Očišćenje svetinje i svršetak tajne Božje vremenski se poklapaju i tako su blisko povezani da su praktično istovetni u karakteru i događanju.

U „slici ... nebeske“ – u vidljivoj svetinji, služba je vršena prema godišnjem planu. Na kraju ovog plana svake godine stajalo je očišćenje zemaljske svetinje. Ono se sastojalo u tome što je svaka „nečistota sinova Izrailjevijeh“ koja je zbog „prijestupa njihovijeh u svijem grijesima njihovijem“ putem svešteničke službe u toku cele godine unošena u svetinju, sada ponovo iznošena iz svetinje i udaljavana od nje.

Svršavanje ovog dela u svetinji i za svetinju bilo je istovremeno svršetak službe za narod. Naime, onaj ko nije učestvovao u službi čišćenja svetinje na dan čišćenja svetinje, koji je bio dan pomirenja, i to ispitivanjem savesti, priznanjem i odbacivanjem greha, taj je trebalo zauvek da bude istrebljen iz svoga naroda. Prema tome, očišćenje svetinje se u svojoj suštini odnosilo na narod u istoj meri kao i na svetinju – ono je uključivalo i narod. Onaj ko se nije uključivao u čišćenje svetinje i ko nije i sam bio, poput svetinje, očišćen od svakog bezakonja, prestupa i greha, morao je da bude pogubljen. 3. Mojsijeva 16,15-19; 29-34;23,27-32.

A sve je to bila „slika za tadašnje vreme“. (Jevrejima 9,9 – KJV) Svetinja, žrtve, sveštenstvo i sveštenička služba zemaljske svetinje bili su slika prave svetinje, sa žrtvom, sveštenstvom i svešteničkom službom Hrista. Tako je i očišćenje zemaljske svetinje bilo slika onog pravog očišćenja, očišćenja svetinje i istinite skinije, koju je podigao Gospod a ne čovek, od svih nečistota Hristovih sledbenika zbog njihovih prestupa u svim njihovim gresima. O vremenu ovog očišćenja proročanstvo kaže: „Do dvije tisuće i tri stotine dana i noći, onda će se svetinja očistiti.“ To se odnosi na Hristovu svetinju 1844. godine.

Zaista, svetinja u kojoj je Hristos prvosveštenik bila je jedina svetinja koja je mogla da se očisti 1844. godine, jer nije postojala druga. Zemaljska svetinja, koja je samo slika za tadašnje vreme, bila je razorena od strane rimske vojske zajedno sa gradom Jerusalimom (Danilo 9,26), i trebalo je od tada do kraja da ostane „pusta“. Zato jedina svetinja koja je u vreme određeno proročkom reči, naime posle 2300 godina, uopšte mogla biti očišćena bila je Hristova svetinja – svetinja kojoj je Hristos Prvosveštenik i Služitelj; ta svetinja i istinita skinija kojoj je Hristos, koji je s desne strane Bogu, pravi Sveštenik i Služitelj; ta svetinja i istinita skinija „koju podiže Bog, a ne čovek“.

Biblijski citat koji ovde razmatramo, Danilo 9,24-27, jasno kazuje šta znači ovo očišćenje svetinje. Jer anđeo Božiji, dok saopštava Danilu istinu o 2300 dana, saopštava takođe Božji veliki plan povezan sa ovim periodom, a koji se odnosi kako na Jevreje tako i na neznabošce. Izričito objašnjeni cilj sedamdeset nedelja ili 490 godina određenih isključivo za Jevreje i Jerusalim bio je „da se svrši prestup i da nestane grijeha i da se očisti bezakonje i da se dovede vječna pravda, i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže sveti nad svetima.“ Danilo 9,24

To je pravi Božji cilj sa svetinjom i sa službom u svetinji u svim vremenima: u slici ili u stvarnosti, za Jevreje ili za neznabošce, na zemlji ili na nebu. Sedamdeset nedelja ili 490 godina bilo je ograničenje postavljeno za Jevreje da se ovaj cilj postigne sa njima i u njima. Da bi se ovo postiglo, sam Hristos je kao čovek došao upravo tom narodu, od svih naroda, da im pokaže Put, i da ih tim Putem povede. Ali oni to nisu hteli. Umesto da u Njemu vide Milostivoga, koji će učiniti kraj prestupu i gresima, očistiti bezakonje i u svaku dušu doneti večnu pravdu, u Njemu su videli samo „Veelzevula, kneza đavolskoga“, jedinog umesto koga bi spremno izabrali nekog ubicu, jedini koga bi otvoreno odbacili kao cara i izabrali rimskog cezara kao svog jedinog cara; jedini za koga su smatrali da je smrt na krstu jedino što mu priliči. Da li je Hristos mogao u jednom takvom narodu i za jedan takav narod da svrši prestup, da učini kraj grehu, da očisti bezakonje i da dovede večnu pravdu? – To je bilo nemoguće. Nemoguće, jer su oni bili u stalnoj pobuni protiv Njega. Umesto da mu dozvole da učini takvo divno delo milosti za njih, On je bio prinuđen da uzvikne, pokrenut iz dubine duše božanskim saučešćem i bolom: „Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k sebi! Koliko puta htjeh da skupim čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne htjeste. Eto će vam se ostaviti vaša kuća pusta. Zato vam kažem da će se od vas uzeti carstvo Božije, i daće se narodu koji njegove rodove donosi.“ Matej 23,37.38; 21,43.

Narod kome je dato carstvo Božje, pošto su ga Jevreji odbacili, bili su neznabošci. I to što je trebalo da bude učinjeno za Jevreje u toku za njih određenih 490 godina, a što oni nisu hteli da dozvole da se za njih učini – isto to trebalo je da bude učinjeno za neznabošce, kojima je dato carstvo Božje u toku njima dodeljenih 1810 godina, a to je da se svrši prestup, da nestane greha, da se očisti bezakonje, da se dovede večna pravda i da se zapečati utvara i proroštvo i da se pomaže sveti nad svetima. To se može dogoditi samo sa svršetkom tajne Božje, sa očišćenjem hrišćanske svetinje. I to se događa u čišćenju prave svetinje, svršavanjem prestupa i nestajanjem greha kroz usavršavanje Hristovih sledbenika s jedne strane, i svršavanjem prestupa i nestajanjem greha kroz uništenje bezbožnika s druge strane, kada će se celi univerzum očistiti od svake mrlje greha koja je ikada bila na njemu.

Svršetak tajne Božje je svršetak dela jevanđelja. Svršetak dela jevanđelja je sa jedne strane ukidanje greha sa njegovim posledicama i dovođenje večne pravde – izgrađivanjem Hristovog obličja u svakom verniku, otkrivanjem samog Boga u telu svakog Hristovog sledbenika a, sa druge strane, svršetak dela jevanđelja znači uništenje svih koji ga do tada nisu prihvatili (2. Solunjanima 1,7-10), jer nije Božiji plan da održava u životu ljude koji neće steći nikakvu korist od života, osim gomilanja sopstvene bede.

Na osnovu službe u zemaljskoj svetinji vidimo da kada je delo jevanđelja na kraju svake godine bilo završeno u korist onih koji su učestvovali u službi, tada su svi oni koji u njoj nisu učestvovali morali poginuti. I to je bila „slika za tadašnje vreme“, koja nas jasno uči da kada u službi prave svetinje delo jevanđelja bude završeno za sve one koji su u njemu učestvovali, tada će svi oni koji nisu u njemu učestvovali biti pogubljeni. Tako, u oba slučaja, svršetak tajne Božje predstavlja konačan kraj greha.

Služba u zemaljskoj svetinji pokazuje i ovo: da bi se svetinja očistila i služba jevanđelja završila, mora se najpre završiti u narodu koji učestvuje u službi. To znači: u samoj svetinji prestup nije mogao da bude svršen, nije mogao biti učinjen kraj grehu niti bezakonje očišćeno, niti je mogla biti dovedena večna pravda, dok sve to nije izvršeno u svakoj osobi koja je učestvovala u službi. Svetinja se nije mogla očistiti pre nego što je svaki vernik bio očišćen. Sama svetinja nije mogla da se očisti dok god je kroz priznanje greha naroda i kroz posredničku službu sveštenika reka bezakonja, greha i prestupa uticala u svetinju. Čišćenje svetinje u odnosu na samu svetinju bilo je iznošenje iz nje i udaljavanje od nje svih prestupa naroda koji su u toku cele godine posredstvom svešteničke službe unošeni u svetinju. Ova reka zla morala je najpre da se zaustavi na svom izvoru – u srcu i životu vernika, pre nego što je svetinja uopšte mogla da se očisti.

Stoga prvo što je moralo da se uradi prilikom čišćenja svetinje bilo je čišćenje naroda. Bitan preduslov za čišćenje same svetinje, svršetak prestupa i dovođenje večne pravde u svetinju bio je kraj prestupa i greha, očišćenje bezakonja i dovođenje večne pravde u srce i život svakog pojedinca iz samog naroda. Kad je reka greha koja je uticala u svetinju prestala da teče iz svog izvora, tada, a ne pre, mogla je sama svetinja biti očišćena od greha i prestupa naroda, koji su posredničkom službom sveštenika uticali u svetinju.

I sve je to bilo „slika za tadašnje vreme“, „slika prave svetinje“. Na taj način jasno smo poučeni da službi našeg velikog prvosveštenika za očišćenje prave svetinje mora da prethodi lično očišćenje svakog vernika, očišćenje svakoga koji učestvuje u službi pravoga prvosveštenika u pravoj svetinji. Jasno je da prestup mora da prestane, greh da se svrši i bezakonje očisti, i da se dovede večna pravda da prebiva u srcu i iskustvu svakog čoveka koji veruje u Hrista, pre nego što čišćenje prave svetinje može biti obavljeno.

Upravo to je cilj pravog sveštenstva u pravoj svetinji. U svetinji koja je samo bila slika za tadašnje vreme, žrtve, sveštenstvo i sveštenička služba nisu mogli stvarno da uklone greh niti su mogli da učine savršenim one koji im pristupaju. Žrtva, sveštenstvo i služba Hrista u pravoj svetinji, naprotiv, zaista i zauvek uklanjaju greh i čine savršenim one koji im pristupaju – oni zaista usavršavaju „vavijek one koji bivaju osvećeni“.