S obzirom na to da se četrnaesto poglavlje u celini sastoji od praktičnih uputstava za hrišćanski život i da nije direktno zavisno od pouka koje su pre toga date, ne treba da trošimo vreme na ponavljanje prethodnih poglavlja, nego ćemo odmah preći na tekst. Ne zaboravite da je poglavlje pred vama, kao i ona prethodna, upućeno crkvi, a ne onima koji ne ispovedaju službu Bogu. U šestom stihu je veoma jasno objašnjeno da su svi o kojima se u ovom poglavlju govori, zapravo, oni koji priznaju Boga kao svog Gospoda. Prema tome, ovo poglavlje nas uči kako treba da se ophodimo jedni prema drugima.

Sluge jednog Gospodara. – Rimljanima 14,1-13:

„Prihvatajte slaboga u veri, da se ne bi kolebao u svojim mislima. Jedan veruje da sme sve jesti, a onaj slabi jede samo povrće. Koji jede neka ne nipodaštava onoga što ne jede, a koji ne jede neka ne osuđuje onoga što jede, jer ga je Bog primio. Ko si ti što sudiš tuđem sluzi? On stoji ili pada svome gospodaru; biće ipak postavljen, jer Gospod može da ga postavi. Jedan razlikuje dan od dana, a drugi smatra da su svi dani jednaki; neka je samo svaki potpuno uveren u svoje mišljenje. Ko polaže na izvestan dan, čini to Gospodu, a ko jede Gospodu na slavu jede, jer Bogu zahvaljuje; i koji ne jede Gospodu za ljubav ne jede, te i on zahvaljuje Bogu. Niko od nas ne živi za samoga sebe i niko za sebe ne umire. Jer ako živimo – Gospodu živimo, ako pak umiremo – Gospodu umiremo. Stoga, bilo da živimo, bilo da umiremo, mi pripadamo Gospodu. Hristos je, naime, zato umro i oživeo – da bi bio Gospod mrtvima i živima. A što ti osuđuješ svoga brata? ili što ti nipodaštavaš svoga brata? Znaj da ćemo svi izići pred sud Božiji. Jer je napisano: ‘Tako mi života, govori Gospod, meni će se prikloniti svako koleno, i svaki jezik ispovediće Boga’ Znači, da će svako od nas za sebe odgovarati Bogu. Stoga, ne osuđujmo više jedan drugoga, nego radije smatrajte da je pravo – ne postavljati bratu spoticanja ili sablazni... “

Hristova škola. – Hristova škola se ne sastoji od savršenih ljudi, već od onih koji žude za savršenstvom. On je savršen i zato šalje poziv: „Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite moj jaram na sebe i naučite od mene, jer ja sam krotak i smeran u srcu, i naći ćete odmor u svojim dušama“ (Matej 11,28.29). Pozivajući sve da dođu k Njemu, on kaže: „onoga koji ide k meni neću izbaciti“ (Jovan 6,37). Kao što je neko rekao: „Bog dohvata čovekovu ruku vere, da bi je usmerio i učinio da se ona čvrsto uhvati za Hristovo božanstvo, kako bi čovek mogao da ostvari savršenstvo karaktera.“

Vera može biti veoma slaba, ali je Bog ne odbacuje zbog toga. Pavle je zahvaljivao Bogu zato što je vera braće Solunjana bujala (2. Sol. 1,3), što opet znači da ta njihova vera nije bila savršena u početku. Tačno je da je Bog tako dobar, da bi svaki čovek trebalo da Mu ukaže potpuno poverenje; međutim, upravo zbog Svoje dobrote On je veoma strpljiv u podnošenju onih koji Ga još uvek ne poznaju tako dobro i ne okreće Svoju glavu od onih koji sumnjaju. Upravo je ovo Božje strpljenje i Njegovo podnošenje, ono što razvija savršenu veru.

Učenici, a ne učitelji. – Nije za učenike da određuju ko će pohađati školu. Tačno je da u ovom svetu postoje ekskluzivne škole, u kojima može da se školuje samo mali broj odabranih. Ako bi neko ko nema veliko bogatstvo ili ugledan društveni položaj pokušao da se upiše, odmah bi se podiglo negodovanje. Sami učenici u ovom slučaju podižu tako snažan protest protiv novopridošlog, da se učitelji osećaju obaveznim da odstrane uljeza. Međutim, to nije Hristova škola. „Bog ne gleda ko je ko.“ On poziva sve – siromašne, one koji oskudevaju, i one slabe. On je taj koji odlučuje ko će biti primljen, a ne učenici.

Njegove reči su: „Ko hoće neka uzme vodu života zabadava“ (Otkr. 22,17 – Karadžić). On moli sve koji čuju ovaj poziv da ga prenesu dalje. Jedina potrebna kvalifikacija za prijem u Hristovu školu jeste spremnost da se od Njega uči. Bilo koja osoba koja pokaže volju da bude naučena, biva primljena i dobija status učenika – Jovan 7,17. Ako bi neko postavio neke druge standarde, time bi se stavio u položaj iznad Boga. Niko ne sme da odbija osobu koju Bog prima.

Gospodar i sluge. – Hristos je rekao Svojim učenicima: „Vi se ne zovite ‘ravi’, jer je jedan vaš učitelj, a vi ste svi braća… Niti se nazivajte nastavnici, jer je jedan nastavnik vaš, Hristos“ (Mat. 23,8.10). Učitelj je taj koji daje zadatak svakom učeniku, to jest, slugi. Dakle, samo gospodar ili učitelj sme da daje naređenja i da izriče osudu ako dođe do greške. „Ko si ti što sudiš tuđem sluzi?“ (stih 4). Ako nemaš vlast da nagradiš njegov uspeh, onda nemaš ni pravo da osuđuješ njegov neuspeh.

„Bog je sudija“. – „Jednoga ponižuje a drugoga uzvišuje“ (Psalam 75,7). „Jer je Gospod naš sudija, Gospod je koji nam postavlja zakone, Gospod je car naš, on će nas spasti“ (Is. 33,22). „Zakonodavac i sudija je samo jedan – koji može da spase i pogubi. A ko si ti što osuđuješ bližnjega?“ (Jakov 4,12). Posedovanje sile koja može da spase i da uništi, daje pravo Onome ko je ima da može i da sudi. Osuđivanje od strane nekoga ko nije u stanju da osudu do kraja sprovede, nije ništa drugo nego farsa. Takav samog sebe izvrgava ruglu, u najmanju ruku.

Duh papstva. – Apostol Pavle opisuje otpad kao pojavljivanje „čoveka bezakonja (čoveka greha – KJV i Čarnić)“, koji je i „sin pogibli, koji se protivi i diže na sve što se naziva Bogom ili svetinjom, tako da će sesti u hram Božiji i samoga sebe predstavljati – da je on Bog“ (2. Sol. 2,3.4). U Danilu 7,25 ista sila je opisana kako govori velike stvari protiv Najvišega, nameravajući da promeni vremena i zakone.

Kada neko sebe postavlja iznad Zakona Božjeg, to predstavlja najveće protivljenje Bogu i najdrskije uzurpiranje Njegove vlasti koje se može zamisliti. Kraj svake ljudske sile koja se tako uzdiže je uništenje Duhom Hristovim i smrt pred svetlošću Njegovog dolaska – 2. Solunjanima 2,8.

Sada čitajte u Jakovu 4,11: „Ne opadajte jedan drugoga, braćo. Ko opada brata ili osuđuje svoga brata – opada zakon i osuđuje zakon; ako pak osuđuješ zakon, ne izvršuješ zakon, nego si njegov sudija.“ To znači da ko god govori zlo o svom bratu, ili mu sudi, ili ga omalovažava, zapravo govori protiv Zakona Božjeg i postavlja se kao sudija nasuprot njemu. Drugim rečima, on se poistovećuje sa „čovekom bezakonja“, jer čini njegovo delo. Šta drugo može da bude rezultat osim primanja iste plate koju će dobiti i čovek bezakonja? Sama ova pomisao zaista je dovoljna da nas trgne.

Naučili smo da članovi crkve Hristove nisu sudije jedni drugima, nego oni koji zajedno služe jednom Gospodu. Učeni smo da nije svejedno da li držimo Božje zapovesti ili ne, jer ćemo se svi mi pojaviti pred sudom Hristovim. Rečeno nam je da u stvarima o kojim Zakon ne govori detaljno, treba svako da bude uveren u svoju misao, to jest, da je mišljenje jednoga dobro isto koliko i mišljenje drugoga. Dalje, znamo da čak i kad se neko ogreši o jasno izraženu zapovest, prema njemu se ne sme postupati grubo i osuđivački. Takav pristup neće pomoći onome ko je zastranio, a uz to, mi nemamo pravo da se tako ponašamo, jer smo samo sluge.

Živeti za druge. – Rimljanima 14,14-23:

„Znam i uveren sam u Gospodu Isusu da ništa samo po sebi nije pogano; samo onome, koji smatra da je nešto pogano, njemu je pogano. Jer ako je tvoj brat žalostan zbog jela, to znači da ti već ne postupaš po ljubavi. Nemoj da upropašćuješ svojim jelom onoga za koga je Hristos umro. Ne dozvolite, dakle, da se huli na vaše dobro. Jer carstvo Božije se ne sastoji u jelu i piću, nego u pravednosti, i miru, i radosti u Duhu Svetome. Ko, naime, ovim služi Hristu, taj je Bogu ugodan a ljudima izvrstan. Starajmo se stoga za ono što stvara mir i doprinosi uzajamnom nazidanju. Nemoj da rušiš Božije delo – zbog jela. Sve je čisto, ali je zlo za čoveka koji jede sa spoticanjem. Dobro je ne jesti mesa, i ne piti vina, i ne činiti ono na šta se tvoj brat spotiče [ili sablažnjava, ili slab biva]. Veru, koju imaš, imaj za sebe pred Bogom. Blažen je ko ne osuđuje samoga sebe za ono što smatra da je dobro. Ko se, naprotiv, koleba, navlači na sebe osudu – ako jede, jer to ne čini po veri. A sve što ne potiče od vere – greh je.“

Mnoge greške nastaju zbog površnog čitanja Biblije i ishitrenih zaključaka na osnovu istrgnutih reči i izraza, kao i zbog namernog izvrtanja značenja onoga što je rečeno. Verovatno se mnogo više razloga može pripisati neodgovarajućim idejama, nego namernoj zloupotrebi. Zato budimo uvek pažljivi kada čitamo.

Čisto i nečisto. – Ako dobro proučimo predmet koji je pred nama, nećemo se naći u opasnosti da izokrenemo smisao ovih stihova, izdvajajući ih iz celine kojoj pripadaju. Ono o čemu se govori od samog početka poglavlja, jeste slučaj čoveka koji ima tako malo stvarnog znanja o Hristu, da misli kako se pravednost može dobiti jedenjem određene vrste hrane. Ideja koja prožima celo poglavlje je da verom, a ne pićem i jelom, bivamo spaseni. Kratak osvrt na temu o čistoj i nečistoj hrani, biće nam od velike pomoći. Jedna čudna ideja sve više preovlađuje, imajući kao svoj krajnji rezultat tezu po kojoj nešto, što je u jedno vreme bilo nepodesno kao hrana, danas važi za savršeno zdravu namirnicu. Mnogi ljudi misle da su čak i nečiste zveri očišćene Jevanđeljem. Oni zaboravljaju da Hristos čisti ljude, a ne zveri i gmizavce.

Bilo je otrovnih biljaka u danima Mojsijevim i te biljke su otrovne i danas. Ljudi koji misle da Jevanđelje sve čisti i čini podesnim za jelo, zgadili bi se, kao i Jevreji u Mojsijevo vreme, na samu pomisao da jedu mačku, psa, gusenicu, pauka, i slično. Umesto da pokušamo da poznavanjem Hrista opravdamo ovakav vid ishrane, mi smatramo sasvim suprotno, da je takva praksa nešto što odlikuje nerazvijene ljudske zajednice i da su takvi običaji znak ljudske degradacije. Prosvetljenje donosi obazrivost u pogledu izbora hrane.

Niko ne bi mogao da zamisli kako apostol Pavle ili bilo ko drugi sa zdravim rasuđivanjem i otmenim držanjem, jede sve na šta naiđe na zemlji. Iako većina ljudi sebe smatra pametnijim od Boga kada je reč o izboru jela i pića, postoje određene „namirnice“ koje generalno nisu, niti su ikada bile, podesne za ishranu. Zato, kada apostol kaže da ništa nije nečisto samo po sebi, on to svoje zapažanje očigledno ograničava na sve što je Bog dao čoveku za hranu. Postoje i takvi ljudi čija je savest do te mere slaba da su u strahu da jedu čak i onu hranu koju je Bog odobrio za upotrebu; kao što ima i onih koji „traže da se uzdržava od jela, koja je Bog stvorio da ih sa zahvalnošću uzimaju verni koji su poznali istinu.“ (1. Tim. 4,3)

Dakle, kada apostol kaže: „Jedan veruje da sme sve jesti“, jasno je da „sve“ ne uključuje nečisto. Ideja je nešto drugo, to jest, da neko veruje da može jesti sve što je podesno za ishranu. Drugi, međutim, smatrajući, na primer, da je nešto od toga prethodno bilo žrtvovano idolima, zazire od upotrebe takvih namirnicu, strahujući da ne postane idolopoklonik . Osmo poglavlje Prve Korinćanima čini da i ovo celo poglavlje (Rimljanima 14) postane jasno, jer između njih postoji paralela.

To baca svetlo na ono što je tema današnjice. Pošto apostol u svojoj konstataciji očito misli na ono što je odobreno za jelo, još je očitije da su „svi dani“ koji bi se mogli uzimati kao jednaki, zapravo oni dani koje Bog nije Sebi posvetio.

Priroda carstva. – „Jer carstvo Božije se ne sastoji u jelu i piću, nego u pravednosti, i miru, i radosti u Duhu Svetome“ (stih 17). Nad ovim carstvom je Hristos postavljen kao Car, jer je Bog rekao. „Ja sam pomazao cara svojega na Sionu, na svetoj gori svojoj“ (Psalam 2,6). Sada pročitajte i reči kojima se Otac obraća Sinu, kojeg je imenovao naslednikom svih stvari:

„Tvoj presto, Bože, stoji u sve vekove i žezlo pravosti (palica pravde – Karadžić) je žezlo tvoga carstva. Zavoleo si pravednost i omrzao si bezakonje; zato te, o Bože, Bog tvoj pomaza uljem radosti više nego tvoje drugove.“ (Jevr. 1,8.9)

Skiptar (žezlo) je simbol vlasti i sile. Hristov skiptar simboliše pravednost; dakle, sila Njegovog carstva je pravednost. On vlada posredstvom pravednosti. Njegov život na Zemlji bio je savršeno ispoljavanje pravednosti; prema tome, On upravlja Svojim carstvom silom Svog sopstvenog života. Ništa sem Hristovog života ne bi moglo da bude obeležje pripadnika Hristovog carstva.

Čime je to Hristos bio pomazan za Cara? Poslednji tekst koji smo naveli kaže da je to bilo „ulje radosti“. Dakle, radost je neizostavni deo Hristovog carstva. To je carstvo radosti, isto koliko i pravednosti. Prema tome, svaki podanik ovog carstva mora biti ispunjen radošću. „Natmureni hrišćanin“ isti je primer protivrečnosti kao i „hladno sunce“. Sunce postoji zbog širenja toplote iz koje se sastoji; tako i hrišćanin postoji da bi isijavao mir i radost koji su deo njegove prirode. Hrišćanin nije srećan samo zato što misli da to treba da bude, već zbog toga što je on prenesen u carstvo radosti.

„Ko, naime, ovim služi Hristu, taj je Bogu ugodan a ljudima izvrstan. Starajmo se stoga za ono što stvara mir i doprinosi uzajamnom nazidanju (prosvećenju – eng. prev)“ (stihovi 18 i 19). Onaj ko služi Hristu, čime? Pa, onaj ko Hristu služi pravednošću, mirom i radošću; ili, kako su to neki prevodioci izrazili: „Oni koji tako služe Hristu.“

Bog prihvata takvu službu, a i ljudi je odobravaju. Ne samo da hrišćani blagonaklono gledaju na takvu službu, nego su i nevernici prinuđeni da je odobre. Danilovi neprijatelji su bili primorani da posvedoče ispravnost Danilovog života, priznajući da ne nalaze ništa čime bi ga optužili, osim stvari koje se tiču Zakona njegovog Boga. Sama ta konstatacija bila je odobravanje Božjeg Zakona, koji je Danila učinio vernim čovekom, kakav je bio.

Nesebičnost. – Mir je odlika carstva. Zato oni koji su u carstvu, moraju da slede ono što tvori mir. Sebičnost nikad ne doprinosi miru. Naprotiv, ona je uvek uzrok rata i neizostavno proizvodi sukobe gde god se u njoj istrajava. Stoga, podanici carstva moraju uvek biti spremni da žrtvuju sopstvene želje i ideje u korist drugih. Nesebična osoba će se odreći svojih sopstvenih puteva, kad god oni narušavaju nečiji mir.

Ne zaboravite, međutim, da je Božje carstvo pravednost, isto koliko je i mir. Pravednost je poslušnost Božjem Zakonu, pošto je „svaka nepravda… greh“ (1. Jov. 5,17) i „greh je prekršaj zakona“ (1. Jov. 3,4 – eng. prev). Zato, iako je prema zakonima carstva nužno da čovek odustane od svojih želja kada one prete da ugroze tuđa osećanja, po tim istim zakonima njemu je zabranjeno da se odrekne bilo koje zapovesti Božje.

Poslušnost Božjem Zakonu vodi miru, jer čitamo: „Velik mir imaju oni koji ljube zakon tvoj“ (Psalam 119,165). „O, da si pazio na zapovjesti moje! mir bi tvoj bio kao rijeka, i pravda tvoja kao valovi morski“ (Is. 48,18). Stoga, oni koji su toliko „saosećajni“ da bi se odrekli čak i nekog dela Božjeg Zakona, zato što su neki ljudi njime nezadovoljni, ne doprinose na taj način miru. Štaviše, oni na taj način dižu bunu protiv Hristovog carstva.

To dalje pokazuje da subota Gospodnja ne može biti dovedena u pitanje, sa argumentom da je ona stvar ličnog mišljenja. Hrišćanima nije dana mogućnost da biraju, kada je reč o ovome. Oni je moraju držati. Subota nije jedan od dana koji bi podanici carstva mogli da zanemare, ako im je volja. Ona predstavlja našu obavezu.

No, postoji nešto što se može činiti po želji, ali ne predstavlja obavezu. Na primer, čovek ima pravo da jede hranu prstima. Ako tako želi; ali ako to smeta njegovom bližnjem, Božji Zakon traži od njega da to ne čini. Tako dolazimo do zaključka da jedino Hristov Zakon, ako se u potpunosti drži, čini čoveka savršeno uljudnim. Pravi hrišćanin je džentlmen u najboljem smislu te reči.

Ima mnogo toga što je dopušteno; međutim, samo zato što nije direktno naloženo, neki ljudi, slabi u veri, to smatraju pogrešnim. Hrišćanska učtivost, kako je predstavljena u četrnaestom poglavlju poslanice Rimljanima, nalaže da osoba koja je bolje poučena treba da ima obzira prema potrebama slabijeg brata ili sestre. Grubo zanemarivanje ovih potreba, koje nam mogu izgledati besmislene, nije dobar način da se pomogne osobi, kako bi ona stekla veću slobodu. Suprotno, to je način da se ona obeshrabri. „Dobro je ne jesti mesa, i ne piti vina, i ne činiti ono na šta se tvoj brat spotiče [ili sablažnjava, ili slab biva]“ (stih 21). Dakle, jasno je da četrnaesto poglavlje poslanice Rimljanima predstavlja lekciju iz hrišćanske učtivosti i predusretljivosti, pre nego učenje o tome da je subota ili bilo šta drugo što pripada zapovestima Božjim, podložno zanemarivanju, shodno nečijoj slobodnoj volji. Obzir se mora pokazati prema onom ko je „slab u veri“; međutim, nikakvu veru nema onaj ko je uvređen tuđim vladanjem koje je usklađeno sa Božjim zapovestima.

Ograničenja savesti. – „Veru, koju imaš, imaj za sebe pred Bogom“ (stih 22). Vera i savest pripadaju svakom ponaosob. Niko ne može da veruje za drugoga. Niko ne može da ima takvu veru, da bi njome služio za dvojicu. Učenje rimokatoličke crkve je da neke naročite osobe imaju više vere nego što im je potrebno i da su pravedniji nego što je neophodno, tako da višak mogu da podele sa drugim ljudima. Biblija, pak, uči da niko ne može da ima više vere nego što mu je potrebno da bi se spasao. Prema tome, ma koliko da je nečija vera dobro ustrojena, ona ne može biti uzeta u obzir kada se prosuđuje o nekom drugom.

Danas slušamo mnogo o nečemu što se naziva „savest javnosti“. Često čujemo da je savest jednoga povređena postupanjem drugoga. Međutim, sa savešću stvari stoje kao i sa verom – niko ne može da je ima za dvojicu. Neko ko misli da njegova savest služi i njemu i njegovom bližnjem, u stvari, meša savest i tvrdoglavu sebičnostu koja zahteva da sve bude po njegovom. Upravo je ova naopaka predstava o savesti dovela do najstravičnijih progona koji su ikada bili sprovođeni u ime religije.

Neka svi hrišćani shvate da je savest nešto što ostaje isključivo između pojedinca i Boga. Njima nije dopušteno da drugima nameću čak ni svoju slobodu savesti u verskim pitanjima, ne obazirući se na položaj i mogućnosti drugih. Drugim rečima, čovek koji može brzo da hoda, mora da pomogne svom slabijem bratu koji ide istim putem, samo sporije. Njegovo nije, međutim, da skreće sa puta, da bi time odobrovoljio one koji idu nekim sasvim drugim putem.