Na početku proučavanja šestog poglavlja Rimljanima poslanice, neophodno je imati na umu da je to samo nastavak petog poglavlja, gde smo kao glavnu temu imali preobilnu milost i dar života i pravednosti, koji se daje po milosti. Kao grešnici, mi smo Bogu neprijatelji, ali smo pomireni s Njim, to jest, oslobođeni od greha prihvatanjem pravednosti Hristovog života, koja nema granice. Ma koliko da se greh umnožio, milost se umnožila još izobilnije.

Raspeti, sahranjeni i vaskrsli „s Hristom“. Rimljanima 6,1-11:

„Šta ćemo, dakle, reći? Da ostanemo i dalje u grehu − da bi se blagodat umnožila? Daleko od toga. Kako ćemo mi, koji smo umrli grehu, i dalje u njemu živeti? Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih očevom slavom, i mi na isti način živeli novim životom. Jer kad smo srasli sa slikom njegove smrti, onda ćemo srasti i sa slikom njegovog vaskrsenja. To znamo, da je naš stari čovek raspet s njim, da bi grešno telo bilo obesnaženo, da mi više ne robujemo grehu. Jer ko je umro − oprostio se greha. Ako smo pak umrli s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s njim, znajući da Hristos, vaskrsnut iz mrtvih, više ne umire; smrt ne gospodari više nad njim. Što je, naime, umro − umro je grehu jednom za svagda, a što živi − Bogu živi. Tako isto i vi o sebi mislite da ste mrtvi grehu, a živi Bogu u Hristu Isusu.“

Jedno važno pitanje. – „Da ostanemo i dalje u grehu − da bi se blagodat umnožila?“ Onaj ko je s nama dosad proučavao, prisetiće se sličnog pitanja iz trećeg poglavlja, stihovi 5 i 7, kao i odgovora na to pitanje u stihovima 6 i 8. To je bio samo drugačiji oblik istog pitanja. „Treba (li) da činimo zlo da tako dođe dobro?“ Odgovor bi morao da bude svima jasan: „Ni u kom slučaju!“ (Rimlj. 3,6) što je bolji prevod od „Bože sačuvaj!“

Iako se milost još izobilnije umnožava tamo gde se greh umnožava to nije razlog da namerno gomilamo grehe. Na taj način bismo nedvosmisleno pokazali da milost Božju primamo uzalud – 2. Kor. 6,1.

Razlog. – „Kako ćemo mi, koji smo umrli grehu, i dalje u njemu živeti?“ (Rimlj. 6,2). Ovo je jednostavno nemoguće; ne radi se o tome da li smemo ili ne smemo to da činimo. Izvesno je da, ako smo mrtvi grehu, onda ne možemo u isto vreme i da živimo u njemu. Nije moguće da čovek istovremeno bude živ i mrtav.

Prethodno poglavlje istaklo je činjenicu da smo pomireni s Bogom kroz Hristovu smrt, a spaseni kroz Njegov život. Pomirenje s Bogom znači oslobođenje od greha; otud „spaseni Njegovim životom“ (Rimlj. 5,10), znači da smo „prešli iz smrti u život“ (Jovan 5,24). Život grešnosti koji je predstavljao neprijateljstvo, okončan je i nastupio je život Hristov.

„Kršteni u Hrista Isusa“. – Krštenje simbolično izražava ono što se zove još i „oblačenje u Hrista“. „Jer svi vi koji ste u Hrista kršteni − u Hrista ste se obukli“ (Gal. 3,27). „Jer kao što je telo jedno, i ima mnoge udove, a svi udovi tela, iako su mnogi, jedno su telo, tako je i Hristos. Jer smo svi mi jednim Duhom kršteni za jedno telo (u jedno telo – Karadžić), bili Judeji ili Grci, bili robovi ili slobodni. I svi smo jednim Duhom napojeni. Pa ni telo nije jedan ud, nego mnogi.“ (1. Kor. 12,12.13)

Tačka u kojoj nas Hristos dodiruje. – Smrt je ono što nas dovodi u kontakt sa Hristom. On nas dohvata u najnižoj mogućoj tački našeg sunovrata. To je ono što naše spasenje čini tako sigurnim – sigurnim za svakog, bez izuzetka. Greh i bolest vode u smrt. Smrt je zbir sveg mogućeg zla primerenog čoveku. Ona predstavlja najnižu tačku ponora i mesto gde Hristos dolazi u kontakt s nama. Mi postajemo ujedinjeni s Njim u smrti. Shodno principu da veće obuhvata manje, nema nijedne bolesti koja bi na nas došla, a da je Hristos nije obuhvatio i preuzeo na Sebe.

Kršteni u Njegovu smrt. – „Svi (smo) mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni?“ (Rimlj. 6,3). Šta znači biti kršten u Njegovu smrt? Stih 10 daje nam odgovor: „Što je, naime, umro − umro je grehu jednom za svagda.” On je umro grehu koji nije Njegov, jer ga On nije imao; nego „grijehe naše sam iznese u tijelu svojemu na drvo“ (1. Petr. 2,24 – eng. prev). „Ali On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja“ (Isaija 53,5). U toj Svojoj smrti, On je umro grehu, pa otud sledi da, ako smo kršteni u Njegovu smrt, onda i mi umiremo grehu.

Novi život. – „Hristos, vaskrsnut iz mrtvih, više ne umire“ (Rimlj. 6,9). „Ako smo pak umrli s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s njim“ (Rimlj. 6,8). Bilo je nemoguće da Isus ostane zarobljen u grobu – Dela 2,24. Stoga, kao što je sigurno da smo kršteni u Hristovu smrt, isto tako je sigurno da ćemo zajedno s Njim vaskrsnuti iz života grešnosti u život pravednosti. „Jer kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo (jednaki s Njim – prim. prev) i vaskrsenjem.“ (Rimlj. 6,5 – Karadžić)

Raspeće zajedno s Njim. – S obzirom na to da je Hristos bio razapet, biti kršten u Njegovu smrt znači da smo mi razapeti s Njim. Tako i čitamo: „Ja sam s Hristom raspet na krstu. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom u Sina Božijeg (živim verom Sina Božjeg – grčki original, Karadžić), koji me je zavoleo i sebe predao za mene.“ (Gal. 2,19.20)

Razapet, pa ipak živ, zato što je razapet s Hristom, koji je živ i nakon Svog raspeća. Hristos je rekao: „Živećete zato što ja živim“ (Jovan 14,19). Kako to možemo živeti novim životom? Mi nemamo nikakve sile u sebi; Hristos je, međutim, bio podignut iz mrtvih slavom Očevom. U Svojoj molitvi Ocu, On kaže: „Dao sam im slavu, koju si ti dao meni“ (Jovan 17,22). Dakle, ista sila koja je podigla Isusa, koristi se da nas podigne iz smrti greha. Ako smo voljni da dopustimo raspeće našeg starog života, tada možemo biti sigurni u dobijanje novog.

„Naš stari čovek“ razapet. – Mi treba da budemo jednaki s Njim u Njegovom vaskrsenju. Ako smo razapeti s Hristom, onda su i naši gresi razapeti s Njim, jer su oni deo nas. Naši gresi su bili na Njemu kada je razapet, pa su logično, ti isti gresi raspeti, ako smo mi raspeti zajedno s Njim.

Međutim, ovde ima jedna razlika između našeg raspeća i raspeća naših greha. Mi se razapinjemo da bismo ponovo živeli, a naši gresi se raspinju da bi bili uništeni. Hristos nije „grehu sluga“ (Gal. 2,17 – Karadžić). Božji život je Njega podigao iz mrtvih, a u tom životu nema greha.

Odvajanje od greha. – Čitalac će zapaziti da odvajanje od greha nastaje prilikom smrti. To je zato što je smrt u grehu. „Učinjeni greh rađa smrt“ (Jakov 1,15). Prema tome, ono što dovodi do odvajanja, ne može biti ništa manje do smrt. Mi se ne možemo odvojiti od naših greha, jer greh je sam naš život. Kada bi nam bilo moguće da ostvarimo uništenje greha, to bi moglo da bude samo kroz odricanje od našeg sopstvenog života, a to bi, ujedno, bio i naš kraj. Eto zašto neće biti budućnosti za zle ljude koji umiru u svojim gresima; oni su se odrekli života, što znači da oni prestaju da postoje.

Ali, Hristos je imao moć da položi Svoj život i da uzme natrag; zato, kad i mi položimo svoj život u Njega, bivamo ponovo podignuti, posredstvom Njegovog beskrajnog života.

Zapamtite, On nam ne vraća nazad naš sopstveni život, već nam daje Svoj sopstveni život. U tom životu nikada nije bilo greha; tako da naše raspeće i vaskrsenje zajedno s Njim, praktično ostvaruje odvajanje greha od nas. Ova misao mora ostati zabeležena u umu, dok budemo proučavali sledeće poglavlje.

Živeti s Njim. – Kada ćemo živeti s Njim? Čim se s Njim sahranimo i s Njim vaskrsnemo, naravno. Naš život s Hristom u svetu koji dolazi, osiguran je samo ako s Njim živimo sada i ovde, na ovom svetu. Mi smo odvojeni od greha kroz zajedničku smrt sa Njim, kako bismo mogli da se pridružimo životu koji je u Njemu. Molba čitaocu jeste da ni ovo ne gubi iz vida do početka proučavanja narednog poglavlja.

„U krštenju s Njim sahranjeni.“ – Krštenje je, dakle, sahrana. Kad bi ljudi bili zadovoljni time da prate jednostavno čitanje Pisma, nikad ne bi bilo dileme u vezi sa „načinom krštenja“. Niko ne može, na osnovu čitanja Biblije, da dođe do ma koje druge ideje osim one po kojoj se krštenje obavlja uronjavanjem. „Kad ste u krštenju s njim sahranjeni; u njemu ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih“ (Kološ. 2,12). Krštenje predstavlja smrt i vaskrsenje Hristovo, i kroz taj čin mi pokazujemo da prihvatamo Njegovu žrtvu; obred krštenja zapravo je čin sahranjivanja, kroz koji cela pouka dobija na izražajnosti.

Otkud promena u načinu krštavanja? – Kako se desilo da biblijsko krštenje bude zamenjeno prskanjem? Odgovor je vrlo jednostavan. Krštenje je uspomena na Hristovo vaskrsenje. Međutim „crkva“ (pod čim se misli, sveštenici, kojima je pohvala od ljudi bila draža nego Božje odobravanje, i kojima je cilj bio da sačuvaju privilegije kod „više klase“ među mnogobošcima) je prisvojila paganski praznik u čast suncu. Da bi pravdali sebe u takvom postupanju, sveštenici su objavili ideju da je izlazeće sunce, pojava kojoj su se mnogobošci klanjali, simbol vaskrsenja „Sunca pravde“, to jest, Hrista; držanjem nedelje (dana sunca), tvrdili su oni, biće proslavljeno Isusovo vaskrsenje.

No, sada su postojala dva spomenika posvećena Hristovom vaskrsenju, što im nije bilo potrebno, tako da su izbacili iz upotrebe onaj koji je Gospod ostavio. Kako ne bi izgledalo da je krštenje potpuno odbačeno, usvojili su pagansko prskanje „svetom vodom“, koje su prirodno usvojili sa mnogobožačkom proslavom u čast suncu, i proglasili ga jednakim krštenju koje je zapoveđeno u Pismu.

Ljudi su verovali „očima“ umesto da za sebe čitaju Bibliju i tako je postalo lako ubediti ih da su novi običaji ono što Spisi nalažu. Tačno je i to da postoje neki koji slede Božju reč u pogledu krštenja uronjavanjem, a takođe drže nedelju, ali kombinacija ove dve prakse je nedosledna. Reč je omalovažena u jednoj određenoj tački (držanje nedelje), kako bi se obezbedio podsetnik na događaj koji se već proslavljao shodno pisanoj reči (krštenje). Biblijsko krštenje je kod mnogih koji poštuju prvi dan sedmice izbačeno iz upotrebe. Pre ili kasnije, neminovno će se desiti da oni odustanu od jednog ili od drugog.

Sredstva pravednosti. – Rimljanima 6,12-23:

„Stoga neka ne caruje greh u vašem smrtnom telu − da slušate njegove požude, i ne dajte svoje udove grehu za oružje nepravednosti, nego predajte Bogu sebe, kao žive iz mrtvih, a svoje udove Bogu za oružje pravednosti. Jer greh neće više imati vlasti nad vama; niste, naime, više pod zakonom nego pod blagodaću. Šta onda? Da grešimo zato što nismo pod zakonom nego pod blagodaću? Daleko od toga. Zar ne znate da ste sluge onoga kome se pokoravate, kome se u pokornosti kao sluge predajete: ili greha za smrt, ili poslušnosti za pravednost? No hvala Bogu što ste jednom bili sluge greha, ali ste od srca poslušali primer nauke, kome ste predani; pošto ste oslobođeni greha, stavljeni ste u službu pravednosti. Ljudski govorim zbog slabosti vašeg tela. Kao što ste, naime, nekad dali svoje udove da služe nečistoti i bezakonju − za upražnjavanje bezakonja, tako sada dajte svoje udove da služe pravednosti − na osvećenje. Jer kad ste bili sluge greha, bili ste prosti od pravednosti. I kakav ste plod u to vreme imali? – ono čega se danas stidite; jer kraj svega toga je smrt. Sada pak, pošto ste oslobođeni greha i pošto ste stavljeni u službu Bogu, imate svoj plod na osvećenje, a život večni kao kraj. Smrt je, naime plata za greh, a blagodatni dar Božiji je – večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem.“

Carovanje greha. – U petom poglavlju smo naučili da je carovanje greha, u stvari, carovanje smrti, jer smrt dolazi kroz greh. Takođe, naučili smo da je dar života svima ponuđen, tako da ko god ima Hrista, ima i život. Umesto da nad njima caruje smrt, oni će sami „carovati u životu posredstvom jednoga, Isusa Hrista“ (Rimlj. 5,17). Prema tome, podsticaj koji glasi: „Stoga neka ne caruje greh u vašem smrtnom telu“ (Rimlj. 6,12), jednak je drugom apelu koji nas goni da ostanemo u Hristu, odnosno, da održimo Njegov život. Ovaj život smo verom zadobili, pa ga verom moramo i čuvati.

Čije smo sluge? – Vrlo je lako na to odgovoriti. „Sluge (ste) onoga kome se pokoravate, kome se u pokornosti kao sluge predajete“ (Rimlj. 6,16). Ako se pokorite grehu, onda ste sluge grehu, jer „je svaki − ko greši − rob greha“ (Jovan 8,34). Ali, ako se predamo pravednosti, onda smo sluge pravednosti. „Niko ne može služiti dvojici gospodara“ (Matej 6,24). Ne možemo služiti i grehu i pravednosti, u isto vreme. Niko nije u stanju da istovremeno bude i grešnik i pravednik. Na prestolu će biti ili greh ili pravednost.

Oruđa. – U ovom poglavlju imamo dva izraza koji opisuju ljude. To su sluge i oruđa (instrumenti); oba se koriste kao ilustracija našeg odnosa prema grehu i pravednosti. Greh i pravednost su gospodari. Mi smo samo oruđa u njihovim rukama. Vrsta posla koji će oruđe obaviti, u potpunosti zavisi od onog ko ga koristi.

Na primer, ako imamo olovku, koji će zadatak ona da izvrši? Napraviće dobar posao ako je u ruci veštog pisara, dok će u slučaju šeprtlje njen učinak biti skroman. Takođe, u rukama dobrog čoveka ona će pisati samo ono što je dobro; obrnuto, u rukama lošeg čoveka, radiće u korist zla. No, čovek, svakako, nije samo alatka. Postoji razlika između ljudi i običnih oruđa. Ovi drugi nemaju mogućnost izbora kome će služiti, dok je prvima sasvim na raspolaganju da biraju svog gospodara. Oni se moraju pokoravati, i to nije samo jedan čin, već nešto što traje sve vreme. Ako se predaju grehu, oni će počiniti greh. Ukoliko se pokore Bogu i postanu oruđa u Njegovim rukama, oni ne mogu da čine ništa drugo sem dobra, sve dok su Njemu pokorni.

Paralela. – U devetnaestom stihu ohrabreni smo da se predamo i postanemo sluge pravednosti, kao što smo se nekad predavali za pokornost grehu, kao njegove sluge. Kad smo se predali da služimo pravednosti, možemo biti sigurni, što potvrđuju i stihovi koji slede, da će plod biti svetost, baš kao što su učinjen greh i smrt bili plodovi našeg potčinjavanja grehu. Sigurnost je još veća kada smo na strani dobra, jer „gde se pak greh umnoži, onde se blagodat još izobilnije izli da bi, kao što se greh zacario u smrti, tako i blagodat carovala pravednošću za večni život − posredstvom Isusa Hrista, Gospoda našega.“ (Rimlj. 5,20 – kombinacija Čarnić-KJV). Pravednost je snažnija od greha, kao što je Bog jači od sotone. Bog je kadar da otme iz sotoninih ruku dušu koja preklinje za oslobođenje; ali, niko ne može da otme Božju decu iz Njegovih ruku.

Niste pod Zakonom. – Mnogi vole da citiraju ove reči (v. Rimlj. 6,14) i da ih, onda, tako tumače kao da im one daju večno razrešenje obaveze držanja Zakona. Čudno je to što se ovaj stih gotovo isključivo koristi kao opravdanje za neposlušnost u odnosu na četvrtu zapovest. Ponovite četvrtu zapovest pred ljudima koji odbijaju da drže sedmi dan, kao Gospodnji dan od odmora, i odmah ćete čuti njihov odgovor: „Mi nismo pod Zakonom.“ Pa ipak, iste osobe citiraju treću zapovest drugima koji psuju, ili prvu i drugu, ako je reč o idolopoklonstvu; oni, takođe, priznaju šestu, sedmu i osmu zapovest. To pokazuje kako ovi ljudi ne veruju stvarno u to da nismo pod Zakonom i da imamo slobodu da ga kršimo. Hajde da proučimo ceo stih i njegove posebne detalje.

Šta je greh. – „Svako, ko čini greh, čini bezakonje; greh je bezakonje“ (1. Jov. 3,4). „Svaka nepravda je greh“ (1. Jov. 5,17). Ovo je sasvim određeno i jasno. Dobro zapamtimo ove reči.

Šta je pravednost. – Pravednost je suprotnost grehu, jer „Svaka nepravda je greh“. Ali, „greh je bezakonje“ Prema tome, pravednost je držanje Zakona. To znači da, kada smo ohrabreni da Bogu predamo svoje udove kao oruđa pravednosti (v. Rimlj. 6,19), na nas se, zapravo, apeluje da se predamo na poslušnost Zakonu.

Vlast greha. – Greh nema vlast nad onima koji su se kao sluge predali pravednosti, to jest, da drže Zakon, zato što je greh prestup Zakona. Pročitajte sada ceo četrnaesti stih: „Jer greh neće više imati vlasti nad vama; niste, naime, više pod zakonom nego pod blagodaću.“ Ovo znači da nema mesta prestupanju Zakona, kod onih koji nisu više pod Zakonom. Dakle, nisu pod Zakonom oni koji su mu poslušni. Pod Zakonom su, pak, drugi koji ga krše. Ništa ne može biti jasnije od ovoga.

Pod milošću. – „Niste, naime, više pod zakonom nego pod blagodaću“ (Rimlj. 6,14). Već smo videli da, koji nisu pod Zakonom, jesu oni koji ga ispunjavaju; obrnuto, koji ga krše, pod Zakonom su, to jest, pod njegovom osudom. No, „gde se greh umnožio, blagodat se još obilnije umnožila.“ Milost oslobađa od greha.

Pogođeni pretnjom Zakona koji smo prekršili, mi tražimo Hristovu zaštitu, jer je On pun milosti i istine (v. Jovan 1,14). Tu nalazimo slobodu od greha. U Hristu ne samo da dobijamo milost koja pokriva sve naše grehe, nego nalazimo i pravednost Zakona, jer je On pun istine, a Zakon je istina – Psalam 119,142. Milost caruje kroz pravednost (ili poslušnost Zakonu), na život večni, posredstvom Isusa Hrista, našeg Gospoda.

Plata za greh. – Iz drugog poglavlja smo naučili da oni koji odbacuju Božju dobrotu, sebi skupljaju gnev. Gnev dolazi samo na decu neposlušnosti – Efescima 5,6. Oni koji greše, prikupljaju svoju platu. „Plata za greh je smrt“ (Rimlj. 6,23). Greh u sebi ima smrt i stoga, kada je učinjen „rađa smrt“ (Jakov 1,15). Nema drugog kraja grehu, osim smrti, jer je greh odsustvo pravednosti, a pravednost je život, odnosno, karakter Božji. Uporno i konačno biranje greha je, dakle, konačan izbor odvajanja od Božjeg života, što znači od života uopšte, jer je On jedini izvor života. Hristos, Božja premudrost, kaže: „svi koji mrze na me, ljube smrt“ (Priče 8,36). Na kraju će se pokazati da su oni koji će doživeti konačnu smrt, služili toj smrti i radili za nju u svom životu.

Dar Božji. – Međutim, kada je reč o večnom životu, mi ne treba da radimo za njega. Nijedno delo koje bismo mi mogli da učinimo, ne bi moglo da bude čak ni najmanji deo nadoknade za večni život. On je Božji dar i dolazi samo kroz pravednost, koja je i sama dar. „Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, − Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali. Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio − da u njima živimo“ (Efes. 2,8-10)

„Kako je mnogo u tebe dobra, koje čuvaš za one koji te se boje, i koje daješ onima koji se u te uzdaju pred sinovima čovječijim!“ (Psalam 31,19). Kada ljudi greše, Bog im daje samo ono što su ovi nagodbom zaradili. Ali, ako se bilo ko od njih preda, sa željom da bude sluga pravednosti, Bog obezbeđuje za njega pravednost, a uz to mu daje i večni život – sve kao besplatan dar. „Put je bezakonički hrapav“ (Priče 13,15), dok je Hristov jaram blag, i breme je njegovo lako (v. Matej 11,28).

***

Komentar izdavača engleskog izdanja: Vagonerova namera je očigledno bila da kaže kako je grešnik onaj ko nastavlja da praktikuje greh i da neprekidno živi u njemu. Na drugom mestu autor često napominje da su i obraćeni ljudi, isto tako grešnici po svojoj grešnoj prirodi, jer se ogrehovljena priroda ne iskorenjuje sve do proslavljenja.