„I ponovo svedočim svakom čoveku koji se obrezuje - da je dužan da izvrši sav zakon.“

„Dužan da izvrši sav zakon.“ Čudno je da mnogi, analizirajući ovaj stih, čine od njega znak razlikovanja između dva zakona i isključuju Božji Zakon (Dekalog) iz daljeg razmatranja, tako što reč „dužnik“ shvataju samo u smislu dužnosti.

Oni znaju da je, na osnovu Pisma, jedina čovekova dužnost da drži Božje zapovesti. Oni, takođe, znaju da ne može postojati ni jedan drugi sveti zapis koji bi ovu čovekovu dužnost osporio. Oni, dalje, znaju da je svaki čovek, bilo da je obrezan ili neobrezan, dužan da drži celokupan Božji Zakon.

Pripisujući ovom izrazu („dužnik“) samo značenje dužnosti – to jest, ukoliko je čovek obrezan onda je dužan da da drži ceo zakon – oni dolaze do zaključka da se tu mora izuzeti Božji Zakon (Dekalog); oni zaključuju da ovde mora da se radi o nekom zakonu koji nije obavezan ni za jednog čoveka, osim ako on nije obrezan, pa se zbog toga izraz „sav zakon“ ovde doživljava kao „sav ceremonijalni zakon“ sa svojim žrtvama i prilozima.

S druge strane, ima i onih koji sebe oslobađaju svake dužnosti da drže Božji Zakon (Deset zapovesti), i koji u ovom tekstu traže podršku za svoju neposlušnost i protivljenje. Po njima, samo oni koji su obrezani imaju dužnost da drže Božji Zakon; dakle, po ovom mišljenju, obaveza držanja Božjih Deset zapovesti isključivo je povezana sa obrezanjem. Oni znaju da nisu pod obavezom da se obrezuju, pa odatle izvode tvrdnju da nisu pod obavezom ni da drže Dekalog.

Nijedna od ove dve grupe nije u pravu; obe greše i ne uspevaju da uhvate misao koja je utkana u ovaj stih. Uzrok tog njihovog neuspeha je taj što reč „dužnik“ razumeju samo kao „dužnost“.

Tačno je da ova reč označava i dužnost. Međutim, na ovom mestu, kao i na svakom drugom mestu gde se govori o čovekovoj moralnoj obavezi, ona ima jedno daleko šire i dublje značenje od onog koje je ograničeno prosto samo na dužnost. Ovo potonje značenje u odnosu na ono prvo dublje, postaje sporedno.

Reč „dužnik“ u stihu u Galatima 5,3, označava ne samo osobu koja je pod obavezom da nešto plaća (u smislu redovne obaveze), nego daleko više od toga; označava osobu koja je toliko prezadužena da nema ništa čime bi mogla da isplati svoj dug. Ako je neko dužnik koji ima obavezu da plati hiljadu dolara, a pri tom ima para u izobilju, ili, pak, tek toliko da može da namiri dug, to onda i nije prevelik problem. Međutim, ako je on dužnik koji mora da isplati 14 miliona duga, a ne poseduje ni jedan jedini cent kojim bi platio, pa je još i neko ko leži u zatvoru i nema nikakvu mogućnost da išta zaradi i reši se svog duga, onda takvom čoveku ova reč – „dužnik“, znači mnogo više od obične „obaveze da plaća“.

Ovde je upravo takav slučaj. Upravo je to ono što je ovaj tekst naumio da kaže. To je pravo značenje koje je dodeljeno reči „dužnik“, zato što ova reč, upotrebljena u vezi s moralom, obavezno podrazumeva (i to je jedino što može da podrazumeva) greh, odnosno činjenicu da je čovek grešnik.

Reči „dužnik“ u Galatima 5,3 je ista ona koja se pominje i u Luki 13,4: „Ili mislite da su onih osamnaest, na koje je pala kula u Siloamu i pobila ih, bili više krivi (veći grešnici – KJV) od svih jerusalimskih stanovnika?“ Mesto gde stoji reč „grešnici“, dodatno je pojašnjeno rečju „dužnici“, na margini.

Dalje, ova reč je upotrebljena u Gospodnjoj molitvi (Matej 6,12): „Oprosti nam dugove naše, kao što mi opraštamo dužnicima svojim.“ U Lukinoj verziji (11,4) ove molitve jasno se izražava značenje greha: „Oprosti nam naše grehe, jer i mi opraštamo svako svom dužniku.“

Spasitelj takođe koristi istu reč i u Luki 7,41.42: „Dvojica su bili dužni jednom zajmodavcu; jedan je dugovao pet stotina dinara, a drugi pedeset. Kako nisu imali da vrate, oprosti obojici.“

Ova reč može da se nađe i u priči u Mateju 18,23-25. Tamo gde čitamo reč „grešnik“ u Jevanđelju po Luki 13,4, pored kojeg u margini stoji „dužnik“, takođe imamo referencu koja nas upućuje na priču iz Mateja 18. To je parabola u kojoj se kaže da je neki car „hteo da se obračuna sa svojim slugama“. Doveli su mu jednog od njih koji mu je dugovao deset hiljada talanata – oko 14.400.000 dolara; ovaj čovek nije ima ništa čime bi platio tako veliki dug. Gospod „otpusti ga i dug mu oprosti“. Međutim, otišavši od gospodara, ovaj sluga nađe drugog slugu, svog kolegu, koji je njemu bio dužan oko petnaest dolara. Kad ovaj nije imao da mu vrati, on ga baci u tamnicu i ne oprosti mu dug. Tada car pozva svog dužnika i „predade ga mučiteljima dok mu ne plati sav dug. Tako će i otac moj nebeski učiniti vama, ako svaki ne oprosti od sveg srca svoga bratu svome“. (Matej 18,23-25)

Upravo to – predavanje dužnika „mučiteljima dok ne isplati sav dug“, predstavlja sadržaj značenja reči „dužnik“, jer ona podrazumeva da dužnik mora da ispašta svoju krivicu. Greh se naziva još i „opheilema“, što znači da on uključuje i ispaštanje (kaznu) i plaćanje (namirenje) duga.

Iz stiha koji proučavamo, naročito onog dela koji kaže: „dužan da izvrši sav zakon“, pažljivi čitalac će moći da zaključi mnogo više nego što je ukazivanje na običnu obavezu da se prihvate zahtevi koje Zakon stavlja pred čoveka i da se da sve od sebe kako bi se ti zahtevi ispunili. Citirane reči govore da čitalac nije samo pod obavezom da prizna kao važeće zahteve Božjeg Zakona, nego je on aktuelni dužnik od kojeg se traži da vrati Zakonu sve što se od njega zahteva. Dalje, stih mu govori da će, takav kakav je, ostati večiti dužnik, jer nema baš ništa, niti u sebi ima snage da stekne bilo šta, čime bi otplatio dug.

Ova njegova prezaduženost ne potiče samo od njegove obaveze da drži Zakon od sad pa nadalje, već i od obaveze da nadoknadi sav dug iz prošlosti – sve što se nagomilalo u prošlosti, zaključno sa današnjim danom.

Prema tome, svaki je čovek večni dužnik po svemu što je obuhvaćeno stihom Galatima 5,3 kao i drugim srodnim stihovima koje smo ovde citirali, jer „svi su sagrešili i izgubili su slavu Božju“. Ko god hoće da se obreže da bi se kroz to spasao, traži spasenje delima koja su rod samopravednosti i stoga preuzima obavezu da plati Božjem Zakonu celokupan svoj dug, od početka, pa sve do kraja svog života. Takođe, on na ovaj način preuzima i obavezu da ispašta svu krivicu koja se odnosi na njegove nagomilane prestupe.

To znači biti „dužnik celom Zakonu“; to je ono što se htelo reći u stihu: „I ponovo svedočim svakom čoveku koji se obrezuje − da je dužan da izvrši sav zakon (dužnik celom Zakonu – KJV).“ Ne samo da je dužnik, nego preduzimanjem ovog koraka (obrezanja), on svojevoljno preuzima obavezu da sam ispuni sve ono što obuhvata njegov dug.

Tačno je da je, sam po sebi, svaki čovek na ovom svetu upravo onakav dužnik kakav je gore opisan. Takođe je tačno da svaki čovek koji danas traži opravdanje kroz svoja dela, kroz „vršenje“ Deset zapovesti, ili bilo čega drugog što Bog nalaže, na taj način preuzima na sebe obavezu da sam plati sve što predstavlja njegov dug. Međutim, on to ne može da plati. On ne poseduje ni jedan jedini element koji bi mu dao mogućnost da plati makar samo jedan delić svog duga. On je potpuno skrhan i izgubljen.

Ali, hvala Bogu što svako ko ima pravednost Božju koja je kroz veru (plod vere) Isusa Hrista, svako ko zavisi samo od Gospoda Isusa i onog što je On uradio, iako je sam po sebi dužnik kao i svaki drugi čovek, ipak, u Hristu ima izobilje kojim može da plati sve svoje dugove. Hristos je ispaštao kaznu i namirio svu krivicu svake duše. Pravednošću Božjom koju donosi, Hristos u izobilju obezbeđuje pravednost kojom plaća sve zahteve koje Zakon postavlja u životu čoveka koji veruje Isusa.

Neka je hvala Bogu za Njegov nemerljiv dar Hrista Isusa. O, verujte Ga! Primite Ga! Jadni, skrhani i izgubljeni „dužniče“, kupi „od mene zlata žeženog u ognju − da se obogatiš, i bele haljine − da se obučeš“. „Hodite, kupujte bez novaca.“ (Otkrivenje 3,18; Isaija 55,1)

RH, 21. avgust 1900.
A.   T. Jones