jednoj, trostrukoj poruci. Odgovarajuće značenje reči koja je ovde prevedena kao „dođe“ („sledio“ u KJV – prim. izdavača) je „išao sa“ (u grčkom tekstu se koristi glagol slediti, i u 8. i u 9. stihu, tako da nigde u originalu nema izraza ići sa). Tako bi se preveden tekst mogao čitati: „...i treći anđeo je išao sa njima“ (KJV). To je ista reč koja se koristi u 1. Korinćanima 10,4: „I svi su pili isto duhovno piće: jer su pili od te duhovne stene koja je išla sa njima, a ta stena je bio Hristos“ (eng. prevod KJV). Tako se prvi anđeo oglasio, drugi mu se pridružio, a treći se pridružio obojici i sva trojica zajedno idu oglašavajući poruku. Stoga postoji samo jedna poruka koju treba da razmotrimo, a ta jedna obuhvata sve tri.

Ova poruka priprema narod koji je opisan u 12. stihu: „Ovde je [s] trpljenje svetih, koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu“ (D. Stefanović). Postoje tri stvari koje ovi ljudi imaju – strpljenje, držanje zapovesti i Isusovu veru. Dok je sve to spojeno u jedno, mislim da možemo da razmišljamo o njima u obrnutom redosledu, u odnosu na onaj kako su navedene: vera, poslušnost i strpljenje. Jer je vera osnova na kojoj se sve gradi i iz koje se sve razvija. Vera koja stvara poslušnost, a kruna blagodati je strpljenje, jer apostol Jakov kaže: „Neka strpljenje ima svoje savršeno delo, da biste bili savršeni i potpuni, nemajući nedostataka“ (Jakov 1,4 – parafraza). Kada je strpljenje usavršeno u svetima, onda su i oni sami savršeni. Dakle, ova trostruka poruka izvodi pred Boga ljude koji su savršeni. Oni su upravo ono što Spasitelj kaže da moraju da budu: „Budite, dakle, vi savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski!“ (Matej 5,48 – D. Stefanović).

Možda neki među slušaocima nisu shvatili da lekcije iz Poslanice Rimljanima, koje smo proučavali prethodnih večeri, nisu bile ništa drugo nego poruka trećeg anđela. Želim da vam večeras pokažem da je poruka trećeg anđela u potpunosti sadržana u propovedi apostola Pavla, kao što je sažeto opisano u 1. Korinćanima 2,2: „Jer sam odlučio da među vama znam samo Isusa Hrista - i to raspetoga“ (Čarnić). To je bilo sve što je Pavle propovedao, a to što je propovedao bilo je silno. On kaže: „Kad sam došao k vama, braćo, nisam došao da vam uzvišenim rečima ili mudrošću objavim Božije svedočanstvo... I moj govor i moje propovedanje nisu se sastojali od ubedljivih reči ljudske mudrosti, nego od pokazivanja Duha i sile“ (1. Korinćanima 2,1.4 – SSP).

Pavle u 1. Korinćanima 1,17.18 opisuje ono što je propovedao: „Mene, uostalom, Hristos nije poslao da krštavam, nego da propovedam evanđelje, i to ne u rečitoj mudrosti (premudrim rečima – D. Stefanović) - da Hristov krst ne bi izgubio svoju delotvornost (bio učinjen nedelotvornim – KJV). Jer reč o krstu (besjeda o križu – Stvarnost; propovedanje krsta – KJV) je ludost onima koji propadaju, a nama koji se spasavamo - sila Božija“ (Čarnić). Hristos ga je poslao da propoveda Jevanđelje i on je to učinio, ne koristeći mudrost čovečijih reči, kako njegovo propovedanje ne bi bilo poništeno. On kaže: „da Hristov krst ne bi bio izgubio delotvornost (silu – Karažić)“. Onda, kada je Pavle propovedao među Korinćanima, on nije propovedao ništa osim Hrista, i to razapetog, i to je bilo Jevanđelje. To Jevanđelje – Hristov krst – jeste Božja sila za spasenje svakom koji veruje.

Sada se postavlja pitanje: Da li je ovo Pavlovo propovedanje nešto poput treće anđeoske poruke ili trostruke poruke koja nam je predata? Da li se ovo propovedanje razlikuje od propovedanja koje mi propovedamo? Ako se razlikuje, da li mi propovedamo ono što treba da propovedamo? Drugim rečima, da li bi naše propovedanje trebalo da obuhvati išta više od onoga što je apostol Pavle imao? Ako je tako, šta god to moglo biti, bilo bi bolje da se toga rešimo što pre možemo. Pogledajmo sada zašto:

„Ali ako vam čak i mi, ili anđeo sa neba propoveda evanđelje različito od onoga koje smo vam mi propovedali, neka bude proklet.“ To je snažna izjava, ali je on ponavlja i naglašava. „Kao što smo pre kazali i sad opet velim: ako vam ko propoveda evanđelje koje se razlikuje od onoga što ste primili, neka bude proklet“ (Galatima 1,8.9– Čarnić).

Ove reči nisu uzalud izrečene, jer je bilo ljudi koji su propovedali druga jevanđelja ili druge stvari (predstavljali) kao Jevanđelje i, više od toga, bilo je anđela koji su propovedali druga jevanđelja i druge stvari (predstavljali) kao Jevanđelje. Mi ćemo još videti te pale anđele kako nam dolaze i propovedaju ono što oni nazivaju jevanđeljem, koje će imati silu u sebi i koje će biti praćeno blistavom svetlošću. Međutim, ono što nam oni govore, mi treba da proglasimo lažnim, a onog koji nam to propoveda prokletim, zato što će se to, u nekim pojedinostima, razlikovati od onoga što je apostol Pavle propovedao.

Ostavljajući ovo, vraćamo se Otkrivenju 14,6, gde čitamo: „I videh drugog anđela kako leti posred neba imajući večito evanđelje - da ga objavi stanovnicima zemlje... i govoraše snažnim glasom: bojte se Boga i odajte mu slavu, jer dođe čas njegovoga suda“ (Čarnić). Ovo je delo koje priprema ljude za poslednji sud i, samim tim, delo koje nosi sve za čovekovo savršenstvo, kao što smo videli u 12. stihu. Ali ta poruka nije ništa ni više, ni manje, nego večno Jevanđelje. Drugi anđeo je išao sa prvim, a prvi [sic] se pridružio obojici i sva trojica su zajedno oglasila jedan poklič.

Postavlja se pitanje: Ako se treći anđeo pojavio i pridružio svoj glas pokliču prvog i drugog anđela, zar nemamo da saopštimo svetu nešto više u odnosu na one koji su radili pod prvom porukom?

Mi svakako ne možemo ništa više da propovedamo nego večno Jevanđelje. Drugi anđeo objavljuje činjenicu da je Vavilon pao, zbog svog otpadništva od Jevanđelja. Obratite pažnju, drugi anđeo nema da saopšti neku novu istinu; samo činjenicu da se nešto dogodilo. Treći anđeo samo objavljuje kaznu koja će doći na one ljude koji rade drugačije u odnosu na istinu koju je objavio prvi anđeo; ali prvi anđeo nastavlja da se oglašava i njih trojica idu zajedno, a pošto njih trojica nastavljaju zajedno da se oglašavaju, a prvi saopštava večno Jevanđelje – ono koje treba da pripremi ljude da bez krivice stoje pred Bogom – dok treći anđeo saopštava kaznu koja će pasti na njih, ako ne prime večno Jevanđelje, onda neminovno sledi da je čitava trostruka poruka zapravo večno Jevanđelje.

Obratite pažnju, prvi anđeo proglašava večno Jevanđelje; drugi proglašava pad svakoga ko ne posluša to Jevanđelje; a treći proglašava kaznu koja će uslediti, koja pada i dolazi na one koji ne poslušaju. Dakle, treća poruka je u potpunosti u prvoj – večno Jevanđelje. Da, to večno Jevanđelje nosi sa sobom svu istinu. To je Božja sila. To večno Jevanđelje je, zapamtite, sažeto u jednom – Isusu Hristu, i to razapetom i, naravno, ponovo vaskrslom. Mi u ovom svetu nemamo ništa drugo da objavimo ljudima, bez obzira da li smo propovednici, biblijski radnici, kolporteri, akviziteri ili jednostavno ljudi koji u skromnom okviru svog sopstvenog doma dozvole da svetlost sija. Sve što bilo ko od nas može da odnese svetu je Isus Hristos, i to razapet.

Neko kaže: To je posmatranje stvari na ekstreman način; da li ćemo odbaciti sve doktrine koje smo propovedali – o stanju mrtvih, o danu od odmora, zakonu, kazni zlih? Odbacićemo ih? Ne, nikako. Propovedajte o njima u svako vreme, ali, ipak, ne propovedajte ništa osim Isusa Hrista, i to razapetog. Jer, ako propovedate ove stvari bez propovedanja Hrista, i to razapetog, one su lišene svoje moći, pošto Pavle kaže da ga je Hristos poslao da propoveda Jevanđelje, ali ne rečima čovečije mudrosti, kako propovedanje Hristovog krsta ne bi bilo učinjeno nedelotvornim. Propovedanje krsta i samo njega jeste Božja sila. Ponovo kažem, Jevanđelje je Božja sila, a krst je centar Jevanđelja. „A ja Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim (dičim – grčki) osim krstom Gospoda našeg Isusa Hrista“ (Galatima 6,14 – Karadžić). Za Pavla nije postojalo ništa drugo vredno hvale, osim krsta Isusa Hrista, njegovog Gospoda.

Sada ćemo razmotriti neke od različitih tačaka doktrine koje propovedamo i videti kako možemo da ih propovedamo, a da, u isto vreme, propovedamo samo Hrista, i to razapetog.

Prvo, što se tiče biblijske doktrine – Sveto pismo je u celosti doktrina. „Ko hoće da izvršava njegovu volju, saznaće da li ovo učenje dolazi od Boga, ili ja govorim sam od sebe“ (Jovan 7,17 – Čarnić). Reč doktrina znači „učenje“. Ponekad se uplašimo doktrine. Govorimo o doktrinarnim i praktičnim propovedima. Ali, doktrina znači učenje i ako neko čini Božju volju, on će spoznati to učenje. Međutim, učenje mora biti praktično ili je beskorisno. Onda je, braćo, biblijsko učenje u potpunosti praktično.

Ukoliko ne poznajemo biblijsku doktrinu, onda ne znamo kako da sprovodimo ono što ona uči. Ako neka stvar nije praktična, ona je nepraktična. Ali mi nećemo reći da je biblijsko učenje nepraktično, da je nešto što ne može da se sprovodi. Dakle, možda možemo da ostavimo po strani tu razliku između doktrinarnih i praktičnih propovedi. Božji sluga ne bi trebalo nikada da propoveda ništa osim praktičnih propovedi. Međutim, pošto je sve biblijsko učenje ili sva doktrina praktična, očigledno je da u propovedanju zaista praktičnih propovedi ne smemo da propovedamo ništa osim doktrine, a ta doktrina mora da bude doktrina o Hristu.

Zakon

A sada, što se tiče posebnih tačaka doktrine u Hristu. Prvo ćemo razmatrati zakon. Moram samo da usmerim vašu pažnju na činjenicu da je Hristos u zakonu i da je zakon u Hristu i da ne možete da odvojite jedno od drugog, da bih dokazao da to dvoje idu zajedno i da propovedanje zakona bez Hrista u njemu neće imati silu, niti uticaj na ljudska srca. Naše proučavanje Poslanice Rimljanima jasno je iznelo ovo pred naše umove. Mi verom ne poništavamo zakon, već jedino verom u Hrista utvrđujemo zakon u svojim srcima.

Zakon osuđuje grešnika i stoga, delima zakona, nijedno telo neće biti opravdano u Njegovim očima. Međutim, poslušnošću jednog će mnogi biti učinjeni pravednima, a ta poslušnost može da bude učinjena našom, verom u Božju reč i tako što ćemo Hrista učiniti svojim. Učiniti Hrista svojim znači uvesti Ga u naš život, a imati Njega u svom životu znači imati večni život. Hristos je istina, a zakon je u Njemu u svom savršenstvu i, ako čuvamo Hrista u svom srcu dan za danom, imamo zakon u svom srcu u njegovom savršenstvu, sve dok se ne pokolebamo.

Ako imamo Hrista, On je naše spasenje, ali moramo da Ga imamo u svakom trenutku svog života. Jedan čin vere neće biti dovoljan za sve vreme; „Pravednik će živeti od vere (pravednik će živeti verom – KJV)“ (Rimljanima 1,17 – Čarnić). Međutim, mi možemo da živimo samo jedan trenutak u vremenu, a pošto je vera naše spasenje, očigledno je da se spasavamo trenutak za trenutkom. Nema sile u zakonu odvojeno od Hrista i propovedanje zakona bez Hrista u njemu je jednostavno propovedanje prokletstva ljudima, a ne nade. Ali Hristos je poslao ljude kao svoje poslanike da proglase slobodu zarobljenima, da im kažu da su zatvorenici nade. Onda mi propovedamo Hristovo propovedanje; da li mi „ispunjavamo Njegovu misiju“, ako bez Hrista propovedamo zakon, koji samo osuđuje? Ne. Mi treba da propovedamo „nadu“. Dok nad grešnikom postoji zakon, sa svim strahovima Sinaja, on treba da usmeri svoj um, ne samo na zakon, već na davaoca tog zakona, koji u sebi ima blagodat, kao i istinu. Istina i blagodat su u Njegovoj ruci i kada ta istina osuđuje ljude, blagodat koju ista ruka drži, preobraća ih iz greha.

Kada ljudi imaju Hrista, oni imaju Njegovu pravednost, a to je pravednost koju zahteva zakon. Ali Hristova pravednost nosi sa sobom i sve drugo, jer je On rekao: „Prvo tražite njegovo Carstvo i njegovu pravednost, i sve ovo će vam se dodati“ (Matej 6,33 – SSP). To je jedino što je potrebno i ako to imamo, imamo čitavo Jevanđelje, jer su Jevanđelje Hristos i Njegova pravednost, a On je naša pravednost, naše spasenje i naš život, i sada i ubuduće.

Dan od odmora

Posebna istina koja mora da se drži u ovim poslednjim danima je istina od danu od odmora. Mi ne možemo previše da verujemo u nju i da je previše propovedamo. Upravo tu je napravljena velika razvalina u Božjem zakonu (pogledajte Isaija 58,12). Da li ste ikada zastali da razmislite zašto je sotona usmerio sve svoje snage na tu 4. zapovest? Koren čitave stvari se nalazi u Jevrejima 1,10. U obraćanju Sinu, Bog Otac kaže: „Ti si, Gospode, u početku osnovao zemlju i nebesa su dela tvojih ruku“ (Čarnić).

Onda, kada čitamo: „Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku Njegovih glasi (pokazuje – KJV) svod nebeski“ (Psalam 19,1 – Daničić), znamo da oni jednostavno pokazuju silu koja je u Hristu. Jovan kaže: „U početku je bila Reč, i Reč je bila kod Boga (sa Bogom – KJV), i Reč je bila Bog. Ona je u početku bila kod Boga. Sve je kroz nju postalo (njenim posredstvom – KJV) i bez nje nije postalo ništa što je postalo“ (Jovan 1,1-3 – SSP). Sve što je stvoreno, stvoreno je Hristovim posredstvom.

U psalmu 111,2-4 čitam: „Gospodnja dela su velika, koja traže svi oni koji u njima uživaju. Njegovo delo je časno i slavno, a Njegova pravednost traje zauvek. On je stvorio svoja čudesna dela da se pamte; Gospod je milostiv i pun saosećanja“ (KJV). Doslovno, i prema jevrejskom prevodu hebrejskog teksta, prvi deo 4. stiha bi glasio: „On je načinio spomen na svoje čudesno delo“. Šta je Njegovo delo? Nebesa su Njegovo delo i On je postavio temelje Zemlji. Želeo bih da obratite pažnju da je te tri reči – pravednost, milostiv i saosećanje, psalmista povezao sa mislima o stvaranju sveta. Uskoro ćemo videti zašto.

Šta je taj Božji spomen? „Tako se dovrši nebo i zemlja i sva vojska njihova. I svrši Bog do sedmog dana dela svoja, koja učini; i počinu (odmori – KJV) u sedmi dan od svih dela svojih, koja učini; I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela svojih, koja učini“ (1. Mojsijeva 2,1-3 – Daničić). Šta je onda taj spomen? Sedmi dan, a to je subota. To je dan koji kruniše sedmicu, uspomena na završeno stvaranje – stvaranje u kome se pokazala sila Božje reči, „Jer On reče, i postade; On zapovedi, i pokaza se“ (Psalam 33,9 – Daničić). Ako samo držite Božju reč i silu Božje reči pred svojim umovima, čini se da ne možete, a da ne vidite zašto David povezuje blagodat, saosećanje i pravednost sa delima Božjih ruku.

Božja reč je ta koja je stvorila nebesa i Zemlju. Dan od odmora je spomen koji je dat da možemo da obeležavamo silu Božje reči i razmišljamo o njoj. U Jezekilju 20,20 Bog kaže da subota treba da bude „znak između mene i vas, da znate da sam ja Gospod Bog vaš“ (Daničić). Sada obratite pažnju, to treba da bude znak, kako bismo znali da je nebeski Bog naš Bog.

Osvrnimo se sada na Jeremiju 10,10-12, gde čitamo: „A Gospod je pravi Bog, Bog živi i car večni... Ovako im recite: Bogovi, koji nisu načinili nebo ni zemlju, nestaće sa zemlje i ispod neba. On je načinio zemlju silom svojom, utvrdio vasiljenu mudrošću svojom, i razumom svojim razastro nebesa“ (Daničić). Okrenimo se Psalmu 96,5 i tamo čitamo: „Jer su svi bogovi u naroda ništa (idoli – KJV); a Gospod je nebesa stvorio“ (Daničić).

Sve što će um čoveka dovesti do saznanja činjenice ili što će prizvati činjenicu da je Bog kome služimo Tvorac, takođe će nam pokazati da su svi ostali bogovi lažni. Jer sila da se stvara je posebna osobina, to je isključivo pravo nebeskog Boga. On može da stvara i sve drugo što se predstavlja da je vredno obožavanja pokazuje se kao lažni pretendent, zato što ne može da stvara.

Ali, zašto Bog želi da zapamtimo da je On Bog? Šta konkretno Bog želi da imamo na umu kada mislimo o Njemu kao o Bogu? Ključ za ova pitanja se nalazi u Jevrejima 11,6: „A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji Ga (marljivo – KJV) traže“ (Karadžić). Mi moramo da verujemo da Bog postoji i od te ideje o postojanju ne može da se odvoji ideja o nagradi i pomoći od Boga, za kojeg verujemo da postoji. Ako Boga ne posmatramo kao onog koji nagrađuje, kao sadašnjeg pomoćnika u nevolji, mi Ga ne poznajemo kao Boga. Ako ne znamo da je On upravo ono što kaže da jeste, onda Ga ne poznajemo.

Pošto je dan od odmora uspomena na Božje čudesno delo stvaranja i dat je da bismo znali da je On Bog, stoga je dan od odmora dat da bismo znali da je Bog onaj koji nagrađuje, jer On nije ništa drugo nego onaj koji nagrađuje one koji Ga marljivo traže. Ovo se nedvosmisleno pokazuje u Jezekilju 20,12: „I subote svoje dadoh im da su znak između mene i njih da bi znali da sam ja Gospod koji ih posvećujem“ (Daničić). Onda je cilj davanja subote čoveku bio da bi on znao da je taj Bog koji ju je dao, isti onaj Bog koji i njega posvećuje. Ta ideja o posvećenju je ono što želimo da istaknemo u vezi sa ovim.

Moglo bi se prigovoriti da je subota data pre čovekovog pada, tako da je on, u vreme kada je ona data, bio posvećen i zato mu nije bio potreban Hristos da ga spasi od greha. Adama je Gospod postavio u Edemski vrt. On je živeo u besprekornoj čistoti, ali je tu čistotu mogao da očuva samo verom u Boga. Božja sila je bila ono što ga je održavalo. Adam nije živeo u sebi. Da, jeste na kraju – i pao je. Ali upravo dok god je bio sačuvan od pada, to je bilo Božjom silom i Božjom rečju. Dakle, bila mu je potrebna Božja sila da ga sačuva od pada, a kada mu se to desilo kasnije, kada je pao – da ga spase od greha koje je počinio i da ga sačuva od činjenja drugih greha.

Mi pravimo istu grešku u pogledu vremena kada je proba završena. Mislimo, pošto tada neće biti nikakvog posrednika, da stojimo u svojoj sopstvenoj snazi. Doći će vreme kada neće biti nikakvog posrednika, ali oni koji budu bili u tom vremenu neće biti u svojoj sopstvenoj snazi, već u Hristovoj sili koja će nas čuvati u to vreme; pošto ćemo biti bez greha, neće nam biti potreban posrednik, ali će nam u svakom trenutku biti potreban Spasitelj. Hristos je onaj „Koji će vas i utvrditi do samog kraja da budete pravi (besprekorni – Sinod SPC, KJV) na dan Gospoda našeg Isusa Hrista“ (1. Korinćanima 1,8 – Karadžić).

Da Adam nikada nije pao, dan od odmora bi tamo ostao, kao podsetnik na Božju moć da ga sačuva od pada sa položaja i mesta na kome ga je Bog stvorio. To je upravo ono zbog čega subota postoji sada. Ona treba da nam pokaže da je Bog naše posvećenje i da On stavlja svoju pravednost na nas, i u nas, posredstvom iste reči kojom je stvorio nebesa i Zemlju. Onda subota postoji da bismo mogli da razmišljamo o Božjoj sili i da se setimo da je ta sila koja je stvorila Zemlju ista ona sila koja nas čuva od greha, za spasenje koje je spremno da bude objavljeno u poslednje vreme.

U Kološanima 1,11-19 čitamo: „Jačajući se svakom snagom shodno moći njegove slave - za svako strpljenje i istrajnost, da s radošću zahvaljujete Ocu koji nas je osposobio da učestvujemo u nasledstvu svetih u svetlosti. On nas je izbavio od vlasti tame i premestio u carstvo svog ljubljenog Sina, u kome imamo izbavljenje (otkupljenje kroz Njegovu krv – KJV), (čak i – KJV) oproštaj grehova. On je slika nevidljivoga Boga, prvorođeni sveg stvorenja, jer je u njemu (njegovim posredstvom – KJV) stvoreno sve što je na nebesima i na zemlji, sve vidljivo i nevidljivo, bili to prestoli, ili gospodstva, ili poglavarstva, ili vlasti; sve je njegovim posredstvom stvoreno - i za njega. I on je pre svega i sve u njemu ima svoje postojanje. On je i glava tela, Crkve; on je početak, prvorođeni iz mrtvih, da u svemu on bude prvi. Jer je Bog blagoizvoleo (Bogu se svidelo – SSP) da se u njemu nastani (da u njemu prebiva – KJV; živi – D. Stefanović) sva punina“ (Čarnić).

Apostol predstavlja Hrista kao onog kroz kojeg mi imamo otkupljenje. Zašto? Zato što je kroz Njega sve stvoreno. Ova misao će stišati primedbu koja se tako često javlja u vezi sa subotom, da je otkupljenje veće od stvaranja, jer je otkupljenje stvaranje, i nije, niti može da bude ništa drugo. To je ista sila i ista stvar. Rečju Gospoda stvorena su nebesa i rečju Gospoda proglašena je pravednost u nama. Dovođenje svemira u postojanje rečju bio je čin stvaranja; dovođenje pravednosti rečju u srce čoveka koji ima pokvareno srce, takođe je čin stvaranja. Hristos je postavljen pred nas kao Tvorac, kako bismo mogli da upoznamo Njegovu moć da otkupljuje. A način na koji je Hristos postavljen pred nas je rečju Njegove sile.

Subotni dan je onaj dan koji priziva sećanje na Božja čudesna dela. Tog dana, više nego bilo kod drugog dana, treba da razmišljamo o delima Božjih ruku. Kao što tog dana razmišljamo o delu Njegove ruke i neverovatnoj sili koja se pokazuje u svemiru, takođe razmišljamo i o Njegovoj sili da nas spase od greha, jer je to ista sila koja se ispoljava u svemu. Zato bi deca od svojih najranijih godina trebalo da budu učena da na stvaranje gledaju kao na Božju silu. Ako se tako čini, u njihovim umovima će biti ugrađena načela, koja nikakvo neverničko lukavstvo ne može da promeni.

U 11. poglavlju Poslanice Jevrejima, Pavle prikazuje moć vere da stvara pravednost, ali primetićete da misao koja je na početku izražena je: „Verom (kroz veru – KJV) shvatamo da su svetovi sazdani (uobličeni, uokvireni – KJV) Božijom rečju“ (stih 3 – SSP). Onda, usmeravanjem umova mladih na Božju silu u stvaranju svemira, oni će to razumeti verom, a njihovi umovi će shvatiti misao da Onaj koji je stvorio sve što vide, jeste isti Onaj koji daje nagradu onima koji Ga marljivo traže.

Koliko je samo jasno zašto je sotona skupio sve svoje snage protiv te 4. zapovesti – zato što ona, iznad svih ostalih, prikazuje silu našeg Gospoda Isusa Hrista. Sotona je antihrist i on ne radi ništa na ovom svetu što nije usmereno protiv Hrista. Zato je on prikrio tu 4. zapovest – da bi umove ljudi skrenuo sa Boga u Hristu, kao Tvorcu, zato što, sve dok ljudi gube iz vida stvaralačku silu koja je data u Hristu, oni će gubiti iz vida i Njegovu silu da otkupi. Zato propovedajte o suboti sve više i više, a ipak, radeći to, budite sigurni da propovedate Hrista, i to razapetog, kao Spasitelja od greha.

„Ako odvratiš nogu svoju od subote da ne činiš šta je tebi drago na moj sveti dan, i ako prozoveš subotu milinom (zadovoljstvom – KJV), sveti dan Gospodnji slavnim, i budeš ga slavio (poštovao – KJV) ne idući svojim putevima i ne čineći šta je tebi drago, ni govoreći (svoje – KJV) reči, tada ćeš se veseliti (i sam uživati – KJV) u Gospodu“ (Isaija 58,13.14 – Daničić). Dakle, držanje subote na savršen način, onako kako Bog želi da je držimo, jeste tu da sami uživamo u Gospodu, ali ovo ne možemo da činimo, ako ne poznajemo Hrista i ne učinimo Ga svojom radošću.

Nasledstvo svetih

Sada ćemo razmotriti nasledstvo svetih i videti da li i u tome možemo da propovedamo Hrista, i to razapetog. Nasledstvo je obećano Avramu i njegovom semenu (potomstvu). Njemu i njegovom semenu je obećano da će biti naslednici sveta. To seme je Hristos i svi koji su u Hristu. Jemstvo, zalog tog nasleđa je Božji Duh. „U koga ste i verovali, nakon što ste čuli reč istine, Jevanđelje svog spasenja; u kome ste takođe, nakon što ste poverovali, bili zapečaćeni Svetim Duhom obećanja, koji je zalog vašeg nasleđa, do otkupljenja kupljene imovine, na hvalu Njegove slave“ (Efescima 1,13.14 – eng. prevod).

Božji Duh je avans (kapara) za naše nasleđe i onda se Pavle moli da „oči vašeg razumevanja budu prosvećene - da znate kakva je nada na koju vas je pozvao, kakvo je bogatstvo njegovog slavnog nasledstva među svetima (u svetima), i kako je prevelika njegova sila prema nama koji verujemo - shodno delotvornosti njegove silne moći, čije je dejstvo pokazao na Hristu kada ga je vaskrsao iz mrtvih“ (Efescima 1,18-20 – kombinacija prevoda KJV-Čarnić).

Čitavo Jevanđelje upućuje na nasledstvo svetih. To nasledstvo se dobija, ne zakonom, već kroz veru u Isusa Hrista. Ako smo mi Hristovi, onda smo naslednici po obećanju. Šta je u propovedanju nasledstva svetih, ako sa njim ne nosimo Hrista, kao onog kroz kojeg se to nasledstvo dobija? On je Onaj „u kome smo dobili nasledstvo“ (Efescima 1,11 – KJV). Obećanje Avramu je bilo da će u njemu biti blagosloveni svi narodi na Zemlji. Pavle kaže da je Bog Avramu, dajući mu ovo obećanje, zapravo propovedao Jevanđelje (pogledajte Galatima 3,8).

Možemo li da propovedamo Hrista u vaskrsenju? Vaskrsenje ide sa obećanjem o nasledstvu. Kada je Bog dao obećanje Avramu, ovaj se nije pokolebao u tome, već je bio potpuno uveren da ono što je Bog obećao, u stanju je i da izvrši. On je imao veru u Boga da podigne iz mrtvih i ta vera se pokazala u svojoj savršenosti kada je prineo Isaka na oltar. Dakle, njegovo verovanje u obećanje je bilo zasnovano na verovanju u Hrista, koji je vaskrsenje i život. U Hristu je zakon, i subota; u Njemu je nasledstvo. Hristos razapet i ponovo vaskrsnut je sredstvo kojim možemo da dobijemo taj slavni dom.

Besmrtnost duše

Može li Hristos da se propoveda kada govorimo o temi besmrtnosti duše? Da, jer to nije ništa drugo nego život kroz Hrista. Kroz Hrista imamo život i nema drugog načina na koji možemo da ga dobijemo. Mi možemo da iz Svetog Pisma nesumnjivo dokažemo da nema svesti u grobu i da je čovek smrtan, a da još uvek ne posedujemo pravu suštinu pitanja besmrtnosti duše.

Neki kažu da, kada ljudi shvate da je čovek smrtan, oni su bezbedni od spiritizma. Da li je to tako? Ne, jer su mnogi ljudi to saznali, a ipak su otišli u spiritizam. Zašto? Zato što u svojoj doktrini nisu imali Hrista. Onaj koji ima Sina, ima život, a onaj koji nema Sina, nema život. Onaj koji veruje u Sina, ima život, a onaj koji ne veruje u Njega, neće videti život. Hristos je kupio život za čoveka i mi možemo da imamo taj život verujući u Njegovu reč. Odvojeno od Hrista nema života i odvojeno od Njega mi ne možemo da imamo život.

U Jezekilju 13,22 čitamo: „Jer žalostiste (rastužiste – KJV) lažju srce pravedniku, kog ja ne ožalostih, i krepiste ruke bezbožniku da se ne vrati sa svog zlog puta, obećavajući mu život“ (kombinacija prevoda Daničić-KJV). Razlog zašto se ljudi utvrđuju u svojim bezakonjima i zašto idu u propast je zato što im se obećava život, a za njih nema života sve dok ostaju u tom grešnom stanju. Tama će pokriti Zemlju, gusta tama će pokriti sinove čovečije i biće kao što je bilo pre potopa, kada su sve pomisli ljudskih srca uvek bile samo zle. To je zato što oni veruju da će imati život bez Hrista.

Hristos mora da bude predstavljen kao jedini način života i da taj život dolazi verom, koja je jedini put ka pravednosti, da bi ljudi mogli da spoznaju da „kao što je prestupom jednog, došla osuda na sve ljude, tako je i pravednošću jednog, svim ljudima došlo opravdanje na život“ (Rimljanima 5,18 – KJV). Taj život je Hristov život. Oni koji su opravdani, biće spaseni; oni koji nisu opravdani, biće izgubljeni; a jedini način na koji možemo da budemo opravdani je posredstvom Hristovog života.

Stoga propovedamo opravdanje kroz Hrista – život u Njemu i smrt van njega. Onda onaj koji nema Sina, nema život, neće videti život i sve što mu preostaje da ima je večna smrt, kazna za zle. Stoga je nemoguće da pitanje o besmrtnosti duše predstavimo na bilo koji drugi način, nego kroz Hrista. Ako učinimo drugačije, neće biti praćeno silom, jer ništa osim propovedanja krsta nije Božja sila.

Spiritizam

Pozabavimo se sada spiritizmom. Tačno je da čovek može da veruje da su ljudi smrtni i da ne idu na Nebo kada umru, ali ako ne poznaje silu toga, on nije bezbedan od spiritizma. Ako ne poznaje silu Hristovog života, nema ničega što će ga spasiti od lukavstva ove užasne zablude. Ali ako zna slabost čoveka i da on u sebi nema život, već da je život u Hristu, i da vera čini da taj život bude njegov sopstveni, onda ima zaštitu.

Da li ste ikada znali nekog čoveka koji je verovao u ovaj biblijski tekst: „Mrtvi ne znaju ništa“ (Knjiga propovednika 9,5 – Daničić), a da je otišao u spiritizam? Pretpostavljam da jeste, a znam da i ja jesam. Dakle, ako ljudi koji su znali i verovali u taj tekst odu u spiritizam, onda nema nikakve sile u tom verovanju da mrtvi ne znaju ništa, što bi ih sačuvalo od spiritizma. Znao sam ljude koji su to verovali i propovedali, ali su otišli u spiritizam. Čuo sam ih da to propovedaju, a iste ljude sam posle čuo kako propovedaju najbogohulniji spiritizam. Onda, ako će pozitivno (tj. samo intelektualno – prim. izdavača) verovanje da je čovek smrtan sačuvati ljude od lukavstava spiritizma, zašto su ti ljudi ušli u to? Zato što nisu znali tajnu života u Hristu.

Hristos je rekao: „Ko nije sa mnom - protiv mene je. I ko sa mnom ne skuplja - rasipa“ (Matej 12,30 – SSP). Nema delimičnog. Ili Hristos, ili sotona. Ili Hristos, ili antihrist. Sve što nije za Hrista, to je protiv Njega. Šta znači reč „antihrist“? Protiv Hrista. Onda onaj koji nije za Hrista, taj je antihrist ili ga pokreće antihristov duh. „Ako ko nema Duha Hristova, taj nije njegov“ (Rimljanima 8,9 – D. Stefanović). Dakle, ako čovek nema Hristov Duh, koji duh mora da ima? Mora da ima antihristov duh. Postoje samo dve sukobljene sile na svetu – Hristova sila i antihristova sila – Hristov Duh i duh antihrista.

„I vas je oživeo, koji ste bili mrtvi u prestupima i gresima, u kojima ste u prošlosti hodali po duhu ovoga sveta, po vladaru vazdušnih sila, po duhu koji sada deluje u deci neposlušnosti“ (Efescima 2,1.2 – KJV). Ko je vladar vazdušne sile? Sotona. Onda je sotonin duh onaj koji pokreće decu neposlušnosti.

Dakle, činjenica da čovek može da prizna da je čovek smrtan, neće ga spasiti od spiritizma. On mora da prizna i zna da je Hristos naš život i da, bez Njega, mi nemamo život. Samo [intelektualno] razumevanje (uviđanje) neće doneti dobro; on mora to da spozna kroz lično iskustvo. Hristos, i samo Hristos, mora da živi u njemu i tada on neće biti privučen duhom antihrista, jer je Spasitelj rekao da vladar ovog sveta nema ništa s Njim.

Šta je tajna spiritizma? Odvajanje od Hrista i svaki čovek koji ne primi Hrista, bez obzira da li ispoveda (tvrdi) da veruje u subotu, u dolazak Gospoda, taj čovek je smrtan – i nije važno da li veruje u sve to – ako ne primi Hrista u svoje sopstveno srce, pre ili kasnije, taj čovek će sigurno biti zaveden tom sotoninom velikom prevarom.

Onima koji ne primaju ljubav istine Bog će poslati snažnu obmanu, da bi poverovali u laž; da bi bili osuđeni svi koji ne veruju u istinu, nego su našli zadovoljstvo u nepravdi. Moguće je da priznam sve različite tačke sadašnje istine koje su sadržane u trećoj anđeoskoj poruci, ali sve dok u svom srcu imam nepravednost, imam tu i seme spiritizma. Svaka nepravednost je delo antihrista. Imajući nepravednost, imam ono posredstvom čega sotona može da čini prevaru u meni. To je „prevarnost nepravednosti“ (2. Solunjanima 2,10 – KJV). To nije prevarnost neznanja, već prevarnost nepravednosti.

Onda jedini izvor sigurnosti leži u verovanju u Hrista kao onoga koji je moj život, i u opravdanju verom. Isus Hristos, i to razapet, kao naša pravednost, naš život, naša radost, naše sve, jeste ono za čim treba žudeti; da, i više nego što može da se žudi, ili čak da se pomisli o tome - jedini koji može da nas sačuva od antihrista.

„Dragi moji, ne verujte svakom duhu, nego proveravajte duhove - jesu li od Boga, jer su mnogi lažni proroci izišli u svet. Po ovome poznajte Božijeg duha: od Boga je svaki duh koji ispoveda da je Isus Hristos došao u telu“ (1. Jovanova 4,1.2 – Čarnić).

Šta to znači priznati da je Isus Hristos došao u telu? Reći da je to tako? Ne, već verovati u sve što ta činjenica znači. Šta to znači? Bog se pokazao (ispoljio) u telu; Bog je bio u Hristu, mireći svet sa sobom. Bog je poslao svog sopstvenog Sina u obličju grešnog tela i za greh je osudio greh u telu. „Jer, mi nemamo prvosveštenika koji ne može da saoseća s našim slabostima, nego takvog koji je u svemu bio iskušavan kao i mi, samo nije zgrešio“ (Jevrejima 4,15 – SSP).

Braćo, priznati da je Hristos došao u telu, znači da moramo prihvatiti Hrista koji je došao u telu i sve ono zbog čega je došao u telu. On je došao u telu da bi pravednost zakona mogla da se ispuni u nama – da bismo mi mogli da imamo Njegovu pravednost i Njegov beskonačni život. Svaki duh koji poriče (osporava) Hrista kao jedini izvor života i pravednosti, jeste duh antihrista.

A sada, osvrnite se i vidite gde ste. Da li je Hristov Duh onaj koji deluje u nama kada kažemo da ćemo nadvladati, ako nam Hristos bude malo pomogao? Kada to kažemo, mi ćemo svojim sopstvenim delom zadobiti Nebo, barem delimično; tako poričemo Hrista i poričemo da je On došao u telu. Taj duh koji deluje u nama je duh antihrista.

U papstvu prepoznajemo jedan oblik antihrista. Tajna dobijanja života, kako papstvo uči, nisu Hristos i Njegov život, već pokora, manastir i Devica Marija. Dakle, taj duh koji vodi čoveka u manastir, bičuje telo i čini pokoru, jeste jednostavno logična posledica razmišljanja da moramo da učinimo nešto, da bismo se oslobodili od greha. To je duh koji uči da ne možemo u potpunosti da se uzdamo (imamo poverenja) u Hrista i da Mu dopustimo da izgradi za nas našu sopstvenu pravednost. Tako se, sve što nije u potpunosti potčinjeno Hristu, pokreće duhom antihrista.

„A svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga: i ovaj je antihristov, za kog čuste da će doći, i sad je već na svetu. Vi ste od Boga, dečice, i nadvladaste ih, jer je veći koji je u vama negoli koji je na svetu“ (1. Jovanova 4,3.4 – Karadžić). Mi nadvladavamo antihrista jedino imajući Hrista u sebi. Hristos je prvi, poslednji i sve vreme (večiti – svagdašnji); Hristos je u zakonu, a zakon je u Hristu; Hristos je u suboti, kao Gospodar subote, zato što ju je On stvorio i zato što subota jednostavno pokazuje silu Hristove reči, kojom su stvorena nebesa i kojom se ona održavaju.

Sila Hristove reči takođe stvara pravednost u nama. Propovedanje Hristovog krsta prikazuje ljudima život i besmrtnost. Propovedanje Hristovog krsta je ono što upozorava ljude na propast. To nas oslobađa iz zamki ovog sveta i daje nam pristup blagodati, u kojoj stojimo i radujemo se u nadi Božje slave. Propovedanje tog Hristovog krsta otkriva nam sve ono što Hristos želi da znamo. To pred nas stavlja slavu nasledstva svetih i upozorava nas na opasnosti poslednjih dana.

Dok smo verni trećoj anđeoskoj poruci i svim doktrinama koje nas čine drugačijima od sveta, odlučimo da ne znamo ništa, osim Isusa Hrista, i to razapetog. To je Božja sila za spasenje. To je večno Jevanđelje koje će pripremiti ljude za sud, koji je već sada zaseo. I ako je taj prvi anđeo objavio: „Bojte se Boga i dajte Mu slavu, jer je došao čas Njegovog suda“, koliko više bi trebalo da mi objavljujemo tu poruku – večno Jevanđelje – sada, kada taj sud, ne samo da je došao, već je čak blizu završetka.

Zahvaljujem se Bogu zato što nam otkriva istine svoje reči i zato što nam je pokazao da je treća anđeoska poruka čitavo Jevanđelje Isusa Hrista, našeg Gospoda. Zašto znamo toliko više o Božjoj reči? Zato što Bog otkriva Hrista nama i u nama. Sve što znamo o Hristovoj sili, znamo iz reči i time smo učinjeni čistima od greha. Naša vera se drži Hrista i On postaje stvarnost u našim sopstvenim srcima i u našim životima.

Kada imamo snažnu veru da Hristos prebiva u nama, mi možemo sa silom da krenemo da radimo za druge i da udružimo svoje glasove sa glasovima anđela na Nebu i tada će poruka ići sa glasnim pokličom. Razlog zbog kojeg nije išla sa glasnim pokličom je zato što je nismo shvatili u njenoj punini (punoći). U prošlosti mnogi od nas nisu imali tu srž poruke da je Hristos sve.

Kada imamo Hrista, imamo sve i znamo silu koja je u Njemu. Tada se predajemo Njemu, i sila će počivati na nama, a reč koju propovedamo ići će sa silom, i glasni poklič treće anđeoske poruke će biti tu. Radujem se večeras u uverenju da glasni poklič počinje sada.

Veliki završetak sukoba će uskoro biti tu, kada Hristos bude došao. Onda ćemo Ga videti, Onoga koga, ne videvši, volimo; u koga, iako Ga sada ne vidimo, ipak verujemo, i radujemo se radošću neizrecivom i punom slave. Tog radosnog dana, bićemo kao On, jer ćemo Ga videti onakvog kakav jeste.

Neka Bog učini da taj dan dođe uskoro. Neka Bog učini da svako u ovom domu preda svoje srce Njemu i da može da kaže: „Evo me, Gospode, uzmi me; ja sam Tvoj, i Ti si moj; iskoristi me, Gospode, na svoj sopstveni način, da kroz mene možeš neznabošcima da otkriješ neistraživo Hristovo bogatstvo.“