Takva je žrtva, sveštenstvo i služba Hristova u svetinji, u istinitoj skiniji, koju je podigao Bog, a ne čovek. Tako se izražava poslanica Jevrejima u vezi sa onim što Hristova žrtva, Njegovo sveštenstvo i služba u svetinji uistinu predstavljaju, o njihovoj zasluzi i delotvornosti.

Ova velika istina ne nalazi se samo u poslanici Jevrejima. Mada se izvan poslanice Jevrejima ni na jednom drugom mestu ne izlaže tako neposredno i ne opisuje tako podrobno, ceo Novi zavet poziva se na to u istoj meri u kojoj se čitav Stari zavet poziva na svetinju i službu levitskog sveštenstva, koja nigde nije tako detaljno opisana kao u Drugoj i Trećoj knjizi Mojsijevoj.

U prvom poglavlju Otkrivenja pojavljuje se neko „nalik na Sina čovečijeg“, obučen u haljine prvosveštenika. U istoj knjizi pojavljuje se i „Jagnje gde stoji kao zaklano“, nasred prestola, heruvima i starešina. Osim toga, tu je i zlatni oltar sa zlatnom kadionicom, iz koje se uzdiže dim od tamjana sa molitvama svetih Bogu, i sedam vatrenih buktinja pred prestolom Božjim. Pojavljuje se hram Božji na nebesima, i „kovčeg njegovog saveza u njegovom hramu“. U Otkrivenju se takođe obećava i izjavljuje da će svi koji imaju udela u prvom vaskrsenju i nad kojima druga smrt nema vlasti biti sveštenici.

„Nego će oni biti Božiji i Hristovi sveštenici, i carovaće s njim hiljadu godina.“ Kad onda prvo nebo i prva zemlja prođu bez traga i nastanu novo nebo i nova Zemlja, kad sveti grad siđe od Boga s neba i kad hram Božji bude sa ljudima, tj. kad Bog bude prebivao u njima, i oni budu Njegov narod i „sam Bog bude s njima Bog njihov“, kad otre svaku suzu od očiju njihovih i kad ne bude više ni smrti, ni plača, ni vike, ni bolesti, i kad sve staro prođe, tada, a ne pre nego tada, kaže se za grad Božji: „A hrama ne videh u njemu.“

Iz ovih razloga možemo biti apsolutno sigurni da danas uistinu postoji svešteničko zvanje, sveštenička služba i svetinja kao u vreme Starog zaveta, koja je još i realnija nego u vreme Starog zaveta jer, mada je tada postojala svetinja sa svojom službom i sveštenstvom, sve je to bilo samo slika za tadašnje vreme, slika onoga što je sada realnost i što se nalazi na nebesima.

Ovo pravo, Hristovo sveštenstvo, služba i svetinja na nebesima tako se jasno opisuju u Novom zavetu, da je nemoguće poreći njihovo postojanje. Ipak, i pored ovoga, jedva da neko o ovome razmišlja. Ova istina je skoro potpuno nepoznata, pa čak i današnji hrišćanski svet jedva da veruje u to.

A zašto? Kako je to moguće? Postoji razlog za to. Sveto pismo govori o tome, a činjenice potvrđuju iskaze iz Pisma.

Prorok Danilo govori u sedmom poglavlju svoje knjige o jednom svom viđenju, u kome su se četiri vetra nebeska sudarila na velikom moru. „I četiri velike zvijeri izidoše iz mora, svaka drugačija. Prva bijaše kao lav i imaše krila orlova.“ Tako je simbolično predstavljeno Vavilonsko carstvo. Druga zver je bila kao medved, nagnut na jednu stranu i sa tri rebra u ustima. On je simbolično predstavljao sjedinjeno svetsko carstvo Medo-Persije. Treća zver je bila kao leopard, koji je imao četiri glave i četiri krila i koji je simbolično predstavljao svetsku dominaciju Aleksandra Velikog i Grčke. Četvrta zver bila je „strašna i vrlo jaka, i imaše velike zube gvozdene, jeđaše i satiraše, i gažaše nogama ostatak, i razlikovaše se od svijeh zvijeri pređašnjih, i imaše deset rogova.“ Ova velika zver simbolično je predstavljala Rim kao svetsko carstvo, različito od svih koji su bili pre njega, jer ono nije prvobitno bilo monarhija, nego republika. Ova zver se razlikovala od pređašnjih, jer prvobitno nije bila ni carevina ni monarhija, nego republika. Deset rogova simbolisalo je deset carstava koja su se pojavila na tlu Zapadnog Rima sa propašću te imperije.

Prorok dalje kaže: „Gledah rogove (deset rogova), i gle, drugi mali rog izraste među onijem, a tri prva roga iščupaše se pred njim; i gle, oči kao oči čovječije bjehu na tom rogu, i usta koja govorahu velike stvari.“ Prorok je pomno posmatrao mali rog do trenutka dok „sud sjede, i knjige se otvoriše“. A kada sud sede i knjige se otvoriše, on kaže: „Tada gledah radi glasa velikih riječi koje govoraše onaj rog; i gledah dokle ne bi ubijena zvijer i tijelo joj se raščini i dade se da izgori ognjem.“

Obrati pažnju na ovu značajnu promenu u poslednjem izrazu. Prorok je posmatrao mali rog od samih njegovih početaka sve dok sud nije seo i knjige se otvorile. A u to vreme naročito je obratio pažnju na mali rog, „zbog glasa velikih reči koje govoraše onaj rog“. I dalje je posmatrao isto – taj isti mali rog – sve do kraja i do njegovog uništenja. Prilikom njegovog uništenja ne kaže se, međutim, da je mali rog slomljen ili uništen, nego da je „ubijena zvijer i tijelo joj se raščini i dade se da izgori ognjem“.

To pokazuje da mali rog nije ništa drugo nego dalja faza prvobitne četvrte zveri, koja je bila „strašna i vrlo jaka“. Mali rog je samo nastavak četvrte zveri, u njenom karakteru, duhu i ciljevima – samo u drugačijoj formi. Pošto je četvrto svetsko carstvo, ta strašna i grozna zver, bio stari Rim, onda mali rog u svom delovanju nije ništa drugo do nastavak staroga Rima, ispoljavajući u drugačijem obliku njegov duh i čineći njegova dela.

Potvrdu za ovo nalazimo u istom poglavlju, u objašnjenju ovoga viđenja. O malom rogu se tamo kaže: „On će se razlikovati od pređašnjih“ i „govoriće riječi na višnjega, i potiraće svece višnjega i pomišljaće da promijeni vremena i zakone“ Višnjega. Dalje se mali rog ovako opisuje: „Gledah i taj rog vojevaše sa svecima i nadvlađivaše ih, dokle dođe starac, i dade se sud svecima višnjega, i prispje vrijeme da sveci preuzmu carstvo.“ Sve ove stvari su veran i potpun opis kasnijeg Rima.

Kasniji Rim je sve ove stvari koje su o njemu rečene sam potvrdio. Papa Lav Veliki vladao je od 440. do 461. godine, upravo u poslednjim danima staroga Rima, kada se ovaj ubrzano raspadao. Tada je papa Lav u jednoj propovedi izjavio da je stari Rim samo obećanje kasnijeg Rima i da će slava staroga Rima ponovo vaskrsnuti u katoličkom Rimu. Romul i Rem su samo prethodnici Petra i Pavla. Romulovi naslednici su samo prethodnici Petrovih naslednika. I kao što je stari Rim vladao svetom, tako će novi Rim kroz presto svetog i blagoslovenog Petra, poglavara sveta, zavladati svetom. Ovo gledište Lava papstvo nikada nije napustilo. Kada je, samo petnaest godina kasnije, Rimsko carstvo kao takvo propalo a samo papstvo preživelo ovu propast i odlučno potvrdilo svoj položaj u Rimu, ideologija pape Lava je utoliko više dobila zamah i potvrdu.

Ova ideologija je smišljeno i sistematski razvijana. Za njegovo ostvarenje uzeto je Pismo. Biblijska mesta revnosno su proučavana i sa velikom veštinom izvrtana da potvrde papsku ideologiju. Izopačavanjem levitskog sistema iz Starog zaveta ustanovljen je autoritet i večno postojanje rimskog sveštenstva.

Lažnim zaključkom iz jednog teksta Novog zaveta ustanovljen je sada autoritet Rima i osigurano njegovo večno postojanje.

Polazeći od shvatanja da je papski Rim jedini stvarni nastavak staroga Rima, izvodi se tvrdnja da sva novozavetna biblijska mesta koja se odnose na autoritet Rimskoga carstva moraju sada, pošto je papstvo jedini stvarni nastavak Rima, biti primenjeni na papstvo. Prema tome, svuda tamo gde Novi zavet poziva čoveka „da se pokorava vlastima“ (Rimljanima 13,1), ili gde naređuje poslušnost „upraviteljima“, treba sada ovi zahtevi da se odnose na papstvo, zbog toga što je jedina tada postojeća vlast bila rimska, i jedini upravitelji Rimljani, a papska vlast jedini stvarni nastavak rimske vlasti.

„Svako biblijsko mesto koje naređuje poslušnost vlastima iskorišćeno je. Naveden je svaki primer prema kojem je carskim službenicima zaista ukazivana poslušnost. Poseban naglasak stavljan je na tekstove u kojima sam Hristos potvrđuje rimsku vlast, time što je preko Cezara Avgusta darovao mir svetu, time što se rodio u vreme popisa, time što je plaćao porez Cezaru, time što je rekao Pilatu: ,Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom kad ti ne bi bilo dano odozgo.’“ – Bryce. I pošto je Hristos priznavao autoritet Pilata, koji je bio predstavnik Rima, ko bi se usudio da ne poštuje autoritet papstva, koji je stvarni nastavak one sile kojoj se i sam Gospodar neba potčinio?

Jedina logična kulminacija ove teorije bila je ta što se papa Bonifacije VIII, obukavši oklop i kacigu, sa uzdignutim mačem u ruci, pokazao masi ljudi i objavio: „Nema drugog cezara, nema drugog kralja, nema drugog cara osim mene, suverenog prvosveštenika i naslednika apostola.“ Onda je izjavio ex cathedra: „Zato tvrdimo, određujemo i objavljujemo, da je svakome čoveku potrebno za spasenje da bude potčinjen rimskom pontifeksu.“

To je dovoljan dokaz da je mali rog iz Danila 7 papski Rim, i da je papstvo u duhu i cilju, i po svojim svesnim pretenzijama nastavak staroga Rima.

U osmoj glavi Danilove knjige ponovo se uzima u razmatranje ova tema. Najpre je prorok u viđenju video ovna sa dva visoka roga od kojih je jedan nadvisivao drugi, što odgovara medvedu koji je naginjao ka jednoj strani više nego ka drugoj. Jedan anđeo objasnio je ovaj simbol kao „careve Midske i Persijske“. Dalje je prorok video „jarca“ koji dolazi od zapada povrh sve zemlje, ne dodirujući zemlju. Ovaj jarac je imao rog znamenit među očima svojim. On je oborio ovna, slomio mu oba roga, oborio ga na zemlju i pogazio, i nije bilo nikog da izbavi ovna iz njegove ruke. Ponovo je anđeo objasnio značenje ovoga: „A runjavi je jarac car Grčki; i veliki rog što mu bješe među očima, to je prvi car.“ I jarac je postao vrlo velik, a kad je osilio slomio se veliki rog, i mesto njega narasla su znamenita četiri roga prema četiri vetra nebeska. Anđeo je objasnio šta to znači: „To su četiri carstva koja će nastati iza toga naroda, ali ne s njegovom silom (ne sa silom Aleksandra Velikog).“

Iz jednoga od četiri dela Aleksandrovog svetskog carstva prorok je onda video kako raste „mali rog“. „I naraste vrlo velik prema jugu i istoku prema krasnoj Zemlji.“ Iz navedenih pravaca proizlazi da se ova sila pojavila sa Zapada. Anđeo je sada objasnio šta ovo znači : „A na pošljedak carovanja njihova (tj. u poslednjim danima četiri dela carstva), kad bezakonici navrše mjeru, nastaće car bestidan i lukav.“ „I naraste dori do vojske nebeske, i obori na zemlju neke od vojske i od zvijezda i pogazi ih.“ „Sila će mu biti jaka, ali ne od njegove jačine, i čudesno će pustošiti, i biće srećan i svršivaće, i gubiće silne i narod sveti. I lukavstvom njegovijem napredovaće prijevara u njegovoj ruci, i podignuće se u srcu svom, i u miru će pogubiti mnoge, i ustaće na kneza nad knezovima („I naraste dori do poglavara toj vojsci“, stih 11), ali će se potrti bez ruke.“ Danilo 8,24.25.

Svi ovi podrobni opisi iz osmog poglavlja knjige proroka Danila pokazuju da mali rog predstavlja Rim, od njegovih početaka u vreme propasti Grčkog svetskog carstva do kraja sveta, kad će se potrti bez ruke, naime, onim kamenom koji se odvalio od gore „bez ruku“ i onda satro i zdrobio sva carstva. Danilo 2,34.35.44.45.

Videli smo da mali rog iz sedmog poglavlja knjige proroka Danila, iako se smatra predstavnikom samo papskog Rima, zapravo predstavlja Rim u obe epohe, Rim od svojih početaka do kraja; naime, kada dolazi vreme da se slomi i unušti „mali rog“, „zver“ je zapravo ona koja je ubijena „i tijelo joj se raščini i dade se da izgori ognjem“. Prema tome, misao kojom se završava izveštaj o malom rogu u sedmom poglavlju nastavlja se i u osmom poglavlju, koje govori o istoj toj sili. „Mali rog“ je ovde isto tako simbol za obe faze Rima kao i u prethodnom poglavlju . To se pokazuje još i primenom izraza „grozota pustoši“ i „strahota pustošenja“ (Bakotić). Ove oznake odnose se na obe pojavne forme Rima (Danilo 9,26.27; Matej 24,15; Danilo 11,31; 12,11; 8,11.13), što se pak potvrđuje istorijom i učenjem papstva o samome sebi. Sve je to jedan Rim, samo što se sve što je rečeno o starom Rimu u oštrijoj meri može primeniti na drugi Rim.

A sada ćemo nastaviti sa onim što nam Sveto pismo u osmom poglavlju knjige proroka Danila govori o sili maloga roga. U stihu 11 i stihu 25 kaže se za ovu silu: „I podignuće se u srcu svom“ i „naraste dori do poglavara toj vojsci“ „i ustaće na kneza nad knezovima“. To nam se objašnjava u 2. poslanici Solunjanima, 2. glavi. Pavle tamo ispravlja izvesne pogrešne predstave Solunjana o predstojećem Hristovom dolasku. S ovim u vezi on kaže: „Da vas niko ne prevari ni na koji način; jer nema dana Gospodnjeg dok prvo ne nastupi otpad i ne pojavi se čovek greha, sin pogibli, koji se protivi i diže na sve što se naziva Bogom ili svetinjom, tako da će sesti u hram Božiji i samoga sebe predstavljati – da je on Bog. Zar se ne sećate da sam vam ovo kazivao još kad sam bio kod vas?“ 2. Solunjanima 2,3-5. (Čarnić)

To je bez sumnje dalji opis sile koju simboliše mali rog iz Danila 8. Međutim, ima i drugih aspekata koji to potvrđuju. Pavle pominje da je on upravo o ovim stvarima, o kojima im sada piše, sa njima već razgovarao još kad je bio kod njih. Izveštaj o njegovom boravku u Solunu nalazimo u Delima apostolskim 17,1-3: „Prošavši Amfipolj i Apoloniju dođoše u Solun, gde je bila judejska sinagoga. Po svom običaju Pavle uđe k njima i u toku tri subote propovedaše im iz Pisma, dajući im na znanje i izlažući da je trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih, i da je ovo Mesija – Isus koga vam (govorio je) objavljujem.“ Dela apostolska 17,1-3. Pavle je govorio sa njima iz Pisma i govorio im o predstojećem velikom otpadu, u kome će se otkriti čovek greha, tajna bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i diže na sve što se naziva Bogom i svetinjom, pa čak zauzima mesto Boga i pokazuje se kao Bog.

To je sve govorio Pavle sa njima iz Pisma. Ali gde je u Pismu našao ovo otkrivenje, na osnovu kojeg je Solunjanima mogao sve to da kaže? Upravo u osmom poglavlju Knjige proroka Danila apostol je pronašao ovo, i upravo odatle im je kazivao o svemu kada je bio kod njih. Naime, u ovom poglavlju nalazimu iste izraze koje Pavle koristi u 2. poslanici Solunjanima, izraze za koje kaže: „Zar se ne sećate da sam vam ovo kazivao još kad sam bio kod vas?“ Prema tome, vreme podizanja Rima protiv „poglavara vojske“ i „kneza nad knezovima“ može biti samo nakon života apostola, a ono što je Pavle napisao direktno ukazuje na taj otpad, koji je konačno svoj vrhunac dostigao u rimsko-papskoj moći.

Pročitajmo sada stihove Danilo 8,11.12 i videćemo da je to baš ono mesto u pismu iz kojeg je Pavle govorio Solunjanima o čoveku greha i tajni zla: „I naraste dori do poglavara toj vojsci, i uze mu svagdašnju žrtvu, i sveti stan njegov obori. I vojska bi dana u otpad od žrtve svagdašnje, i obori istinu na zemlju, i što činjaše napredovaše mu.“ Danilo 8,11.12.

Ove reči jasno upućuju na silu koja je uzela od Boga i hrišćanstva sveštenstvo, svetinju i službu u svetinji.

Pročitajmo još jednom ove reči: „I naraste (mali rog, čovek greha) dori do poglavara toj vojsci („na kneza nad knezovima“ – Hrista) i uze mu svagdašnju žrtvu (svagdašnju službu i sveštenstvo Hrista) i sveti stan njegov obori (svetinju kneza toj vojsci i kneza nad knezovima – Hrista). I vojska bi dana (čoveku greha) u otpad od žrtve svagdašnje (od stalne službe Hristove) zbog bezakonja, i obori istinu na zemlju, i što činjaše napredovaše mu.“

„Zbog bezakonja“, tj. zbog greha je ova sila zadobila „vojsku“ koja je iskorišćena za obaranje istine na zemlju, tj. skrivanje od crkve i od sveta istine o Hristovom prvosveštenstvu, Njegovoj službi i Njegovoj svetinji; zatim je ta istina koja je oborena i nogama pogažena. Sve je ovo učinjeno „zbog bezakonja“. Bezakonje je greh, tako da razmatrajući ovo otkrivenje iz Pisma apostol u 2. Poslanici Solunjanima naziva ovu silu „čovek greha“ i „tajna bezakonja“.

U Danilu 8,11-13; 11,31; 12,11. treba obratiti pažnju na to da su prevodioci na svim ovim mestima dometnuli reč „žrtva“. Ova reč uopšte tu ne spada, jer u originalu na ovom mestu nje nema. Tamo stoji samo reč „tamid“, koja je prevedena sa „svagdašnja“. Ova reč ovde, naime, ni u kom slučaju ne označava samo svagdašnje žrtve, nego se u jednakoj meri odnosi i na celokupnu svagdašnju svešteničku službu i stalnu službu u svetinji. Svagdašnje žrtve bile su samo deo toga. Jevrejska reč „tamid“ znači neprekidno ili neprestano, stalno, trajno, sigurno, jednako, uvek. Samo takve reči kao ove iskazuju misao originala, koja je u našem prevodu označena kao „svagdašnja“. Samo u 28. i 29. poglavlju 4. Mojsijeve knjiga, ova reč upotrebljena je 17 puta u kontekstu neprestane službe u svetinji.

Ova neprestana služba Hrista, pravoga prvosveštenika, koji „ostaje vavijek“ i koji je postavljen „vavijek“ u večnom sveštenstvu (Jevrejima 7,24.28) – ova neprestana služba našeg prvosveštenika bila je ta koju je oduzeo čovek greha, papstvo. Upravo je ta svetinja i istinita skinija, u kojoj istiniti prvosveštenik obavlja svoju neprekidnu službu, bila oborena na zemlju „grozotom pustošenja“. Upravo je tu službu i tu svetinju „čovek greha“ oduzeo crkvi i zaklonio od sveta i oborio je na zemlju i pogazio, i na njeno mesto postavio „grozotu pustošenja“. Ono što je paganski Rim bukvalno činio sa vidljivom, zemaljskom svetinjom, koja je „prilika prave“, to je činio kasniji Rim duhovno sa nevidljivom, nebeskom svetinjom, koja je „prava“. Danilo 11,31; 12,11; 8,11.13.

Iz fusnote koja se odnosi na otpad proizlazi da su tada biskupi, starešine, đakoni, kao i sveta Večera izjednačavani sa prvosveštenicima, sveštenicima, Levitima i žrtvama u Starom zavetu. Papsko sveštenstvo smatralo se naslednikom levitskog sveštenstva. Svako svedočanstvo Svetoga pisma posebno ističući dokazuje, međutim, da je levitski sistem u stvarnosti, prema uredbi Božjoj, trebalo da ukazuje samo na Hrista i Njegovu službu u nebeskoj svetinji, i zbog toga u tome, i zaista samo u tome, treba videti hrišćanski nastavak tog starozavetnog sistema. I kada je sada, za vreme otpada i pomoću tog otpada, podignut sistem u kome je biskup postavljen kao prvosveštenik, starešina crkve kao sveštenik, đakon kao Levit, a Večera Gospodnja kao žrtva, i kad je sve to podmetnuto i predstavljeno kao nasledstvo levitskog reda, onda to nije ništa drugo nego podizanje lažnog, otpadničkog sistema umesto pravog, uklanjanje pravog sistema i, najzad, njegovo obaranje na zemlju i gaženje.

To je razlog zašto je ova velika biblijska istina o istinskoj svetinji, službi u svetinji i sveštenstvu Hrista nepoznata u današnjem hrišćanskom svetu. „Čovek greha“ ju je uzeo, bacio na zemlju i pogazio nogama. „Tajna bezakonja“ ju je od crkve i sveta zatvorila za vreme njegove viševekovne svetske vladavine, a on je samoga sebe predstavljao da je Bog, a svoju vojsku bezakonja kao crkvu Božju.

Pa ipak, čak i sam „čovek greha“ i sama „tajna bezakonja“ svedoče o potrebi postojanja jedne takve službe za greh u crkvi. Jer, mada je papstvo Hristovo sveštensto, službu i svetinju na nebu bacilo na zemlju, pogazilo i u potpunosti sakrilo od očiju hrišćanskog sveta, ono nije u potpunosti odbacilo zamisao o službi za greh. Ne, ono je odbacilo pravi sistem i zbacilo ga na zemlju ali je, zadržavajući zamisao o službi za greh, umesto toga, u čitavoj novoj realnosti koju je iskonstruisalo podiglo jedan potpuno pogrešan sistem.

Umesto Hrista, pravog, božanskog, od samoga Oca narečenog prvosveštenika na nebu, papstvo je postavilo na Zemlji ljudsko, pogrešivo i grešno sveštenstvo. Umesto svagdašnje, nebeske službe Hrista u pravom svešteničkom zvanju sa Njegovom pravom, jedinstvenom žrtvom, papstvo je postavilo prolaznu službu ljudskog, zemaljskog, pogrešivog i grešnog sveštenstva sa „svakodnevnom misnom žrtvom“, koja se prinosi jednom dnevno. A umesto svetinje i istinite skinije, koju je podigao Bog a ne čovek, ono je postavilo svoje zbornice od drveta i kamena i nazvalo ih „svetinjama“. Tako, na mesto svagdašnjeg Prvosveštenika, svagdašnje službe i svagdašnje svetinje na nebu, koju je Bog postavio i koja je jedina prava, papstvo je postavilo, po zamisli sopstvenog srca, mnoge prvosveštenike, mnoge službe, mnoge žrtve i mnoge svetinje na zemlji, koje su u svakom pogledu ljudske i potpuno promašene.

Ovaj sistem ne može nikada da ukloni greh. Nijedno zemaljsko sveštenstvo sa zemaljskom svešteničkom službom, nijedna zemaljska žrtva u nekoj zemaljskoj svetinji ne može to nikada učiniti. U poslanici Jevrejima videli smo da čak i od samoga Boga ustanovljena zemaljska svetinja sa svojim sveštenstvom, svešteničkom službom i žrtvama nikada nije mogla da ukloni greh. Nadahnuta Reč kaže da ona to nikad nije činila i nikada nije mogla da učini.

Samo i jedino svešteničko zvanje i sveštenička služba Hrista može da ukloni greh. A to je svešteničko zvanje i sveštenstvo na nebu i pripada svetinji koja je na nebu. Jer kad je Hristos bio na Zemlji, On nije bio sveštenik; i da je do ovog časa ostao na Zemlji, još uvek ne bi bio sveštenik, kao što stoji napisano: „Kad bi on, dakle, bio na zemlji, ne bi bio ni sveštenik.“ Jevrejima 8,4 (Čarnić). Tako je Bog svojom jasnom reči i sa mnogo primera otkrio da nikakvo sveštenstvo, nikakva sveštenička služba i nikakva žrtva na Zemlji ne može nikada ukloniti greh.

Kad bi ove zemaljske stvari mogle da uklone greh, zašto onda to ne bi mogla od samoga Boga ustanovljena zemaljska sveštenička služba? I zašto su morali onda svešteničko zvanje i sveštenička služba da budu preneti na nebo? Tako je jasno učenje Reči Božje da sveštenstvo, služba, žrtva i svetinja koje je papstvo uspostavilo na Zemlji nikada ne mogu da uklone greh. Štaviše, oni ga ovekovečuju. Papski sistem je prevara, falsifikat, a njegova svetinja nad svetinjama je sama „strahota“ i „grozota pustoši“.

Da ova izjava i zaključak o stvarnom karakteru papstva nisu preterani i nategnuti, potvrđuju reči kardinala Baroniusa, službenog hroničara papstva. O desetom veku on piše: „U ovom veku grozota pustoši viđena je u hramu Gospodnjem; na presto Svetoga Petra, koga anđeli poštuju, postavljeni su najgori ljudi, koji nisu bili sveštenici, nego nakaze.“ A koncil u Remsu objavio je godine 991. da je papa „čovek greha, tajna bezakonja“.