Rimljanima 13,1-14:

„Svaki čovek da se pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema vlasti a da nije od Boga; Bog je postavio vlasti koje postoje. Stoga, ko se protivi vlasti − protivi se Božijem poretku, a koji se protive primiće svoju osudu. Jer vladajući nisu strah za dobro delo, nego za zlo. Ako pak hoćeš da se ne bojiš vlasti, čini dobro, pa će te vlast hvaliti. Ona služi Bogu za tvoje dobro. Ako pak činiš zlo, boj se; jer ne nosi mač uzalud. Ona je u službi Bogu, gnevni osvetnik onome što čini zlo. Zato joj se treba pokoravati ne samo zbog gneva, nego i savesti radi. Zbog toga plaćajte i poreze; jer su služitelji Božiji koji baš na tome rade. Svakom dajte ono što ste dužni: kome porez − porez, kome carinu − carinu, kome strah − strah, kome čast − čast. Ne budite nikom ništa dužni − sem da volite jedan drugoga. Jer ko drugoga voli, taj je ispunio zakon. Jer zapovesti ‘Ne čini preljube’, ‘Ne ubij’, ‘Ne kradi’, ‘Ne zaželi’, i ako ima još koja druga zapovest, svode se na ovu izreku: ‘Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe’. Ljubav ne pričinjava zla bližnjemu; ljubav je, dakle, ispunjenje zakona. I na ovo treba da pazite znajući svoje vreme, da je već došao čas da se probudite od sna; jer sad nam je spasenje bliže nego onoga dana kad smo poverovali. Noć je odmakla, a dan se približio. Odbacimo stoga mračna dela i uzmimo na sebe svetlo oružje. Živimo pristojno − kao po danu, ne u pirovanjima i pijankama, ne u bludu i raskalašnosti, ne u svađi i zavisti; nego uzmite na sebe Gospoda Isusa Hrista, i ne starajte se za telo − kako ćete zadovoljiti požude.“

Sada dolazimo do još jednog poglavlja u poslanici Rimljanima, koje je čisto podsticajnog karaktera. Ono sadrži pouke koje su od najvećeg značaja i koje su verovatno najmanje obrađene u drugim poglavljima ove knjige.

Kome su ove reči upućene? – Proučavajući ovo poglavlje, neophodno ja da imamo na umu da je Poslanica upućena deklarisanim sledbenicima Gospodnjim. „Gle, ti se zoveš Judejin, oslanjaš se na zakon i hvališ se Bogom... znaš njegovu volju“ (Rimlj. 2,17.18 – KJV-Čarnić). Na drugom mestu: „Ili ne znate, braćo − govorim onima koji poznaju zakon…“ (Rimlj. 7,1). Poslednji deo poglavlja takođe potvrđuje ovo.

Pogrešno je, dakle, tvrditi da ovo poglavlje postoji zato da bi utvrdilo dužnosti prema zemaljskim vladarima, ili da bi služilo kao studija o građanskoj vlasti, to jest, o stavu koji država treba da ima u odnosu na crkvu. S obzirom na to da su reči upućene deklarisanim hrišćanima, očigledan cilj poslanice je da, jednostavno, saopšti vernicima kako treba da se ponašaju prema vlastima pod kojima žive.

Svaka je vlast od Boga. – „Jednom reče Bog i više puta čuh, da je snaga u Boga“ (Psalam 62,11.12). „Nema vlasti (nema sile – eng. prev) a da nije od Boga“ (Rimlj. 13,1). To je apsolutna istina, bez ikakvog izuzetka. Rimska sila, čak i u danima zloglasnog i brutalnog Nerona, poticala je od Boga, isto koliko u slučaju Davida, jevrejskog kralja. Kada je Pilat rekao Hristu da ima vlast da Ga razapne ili da Ga oslobodi, Hristos je odgovorio: „Ne bi ti imao nikakve vlasti nada mnom, da ti nije dano odozgo“ (Jovan 19,11). Ova činjenica, međutim, ne dokazuje ništa u pogledu pravednog postupanja ovih vlasti, ili Božjeg odobravanja njihovih postupaka.

Ovo će biti još jasnije ako uzmemo pojedinačne primere u razmatranje. Sva ljudska sila i vlast dolaze od Boga. To je istina kako za pagane, tako i za hrišćane, jer „u njemu živimo, i mičemo se, i postojimo“, štaviše, „njegov (smo) rod“ (Dela 17,28 – kombinacija Čarnić-KJV). Isto se sa podjednakom tačnošću može reći za svaku osobu, kao i za svaku vlast; naime, oni su postavljeni, ili naimenovani, od Boga. On ima plan za svačiji život.

Ovo, međutim, ne čini Boga odgovornim za njihove postupke, jer su svi oni slobodni da čine ono što izaberu, da se pobune protiv Boga, ili da izopače Njegove darove. Vlast kojom rugač huli na Boga isto je od Boga, koliko i vlast kojom Mu hrišćani služe. Ipak, niko se neće složiti da Bog odobrava bogohuljenje. Isto tako, ne slažemo se s tim da On odobrava postupke nekih vlasti, samo zato što su one od Njega postavljene.

„(Bog je) Postavio (vlasti)“ – Neka niko ne gaji ideju da se ova reč odnosi na ustanovljavanje neke duhovne vlasti. Ona ne znači ništa više od postavljenja ili naimenovanja, kao što kaže objašnjenje na margini. Grčka reč koja stoji na ovom mestu, nalazi se i u Delima 28,23, gde čitamo da su Jevreji u Rimu, postavili (zakazali) dan u koji će im Pavle govoriti Jevanđelje. To bi isto tako moglo da se kaže: oni su odredili, posvetili, odvojili dan za njega.

Bog iznad svih. – „Pretpostavljene vlasti“ (Rimlj. 13,1), nisu iznad najviše vlasti. „Jer je njegova mudrost i sila i on mijenja vremena i čase; smeće careve, i postavlja careve“ (Danilo 2,20.21). On je postavio Navuhodonosora, vavilonskog cara, nad svim carstvima zemaljskim (vidi Jeremija 27,5-8; Danilo 2,37.38); međutim, kada je Navuhodonosor sebi pripisao božansku vlast, bio je proteran među zveri, dok nije shvatio „da višnji vlada carstvom ljudskim i daje ga kome hoće.“ (Dan. 4,32)

Protivljenje Bogu. – Kako nema sile ni vlasti a da nije od Boga, „ko se protivi vlasti − protivi se Božijem poretku, a koji se protive primiće svoju osudu“ (stih 2). Ovo je upozorenje protiv pobuna i ustanaka. Bog je taj koji postavlja i obara careve. Prema tome, ko namerava da sruši vladara, on preuzima Božje nadležnosti. Ispada kao da takav zna bolje od Boga kada neka vlast treba da bude smenjena. Ukoliko oni koji ustaju protiv bilo koje zemaljske vlasti nemaju jasno otkrivenje da ih je nebo naimenovalo za taj posao, oni se postavljaju nasuprot Bogu, time što žele da sruše Njegov poredak. Oni se izdižu iznad Gospoda.

Protivljenje ili obaranje. – Protiviti se civilnim vlastima, u istom je redu kao i pokušaj njihovog zbacivanja. Oni koji se vlastima suprote koristeći silu, kroz borbu će osvojiti vlast. To je strogo zabranjeno Hristovim sledbenicima.

Hristov primer. – Hristos je patio i „ostavio (nam) primer − da pođete njegovim stopama. On greha ne učini i prevara se ne nađe u ustima njegovim. Kada su ga vređali − on nije odgovarao uvredom, kada je stradao − nije pretio, nego je prepustio onome koji pravedno sudi“ (1. Petr. 2,21-23). Vredno je pomena da Hristos, iako osuđen na političkoj osnovi i iz političkih razloga, nije pružao otpor, iako je dokazao da ima vlast (pravo) da to učini (vidi Jovan 18,5-11; Matej 26,51-53). Može se reći da je Hristos znao da Njegov čas dolazi. To je tačno; međutim, On nije pružao otpor ni u sličnim prethodnim situacijama. On je neprekidno predavao Sebe u Očeve ruke. To je primer za Njegove sledbenike. Ako su potčinjeni pod Božjom rukom, neće morati da podnose nikakve uvrede ili tlačenje koji nisu Bogom određeni, ili s Njegove strane odobreni; nijedna rana ne može nastati, dok za nju ne kucne čas. Mnogo je lakše ispovedati veru u Hrista, nego pokazati živu veru, sledeći Njegov primer.

Još jedan upadljiv primer. – Saul je bio od Boga imenovani kralj Izrailja. Kasnije je on odbačen zbog svoje nemarnosti. Zatim je umesto njega David pomazan za kralja. Saul, ljubomoran zbog Davidovog naimenovanja, tražio je da mu oduzme život. David se nije suprotstavljao, već je bežao. Više nego jednom je Saulov život bio u Davidovoj vlasti, ali je ovaj pokazao da ne bi ni po koju cenu podigao ruku na još uvek aktuelnog kralja. Ako bi postojalo bilo kakvo opravdanje za protivljenje vladaru, onda se može reći da ga je David imao. Na prvom mestu, to bi bilo u samoodbrani. Drugo, on je već bio pomazan za kralja, umesto Saula. Ipak, kada je bio zamoljen da samo dopusti drugome da obavi pogubljenje Saula, David je odgovorio: „Nemoj ga ubiti; jer ko će podignuti ruku svoju na pomazanika Gospodnjega i biti prav?… tako živ bio Gospod, Gospod će ga ubiti, ili će doći dan njegov da umre, ili će izaći u boj i poginuti. Ne dao mi Bog da dignem ruku svoju na pomazanika Gospodnjega!“ (1. Sam. 26,9-11). Pored svega, Saul je bio zao čovek koji je prezreo i odrekao se svoje zajednice s Bogom, tako da više nije bio pogodan za vladara.

Potčinjeni Bogu. – Božja reč nas opominje da se pokoravamo vlastima, no ona nikada ne toleriše neposlušnost prema Bogu. Bog nikada nije postavio nijednu vlast koja bi bila iznad Njega Samog. Bila bi ludost upustiti se, na temelju ovog poglavlja, u raspravu o tome da li je dužnost hrišćana da sluša ljudsku vlast kada ona dođe u sukob sa Zakonom Božjim. Bog ne odobrava popuštanje grehu; još manje nam naređuje da grešimo. Mi se pokoravamo vlastima, ali ne onako kako se pokoravamo Bogu (umesto Bogu), već upravo zato što se pokoravamo Bogu. „sve što god činite rečju ili delom, sve činite u ime Gospoda Isusa.“ (Kol. 3,17)

Potčinjavanje i poslušnost. – Potčinjavanje obično podrazumeva poslušnost. Kada čitamo da je Isus bio pokoran svojim roditeljima, sigurni smo da ih je slušao. Dakle, kada nam se poručuje da budemo pokorni vlastima, prirodan zaključak je da treba da budemo poslušni zakonima koje ona propisuje. Međutim, nikad se ne sme zaboraviti da je Bog iznad svih; od Njega dolazi autoritet pojedinaca, kao i autoritet koji pripada narodnoj vlasti. Takođe, ne treba gubiti iz vida da samo Njemu pripada suvereno pravo na nepodeljenu službu svakog ljudskog bića. Boga moramo slušati u svakom trenutku, isto tako treba da se pokoravamo i ljudskim autoritetima, ali samo dotle dok to ne dovede u pitanje poslušnost prema Bogu.

Ne možete služiti dva gospodara. – „Niko ne može služiti dvojici gospodara…; ne možete služiti Bogu i mamonu“ (Mat. 6,24). Razlog za ovo je taj što su Bog i mamon protivrečni u svojim zahtevima. Svi znaju da je u istoriji bilo slučajeva kada su ljudski zakoni bili u direktnom sukobu sa Božjim Zakonom. Nekad je u Americi, u vreme robovlasnika, važio zakon koji je tražio od ljudi da učine sve kako bi povratili odbeglog roba njegovom gospodaru. Ali, Božja reč kaže: „Nemoj izdati sluge gospodaru njegovu, koji uteče k tebi od gospodara svojega“ (5. Mojs. 23,15). U ovom slučaju, nemoguće je poslušati zemaljski zakon bez kršenja Božje zapovesti; poslušnost Bogu čini da neposlušnost ljudskom zakonu postane neizbežna. Ljudi moraju da naprave izbor koga će slušati.

Hrišćani ne mogu da odlažu trenutak svog izbora. Zakon koji protivreči Božjem Zakonu, nema nikakvu vrednost. „Nema mudrosti ni razuma ni savjeta nasuprot Bogu.“ (Priče 21,30).

„Svakom ljudskom poretku“ (1. Petr. 2,13). – Neko bi mogao da citira ovaj stih nasuprot svemu dosad rečenom. U stihu se kaže: „Gospoda radi pokoravajte se svakom čovečanskom poretku.“ Drugi će reći da treba da se pokoravamo svakom ljudskom poretku, osim kada je on u protivrečju sa Božjim Zakonom. Međutim, nikakav izuzetak se ne pominje, niti je to neophodno. Stih jednostavno ne uči da treba slušati ljudske zakone koji se kose sa Božjim Zakonom.

Greška nastaje u loše shvaćenoj reči „poredak“. Pretpostavlja se da ova reč znači „zakon“. No, pažljivo čitanje svakome će razjasniti da je ova pretpostavka pogrešna. Hajde da pažljivo pročitamo trinaesti i četrnaesti stih Prve Petrove poslanice: „Gospoda radi pokoravajte se svakom čovečanskom poretku (na grčkom: tvorevini)“ Šta je taj ljudski poredak ili ljudska tvorevina kojoj treba da se pokoravamo? Tu nema nikakve razlike; piše „svakom“, „bilo caru kao vrhovnom poglavaru, bilo namesnicima kao ljudima koje on šalje da kažnjavaju zločince a da hvale one koji dobro rade.“ Jasno je da ovi stihovi ne govore ništa o zakonima, već samo o vladarima. To je isti podsticaj kao onaj u trinaestom poglavlju Rimljanima.

Potčinjeni, pa ipak neposlušni. – Neka čitalac prati ideju u poslednje citiranom poglavlju, pa će videti da zapoveđeno potčinjavanje ne uključuje pokoravanje naopakim zakonima. Rečeno nam je: „Svima ukazujte čast, ljubite bratstvo, Boga se bojte, cara poštujte“ (1. Petr. 2,17). Treba da se pokoravamo zakonitim autoritetima, bez obzira na to da li su nosioci vlasti dobri i velikodušni, ili surovi. Onda dolaze reči: „Jer to je blagodat, kad neko nepravedno strada i podnosi žalosti misleći na Boga (zbog osećanja odgovornosti prema Bogu – eng. prev).“ (1. Petr. 2,19)

Čovek ne može iz osećanja odgovornosti prema Bogu da podnese tugu, patnju, nepravdu, osim ako ga to isto osećanje odgovornosti prema Bogu ne nagna da odbaci neke zapovesti koje su mu nametnute. Ovaj iskaz koji dolazi odmah nakon podsticaja da budemo pokorni, jasno pokazuje da je neposlušnost uzeta u obzir kao mogućnost, u slučaju da je vlast „surova“. Ovo je naročito istaknuto u vezi sa Hristom, koji je podnosio nepravdu, ne protiveći se. „Mučen bi i zlostavljen, ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nijema pred onijem koji je striže ne otvori usta svojih.“ (Isaija 53,7)

On je bio osuđen zbog Svoje odanosti istini, koju ni u najmanjoj sitnici nije doveo u pitanje, pa ipak, bio je pokoran autoritetu vladara. Apostol kaže da nam je On na taj način ostavio primer, da i mi idemo Njegovim stopama.

Hrišćani i civilne vlasti. – „Naše carstvo (državljanstvo) je, međutim, na nebesima, odakle i Spasitelja očekujemo, Gospoda Isusa Hrista“ (Fil. 3,20). Oni koji preko Hrista imaju pristup Ocu, kroz jednog Duha, nisu više „tuđinci i došljaci, nego …sugrađani svetih i domaći Božiji“ (Efes. 2,19). Neka se svako bavi poslovima koji se tiču njegove sopstvene zemlje, a ne tuđim problemima. Ako bi Amerikanac došao u Englesku i dao sebi pravo da u Parlamentu drži predavanje o tome kako treba upravljati Engleskom, ili pak, kada bi Englez otišao u Ameriku da tamo sebe istakne deleći savete američkoj vladi, to bi se smatralo krajnjom drskošću. Ako bi, međutim, oni počeli da se aktivno mešaju u vođenje javnih poslova, ili ako bi se kandidovali za neku državnu funkciju, odmah bi im bilo rečeno da tu nemaju šta da traže. Tek ako dobiju državljanstvo, onda mogu da govore i agituju koliko god žele. U tom slučaju bi, međutim, morali da se odreknu svakog javnog političkog angažmana u zemlji iz koje su potekli, ako bi se u nju ponovo vratili. Niko ne može da ima zvaničnu ulogu u rukovodstvu dve zemlje, istovremeno.

Isto pravilo se primenjuje i kada je reč o nebeskoj vladi, u odnosu na zemaljske vlasti. Neko ko je državljanin nebeske države, nema šta da se meša u poslove zemaljskih vlasti. On mora da prepusti taj posao onima koji priznaju ovu zemlju kao svoju domovinu. Ako bi zemaljski vladari pomislili da regulišu poslove koji se tiču Božjeg carstva, bili bi okrivljeni za veliku drskost, u najblažem slučaju. Ako, dakle, oni nemaju prava da se mešaju u pitanja Nebeskog carstva, onda još manje prava imaju državljani neba da se mešaju u poslove zemaljskih carstava.

Pretvaranje zemlje u nebo. – Mnogi hrišćani i propovednici Jevanđelja traže način da opravdaju svoje učešće u politici, govoreći da je njihova dužnost da od ove zemlje načine carstvo nebesko. U proteklim kampanjama slušali smo mnogo o „regeneraciji Londona“ i „pretvaranju Londona u Božji grad“. Ovakav rečnik dokazuje veliko nepoznavanje onoga što Jevanđelje predstavlja. „Ono je sila Božja na spasenje svakome ko u njega veruje.“ (Rimlj. 1,16)

Obnova je moguća samo delovanjem Svetog Duha na srce svakog pojedinca i nije u čovekovoj moći. Carstva ovoga sveta postaće carstva Hristova, a „to će učiniti revnost Gospoda nad vojskama“ (Is. 9,7; vidi Otkr. 11,5). Nastaće nova zemlja, u kojoj će pravednost boraviti, ali tek posle dana Gospodnjeg, kada će se svi prirodni elementi istopiti, i bezbožni ljudi izgoreti – 2. Petr. 3,10-13. To se neće ostvariti političkim delovanjem, čak ni kad bi svi propovednici Jevanđelja bili političari. Propovednik Jevanđelja, naime, ima samo jedan posao, a to je da propoveda reč (2. Tim. 4,2). Nema drugog načina da ljudi postanu bolji. Prema tome, propovednik koji svoju pažnju okreće prema politici, poriče sopstveni poziv.

Održavati mir. – Mi bismo morali da se pokoravamo zemaljskim vlastima savesti radi; iz istog razloga treba da plaćamo porez i izvršavamo svaku sličnu dužnost koja se stavlja pred nas. Dažbine će možda biti velike, pa čak i nepravedne. Ali to nam ne daje pravo da dižemo bunu. Apostol Jakov govori o bogatima koji tlače siromašne i njegove reči mogu se primeniti na državnu, isto koliko i na privatnu sferu. On kaže: „Vi ste na zemlji živeli sjajno i raskošno, nasitili ste svoja srca na dan klanja. Osudiste, ubiste pravednika; on vam se ne protivi.“ (Jakov 5,5.6)

Obratite pažnju na to da se pravednik ne protivi. Zašto? Zbog naloga koji glasi: „Ako je mogućno, koliko od vas zavisi, živite u miru sa svima ljudima. Ne svetite se sami, dragi moji, nego dajte mesta gnevu Božijem. Jer je napisano: ’Moja je osveta, ja ću uzvratiti’, govori Gospod“ (Rimlj. 12,18.19). Kao podanici Cara mira, državljani njegovog carstva su u obavezi da žive u miru sa svim ljudima. Zato oni ne mogu da se bore ni protiv koga, čak ni u samoodbrani. U ovome oni imaju najbolji primer Hrista, Princa mira.

Ko treba da se boji – Samo oni koji zlo čine, treba da se boje vladara. Koji čine dobro, ne boje se ničega. To nije zato što su svi vladari dobri, jer znamo da mnogi od njih nisu. Prostrano Rimsko carstvo ispunilo je ceo svet, a onaj koji je njime vladao kada je Pavle pisao Poslanicu Rimljanima, bio je najsvirepiji i najokrutniji od svih monstruma koji su se ređali na prestolu ovog carstva. Neron je ubijao ljude iz čistog zadovoljstva. Time je izazvao užasavajući strah kod ljudi; hrišćani su, međutim, mogli da budu spokojni, jer je njihovo pouzdanje bilo u Boga. „Gle, Bog je spasenje moje, uzdaću se i neću se bojati, jer mi je sila i pjesma Gospod Bog, on mi bi spasitelj.“ (Is. 12,2)

Sve što čovek treba da čini. – „Ne budite nikom ništa dužni − sem da volite jedan drugoga. Jer ko drugoga voli, taj je ispunio zakon… Ljubav ne pričinjava zla bližnjemu; ljubav je, dakle, ispunjenje zakona“ (Rimlj. 13,8.10). „Ljubav (je) od Boga i svako ko voli, od Boga je rođen i poznaje Boga“ (1. Jov 4,7). „Jer ljubav prema Bogu ovo znači: da držimo njegove zapovesti“ (1. Jov. 5,3). „Boga se boj, i zapovijesti njegove drži, jer to je sve čovjeku.“ (Prop. 12,13)

Dakle, s obzirom na to da onaj ko voli svog bližnjeg svim srcem mora i Boga da voli, a ljubav je držanje Njegovih zapovesti, sledi logičan zaključak da je u ovom svom nalogu vernicima, apostol obuhvatio sve ono što je čovekova dužnost. Onaj ko pazi na ovaj savet, nikad neće učiniti nešto za šta ga zemaljske vlasti mogu pravedno osuditi, čak i kad nije najbolje upoznat sa njihovim zakonima. Onaj ko ispunjava Zakon ljubavi, nikad neće dolaziti u sukob sa vlastima. Ako one njega ugnjetavaju, onda se one ne bore protiv njega, već protiv Cara kome on služi.

Za hrišćane, a ne za vlasti. – Neki su pretpostavili da stihovi 8-11 označavaju granicu za civilnu vlast i da pokazuju kako ljudi mogu da donose zakone koji se odnose na drugu tablu Zakona, a ne na njegove druge delove. Ako se dve stvari imaju na umu, ova ideja će se pokazati kao neodrživa. (1) Poslanica nije upućena vladarima, nego svakom pojedinom hrišćaninu, kao smernica za njegovo vladanje. Da je bilo reči o dužnostima vladara, onda bi oni a ne braća, bili naznačeni (2) „Zakon je duhovan“ pa shodno tome, ništa od Zakona nije podložno ljudskom zakonodavstvu. Uzmimo kao primer zapovest „Ne poželi“; nijedna ljudska vlast ne bi mogla u ovom slučaju da primeni zakon, niti da kaže kada je on prekršen. No, ova zapovest nije ništa više duhovna nego druge. Jezik kojim je poslanica pisana koristi se u obraćanju braći, vernicima, a sažetak svega rečenog je sledeći: „Živite u ljubavi i nećete se ogrešiti ni o koga, pa neće biti razloga za strah ni od kakve vlasti.“

Kraj se približava. – Podsetnik za ovo poglavlje posvećen je praktičnim savetima kojima nije potreban komentar. Njihova naročita snaga proizilazi iz činjenice da se „kraj svega približio“ (1. Petr. 4,7). Zato treba da budemo „razboriti i trezni, dok stražimo u molitvama“ (drugi deo stiha – eng. prev). Iako žive u mraku, kada tama pokriva zemlju (Isaija 60,2), hrišćani su deca svetlosti i sinovi i kćeri dana, i napustili su dela tame.

Obučeni u Hrista. – Oni koji se oblače u Gospoda Isusa Hrista neće se isticati u prvi plan, niti će ljudi njih videti. Hristos se pojavljuje umesto njih. Ugađati željama tela potpuno je nepotrebno, jer telo uvek hoće da njegova želja bude zadovoljena. Hrišćani bi umesto toga trebalo da pripaze, kako to telo ne bi nametnulo svoju vlast i preuzelo kontrolu. Samo u Hristu telo može biti potčinjeno. Onaj ko je s Hristom razapet, može da kaže: „Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom u Sina Božijeg, koji me je zavoleo i sebe predao za mene“ (Gal. 2,20). U tom slučaju, on će se vladati prema zemaljskim vlastima i u svom privatnom životu, onako kako je to činio Hristos, „Jer kakav je on, takvi smo i mi na ovom svetu.“ (1. Jov. 4,17)

Beleška izdavača: Komentar na Rimljanima 13 koji sledi, Vagoner je izgovorio na Generalnoj konferenciji, 1891. godine, i zabeležen je u Biltenu GK. Ovde je dodat u korist čitalaca:

Dokle doseže mogućnost da hrišćanin živi u miru sa svim ljudima? Ako bi se samo njega ticalo, onda bi sve vreme bilo moguće da on živi u miru sa svim ljudima; jer on je uistinu mrtav za greh, a živ za Hrista. Hristos verom živi u njegovom srcu, a On je Princ mira. Dakle, nema okolnosti pod kojima hrišćanin može opravdano da izgubi strpljenje i da objavi rat drugom čoveku ili vlastima….

U Galatima 5,18 kaže nam se da „Ako li vas Duh vodi, niste pod zakonom.“ Dela telesna su ona dela koja čine oni koji su pod Zakonom. U nabrajanju tih dela dolazimo i do „svađe“ (nesloge , razdora – Gal. 5,20 – eng. prev). Dakle, hrišćanin ne sme da ulazi u svađe, jer on nije u telu. U našem srcu nema mesta za svađu; neprestano bi vladao mir, kada bi to samo od nas zavisilo.

Ali, ako ljudi s kojima imamo posla, okamene svoja srca, boreći se protiv Božje istine i ne želeći da ih ona takne, postaće izvor problema; no, problem je u tom slučaju s njihove strane. S naše strane je postojani mir…

„Ali ako biste i stradali zbog pravednosti, budite blaženi. ‘Ne dajte se od njih ni uplašiti ni zbuniti’, nego Gospoda Hrista držite svetim u srcima svojim, svagda spremni na odgovor svakom ko traži razlog nade koja je u vama.“ (1. Petr. 3,14.15)

Ne plašite se zastrašivanja. – Zašto? Zato što smo posvetili svoje srce Gospodu Bogu i On je naš strah. Bog je s nama. Hristos je s nama; i kada nas čovek obasipa prekorima i pogrdama, on njima obasipa Spasitelja…

Najvažnija stvar za sve nas koji posedujemo naročitu istinu, koja će nas sigurno dovesti u položaj gde ćemo imati nevolje s vlastima, jeste da svetimo Boga u srcima svojim, posredstvom Duha Božjeg i Njegove reči. Moramo da postanemo vredni istraživači reči Božje i sledbenici Hristovi, koji žive po Njegovom Jevanđelju…. Među nama su farmeri i mehaničari, koji su svetili Boga u svojim srcima, vernim proučavanjem Njegove reči, iako nikada nisu bili u prilici da sastave tekst da bi održali neku propoved. Takvi će biti vođeni pred sudove zbog svoje vere i tu će propovedati Jevanđelje, kao deo svoje odbrane, jer će im Bog u toj prilici otvoriti usta i podariti mudrost, kojoj njihovi protivnici neće moći da odole, niti da protivureče….

Naša je dužnost da propovedamo Jevanđelje; da ustanemo i da dopustimo našoj svetlosti da zasija; kada to učinimo, Bog će zadržati vetrove razaranja toliko dugo koliko to bude potrebno…. Treća anđeoska vest je nešto najveće što postoji na ovom svetu. Ljudi je ne cene na taj način, ali će doći vreme kada će treća anđeoska vest biti tema svih razgovora. No, to se neće postići posredstvom ljudi koji ćute o ovoj vesti, nego će ovo delo ostvariti oni koji imaju čvrsto pouzdanje u Boga i koji se ne boje da govore reči koje su im predate.

Čineći to, mi ne uzimamo svoj život u svoje ruke, i na tome sam zahvalan Gospodu. Naš život će biti sakriven s Hristom u Bogu, i On će se brinuti za njega. Istina će se uspeti do ovog visokog mesta jednostavnim propovedanjem, tako što će ljudi i žene ići napred, od mesta do mesta, svedočeći za istinu. Neka se narod upozna sa istinom. Ako budemo imali mirno razdoblje za širenje istine, treba da budemo zahvalni na tome. Ali, ako ljudi donesu zakone kojima će preseći puteve kojima se reč širi, opet možemo biti zahvalni što imamo Gospoda koji čak i ljudski gnev okreće na slavu Svom imenu; On će to učiniti i u ovom slučaju. Objaviće Svoje Jevanđelje posredstvom istih tih zakona koje su izopačeni ljudi doneli da bi ga uništili. Gospod zauzdava vetrove razaranja… i zapoveda nam da nosimo Njegovu poruku. On će kontrolisati razorne stihije sve dotle dok to bude bilo dobro za Njegov narod; a kada vetrovi počnu da duvaju i kada budemo osetili prve udare progonstva, te stihije će proizvesti tačno ono što Bog želi....

„Svakom dajte ono što ste dužni: kome porez − porez, kome carinu − carinu, kome strah − strah, kome čast −čast. Ne budite nikom ništa dužni − sem da volite jedan drugoga. Jer ko drugoga voli, taj je ispunio zakon“ (Rimlj. 13,7.8). Ako ovo činite, živeći u miru sa svim ljudima, ispunićete sav Zakon; jer, ko voli svog bližnjeg, on mora da voli i Boga, pošto nema ljubavi osim one koja je od Boga.

Ako svog bližnjeg volim kao samog sebe, to je samo zato što Bog boravi u mom srcu; to se događa zato što Gospod ima Svoje stalno prebivalište u mom srcu i nema nikog na svetu ko bi mogao da Ga otme od mene. Zbog toga se apostol obazire na drugu tablu Zakona, jer ako vršimo svoju dužnost prema bližnjima, prirodno sledi da ljubimo Boga.

Ponekad nam se kaže da prva ploča Zakona ukazuje na naše dužnosti prema Bogu, koje čine osnovu religije, a da druga ploča definiše naše obaveze prema bližnjima, što je osnova morala. Međutim, druga tabla sadrži obaveze prema Bogu, ništa manje nego prva. Pošto je prekršio dve zapovesti koje se nalaze na drugoj tabli, David je ispovedio svoj greh, rekavši: „Samome tebi zgriješih, i na tvoje oči zlo učinih, a ti si pravedan u riječima svojim i čist u sudu svojem“ (Psalam 51,4). Bog mora biti prvi i poslednji, i uvek…

Sve pouke koje smo imali, treba da nas pripreme za vreme nevolje.