„Evo ja i deca koju mi je dao Bog“ (Karadžić). To je jedan od citata iz 2. poglavlja Jevrejima poslanice (13. stih). Završimo ovu izjavu: „Evo ja i deca koju mi je dao Gospod jesmo znak i čudo Izrailju od Gospoda nad vojskama, koji nastava na gori Sionu.“ (Isaija 8,18 – Daničić)
Juče smo kratko razmišljali o Božjem domu, hramu živog Boga, Božjoj crkvi, Božjoj građevini – nama – „za Božje stanovanje (prebivanje, obitavanje) kroz Duha“ (Efescima 2,22 – eng. prevod). U religioznom svetu se u značajnoj meri razgovara o Stvarnoj Prisutnosti. Postoji takva stvarna prisutnost, Božja prisutnost, a ta stvarna prisutnost treba da bude u svakom Božjem detetu, kao i u crkvi. Ta stvarna prisutnost je tu kroz Duha. Kroz proučavanje vizije koju je Jezekilj imao o Bogu i Njegovom prestolu videli smo prirodu bilo kog mesta u kome Bog stanuje: gde god da je Bog, tu je i život. Čak i kada je Bog sišao na planinu Sinaj, ona nije mogla da ostane mirna. Čitava planina se pomerala. Nije mogla da zadrži mir dok je Bog bio na njoj, zato što je tu bio život. Čitav presto je živi presto, sastavljen od živih stvorenja i ona dolaze i odlaze kao munja.
Sada imajte na umu, svako od ovih živih stvorenja bilo je drugačije od svakog drugog – različita lica, različit izgled, različit oblik i ona su bila poslata okrenuta svojim licima na različite strane. Ali uprkos tome, nije bilo nikakve senke, nagoveštaja ili pomisli o bilo kakvom odsustvu jedinstva u njihovom kretanju. Kretali su se upravo kao jedno telo, ovamo ili tamo. Nisu se okrenuli dok su išli. Zašto? – Jer „gde god duh iđaše, iđahu i oni“. Ali kako je moglo da bude tako? – „Duh života“, kako piše, „bio je u njima“. Dakle, kao rezultat toga, „gde god duh iđaše, iđahu i oni“, jer je Duh bio u njima. To smo uporedili sa najvećim mogućim ispoljavanjem ljudske organizacije na Zemlji – vojskom – koja se u celini kreće kao da je jedan čovek. Međutim, mora da postoji reč komande. Ali kako to da ti ljudi – da taj razvoj, da ta kretanja mogu biti učinjeni, postignuti sa ovim ljudima?
(Glas) Imaju um svog zapovednika.
Da, ali kako su došli do toga? – Oni su obučeni. Da li su se obučavali odvojeno? – O, ne; prvo su morali da budu dovedeni na jedno mesto, pod komandu jednog čoveka. Oni primaju naređenja od njega, navikavaju se na reč komande i onda, stalnom vežbom, dolaze do toga da se na reč komande kreću skoro nesvesno.
A sada, Bog ima vojsku na ovoj zemlji, zato što ovde čitamo o „Poglavaru (Začetniku – Čarnić) našeg spasenja“ (Jevrejima 2,10 – Karadžić). Bog je „Gospod nad vojskama“. On ima telo na ovoj Zemlji, ali ne skuplja svu svoju decu na jedno mesto da bi ih obučavao, i nije dužan da to učini. To je prednost Božje organizacije u odnosu na ljudsku, jer, nadalje, svaki čovek u toj ljudskoj organizaciji mora da gleda u jednog čoveka i da prizna njegov autoritet, i da potčini svoj um umu tog drugog čoveka. Ali um svakog čoveka mora da se potčini samo Bogu. Bog je vrhovni; Bog ima isključivo pravo na kontrolu uma svakog čoveka, zato što je Božji um jedini istinit, ispravan i mudar.
Razgovarajte o skladu razuma i vere! Oni su toliko udaljeni koliko je moguće da dve stvari budu. Vera je krajnja besmislica za ljudski razum; to je glupost, potpuna glupost, a ljudski razum je najobičnija vrsta besmislice za veru. Oni nikada ne mogu da se zbliže na ovom svetu. Oružje našeg ratovanja je takvo da obara ljudski razum, „robimo (zarobljavamo) svaki razum“ (2. Korinćanima 10,5 – Karadžić). U ovom tekstu se on naziva zamišljanjem (maštom). Dobro je u svakom slučaju, samo je odgovarajuća reč „razum“. Ali ljudski razum je samo izmišljotina, jer nema tu ničeg, tako da, kada ljudski um rasuđuje, bez vođstva Božjeg Duha, to je samo zamišljanje.
Božji Duh, kada Mu se dozvoli da deluje, obara zamišljanje i sve što se uzdiže protiv znanja o Bogu, i zarobljava svaku misao za poslušnost Hristu. Razum se nalazi samo kod Boga i kada čovek sebe u potpunosti stavi u Božje ruke, da bude kontrolisan – telo, dušu i duh – potpuno kontrolisan, govoreći – ja sam samo prah i nemam ništa sa sobom, ja pripadam Bogu, neka sada On bude misao u mom mozgu, neka bude moje kretanje, moje delovanje – onda će delovanje tog čoveka biti ispravno i njegove misli će biti ispravne. „Prepusti Gospodu svoje puteve i tvoje namere će biti utvrđene.“ (Priče 16,3 – KJV)
Kažem da Gospod ima telo na ovoj Zemlji. On je ovde ostavio, kada je otišao, neku svoju decu. On je nas ostavio ovde da Ga predstavljamo na Zemlji, kao pojedinci, kao crkva.
„Mi dakle vršimo službu poslanika u ime Hrista, kao da Bog kroz nas govori. Molimo vas u ime Hristovo, pomirite se s Bogom!“ (2. Korinćanima 5,20 – Bakotić)
Mi možemo da kažemo da to činimo, ali mi to uopšte ne činimo, osim ako u nama ne postoji isto stanje koje je postojalo u Hristu. Kao propovednici, mi možemo da stanemo pred skup i da kažemo: Mi smo poslanici za Boga; i „molimo vas u Hristovo ime: pomirite se s Bogom“; ali mi to ne radimo, ako ne zauzmemo isti stav koji je Hristos zauzimao. Šta je to bilo? – On je dozvolio Bogu da stanuje u Njemu. U kojoj punini? – „Jer se je dopalo Bogu, da u njemu stanuje sva punina“ (Kološanima 1,19 – Šarić).
A želja Duha za nas je:
„Da vam da (silu – Karadžić) po bogatstvu slave svoje da Duhom njegovim ojača vaš unutrašnji čovek, da se Hristos useli verom u srca vaša, da budete u ljubavi ukorenjeni i utemeljeni, da biste mogli razumeti sa svima svetima šta je širina i dužina, visina i dubina, i poznati ljubav Hristovu, koja prevazilazi svaki razum, da se ispunite do potpune punine Božje.“ (Efescima 3,16-19 – D. Stefanović)
Kada stojimo na tom mestu, mi smo zaista poslanici za Hrista, i Bog moli ljude preko nas.
Ljudi na ovoj Zemlji mnogo govore o organizaciji. Mi ne možemo da im pokažemo ništa po tom pitanju. Mi nemamo tako potpun i savršen sistem organizacije kao što ga imaju Vojska spasa ili Jezuitski red Rimokatoličke crkve. Mi ne možemo da učimo svet bilo šta o tome. U zemaljskim vojskama postoje organizacija i jedinstvo delovanja, onoliko savršeni, koliko mogu da budu. Ljudi znaju sve o tome, a znaju i kako se to radi. Ali kada Božji ljudi, ovde i tamo, i svuda u svetu, ljudi koji na poseban način ispovedaju da su Božji ljudi, koji imaju posebnu poruku da prenesu ljudima (svetu) – kada se oni, kao pojedinci, ispune Božjim Duhom, tako da se slika Božjeg trona preslika ovde na Zemlji – tada se Bog ustoličio u srcima svog naroda, tako da, gde god da Duh ide, i oni idu; zar ne mislite da će svet videti nešto predivno u tome? Zar Božja deca neće biti znak i čudo ljudima?
Kako dolazi do toga? Koja pravila i propise imate kojima se to postiže? – Nikakva. To će biti čudo. Čitajmo nekoliko stihova iz 52. poglavlja Isaije:
„Probudi se, probudi se, obuci se u silu svoju, Sione; obuci krasne haljine svoje, Jerusalime grade sveti; jer neće više ući u tebe neobrezani i nečisti... A sada šta ću tu? veli Gospod. Jer je narod moj zaboravljen nizašta; koji vladaju njim, cvele ga, veli Gospod, i jednako svaki dan huli se na ime moje. Zato će poznati narod moj ime moje, zato će poznati u onaj dan da sam ja koji govorim: Evo me. Kako su krasne na gorama noge onog koji nosi dobre glase, koji oglašuje mir, koji javlja dobro, oglašuje spasenje, govori Sionu: Bog tvoj caruje. Stražari će tvoji podignuti glas, podignuće glas, i svi će zapevati, jer će očima videti gde Gospod vodi natrag Sion.
Klikujte i pevajte, razvaline jerusalimske, jer Gospod uteši narod svoj, izbavi Jerusalim. Zagali Gospod svetu mišicu svoju pred svim narodima, da vide svi krajevi zemaljski spasenje Boga našeg. (To znači – svi mi)
Odstupite, odstupite, izađite odatle, ne dotičite se ničeg nečistog; izađite ispred njega, očistite se vi koji nosite sudove Gospodnje.“ (stihovi 1.5-11 – Daničić)
Kako dobijamo to očišćenje? O, znamo to. Priznajemo svoje grehe i „krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha“ (1. Jovanova 1,7 – Čarnić). „Vi ste već očišćeni rečju koju sam vam govorio“ (Jovan 15,3 – Bakotić), ali ne ako ostavimo reč da tavori, zanemarujući je.
„Jer nećete izaći u hitnji (žurbi), niti ćete ići bežeći; jer će Gospod ići pred vama, i zadnja vojska biće vam Bog Izrailjev. Gle, sluga će moj biti srećan (razborit – KJV).“ (Isaija 52,11.12 – Daničić)
To je za mene bilo blagosloveno uverenje zbog ovog poslednjeg: „Gle, sluga će moj biti razborit“. Ko je Gospodnji sluga? Vi kažete da je to Hristos. Tačno, „jer kakav je On, takvi smo i mi na ovom svetu“ (1. Jovanova 4,17 – Čarnić). Zar nismo i mi Gospodnje sluge? Da li smo mi jedno sa Gospodom Isusom Hristom? Zar onda ovo obećanje nije za nas? Jer, šta god je za Hrista, to je i za nas, zato što smo mi Božji naslednici i Njegovi (Hristovi) sunaslednici. Onda nema obećanja za Hrista, koje on ne prenosi na nas i ne deli sa nama. „Gle, sluga će moj biti razborit“. To će biti osobina Božjeg sluge. On će biti razborit. Drago mi je zbog toga, zato što znam da sam ja jedan od najnerazboritijih osoba na svetu; i kada čitam da Bog, kroz veru, izvlači snagu iz slabosti, onda se radujem zbog ovog obećanja da će „moj sluga biti razborit“ i drago mi je što Bog može da ostvari razboritost čak i u meni.
„Podignuće se i uzvisiće se i proslaviće se. Kako se mnogi začudiše Tebi, što beše nagrđen u licu mimo svakog čoveka, i u stasu mimo sinova čovečjih, Tako će opet udiviti mnoge narode, carevi će pred Njim zatisnuti usta svoja, jer će videti šta im nije kazivano i razumeće šta nisu slušali.
Ko verova propovedanju našem, i mišica Gospodnja kome se otkri? Jer izniče pred Njim kao šibljika, i kao koren iz suve zemlje; ne bi obličja ni lepote u Njega; i videsmo Ga, i ne beše ništa na očima, čega radi bismo Ga poželeli.“ (Isaija 52,13-53,2 – Daničić)
Evo Gospodnje ruke otkrivene pred očima svih naroda kao sile, tako da će svi krajevi zemaljski videti Božje spasenje; narodi će se začuditi, a carevi će ućutati u čudu i neverici. Ono što im nije rečeno, o čemu čak nisu mogli ni da sanjaju, oni će videti. Videće silu, a da ne vide izvor sile. Videće moćnu silu, a ipak neće videti veliku pojavu ili pokazivanje moći. Videće savršeno jedinstvo delovanja, a ipak nijedan čovek neće imati niti zahtevati autoritet.
Dozvolite mi sada da vam skrenem pažnju na 40. poglavlje Isaije. Pogledajte šta će se još desiti. Možemo dugo vremena da proučavamo pre nego što bismo mogli da iscrpimo to 40. poglavlje Isaije. Ono govori:
„Glas je nekoga koji viče: Pripravite (pripremite) u pustinji put Gospodnji, poravnajte u pustoši stazu Bogu našem. Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu, i što je krivo neka bude pravo, i neravna mesta neka budu ravna.“ (stihovi 3 i 4)
Odnosno, neće biti „hvatanja krivina“ u ovom poslu. Treba da bude savršeno pravo i ravno. Nema obilaženja nikakve krivine, već to treba da bude učinjeno pravim i ravnim pred nama. Božji posao je prav posao. On neće nešto zaobilaziti, neće pratiti ljude u svim njihovim zaobilaznim greškama. Neće pratiti ljude gde god bi oni mogli da idu u svom krivudanju i pokušati da ih razotkrije, već će ići pravo napred. Gospodnje delo je prav posao. Mi treba da gledamo svoja posla i da pustimo druge ljude da izvrdavaju. Ovo nam govori istu stvar kao i 52. poglavlje:
„Slava Gospodnja će se otkriti i videće ga svako telo, jer će usta Gospodnja govoriti.“ (Isaija 40,5 – KJV)
A sada lekcija: Čiji glas se čuo u pustinji? – Jovana Krstitelja. Ali on nije završio svoju poruku, zato što ona treba da se nastavi sve dok se delo ne dovrši – dok ne dođe Gospod. „Pripremite put Gospodnji“ (Matej 3,3 – Čarnić). On dolazi. Kako dolazi? – „On dolazi sa jakom rukom (šakom), i Njegova ruka će vladati za Njega. Evo plata je Njegova sa Njim, a Njegovo delo pred Njim“ (Isaija 40,10 – KJV). On još nije došao. Delo se i dalje obavlja. Glas koji viče u pustinji se još uvek čuje, iako ne toliko glasno.
Sasvim je jasno, bez daljeg trošenja vremena, da je naš posao isti kao Jovana Krstitelja. „Pripravite put Gospodu“ (Karadžić). Čitajmo onda jedan stih iz 3. poglavlja Jevanđelja po Mateju:
„Tih dana dođe Jovan Krstitelj. Propovedao je u judejskoj pustinji, govoreći: ‘Pokajte se jer se približilo Carstvo nebesko!’ A Jovan je onaj o kome je govorio prorok Isaija kad je rekao: ‘Glas onoga koji viče u pustinji: Pripremite put Gospodnji, poravnajte mu staze.’ Jovanova odeća je bila od kamilje dlake, a oko bokova je nosio kožni pojas. Hrana su mu bili skakavci i divlji med. K njemu su dolazili ljudi iz Jerusalima, cele Judeje i svih krajeva oko Jordana.“ (stihovi 1-5 – SSP)
Sada, pre svega, što se tiče samog Jovana Krstitelja, kakva vrsta čoveka je on bio? Šta ga je odlikovalo? – Bio je ispunjen Svetim Duhom. Šta, onda, mora da odlikuje one koji objavljuju ovu poruku, „Pripremite put Gospodnji i poravnajte u pustinji put za našeg Boga“? – Oni moraju da budu ispunjeni Svetim Duhom. Šta je veće, početak neke stvari ili kraj? – Kraj. Onda, baš kao što je sigurno da je Sveto pismo istinito, kada oni koji tvrde da prenose ovu poruku, počnu da je prenose, kada, sa puninom Duha i Božje sile, oni objave ovu poruku istine, ljudi će se u hiljadama skupiti da je čuju; drugim rečima, to će prizvati pažnju celog sveta i oni neće tu moći ništa. Oni će biti prinuđeni da je čuju. Neće je svi prihvatiti, znamo to. Ali postojaće sila koja će privući pažnju celog sveta i ono o čemu će se pričati od najnižeg juga do najvišeg severa, i svuda po svetu, biće istina o Gospodnjem dolasku i priprema da se sretnemo s Njim. To će biti stvar koja će zaokupiti pažnju sveta. Oni će biti prinuđeni da pričaju o tome, zato što će to biti ono što će im doći sa silom većom nego bila šta na svetu za šta su čuli. Ne kažem da će trajati dugo, zato što kada ide takvom silom, onda će ljudi veoma brzo odlučiti da li će ovim ili onim putem; oni će joj se pokoriti ili će je odbaciti i više neće brinuti o tome. To će biti učinjeno; to mora da bude učinjeno. To će biti učinjeno. Čitam drugi tekst. Isaija 55:
„Oj žedni koji ste god, hodite na vodu, i koji nemate novca, hodite, kupujte i jedite; hodite, kupujte bez novca i bez plate vino i mleko.“ (stih 1)
Evo nečega što se govori nama.
„Zašto trošite novce svoje na ono što nije hrana, i trud svoj na ono što ne siti? Slušajte me, pa ćete jesti šta je dobro, i duša će se vaša nasladiti pretiline... Evo, dadoh ga (onog u kome je sklopljen savez) za svedoka narodima.“ (stihovi 2 i 4)
Ko je dat za svedoka narodima? – Hristos. Ko je zapovednik? Ko je onaj koji ima autoritet? – Hristos ima autoritet i silu. „Dadoh ga za svedoka“; za vođu. Da li je On prihvaćen kao da je lider i da li je On zapovednik?
(Glas) Jeste.
To ostaje da se vidi. Šta radi zapovednik? – On izdaje naređenja. A kome izdaje naređenja? – Onima koji treba da primaju naređenja. On izdaje naređenja tako da ona mogu da se razumeju, a ako je zaista vođa i zapovednik ljudima, šta je onda sa Njegovim zapovestima? – One se slušaju; i to određuje da li je On vođa i zapovednik ili nije.
„Evo, zvaćeš narod koji nisi znao, i narodi koji te nisu znali steći će se k tebi, radi Gospoda Boga tvog i Sveca Izrailjevog, jer te proslavi.“ (stih 5)
Sada zapazite, oni neće dolaziti nama zbog nas, ne zbog naše dobrote, naše slave, zato što mi ništa od toga nemamo, već će narodi koji nas ne znaju dolaziti nama zbog Sveca Izraelovog usred Njegovog naroda i zato što je Njegovo prisustvo usred njih proslavilo i njih kao celinu. Imamo u 60. poglavlju Isaije:
„Ustani, svetli se, jer dođe svetlost tvoja, i slava Gospodnja obasja te. Jer, gle, mrak će pokriti zemlju i tama narode; a tebe će obasjati Gospod i slava Njegova pokazaće se nad tobom. I narodi će doći k videlu tvom, i carevi ka svetlosti koja će te obasjati.“ (stihovi 1-3)
Ista priča se priča u potpunosti. Postoji delo Božjeg naroda. To je put kojim istina treba da ide. Ne piše da će svi ovi carevi, i narodi, i neznabošci koji dolaze, to i prihvatiti, ali znak treba da se pokaže, kao zastava, nešto što će po snazi privući pažnju svakog čoveka, od najvećeg cara do najmanjeg seljaka; oni će gledati u to i kada to vide, oni mogu da urade šta žele. To će biti objava istine svetu. Sada idemo u svet.
A. F. Ballenger (Bolendžer) – „Pokrenite raspravu da zadobijete mnoštvo.“
Da; a mi propovedamo određene tačke doktrine. Mi ih oštrimo do jednog finog vrha (tačke), tako da možemo da ih utisnemo u ljude i da ih (ljude) podstaknemo. Onda kažemo da su imali istinu; imali su svetlost. Da li su imali istinu? – Ne. Oni nisu imali istinu dok nisu videli silu i slavu Gospoda Isusa Hrista kroz Duha. (Tek) kada im je istina došla na taj način, tada su zaista imali istinu i odgovorni su Bogu za to da li je prihvataju ili odbijaju; i neće trajati dugo dok se to ne desi.
Pitam se da li verujete u ove stvari. Zašto smo mi ovde, u svakom slučaju? Da slušamo sat ili 45 minuta i onda odemo i možda kažemo: To je bilo veoma jasno danas; to je delovalo da je prilično jednostavno; to je bila veoma dobra pouka? Braćo, koliko će proći vremena pre nego što se probudimo? Koliko dugo ćemo se igrati verovanja u Gospoda?
Juče sam čitao, veoma užurbano, jer je vreme isticalo, jednu ili dve rečenice, i ponovo ću pročitati jednu ili dve od njih:
„Hristos je dunuo u svoje učenike i rekao: ‘Primite Svetog Duha’. Sveti Duh danas zastupa Hrista u svakom delu velikog moralnog vinograda.
Ali, da li Ga Sveti Duh zastupa u svakome ko tvrdi da radi za Njega, u svakom delu velikog moralnog vinograda? Pitanje je – za mene, kao i za vas.
On će dati nadahnuće svog Svetog Duha svima onima koji su skrušenog (pokajničkog) duha. Neka bude više zavisnosti od uspešnog delovanja Svetog Duha, a daleko manje od ljudskih sredstava.“ – Posebna svedočanstva, br. 3, str. 48.
Govori se o ljudima koji ne prebivaju (stanuju) u Hristu, ne vode ih Hristova mudrost i dodeljeni Sveti Duh i ne može im se verovati kao nepogrešivima u prosuđivanju. Nema čoveka na Zemlji u čije rasuđivanje se može imati poverenja. Samo je Hristos vođa; Njemu se može verovati. Neka On kroz Duha stanuje u nama, misli u nama, deluje u nama, i tada će postojati razlika.
Pa ipak, u nekim slučajevima, njihovom prosuđivanju se veruje i njihov savet se ceni kao da je Božja mudrost. Kada ljudske sluge izaberu Božju volju, i kada su u skladu sa Hristovim karakterom, Isus deluje kroz njih i njihove sposobnosti. To više nisu oni sami koji žive i deluju, već je to Hristos koji živi i deluje u njima.
Sada vas pitam, da li će u takvom stanju biti nekih grešaka ili učinjenih pogrešnih poteza? Ovde, na drugoj strani, čitam sledeće:
„Gospod će uskoro raditi u većoj sili među nama; ali postoji opasnost od toga da dozvolimo svojim nagonima da nas vode negde gde Gospod ne želi da idemo.“
Ne smemo da idemo daleko, a da ne znamo gde smo. Da li to piše? – Ne. Piše: „Ne smemo da napravimo nijedan korak koji će nas vratiti unazad“. Onda ne smemo da činimo ništa u vezi sa čim smo u sumnji; ne smemo da učinimo nešto a da postoji mogućnost da ćemo morati da se vratimo istim putem. To je jasno i razumno. Veoma dobro. A sada, recimo da postoji neko pitanje baš ovde, na Konferenciji, za koje ne znamo da li je ispravno ili pogrešno. Ovo je praktično pitanje za nas. Ovo je stvar delovanja, odlučivanja, imenovanja ili šta god bi moglo da se pojavi za razmatranje. Mi kažemo da ćemo učiniti najbolje što možemo, ali nismo apsolutno sigurni da li je to ispravno ili pogrešno. Onda ne znamo ništa osim da ćemo ponekad morati da opovrgnemo tu odluku. Zar nije bilo bolje da smo znali ili čekali dok ne saznamo? Pročitaću drugu izjavu:
„SAMO BOŽJI PLANOVI TREBA DA SE SLEDE.
Vi ne treba da ograničavate Sveca Izraelovog, čija je sila od davnina i čiji su putevi neistraživi. Ako označite načine kojima očekujete da Bog radi, bićete razočarani. Carstvo nebesko ne dolazi posmatranjem.“
Da, ono dolazi upravo na suprotan način od onog kako ga očekujemo. Kako ruka Gospodnja treba da se otkrije? – „Jer izniče pred Njim kao šibljika, i kao koren iz suve zemlje.“ Ne očekujete da drvo izraste do bilo koje veličine iz suve zemlje, u pesku. Ali to je način na koji Gospod radi. Gospod kaže da je Njegova sila takva da on uzima ono nedostojno u svetu, prezreno, da, ono što nije, i svodi na ništavno (ništa) ono što jeste. To je Božja sila. On radi upravo suprotno od načina na koji čovek očekuje da On radi, suprotno ljudskim planovima i ljudskoj organizaciji; zato što, kao što smo rekli, ljudski razum i vera su direktno suprotstavljeni.
Treba da ostavite Boga da radi na svoj sopstveni način, a vi morate da hodate, ne po gledanju nego po veri. Bog ima posao koji treba da se obavi i to je veoma važan, svet posao. Nije mudro pratiti planove koje ste sami smislili.
Onda, da li ćemo hodati kao mudri ljudi ili kao ludi? Evo nečega za svakog delegata ovde, da razmotri, da bismo svi mi bili na dobitku. Mi se svi slažemo da pred sobom, ovde, u ovim spisima imamo kakav treba da bude Božji posao.
Koliko puta svedočanstvo kaže da Gospod uskoro treba da radi većom silom? Koliko puta smo mi rekli da dolazi vreme kada će se videti sila Pedesetnice? Da li će to doći? – O, da, ali način na koji mi radimo podsetiće na nešto od onog što je jedan stari Baptista iz Kerijevih dana rekao, kada je govorio o odlasku među neznabošce. On je rekao: „Mladiću, kada Gospod želi da se neznabošci obrate, On će ih obratiti bez ikakve pomoći sa tvoje ili moje strane“. Zar mi zaista ne govorimo da, kada Gospod želi da radi sa silom – da ćemo se jednog jutra probuditi i naći Ga kako radi sa velikom silom? Ne znam na koji način bismo mogli da očekujemo da Gospod radi sa većom silom za nas, nego taj da se prepustimo u Njegove ruke kao prah. Mi uopšte ne znamo ništa. Mi smo potpuno bespomoćni. Pustimo Gospoda da uđe i da nas iznova izgradi – da nas organizuje po svom sopstvenom, novom božanskom planu, prema modelu božanskog hrama, i da živi, i deluje, i misli kroz nas, na svoj sopstveni način. A kada se to dogodi, biće moćna sila. Ako je to istina, i ako to može da se dogodi, da li smo onda dužni da čekamo deset godina? Ili, da li ćemo unapred da planiramo i da obavestimo ljude da ćemo na sledećoj Generalnoj konferenciji imati Gospodnju silu? Zar nije sada vreme da Gospod deluje?
Pročitaću, ako mogu odmah da je nađem, jednu izjavu:
„Osim ako oni koji mogu da pomognu u tome – [to znači svuda – komentar govornika] – nisu probuđeni na osećaj dužnosti, oni neće prepoznati Božje delo kada se bude čuo glasni poklič trećeg anđela. Kada svetlost izlazi da obasja Zemlju, umesto da ustanu da pomognu Gospodu, oni će želeti da se povežu sa Njegovim delom, da zadovolje svoje ograničene ideje.“
Sada, braćo, Gospod nas ne pita da se vratimo u prošlost ili da sumnjamo da je On bio sa nama. On jeste sa nama. Hvala Gospodu što je bio sa nama svih ovih godina; ali to ne znači da je odobravao sve što smo činili. Bog je bio čak i sa neznabošcima. Da li će neznabošci zato reći: „Ja sam u pravu“? Da Bog nije bio sa mnom, ja ne bih živeo. Ali zašto je Bog bio sa nama svih ovih godina? – Dozivao nas je i molio da Ga pustimo da deluje u nama. On je bio sa nama; zahvalan sam Mu zbog toga. On je bio sa nama, a pošto je sa nama i dalje, braćo, dajmo Mu punu kontrolu nad našim umovima i telima, da deluje u nama na bilo kom mestu gde bi mogao da nas pozove da radimo.
Reći ću vam da će Gospod raditi u ovom poslednjem poslu u velikoj meri van opšteg poretka stvari i na način koji će biti suprotan bilo kakvom ljudskom planiranju. Među nama će biti onih koji će uvek želeti da kontrolišu Božje delo (posao), da nameću čak i korake koji će biti preduzeti kako delo bude napredovalo pod vođstvom anđela koji se bude pridružio trećem anđelu u poruci koja će morati da se prenese svetu.
Ja ne želim da budem jedan od njih, a vi? Kako ćete znati kada će se anđeo udružiti sa trećim anđelom i kada će izaći poruka sa glasnim pokličem? Ako nastavimo onako kako smo počeli, nećemo znati. Zar onda nije vreme da zastanemo, zaustavimo se, dok zaista ne saznamo gde smo i da pustimo Gospoda da nas koristi sada? To je naše pravo i privilegija i zahvaljujem se Gospodu što ne treba dugo da traje.
Koliko više znamo, koliko više bilo ko od nas ovde misli da zna, nego što je znalo 12 apostola, nakon što su bili lično sa Gospodom tri i po godine? Ako bilo ko misli da zna toliko, neka podigne ruku. Ili ne mislite tako, ili ste skromni. Koliko vas misli da smo u boljoj mogućnosti da osmislimo planove i da ih sprovedemo, nego što su mogla ona dvanaestorica? Pa ipak, Gospod im je rekao: „sedite u gradu dok se ne obučete u silu s visine“ (Luka 24,49 – Čarnić).
Ako oni nisu znali dovoljno da počnu delo, nakon što su bili sa Hristom i radili ono što mi nikada nismo radili – radili sa silom, isterivali đavole, podizali mrtve, izvodili mnoga čuda i imali moćnija propovedanja nego što je iko od nas imao – kažem, ako je bilo neophodno da oni čekaju dok ih Božji Duh ne ispuni da bi mogli da imaju mudrost da napreduju u delu, šta mi tvrdimo ako mislimo da napredujemo u delu, a da ne radimo potpuno isto? Nije trebalo dugo da čekaju, samo deset dana.
„A kad dođe Pedesetnica, svi su bili zajedno na istom mestu. I odjednom nasta huka sa neba kao kad duva silan vetar, te ispuni svu kuću u kojoj su sedeli. I pokazaše im se jezici koji se razdeliše, kao da su od vatre, pa se na svakog od njih postavi po jedan. Tada se svi ispuniše Duhom Svetim, pa počeše govoriti drugim jezicima - kako im je Duh davao da govore. A u Jerusalimu su stanovali pobožni Judeji iz svakog naroda pod nebom. I kad nasta ova huka, skupi se narod.“ (Dela 2,1-6 – Čarnić)
Kada su dobili Duha, nije im bilo teško da nađu zajednicu. „Evo ja i deca koju mi je dao Gospod jesmo znak i čudo Izrailju od Gospoda nad vojskama, koji nastava na gori Sionu.“