Hvala Bogu što ova prevara neće ostati zauvek. Velika istina o hrišćanskom sveštenstvu i službi u svetinji neće ni za crkvu ni za svet ostati zauvek zatvorena. Tajni bezakonja je, doduše, pošlo za rukom da prikrije tajnu Božju od očiju ljudi, tako da je celi svet pošao za njom (Otkrivenje 13,3.4), ali to će se promeniti. Hvala Gospodu! Dolazi dan kada će se razobličiti tajna bezakonja, a tajna Božja u svojoj punoj istini i jasnoći ponovo će zasvetleti svetu, da više nikad ne bude sakrivena, već da postigne svoj veliki cilj i bude potpuno ispunjena. Jer je pisano da „u dane glasa sedmoga anđela, kad zatrubi, onda će se svršiti tajna Božija, kao što javi svojim slugama prorocima.“ Otkrivenje 10,7.

U vreme Hrista i Njegovih apostola, tajna Božja bila je u punini otkrivena, kao nikada ranije i propovedana „svima narodima ... da bi se pokorili veri.“ Rimljanima 16,25.26. Od početka sveta do tog vremena ona je „sakrivena u Bogu“, bila je „skrivena od vekova i naraštaja“ (Kološanima 1,26 KJV), „... a sad se javi svetima njegovim, kojima Bog naumi pokazati kako je bogata slava tajne ove među neznabošcima: Hristos u vama, nad slave; kojega mi propovijedamo svjetujući svakog čovjeka i učeći svakoj premudrosti, da pokažemo svakoga čovjeka savršena u Hristu Isusu.“ Efescima 3,3.5.9; Kološanima 1,26-29.

Međutim, čak i tada, upravo u vreme apostola, radila se, prema rečima apostola Pavla, „tajna bezakonja“ (vidi 2. Solunjanima 2,7), i otada se sve više razvijala, sve do jedne takve svetske sile, koja je imala vrhovnu vlast, vlast čak i nad svecima Višnjeg, nad Njegovim vremenima i Njegovim zakonom – podižući se protiv kneza nad knezovima, uzdižući se čak do poglavara nebeske vojske, stavljajući sebe na mesto Boga koji se obožava i predstavljajući se kao Bog. Ponovo je bila skrivena tajna Božja od „vekova i naraštaja“, ali ovoga puta ne u Bogu. Ali sada, ponovo, „u dane glasa sedmoga anđela“, u ovo vreme, tajna Božija, koja je bila po drugi put sakrivena od vekova i naraštaja, otkrivena je „svetima njegovim, kojima Bog naumi pokazati kako je bogata slava tajne ove među neznabošcima: Hristos u vama, nad slave; kojega mi propovijedamo svjetujući svakog čovjeka i učeći svakoj premudrosti, da pokažemo svakoga čovjeka savršena u Hristu Isusu.“

A ova tajna Božja će se svršiti, kao što smo već citirali, „kao što javi svojim slugama prorocima“. Nije samo prorok sa Patmosa izjavio da danas, u ovo vreme, „treba da se svrši tajna Božja“. Jer, kad je anđeo Božji obznanio ovo proroku u viziji na Patmosu, On je već davno pre toga to isto objavio svojim slugama prorocima. To što je obznanjeno na Patmosu bilo je samo objava anđela da će ono što je Bog odavno objavio slugama svojim prorocima sada sigurno biti izvršeno i da neće dalje biti odlagano. Cela objava glasi: „I anđeo kojega vidjeh gdje stoji na moru i na zemlji podiže ruku svoju k nebu, i zakle se onijem koji živi va vijek vijeka, koji sazda nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na njoj, i more i što je u njemu, da vremena (English Revised Version: „odlaganja“) već neće biti; nego u dane glasa sedmoga anđela, kad zatrubi, onda će se svršiti tajna Božija, kao što javi svojim slugama prorocima.“ Otkrivenje 10,5-7.

Prorok kome su ove stvari otkrivene jasnije i više nego drugim prorocima bio je Danilo. Jer ne samo da je Danilo video pojavu malog roga i kako se on uzdiže „do poglavara“ nebeske vojske i ustaje „na kneza nad knezovima“, kako obara na zemlju Njegovu istinu i Njegovu svetinju i gazi ih, nego je takođe, i to u istom viđenju, video kako je istina i svetinja Hristova oslobođena od vlasti ovog malog roga, izbavljena od njegovog bogohulnog gaženja, podignuta sa zemlje i uzdignuta do neba, na mesto koje joj pripada. Činilo se da je upravo ovaj deo celog postupka najviše zanimao nebeskog posmatrača; jer, kako kaže Danilo: „Tada čuh jednoga sveca gdje govoraše, i jedan svetac reče nekome koji govoraše: dokle će trajati ta utvara za svagdašnju žrtvu i za otpad pustošni da se gazi svetinja i vojska? I reče mi: do dvije tisuće i tri stotine dana i noći; onda će se svetinja očistiti.“ Danilo 8, 13.14.

Zatim je anđeo Gavrilo dobio nalog da objasni Danilu ovo viđenje. On je počeo da objašnjava, ali kad je došao do dela viđenja koji se odnosi na mnogo dana, Danilo je bio teško pogođen začuđujućim i strašnim stvarima tog viđenja; on kaže: „Tada ja Danilo zanemogoh, i bolovah neko vrijeme; poslije ustah i vrših poslove careve; i čudih se utvari, ali niko ne dozna.“ Danilo 8,27. Dotle je bilo lako razumeti objašnjenje, jer je jasno rečeno da ovan predstavlja careve Medo-Persije, a jarac cara Grčke. Takođe je, uzimajući u obzir prethodna objašnjenja iz 2. i 7. poglavlja, bilo lako razumeti i objašnjenje o sledećoj velikoj sili, koja će doći posle Grčke, bar u onoj meri u kojoj je anđeo tada mogao da se upušta u objašnjavanje. Ali sada je, usred objašnjenja najvažnijeg dela cele vizije, Danilo iznemogao, tako da je propušten najveći i najbitniji deo objašnjenja i „niko to nije dokučio“. (Danilo 8,27 – Stvarnost)

Međutim, prorok je istrajno tražio da razume viziju. Posle razorenja Vavilona, prve godine vladavine cara Medo-Persije, anđeo Gavrilo je ponovo došao Danilu i rekao: „Danilo, sada izidoh da te urazumim.“ Danilo 9,1.22. Anđeo je sada došao da urazumi Danila upravo u vezi sa vizijom koju je objašnjavao kada je Danilo iznemogao.

Zato je Danila najpre podsetio na to viđenje: „U početku molitve tvoje izide riječ, i ja dođoh da ti kažem, jer si mio; zato slušaj riječ, i razumij utvaru.“ Danilo 9,23. Nakon što je na ovaj način prorokovu pažnju usmerio na to viđenje, anđeo je počeo direktno sa objašnjenjem vremenskog odseka pomenutog u viđenju – radi se upravo o delu vizije koji Danilu, zbog njegovog klonuća, nije mogao da bude objašnjen. I tako je rekao: „Sedamdeset je nedjelja određeno tvome narodu i tvome gradu svetom.“ Danilo 9,24.

Reč „određeno“ koja je ovde navedena znači utvrđeno, ograničeno, obeleženo. Kada je anđeo prvi put objašnjavao ovu viziju, došao je do vremenskog odseka – naime do „mnogo vremena“, do „dvije tisuće i tri stotine dana i noći“. Sada kad poziva Danila da razmotri viziju („slušaj riječ i razumij utvaru“), odmah počinje da govori o ovim danima i da objašnjava događaje povezane s njima. „Sedamdeset nedelja“ ili 490 dana određeno je isključivo za Jevreje i Jerusalim. Time je istovremeno utvrđeno i ograničeno vreme za Jevreje i za Jerusalim kao poseban Božiji narod i Božiji grad. Ovo su, naime, proročki dani, u kojima svaki dan označava jednu godinu. Sedamdeset nedelja ili 490 dana jesu 490 godina od onih 2300 dana, koji opet označavaju 2300 godina. Polazna tačka za 490 godina je, dakle, istovremeno i polazna tačka za 2300 godina.

Sledećim rečima anđeo izveštava o tih „sedamdeset nedelja“ ili 490 godina: „Zato znaj i razumij: otkad izide riječ da se Jerusalim opet sazida do pomazanika vojvode biće sedam nedjelja, i šezdeset i dvije nedjelje da se opet pograde ulice i zidovi, i to u teško vrijeme. A poslije te šezdeset i dvije nedjelje pogubljen će biti pomazanik i ništa mu neće ostati; narod će vojvodin doći i razoriti grad i svetinju; i kraj će mu biti s potopom, i određeno će pustošenje biti do svršetka rata. I utvrdiće zavjet s mnogima za nedjelju dana, a u polovinu nedjelje ukinuće žrtvu i prinos; i krilima mrskim, koja pustoše, do svršetka određenoga izliće se na pustoš.“ Danilo 9,25.27.

Ovde pomenuta naredba da se Jerusalim opet sazida izašla je godine 457. pre Hrista, a izveštaj o tome nalazimo u sedmom poglavlju Jezdrine knjige. Dekret je izdat u Vavilonu, i upućen pre svega Jezdri, koji je tom naredbom bio ovlašćen da napusti Vavilon i da uzme sa sobom ljude i materijal potreban za obnovu Jerusalima i bogosluženja; dekret je takođe upućen „svim rizničarima preko reke“ Eufrata, kojima se naređuje da obezbede sve što im Jezdra bude tražio da bi se posao nastavio. Jezdra, koji je ovu naredbu Vavilona prvi primio, opisuje to u sedmom poglavlju svoje knjige. On je bio ovlašćen da napusti Vavilon i da uzme sa sobom potrebne ljude i materijal, koji je bio nužan za obnovu Jerusalima i za obnavljanje bogosluženja. Po drugi put naredba je data svim rizničarima s one strane Eufrata da izdaju Jezdri sve ono što je potrebno da sprovede svoj zadatak. Petog meseca te godine stigao je Jezdra u Jerusalim, tako da je približno polovina 457. godine pre Hrista već prošla, tako da se sve to događalo oko 456 i po godina pre Hrista; to vreme treba uzeti kao početak razdoblja od 490 godina i 2300 godina.

Računato od tog trenutka trebalo je da do „pomazanika (Mesije) vojvode“ bude još 483 godine, što doseže do 26 i po godina posle Hrista ili do 27. godine, koja je upravo godina Hristove pojave kao pomazanika (Mesije), kada je kršten na Jordanu i pomazan Svetim Duhom. (Marko 1,9-11; Matej 3,13-17). Sada je trebalo da On, Pomazanik, „utvrdi zavet s mnogima“ „za nedelju dana“ – onu nedelju koja je preostala od sedamdeset nedelja. U polovinu te nedelje On će „ukinuti žrtvu i prinos“, žrtvujući Sebe samog na krstu. Polovina nedelje biće na kraju tri i po od onih 7 godina koje su počele da teku od jeseni 27. godine. Tako dolazimo do proleća 31. godine naše ere, upravo do vremena kad je Spasitelj bio razapet i svojom žrtvom – jedinom žrtvom za greh – zauvek ukinuo žrtve i prinose. Tada se pocepala zavesa u zemaljskom hramu na dva dela, „od gornjega kraja do donjega“. Time je trebalo da se pokaže da je tamo završena služba prinošenja žrtava i da je zemaljska svetinja ostavljena pusta.

Od sedamdeset nedelja naročitog vremena naklonosti i milosti za Jevreje i Jerusalim, preostala je još druga polovina sedamdesete nedelje. Ove poslednje 3 i po godine počele su u proleće 31. godine n.e, a završile se u jesen 34. n.e. Do ovog vremena hrišćani su propovedali jevanđelje isključivo Jevrejima: „A oni što se rasijaše od nevolje koja posta za Stefana prođoše tja do Finikije i Kipra i Antiohije, nikomu ne govoreći riječi do samijem Jevrejima.“ Dela apostolska 11,19. A kad je isteklo vreme i Jevreji potvrdili odbacivanje Mesije i jevanđelja, njihova konačna odluka bila je prihvaćena. Pod vođstvom Petra i Pavla, do kraja su se otvorila vrata vere neznabošcima, za koje je bio određen ostatak od 2300 godina.

Posle 490 godina određenih za jevrejski narod, ostalo je još 1810 godina za neznabošce. Ovaj vremenski period koji je, kao što smo videli, počeo u jesen 34. godine n.e, dopro je neminovno do jeseni godine 1844. i označio ovu godinu kao kraj 2300 godina. A u to vreme trebalo je, prema rečima sveca koji je govorio, „svetinja da se očisti“. (Danilo 8,14) Godine 1844. bilo je takođe tačno vreme „glasa sedmoga anđela, kad zatrubi“ i kad će se svršiti „tajna Božija kao što javi svojim slugama prorocima“.

U to vreme trebalo je da bude potisnuta strašna viševekovna tama, izazvana tajnom bezakonja, kojom je tajna Božja bila tako dugo skrivena. U to vreme trebalo je svetinja i istinita skinija i istina koja je u njoj ležala na zemlji, gde ju je bacio čovek greha, da bude podignuta i uzdignuta na nebo. A sa neba je trebalo da zasija takvom svetlošću, da cela Zemlja bude obasjana njenim sjajem. U to vreme trebalo je da velika istina o sveštenstvu i svešteničkoj službi Hrista bude istrgnuta iz zaborava, gde ju je poslala „grozota pustoši“. Trebalo je ponovo i zauvek u veri crkve Božje da zauzme svoje pravo, nebesko mesto, za usavršenje svakog istinitog vernika prema Božjoj večnoj namisli, koju je on doneo u Isusu Hristu.