Apostol Jovan piše: „I reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine; i videsmo slavu njegovu, slavu, kao jedinorodnoga od oca.“ (Jovan 1,14)

Ne mogu se navesti jasnije reči koje bi pokazale da je Hristos bio i Bog i čovek. On je najpre bio samo Bog, ali je uzeo ljudsku prirodu i živeo kao običan smrtnik među ljudima. Samo je ponekad prosijavalo Njegovo božanstvo, naprimer prilikom čišćenja Hrama ili kad su Njegove vatrene, ali jednostavne reči istine naterale Njegove neprijatelje da priznaju: „Nikad niko nije govorio tako kako govori ovaj čovek.“ (Jovan 7,46)

Poniženje koje je Hristos dobrovoljno uzeo na sebe najbolje je izraženo u rečima apostola Pavla upućenim Filibljanima: „Jer ovo da se misli među vama što je i u Hristu Isusu, koji se, iako je izvorno bio u obličju Božijem, nijeotimao da se uporedi s Bogom; nego je potpuno sebe ispraznio, uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči nađe se kao čovek, ponizio sam sebe postavši poslušan do same smrti, i to smrti na krstu.“ (Filibljanima 2,5-8)

Navedeni prevod čini ovaj tekst mnogo jasnijim nego što je to u standardnoj verziji. Iz ovog iskaza se vidi sledećaideja: Hristos – iako je bio u obličju Božjem i bio „odsjaj njegove slave i odraz njegovoga bića“ (Jevrejima 1,3) i posedovao sve osobine Boga, iako je bio biće koje je Vladar Univerzuma i celom Nebu je pričinjavalo radost da ga slavi kao Tvorca svemira – On sve ovo nije smatrao toliko vrednimsve dok su ljudi izgubljeni i nemoćni. On se nije mogao radovati svojoj slavi sve dok je čovek odbačen i bez nade. Tako je On „ispraznio“ sebe, odložio sva svoja blaga i svoju slavu i obukao na sebe ljudsku prirodu da bi mogao da spasičoveka. Stoga Hristova izjava: „ ...jer je Otac veći od mene“ (Jovan 14,28) ne stoji u suprotnosti sa činjenicom da suOn i Otac jedno.

Mi nismo u stanju da razumemo kako je Hristos kao Bog mogao da se ponizi do smrti na krstu; bilo bi više nego neplodno razbijati glavu time. Sve što možemo uraditi je jednostavno da verujemo, prihvatamo činjeniceonako kako su nam prikazane u Bibliji. Ako je čitaocu teško da neke iskaze Biblije o Hristovoj prirodi dovede u međusobnisklad, onda neka shvati da je nemoguće da se ove stvari obuku u reči, koje naš ograničeni um može u potpunosti da shvati. Kao što je nakalemljivanje neznabožacana stablo Izrailja neprirodno, tako je i mnogo onoga što je božansko, ljudskom umu neshvatljivo.

Navešćemo i druge tekstove Svetoga pisma, koji će nam približiti ovaj predmet Hristove ljudske prirode i njegov značaj za nas. Već smo čitali da „Reč postade telo.“ Pogledajmo sada šta nam apostol Pavle kaže o prirodi ovog Tela: „Jeršto zakonu beše nemoguće, jer beše oslabljen telom, posla Bog sina svojega u obličju tela grehovnoga, i za greh osudi greh u telu, da se pravda zakona ispuni u nama koji ne živimo po telu nego po duhu.“ (Rimljanima 8,3.4)

Sada je potrebno samo malo da se podsetimo i razmislimo, da bismo došli do saznanja da, ako je Hristos uzeo obličje čoveka kako bi spasao čoveka, onda je On morao uzeti obličje grešnog čoveka, jer je grešni čovek taj koga je On hteo daspase. Nad bezgrešnim čovekom, kakav je Adam bio u raju, smrt nije mogla vladati, a na isti način ni nad Hristom smrt ne bi imala moći da nije na sebe uzeo grehe svih nas.

Činjenica da Hristos nije uzeo telo bezgrešnog bića, nego grešnog čoveka – što znači, da je telo koje je uzeo na sebeimalo sve slabosti i sklonosti ka grehu kojima je pala ljudska priroda podložna, – obznanjena je u rečima: „ ...po telu rođenom iz Davidovog potomstva.“ (Rimljanima 1,3). David je imao sve strasti ljudske prirode. On za sebe kaže: „Gle, u bezakonju rodih se, i u grehu zatrudne mati moja mnom.“ (Psalam 51,5)

Sledeći tekst u poslanici Jevrejima čini ovu misao potpuno jasnom: „Jer On zaista ne primi na sebe prirodu anđela,već On primi na sebe prirodu semena Avraamova.“ (Jevrejima 2,6)

„Zato beše dužan u svemu da bude kao braća, da bude milostiv i veran poglavar sveštenički pred Bogom, da očistigrehe narodne. Jer u čemu postrada i iskušan bi u onome može pomoći i onima koji se iskušavaju.“ (Jevrejima 2,17.18). Ako je u svemu bio dužan da bude kao svoja braća, onda je sigurno da mora da je podneo sve slabosti i kušanja kojima su izloženanjegova braća. Dva naredna teksta koji nam ovu stvar posebno naglašavaju, dovoljan su dokaz za to. 2. Korinćanima 5,21:

„Onoga koji nije znao greha Bog je učinio grehom za nas, da mi u njemu postanemo pravednost Božja.“

Ovo je mnogo jače od iskaza da je On došao „u obličju sličnom grešnom telu“ (Rimljanima 8,3 – Čarnić). On je„učinjen grehom“. Ovo je ista tajna kao i ona koja kaže da je Božji Sin mogao da umre. Prečisto Jagnje Božje, koje nije znalo ni za kakav greh, nije se samo ubrojilo među prestupnike, nego je u stvarnosti uzelo grešnu prirodu na sebe. On jeučinjen grehom, na takav način i sa takvom svrhom, da bismo mi bili učinjeni pravdom. Zato Pavle u Galatima 4,4.5 kaže: „A kad je došla punina vremena, Bog je poslao svoga Sina, rođenog od žene, rođenog pod Zakonom, da otkupi one koji supod Zakonom, da postanemo sinovi“ (Savremeni srpski prevod).

„Jer zato što je i sam trpeo kad je bio kušan, može da pomogne onima koji se iskušavaju.“ „Jer mi nemamoprvosveštenika koji ne može saosećati sa našim slabostima, nego je on u svemu bio iskušan – slično nama – izuzev greha. Pristupajmo, dakle, slobodno prestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat kad nam zatreba pomoć.“ (Jevrejima 2,18; 4,15.16)

Evo još jedne misli, iz koje možemo shvatiti celokupno učenje onih reči „I reč postade telo i useli se u nas“ (Jovan 1,14). Kako je moguće da Hristos, „koji je i sam podložan slabosti“ (Jevrejima 5,2) nije poznavao greh? Neki možda misleda ćemo uniziti Hristov karakter, ako Ga spuštamo na nivo grešnog čoveka. Međutim, sasvim suprotno. Mi jednostavno uzvisujemo samo božansku moć našeg slavnog Spasitelja, koji se dobrovoljno spustio do položaja grešnog čoveka, da bimogao da ga uzdigne do svoje neukaljane čistote, koju je On sačuvao čak i pod najnepovoljnijim okolnostima. Njegova čovečnost je samo obavijala, prekrivala Njegovu božansku prirodu, kojom je neodvojivo bio povezan sa nevidljivim Bogom, a koja je bila više nego sposobna da uspešno odoli slabostima tela. Ceo Njegov život bio je borba. Pošto je u telu propatio sve što čovek, podstican neprijateljem svake pravednosti, uopšte može da propati, vratio se prestolu svoga Oca neukaljan kao i kad je napustio nebeske dvorove slave. Ni za jedan trenutak Njegova Božanska priroda nije dala utočište grešnimželjama, niti se za jedan trenutak Njegova Božanska snaga uskolebala. Kad je pod silom smrti ležao u grobu, „nije bilo mogućno da ga smrt drži“, jer On „ne učini greha.“ (Dela 2,24; 2. Korinćanima 5,21)

Neko bi možda ovde primetio: „U tome ne vidim nikakvu utehu za mene. Ja doduše imam uzor, ali ne mogu da ga sledim, jer ja nemam onu silu koju je Isus imao. Čak i kad je bio na Zemlji, On je bio Bog; a ja sam čovek.“ To je tačno, ali i ti možeš, samo ako želiš, da imaš istu moć koju je On imao. On je nosio naše slabosti, ali ipak nije grešio, jer je božanska moć stalno bila u Njemu. Čitaj nadahnute reči apostola Pavla i vidi ono što i mi možemo posedovati:

„Radi toga preklanjam svoja kolena pred Ocem, od koga svaki rod na nebesima i na zemlji dobija ime, da vamda po bogatstvu svoje slave da njegovim Duhom budete ojačani za unutrašnjeg čoveka, da se Hristos vašom verom useli u vaša srca, da budete u ljubavi ukorenjeni i utemeljeni, da biste vi sa svima svetima mogli razumeti šta je širina, i dužina, i visina, i dubina, i poznati Hristovu ljubav koja prevazilazi naše saznanje, da budete ispunjeni svakom puninom Božjom.“ (Efescima 3,14-19)

Može li se tražiti nešto više od toga? Hristos, u kome „telesno obitava sva punina božanstva“ (Kološanima 2,9), želi da obitava u našim srcima tako da i mi budemo ispunjeni svom puninom Božjom. Kakvo dragoceno obećanje! On „može saosećati sa našim slabostima“ (Jevrejima 4,15). To znači da je On podnosio sve ono što se nasleđuje grešnim telom; On poznaje sve to. On se u potpunosti poistovetio sa svojom decom; sve ono što tišti njih, tišti i Njega u istoj meri, i On zna koliko je božanske sile potrebno da bi se oduprlo. Samo ukoliko iskreno čeznemo za tim „da se odreknemo bezbožnosti i svetskih žudnji“ (Titu 2,12), On koji „može da učini preko svega i iznad svega što mi ištemo ili mislimo“ (Efescima 3,20), voljan je i u stanju je da nam da silu. Sva sila božanstva koja po prirodi obitava u Hristu, može milošću da obitava u našim srcima, jer nam je On bogato besplatno daruje.

Umorne, slabe i grehom potištene duše treba iz toga da crpe hrabrost. Treba sa radošću da pristupe prestolu blagodati, gde će zasigurno naći blagodat za vreme nevolje, kad im bude zatrebalo jer Spasitelj saoseća sa njihovom nevoljom,tim pre što je i On osećao istu potrebu za vreme svog iskušavanja. On saoseća sa našim slabostima. Da je On patio samo onda, pre mnogo vekova, onda bismo mogli da se bojimo da je zaboravio neke od slabosti. Ali ne, svako iskušenje kojevas pritiska, pritiska i Njega. Njegove rane su i dalje sveže, i On živi da bi mogao stalno da se moli za nas.

Kakve predivne mogućnosti stoje hrišćaninu na raspolaganju! Kakve visine svetosti on može dostići! Čak i kada se sotona toliko bori protiv njega i žestoko ga napada tamo gde je telo najslabije, on može da ostane u senci Svemogućega i da bude ispunjen svom puninom sile Božje. Onaj koji je jači od sotone želi da stalno obitava u srcu takve osobe tako da ona može da posmatra napade sotonine kao sa neke moćne tvrđave i da kaže: „Sve mogu u Isusu Hristu, koji mi moć daje.“ (Filibljanima 4,13)