„Nego velim: živite u Duhu pa nećete izvršiti požudu ploti (tela – Karadžić). Jer plot žudi protiv Duha, a Duh protiv ploti; ovo se jedno drugom protivi, da ne činite što biste želeli. Ako li vas Duh vodi, niste pod zakonom.“ (Čarnić)
„Ako li vas Duh vodi, niste pod zakonom“, jer „svi, koje vodi Duh Božiji, ti su sinovi Božiji“ (Rimljanima 8,14). Kao Božji sinovi, oni imaju um Duha, um Hristov, i tim umom oni „služe Zakonu Božjem“. Prema tome, koga vodi Duh Božji, a to znači da ima um Hristov, on ispunjava Zakon, jer se posredstvom Duha u srce bogato izliva ljubav Božja, koja je sama po sebi ispunjenje Zakona, u životu svake osobe koja ovu ljubav ima.
Dva puta, put Duha i put tela, uvek su otvorena pred svakim čovekom. Kao što je sigurno da je prisutno telo koje „žudi protiv Duha“, isto je tako sigurno i prisustvo Duha „koji žudi protiv tela“. Koga vodi telo, on ne može da tvori dobro, sve i da to želi. On služi zakonu greha i zato je pod Zakonom. Međutim, „ako li vas Duh vodi, niste pod zakonom“.
Svaki čovek ima slobodu da izabere svoj put – put Duha ili put tela. „Jer ako po telu živite, umrećete; ako pak Duhom umorite (mučite, ponizite, potčinite – eng. prevod KJV) telesna dela, živećete“.
Zapazite da se u ovom tekstu u Galatima poslanici, kao i u srodnim tekstovima u Rimljanima i Kološanima poslanici, neprestano ističe da je telo, sa svojom telesnom grešnom prirodom, još uvek prisutno u onom ko ima Božjeg Duha i da se to telo i dalje bori protiv Duha.
Dakle, kad je čovek obraćen i tako doveden pod vlast Božjeg Duha, on nije oslobođen od tela tako da je potpuno odvojen od njega i njegovih sklonosti i želja, i tako kao da više nikad neće biti kušan niti će morati da se bori protiv njega. Ne, isto to izrođeno (degenerisano – bukvalni prevod), grešno telo i dalje je tu sa istim svojim sklonostima i žudnjama. Međutim, čovek mu više nije potčinjen. On je oslobođen potčinjenosti telu, njegovim težnjama i željama, i sada je potčinjen Duhu. On je sada podanik jedne sile koja osvaja, potčinjava, raspinje i drži pod kontrolom telo takvo kakvo je, grešno, sa svim grešnim sklonostima i požudama. Zato je pisano: „Duhom umorite telesna dela.“ „Pomorite, dakle, svoje udove koji su na zemlji, i u njima blud, nečistotu, strast (prekomernu naklonost), zlu želju (pohotu – KJV) i lakomstvo, koje je idolopoklonstvo“ (Kološanima 3,5). Zapazite da je sve nabrojano prisutno u telu i da će živeti i vladati, ako se telu dopusti da vlada. Ali, kako je telo posredstvom Duha dovedeno pod vlast sile Božje, sve zlo koje je nabrojano i nalazi se u telu, ubijeno je; udareno je u sam njegov koren i na taj način mu je onemogućeno da se pojavljuje u životu.
Kontrast između vladavine tela i vladavine Duha jasno je izražen u Rimljanima 7,14-24 i 1. Korinćanima 9,26.27. U sedmoj glavi Rimljanima opisan je čovek koji je pod vlašću tela, „telesan, prodat pod greh“. On čezne da čini dobro i silno želi to, ali je pod vlašću sile koja je u telu i koja mu ne dopušta da čini dobro koje želi. „Jer ne činim dobro koje želim, nego zlo, koje ne želim, to činim“ (Rimljanima 7,19).
„Nalazim, dakle, da za mene važi zakon: kad želim dobro da činim, zlo je u meni. Tako se po unutrašnjem čoveku radujem Božijem zakonu, ali vidim jedan drugi zakon u svojim udovima, koji vojuje protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha (dovodi me u ropstvo zakonu greha), koji je u mojim udovima. O, bedan li sam ja čovek; ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela (tela smrti ove – Karadžić)?” (Rimljanima 7,21-24 – kombinacija KJV-Čarnić). Ovde je opisan čovek koji je potčinjen telu, „zakonu greha“ koji je u udovima. Čak i kad želi da slomi silu tela i počne da čini dobro, ova sila ga i dalje vodi u ropstvo i drži ga pod vlašću tela, zakona greha koji je u udovima njegovim.
Međutim, postoji oslobođenje od ove sile. Kada je čovek (iz Rimljana 7) povikao:“ O,bedan li sam ja čovek; ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela?“, odgovor je odmah dat: „Bogu hvala kroz Isusa Hrista, Gospoda našega“ (Rimljanima 7,25). Postoji put oslobođenja; samo je Hristos Oslobodilac.
Ovaj čovek, iako oslobođen, nije lišen dalje borbe; nije postavljen u stanje gde neće morati da se bori protiv tela. Rat će morati da se nastavi i to nije neki k’o bajagi rat; ne radi se o borbi s utvarom. Evo čoveka iz 1. Korinćanima 9,26.27: „Tako se borim, ne kao borac koji bije vetar“ (KJV). S čim se, dakle, on bori? Šta bije? Čitajte: „Nego mučim svoje telo (držim ga pod kontrolom) i potčinjavam ga, da ne bih ja, koji sam drugima propovedao, sam pretrpeo brodolom.“ (KJV)
Tako je, dakle, u središtu borbe hrišćanin i njegovo telo protiv kojeg se on bori; telo sa svojim sklonostima i požudom. On mora da drži telo pod kontrolom, da ga potčinjava uz pomoć nove sile Božjeg Duha, kojoj je on sada potčinjen i čiji je sada podanik, od trenutka kad je oslobođen od sile tela i zakona greha.
Ovo je još jače izraženo kada se grčki izraz koji stoji tamo gde se kaže „mučim svoje telo“ (1. Korinćanima 9,27), potpunije prevede. Bukvalno značenje ovog izraza bilo bi „udariti u lice, napraviti modricu na oku i na licu“. U skladu s ovim, neki prevode ovaj tekst na sledeći način: „Ja se ne borim kao bokser koji udara u prazno (u vazduh), već nanosim udarce (modrice – bukvalni prevod) svom telu i bacam ga u ropstvo.“
Tako sedmo poglavlje Rimljanima prikazuje čoveka koji je potčinjen sili tela i zakonu greha koji je u udovima, ali koji istovremeno čezne za oslobođenjem. U Prvoj Korinćanima poslanici (devetom poglavlju), govori se o telu koje je potčinjeno čoveku pomoću jedne nove sile – sile Božjeg Duha. U citatu iz Rimljanima poslanice, telo je to koje vlada, a čovek je ispod. U Poslanici Korinćanima čovek vlada, dok je telo potčinjeno.
Ovaj blagosloveni preokret situacije dešava se prilikom obraćenja. Obraćenjem čovek biva doveden u stanje posedovanja Božje sile i pod vlast Božjeg Duha, tako da pomoću te sile on biva učinjen gospodarem nad telom i svim njegovim sklonostima i požudom; pomoću Duha, on raspinje telo sa njegovim težnjama i grešnim željama kroz „dobru borbu vere“.
Ljudi se ne spasavaju tako što su odmah i konačno oslobođeni tela, nego primanjem sile kojom mogu da nadvladaju sve zle sklonosti i želje tela i upravljaju njima. Čovek ne razvija karakter (a ne bi ni mogao), tako što će biti oslobođen i prenesen u carstvo gde nema nikakvog iskušenja, nego primanjem sile na tlu gde postoji iskušenje, baš na onom terenu gde treba da nadvlada svako kušanje.
Ako bi ljudi bili potpuno pošteđeni tela, takvog kakvo je, onda Isus nije ni morao da dolazi na ovaj svet. Kada bi ljudi mogli da budu spaseni tako da na ovoj zemlji više nemaju nikakva iskušenja i da odmah budu premešteni u oblast gde nema nikakvog kušanja, onda Isus ne bi morao da dolazi na zemlju. Ali sa takvim oslobođenjem čovek nikad ne bi mogao da razvije karakter. Zato, umesto pokušaja da potpuno oslobodi čoveka od grešnog tela u kojem se ovaj nalazi, Isus je došao na ovaj svet i Sebe stavio U TELO, ono isto u kojem se čovek nalazi, suočivši se sa telom TAKVIM KAKVO JE, sa svim njegovim sklonostima i željama, i božanskom silom koju je doneo posredstvom vere, On „osudi greh u telu“ (Rimljanima 8,3). Na taj način je Hristos celom čovečanstvu doneo božansku veru koja do čoveka prenosi božansku silu, neophodnu za njegovo oslobođenje od sile tela i zakona greha, obezbeđujući mu tako sigurnu prevlast nad telom, takvim kakvo je.
Umesto da čoveka spase tako što će od njega da napravi mlitavo i beskarakterno stvorenje koje će živeti tamo gde nema nikakvog iskušenja, Isus je došao čoveku upravo tamo gde se on nalazi, usred svih iskušenja. Hristos je došao u potpuno istom telu koje čovek ima; u takvom telu On se sukobio sa svim mogućim iskušenjima koja telo poznaje i pobedio svako od njih, donevši tako pobedu svakoj duši na ovom svetu. Neka je blagosloveno njegovo ime.
Svaka duša koja primi i održi „veru Isusovu“ može da ima ovu pobedu u njenoj punini; jer „ovo je pobeda koja je pobedila (nadvladala – KJV) svet: naša vera.“ (1. Jovanova 5,4)
RH, 18. septembar 1900.
A. T. Jones