Smatrati Hrista Bogom i Stvoriteljem nije možda samo lepa teorija ili puko hrišćansko verovanje. Svako biblijskoučenje ima praktičnu primenu, a time u vidu i našu dobrobit. Zato ga treba pažljivo proučavati. Pogledajmo najpre ukakvom je odnosu ovo učenje sa zapovešću o suboti koja se nalazi u srcu Božjeg Zakona. Prema 1. Mojsijeva 2,1-3 sledeće reči završavaju izveštaj o stvaranju: „Tako se dovrši nebo i zemlja i sva vojska njihova. I svrši Bog do sedmoga dana dela svoja, koja učini; i počinu u sedmi dan od svih dela svojih, koja učini; i blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela svojih, koja učini.“ Ovo isto nalazimo i u četvrtoj zapovesti, 2. Mojsijeva 20,8-11.
Najvažnije u ovom kontekstu jeste činjenica da je ono isto Biće koje je stvaralo, počinulo. Onaj koji je šest dana radio i stvorio Zemlju, odmorio se i počinuo u sedmi dan i blagoslovio ga i posvetio. Mi smo međutim naučili da je Bog, Otac, kroz svoga Sina stvorio svetove i da je Hristos stvorio sve što postoji. Zaključak je, stoga, neizbežan da je Hristos na kraju šest dana stvaranja, dakle sedmoga dana, počinuo i taj dan blagoslovio i posvetio. Sedmi dan – subota – je zato u jednom sasvim posebnom smislu istaknut kao dan Gospodnji. Kada je Isus rekao sitničavim farisejima: „Jer je sinčovečji gospodar subote“ (Matej 12,8), time je objavio svoju vlast nad ovim danom, koji su oni formalno tako savesno držali. Takođe iz ovih reči Spasitelja proizlazi da On subotu smatra spoljašnjim znakom svoga autoriteta, kao što je i dokazao da je veći od Hrama. Sedmi dan je time uspomena na stvaranje, koju je Bog odredio. To je dan najvredniji poštovanja od svih dana, jer on posebno služi za to da bismo se sećali stvaralačke sile Božje, koja je za ljude najočigledniji dokaz Njegovog božanstva. I zato, kada je Hristos rekao da je Sin čovječji Gospodar čak i od Subote, On je izjavio, na najsnažniji mogući način, da je On ništa manje nego sam Stvoritelj, i da Njegovo božanstvo zapravo potvrđuje ovaj dan kao sećanje na stvaranje.
Šta da odgovorimo na tako često stavljanu primedbu da je Hristos subotnji odmor pomerio sa dana koji svedoči o završenom stvaranju, na drugi dan koji to značenje nema? – Hristos bi promenom ili uklanjanjem subote razorio ono štodoziva u sećanje Njegovo božanstvo. Da je On izbrisao subotu, time bi ukinuo i svoje vlastito delo i delovao bi protivsamoga sebe; ali carstvo koje se samo od sebe podeli, ne može opstati. Hristos ne može da porekne samoga sebe. Stoga Onnije promenio nijedno slovo od onoga što je odredio. Subota svedoči o Hristovom božanstvu i istovremeno ukazuje da jeOn dostojan poštovanja iznad svih paganskih bogova. Promeniti subotu, za Hrista bi isto tako bilo nemoguće kao i opozvati činjenicu da je za šest dana sve stvorio i sedmoga dana počinuo.
Dalje, često ponavljani iskazi pokazuju da je Gospod Stvoritelj i izvor svake sile. Obratite pažnju na to kako je stvaranjei spasenje u poslanici Kološanima međusobno povezano:
„Stoga i mi od onoga dana kako smo to čuli ne prestajemo da se molimo Bogu za vas i da molimo da se vi ispunitepoznanjem njegove volje u svakoj duhovnoj mudrosti i razumevanju, da živite dostojno pred Gospodom i da mu u svemu budete ugodni, plodonosni u svakom dobrom delu i rastući u bogopoznanju, jačajući se svakom snagom shodno moći njegove slave – za svako strpljenje i istrajnost, da s radošću zahvaljujete Ocu koji nas je osposobio daučestvujemo u nasledstvu svetih u svetlosti. On nas je izbavio od vlasti tame i premestio u carstvo svog ljubljenog Sina, u kome imamo izbavljenje, oproštaj grehova. On je slika nevidljivoga Boga, prvorođeni od sveg stvorenja, jer je u njemu stvoreno sve što je na nebesima i na zemlji, sve vidljivo i nevidljivo, bili to prestoli, ili gospodstva, ilipoglavarstva, ili vlasti; sve je njegovim posredstvom stvoreno – i za njega. I on je pre svega i sve u njemu imasvoje postojanje. On je i glava tela, Crkve; on je početak, prvorođeni iz mrtvih, da u svemu on bude prvi. Jer je Bog blagoizvoleo da se u njemu nastani sva punina.“ (Kološanima 1,9-19)
Nije nikakva slučajnost da je divna izjava o Hristu kao Stvoritelju povezana sa tvrđenjem da u Njemu imamo spasenje. I kada apostol izražava svoju želju da se jačamo „svakom snagom po sili slave njegove“, on istovremeno saopštava o kakvoj slavnoj sili je reč. Kada govori o tome da smo izbavljeni od vlasti tamne, on nam onda ukazuje i na silunašeg Oslobodioca. Za našu utehu nam se kaže da je Stvoritelj svih stvari takođe glava Crkve. On drži sve u svojim rukama preko svoje moćne Reči (Jevrejima 1,3), i to na takav način da, sa velikim pouzdanjem možemo pevati:
„Ruka koja sve u prirodi drži sigurno će odbraniti Svoju decu.“
Obratite pažnju na povezanost sa rečima iz Isaija 40,26. Ovo poglavlje nam otkriva divnu mudrost i silu Hristovu. On zovepo imenu vojsku nebesku, održava ih veličinom svoje svemoći i na svom mestu, i velike radi sile Njegove i jake moći neizostaje nijedno. Stihovi 27-29: „Zašto govoriš, Jakove, i kažeš, Izrailju: sakriven je put moj od Gospoda, i stvar moja ne izlazi pred Boga mojega? Ne znaš li? nisi li čuo da Bog večni Gospod, koji je stvorio krajeve zemaljske, ne sustaje niti se utruđuje? razumu njegovom nema mere.“ Čak naprotiv, „On daje snagu umornom, i nejakomumnožava krepost“ (29. stih). Njegova krepost, to je sposobnost da sve stvori ni iz čega; i zato može preko onih koji nemaju sile da čini čuda. On može iz slabosti dati snagu. Prema tome, sve ono što služi da nam pokaže stvaralačku silu Hristovu mora da doprinese da se obnovi naša duhovna snaga i naša duhovna hrabrost.
I upravo tome služi subota. To vidimo i na osnovu Psalma 92, koji ima naslov: „Pesma za subotu“. Prvi stihovi ovako glase:
„Lepo je hvaliti Gospoda, i pevati imenu tvome, višnji, javljati jutrom milost tvoju, i istinu tvoju noću, uz desetžica i uz psaltir, i uz jasne gusle! Jer si me razveselio, Gospode, delima svojim, s dela ruku tvojih radujem se.“
Kakve veze ima ovo sa subotom? Jednostavno, subota je uspomena na stvaranje. Gospod kaže: „I subote svoje dadoh im da su znak između mene i njih da bi znali da sam ja Gospod koji ih posvećujem.“ (Jezekilj 20,12)
Psalmista je držao subotu po volji Božjoj. On je razmišljao o stvaranju i o divnoj sili i dobroti Božjoj, koja je u tome otkrivena. I dok je razmišljao o tome, za njega je postala stvarnost da se Bog, koji je ljiljane u polju odenuoslavom većom od slave Solomonove, daleko više brine za svoja razumom obdarena stvorenja. Kad je posmatrao nebo, koje svedoči o Božjoj sili i slavi, i postao svestan da je sve to ni iz čega dozvano u postojanje, ohrabrujuća misao rodila se u njemu, da ista sila želi da deluje i u njemu da bi ga oslobodila od ljudskih pogrešaka. Zato je bio radostan i klicao je Božjim delima. Spoznaja sile Božje, koja je došla iz posmatranja stvaranja, ispunila ga je hrabrošću kada je saznao da ta ista sila stoji i njemu na raspolaganju. Shvativši verom ovu silu, zadobio je pobede. U tome se sastoji divni cilj subote, naime da pruži ljudima blaženo znanje o Bogu.
Pogledajmo ukratko još jednom ove dokaze:
To je značenje Jezekilj 20,12: „I subote svoje dadoh im da su znak između mene i njih da bi znali da sam ja Gospod koji ihposvećujem.“ Kada iz 1. Solunjanima 4,3; 5,23.24 znamo da Bog želi naše posvećenje, onda učimo pomoću subote, kadse ona pravilno drži, o značaju sile Božje za naše posvećenje. Ista sila, kojom su stvoreni svetovi u svemiru, koristi se i za posvećenje onih koji se predaju Božjoj volji. Ako se ova misao u potpunosti shvati, onda mora ozbiljnoj duši da donese radost i utehu u Bogu. Ako je posmatramo u ovom svetlu, onda možemo pravilno da shvatimo i reči iz Isaija 58,13.14:
„Ako odvratiš nogu svoju od subote da ne činiš što je tebi drago na moj sveti dan, i ako prozoveš subotu milinom, svaki dan Gospodnji slavnim, i budeš ga slavio ne idući svojim putevima i ne čineći što je tebi drago, ni govoreći reči, tada ćeš se veseliti u Gospodu, i izvešću te na visine zemaljske, i daću ti da jedeš nasledstvo Jakova oca svojega; jer usta Gospodnja rekoše.“
Ako se subota drži po Božjoj volji, kao uspomena na Njegovu silu stvaranja, onda će se duša sećati Božanske sile kojuGospod pokazuje za spasenje svoga naroda; oni će imati radosti u Gospodu. Subota je dakle velika tačka oslonca preko koje poluga vere dušu podiže u visine nebeskog prestola da bi održala prisnu zajednicu sa Bogom.
Sa nekoliko reči ovo se može ovako izraziti: Večna sila i božanstvo Hristovo otkriveno je u stvaranju (Rimljanima 1,20). Sposobnost da stvara pokazuje veličinu Božje sile. Jevanđelje je sila Božja na spasenje (Rimljanima 1,16). Jevanđeljedakle otkriva silu koja je stvorila svet, a koja se sada ispoljava u spasavanju čoveka. U oba slučaja to je ista sila.
Ako se ova stvar posmatra u ovom svetlu, onda je jasno da nema više razloga za sporenje da li je spasenje veće od stvaranja; jer je spasenje stvaranje (2. Korinćanima 5,17; Efescima 4,24). Sila spasenja je sila stvaranja; Sila Božja koja spasava je ona ista sila, koja može uzeti čoveka iz ništavila i učiniti da on kroz celu večnost slavi i uzdiže Božju milost.„Zato i koji stradaju po volji Božjoj neka mu kao vernom tvorcu predaju duše svoje u dobrim delima.“ (1. Petrova 4,19)