U četvrtom poglavlju uzet je Avramov slučaj kao ilustracija opravdanja verom. Vera koja je njemu bila dodeljena, vera u Hristovu smrt i vaskrsenje, doneće i nama istu pravednost i učiniće nas sunaslednicima istog obećanja, zajedno s Njim. No, četvrto poglavlje je, po svemu sudeći, umetnuta ilustracija, tako da peto poglavlje počinje tamo gde se treće završava:

„Pošto smo, dakle, opravdani verom, imamo mir s Bogom posredstvom Gospoda našega Isusa Hrista, čijim smo posredstvom − verom − došli do ove blagodati u kojoj stojimo, i hvalimo se nadom na slavu Božiju. I ne samo to, nego se hvalimo i nevoljama, znajući da nevolja gradi strpljivost, strpljivost pak prekaljenost, a prekaljenost nadu; i, nada ne sramoti, jer se Božija ljubav već izlila u naša srca Duhom Svetim koji nam je dat. Jer je Hristos, dok smo mi još bili slabi, u određeno vreme umro za bezbožnike. Jedva će ko umreti za pravednika; za dobroga možda bi se ko i usudio da umre. Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama time što je Hristos umro za nas kad smo još bili grešnici. Stoga ćemo mnogo pre mi, opravdani sada njegovom krvlju, njegovim posredstvom biti spaseni od gneva. Ako smo, dakle, mi − kao njegovi neprijatelji − izmireni s Bogom smrću njegovoga Sina, onda ćemo još pre biti spaseni njegovim životom, pošto smo izmireni.“ (Rimlj. 5,1-10)

Vera stvara istinsku pravednost. – Prvi stih petog poglavlja počinje rečju „pošto“, što ukazuje na to da ono što sledi predstavlja prirodan zaključak svega prethodno rečenog. A šta je prethodno kazano? To je bila priča o onome što je Avram zadobio verom. On je verom zadobio pravednost; verom u obećanje da će imati sina. Taj sin bio je dete vere. Međutim, ista vera čiji je rezultat bio rođenje Isaka, donela je Avramu i pravednost, takođe. Ova pravednost biće dodeljena i nama, ako budemo imali istu veru. Dakle, naučili smo da je pravednost koja se dobija kroz veru, isto tako stvarna kao što je bio sin koji se rodio Avramu, takođe kroz veru. Pravednost kroz veru nije mit (izmišljotina).

Šta je mir? – Većina ljudi je ubeđena da je to neko zanosno osećanje. Oni misle da je mir s Bogom neopisiva nebeska emocija; zato su stalno u potrazi za tim zamišljenim osećanjem, koje bi trebalo da im bude dokaz da su prihvaćeni od Boga.

Međutim, mir s Bogom znači isto što i mir sa čovekom – odsustvo rata. Kao grešnici, mi smo Bogu neprijatelji. Nije On nama neprijatelj, nego smo mi Njemu neprijatelji. On se ne bori protiv nas, već se mi borimo protiv Njega. Kako, onda, možemo imati mir s Njim? Jednostavno, obustavljanjem borbe i polaganjem oružja. Mir možemo imati kad god pokažemo spremnost da prestanemo s borbom.

„Mir s Bogom“. – Zapazite da, kada imamo mir s Bogom, nismo samo u miru s Njim, već imamo Njegov mir. Mir je ostavljen na zemlji za ljude, jer je Gospod rekao: „Ostavljam vam mir, dajem vam svoj mir“ (Jovan 14,27). On nam je to dao. Taj mir je sada, dakle, naš; uvek je bio naš. Jedini je problem što mi nismo verovali u to. Čim poverujemo u reči Hristove, istog trena imamo mir koji nam je On dao. To je, dakle, mir s Bogom, jer mi nalazimo mir u Hristu, a Hristos boravi u naručju Božjem (Jovan 1,18).

Mir i pravednost. – „Velik mir imaju oni koji ljube zakon tvoj“ (Psalam 119,165). „O, da si pazio na zapovjesti moje! mir bi tvoj bio kao rijeka, i pravda tvoja kao valovi morski“ (Isaija 48,18). Pravednost je mir, pa je onda naš greh, koji negujemo, rat protiv Boga. Božji život je pravednost, a On je i Bog mira. Pošto telesan um i njegova izopačena dela predstavljaju neprijateljstvo, mir mora biti nešto potpuno suprotno – pravednost. Kako vidimo, reč je o očiglednoj činjenici – kada smo opravdani verom, mi imamo mir s Bogom. Pravednost koju imamo posredstvom vere, nosi u sebi mir. Ovo dvoje ne može se razdvajati.

Mir i osećanja. – Postavljeno je pitanje: „Da li je moguće imati mir s Bogom, a da, pri tom, nemamo osećanje mira?“ Šta na to kaže Pismo? „Pošto smo, dakle, opravdani verom, imamo mir s Bogom“ (Rimlj. 5,1). Šta donosi mir? Vera. Ali, vera nije osećanje. Ako bi tako bilo, da mir mora biti praćen određenim osećanjem, onda bismo znali, u slučaju kad to osećanje izostane, da nismo opravdani. Tada bi opravdanje bilo stvar emocija, a ne vere. Stihovi koji slede, pokazuju nam da je moguće imati mir usred nevolja, kao i kad sve teče glatko.

Hvaliti se u nevoljama. – To ne znači da treba da tražimo mučenički život, kao što su to činili neki u prvim vekovima hrišćanstva. Ovo, naprotiv, znači, kao što i kaže, da usred nevolja, naš mir i naša radost ostaju nepromenjeni. Tako mora biti kada je reč o miru koji dolazi kroz veru. Mir koji zavisi od osećanja, napustiće nas čim osetimo neku patnju. Ništa, međutim, ne može da naruši mir koji dolazi od vere. „Ovo sam vam govorio da imate mir u meni. U svetu ćete imati nevolju; ali budite hrabri − ja sam nadvladao svet.“ (Jovan 16,33 – kombinacija Čarnić-Karadžić)

„Nevolja gradi strpljivost.“ – Šta je to strpljenje? To je podnošenje patnje. Koren reči strpljenje označava patnju. Ovo vidimo na primeru nekoga ko je oboleo i koji se naziva „pacijent“, to jest onaj koji pati. Ljudi često opravdavaju svoje gunđanje time što, kako kažu, moraju mnogo toga da podnose. Oni misle da bi bili strpljivi kada ne bi morali toliko da pate. To nije tačno. Nema strpljenja ako ne postoji patnja. Nevolja ne uništava strpljenje, već ga razvija. Ako izgleda kao da neko iskušenje satire nečiju strpljivost, to samo znači da ta osoba nema ovu vrlinu.

Kada ga gradi? – Stih kaže da nevolja gradi strpljenje. Ipak, mnogo ih je koji postaju sve razdražljiviji, kako se njihove nevolje umnožavaju. One ne grade strpljenje u njihovom slučaju. Zašto? Jednostavno, zato što nisu u stanju koje opisuje apostol. Samo oni koji su verom opravdani, mogu imati iskustvo da nevolja gradi strpljenje. Ništa, sem vere u Boga, ne može da održi čoveka u stanju savršenog strpljenja, pod svim okolnostima.

Da li će to uvek tako biti? – Da, bez izuzetka. „Pa,… “, reći će neko, „siguran sam da bi svako pokazao nestrpljenje kada bi imao toliko briga koliko ja imam.“ Pitanje: Da li bi Hristos bio nestrpljiv kada bi imao brige koje ti imaš? Zar On nije imao da podnosi toliko koliko i ti, i još mnogo više? Priznaćeš da jeste. Da li je bio nestrpljiv? „Mučen bi i zlostavljen, ali ne otvori usta svojih“ (Isaija 53,7). Kad bi On bio na tvom mestu, sasvim sigurno bi pokazao strpljenje. Zašto mu, onda, ne dopustiš da bude na tvom mestu?

Vera dovodi Hrista u srce, tako da On biva poistovećen sa nama, a to znači da sada On preuzima terete. „Stavi na Gospoda breme svoje, i on će te potkrijepiti. Neće dati dovijeka pravedniku da posrne.“ (Psalam 55,22)

„Za svako strpljenje“. – Nema granice strpljenju koja dolazi kroz veru u Hrista. Čitamo nadahnutu molitvu:

„Da živite dostojno pred Gospodom i da Mu u svemu budete ugodni, plodonosni u svakom dobrom delu i rastući u bogopoznanju, ojačani svakom snagom, shodno Njegovoj slavnoj sili − za svako strpljenje i dugo podnošenje s radošću.“ (Kološ. 1,10.11 – kombinacija Čarnić-KJV)

To znači da možemo biti do te mere ojačani slavnom silom, kojom je Hristos bio osposobljen za podnošenje patnje, da kroz to možemo da pokažemo svako strpljenje, čak i u dugotrajnom podnošenju, pa još i da se radujemo usred njega.

Strpljenje gradi iskustvo. – Kako strpljenje gradi iskustvo? Ono ga gradi u miru s Bogom, kroz Gospoda Isusa Hrista. Mnogi brkaju hrišćansko iskustvo i hrišćansku profesiju. Oni govore o tome da su nekad davno imali dugogodišnje „hrišćansko iskustvo s Hristom“, a vrlo je verovatno da, zapravo, nikada nisu iskusili blagoslove Hristovog života. Oni su učinili veroispovedanje (priznavanje određene religije); ali, pravo iskustvo znači sadašnje, aktuelno dokazivanje sile Hristovog života. Kad neko ima ovo iskustvo, njemu nije teško da nešto od toga kaže, kada mu se za to pruži prilika.

Neće se osramotiti. – Nada čini da ne budemo posramljeni. Zašto? Zato što se ljubav Božja bogato izlila u srca vaša (v. Rimlj. 5,5). „I sad, dečice, ostajte u njemu, da bismo imali pouzdanje kad se on javi i da se ne postidimo pred njim prilikom njegovog dolaska“ (1. Jov. 2,28). „U ovom je naša ljubav krunisana savršenstvom, kad imamo smelo pouzdanje, da bez stida stojimo na sudnji dan; jer kakav je on, takvi smo i mi na ovom svetu.“ (1. Jov. 4,17 – KJV-Čarnić). Nema veće probe od sudnjeg dana. Zato je sigurno da će onaj ko tada ne bude imao čega da se stidi ili plaši, biti i sada pun hrabrosti i pouzdanja. Takođe, svako ko ima takvo pouzdanje u Boga, sigurno ne treba da se plaši čoveka.

Božja ljubav. –Razlog zbog kojeg nas nada neće osramotiti je taj što se ljubav Božja bogato izlila u naša srca, posredstvom Svetog Duha. Zapazite da ne kaže „ljubav prema Bogu“, već „ljubav Božja“. Šta je to ljubav Božja? „Jer je ovo ljubav Božija da zapovijesti njegove držimo“ (1. Jov. 5,3 – Karadžić). Dakle, Sveti Duh usađuje u naše srce poslušnost prema Božjem Zakonu; to je ono što nam daje pouzdanje, da bez stida stojimo na sudnji dan i u svako drugo vreme. Greh čini da se čovek boji. Kada je greh uklonjen, nema više straha. „Bježe bezbožnici kad ih niko ne goni, a pravednici su kao lavići bez straha.“ (Priče 28,1)

Hristos je umro za bezbožnike. – „Istinita je reč i dostojna da je svi prime: Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike“ (1. Tim. 1,15). „Ovaj prima grešnike“ (Luka 15,2). Čudno je da ljudi dopuštaju da ih osećanje sopstvene grešnosti odvaja od Gospoda, iako je Hristos došao s ciljem da primi i spase upravo grešnike. On je u stanju da u potpunosti spase sve do jednoga one, koji kroz Njega dolaze Bogu (vidi Jevr. 7,25); On, takođe, kaže da ko god dođe k Njemu, ni u kom slučaju neće biti isteran napolje (Jovan 6,37).

„Dok smo… još bili slabi.“ – Kad smo još bili slabi, Hristos je umro za bezbožnike. Razumljivo, jer On je umro s ciljem da mi budemo ojačani silom Svetog Duha. Da je čekao da mi sami steknemo neku snagu pre nego što preda Sebe za nas, bili bismo izgubljeni. Kada smo mi to bili slabi? To je upravo sada slučaj; i baš sada je Hristos jasno prikazan kao Onaj koji je među nama razapet (Galatima 3,1). „I govoriće: u Gospodu je pravda i sila.“ (Isaija 45,24)

Pravednost protiv Boga. – „Jedva će ko umreti za pravednika; za dobroga možda bi se ko i usudio da umre.“ (Rimlj. 5,7). U engleskom prevodu ne vidi se dovoljno jasna razlika između dve reči koje su ovde upotrebljene. Pravedan čovek je onaj koji pazi da učini sve što je dužan da čini. Dobar čovek je dobrodušan; neko ko nam je učinio mnogo dobra i koji za nas čini više od onog što bismo s pravom mogli da od njega zahtevamo. Dakle, ma koliko pravedan čovek bio, doslednost njegovog karaktera teško da bi nekog nagnala da za njega umre. Ipak, moguće je da bi se neko usudio da umre za čoveka velike dobrote.

Najveća ljubav. – To je najveća mera ljubavi koja se među ljudima ispoljila! Neko može da položi svoj život za prijatelje, „Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama time što je Hristos umro za nas kad smo još bili grešnici“ (Rimlj. 5,8), što znači, neprijatelji.

Božja je ljubav tako široka,
Čovek ne može da je shvati,
A srce Večnoga tako veliko,
Da ceo svemir može stati!

Pomireni Njegovom smrću. – Bog nije naš neprijatelj, nego smo mi njegovi neprijatelji, ili smo bar to bili. Zato On ne mora da se miri s nama, nego je nama potrebno pomirenje s Njim, a opet je On taj koji, po dobroti Svoga srca, preduzima delo pomirenja. Mi smo se „približili Hristovom krvlju“ (Efes. 2,13). Kako to? Tako što nas je greh razdvojio i od nas načinio neprijatelje, a „krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha“ (1. Jov. 1,7). Očišćeni od greha, mi smo sasvim sigurno i pomireni s Bogom.

Dar života. – „Jer je život tela u krvi… duša je svakoga tela krv njegova“ (3. Mojs. 17,11.14). Prolivajući svoju krv za nas, Hristos je dao Svoj život za nas. Koliko je Njegova krv delotvorna za nas, da nas očisti od svakog greha, toliko nam od Svog života On daruje. Tako kroz Hristovu smrt, ukoliko se razapinjemo zajedno s Njim, mi, zapravo, primamo Njegov život, u zamenu za naš grešni život koji je On preuzeo na Sebe. Naši su gresi uklonjeni posredstvom vere u Njegovu krv, ne zato što je to nekakav proizvoljan čin, nego stoga što verom razmenjujemo život s Njim. Život koji mi dobijamo u toj razmeni je život bez greha. Naš grešni život nestaje u Njegovom neograničenom životu, jer u Njemu je toliko izobilje života, da On može da umre radi naših prestupa, i da opet živi, kako bi nama podario taj isti život.

„Spaseni njegovim životom“. – Hristos nije uzalud prošao kroz samrtne muke, niti nam je dao Svoj život da bi ga uzimao natrag. Kada nam je darivao Svoj život, On je želeo da ga mi zauvek zadržimo. Kako ga dobijamo? Verom. Kako ga zadržavamo? Istom tom verom. „Kako ste, dakle, primili Gospoda Hrista Isusa, tako u njemu živite“ (Kološ. 2,6). Njegov život nikad ne prestaje, ali ga možemo izgubiti usled neverovanja. Neka ostane upamćeno da mi ovaj život nemamo u sebi, nego da je „ovaj život …u njegovom Sinu. Ko ima Sina ima život; ko nema Sina Božijeg, nema života.“ (1. Jov. 5,11.12)

Večni život zadržavamo ako zadržimo Hrista. Dakle, postaje veoma jednostavno da se shvati iskaz, da ćemo mnogo pre biti spaseni Hristovim životom sada, kada je On ustao iz mrtvih i kada smo pomireni s Bogom kroz Njegovu smrt, a Njegov život nam darovan za oproštenje naših greha.

Ljudi ponekad umeju da kažu kako im nije teško verovati da Bog oprašta njihove grehe, ali nailaze na teškoću kad treba da poveruju da ih Bog može sačuvati od greha. Ukoliko ima bilo kakve razlike, ovo drugo je lakše za verovati od prvog, jer oproštaj greha traži Hristovu smrt, dok zaštita od greha traži Njegov neprekinuti život.

Kojim smo životom mi to spaseni. – Životom Hristovim; a On ima samo jedan život. On je „isti juče i danas i doveka“ (Jevr. 13,8). Njegovim sadašnjim životom smo mi spaseni, to jest, Njegovim životom u nama, koji se nastavlja iz dana u dan. Život kojim On sada živi je isti onaj kojim je živeo u Judeji, pre osamnaest vekova. On je ponovo uzeo isti onaj život koji je bio položio. Mislite o tome šta se dešavalo u Hristovom životu, na osnovu zapisa u Novom zavetu, i znaćete šta treba da se zbiva u našim životima, u sadašnjosti. Ako mu dopustimo da u nama stanuje, On će živeti isto kao što je živeo i ranije. Ako u našem životu ima nešto što nije bilo u Njegovom, možemo biti sigurni da On u tom momentu ne živi Svoj život u nama.

Nizovi kontrasta. – Rimljanima 5,12-19:

„Stoga, kao što je posredstvom jednoga čoveka greh ušao u svet, a grehom smrt, tako je smrt prešla na sve ljude, jer su svi zgrešili. Greha je, naime, bilo na svetu i pre no što je dat zakon, ali se greh ne uračunava kad nema zakona. Smrt je ipak carovala od Adama do Mojsija i nad onima koji nisu zgrešili sličnim prestupom kao Adam, koji je slika budućeg Adama. Ali blagodat nije kao prestup. Jer ako su prestupom jednoga mnogi umrli, mnogo se obilnije izlila na mnoge blagodat Božija i dar u blagodati jednoga čoveka, Isusa Hrista. I blagodatni dar ne biva kao što se dogodilo kad je jedan zgrešio. Sud je, naime, potekao od jednoga i tako je doveo do osude, a blagodatni dar je izazvan mnogim prestupima, te dovodi do opravdanja. Jer, ako se posredstvom jednoga smrt zacarila − usled prestupa jednoga, mnogo će pre oni, koji primaju izobilje blagodati i dara pravednosti, carovati u životu posredstvom jednoga, Isusa Hrista. Stoga, dakle, kao što je za jedan prestup došla osuda na sve ljude, tako je i jednim pravednim delom došlo na sve ljude opravdanje koje život donosi (opravdanje života – grčki original). Jer kao što su neposlušnošću jednoga čoveka mnogi postali grešni, tako će i poslušnošću jednoga mnogi postati pravedni.“

Radost u Bogu. – Jedanaesti stih trebalo je da bude uključen u prethodnom bloku ovog proučavanja, jer u njemu nalazimo istu misao koja postoji u prethodnim stihovima. U istom životu, posredstvom kojeg primamo pomirenje i spasenje, mi „se i radujemo u Bogu“ (Rimlj. 5,11 – eng. prev). Hristov život je život radosti. Kada je David doživeo svoj pad, on se molio: „Vrati mi radost spasenja svojega, i potkrijepi me svojim Duhom slobode.“ (Psalam 51,12 – eng. prev). Sjaj neba, lepota beskrajno raznolikog cveća kojim Bog zaodeva zemlju, i umilna pesma ptica – sve to govori o Bogu koji uživa u radosti i lepoti. Sjaj i pesma su prirodan izraz Njegovog života. „Neka se raduju u Tebi svi koji ljube ime Tvoje.“ (Psalam 5,11 – eng. prev)

Verovatno da nema stihova koji bi se smatrali težim za razumevanje u poređenju sa 12-19. Razlog je taj što na tom mestu postoji jedan veoma dugačak umetak, usred glavnog toka misli, kao i mnogo ponavljanja istih izraza. Zaista nema nikakvih drugih, većih argumenata zbog kojih bi se ovaj deo poslanice smatrao naročito teškim za razumevanje. U ovom proučavanju mi se nećemo zadržavati na svakom detalju, već će to biti pokušaj da uhvatimo osnovnu misao koja prožima celinu. Tako će čitalac imati priliku da sam za sebe, sa novim izazovom i zadovoljstvom, prouči ove stihove.

Prvi principi. – Od dvanaestog stiha se može videti da apostol ide nazad ka samom početku. „Posredstvom jednoga čoveka greh (je) ušao u svet, a (s) grehom smrt; tako je smrt prešla na sve ljude, jer su svi zgrešili.“ Nikada se Jevanđelje neće izlagati, a da, pri tom, ove činjenice budu zanemarene.

Smrt posredstvom greha. – Smrt dolazi kroz greh, jer greh je smrt. Kada greh sasvim uzraste, on rađa smrt (vidi Jakov 1,15). „Jer telo (telesan um – eng. prev) smera k smrti“ (Rimlj. 8,6). „Žalac smrti je greh“ (1. Kor. 15,56). Ne bi bilo smrti da nije bilo greha. Greh sadrži smrt u svom jezgru. Dakle, nije Božji kapric to što je smrt došla na ljude posle greha. Nije moglo biti drugačije.

Pravednost i život. – „Duh (duhovan um – eng. prev) smera životu i miru“ (Rimlj. 8,6). „Jedan je dobar – sam Bog“ (Mat. 19,17 – eng. prev). On je sama dobrota. Dobrota je Njegov život. Pravednost je, jednostavno, Božji put. Dakle, pravednost je život. Ona nije samo zamisao o tome šta je pravda, nego je ona pravedna sama po sebi. Pravednost je aktivna. Kao što su greh i smrt nerazdvojni, tako su pravednost i život nerazlučivi. „Gle, iznesoh danas pred tobom život i dobro, smrt i zlo.“ (5. Mojs. 30,15)

„Smrt prešla na sve ljude“. – Zapazite pravdu na ovom mestu. Smrt je prešla na sve ljude, „jer su svi sagrešili“. „Koja duša zgriješi ona će umrijeti, sin neće nositi bezakonja očina niti će otac nositi bezakonja sinovljega; na pravedniku će biti pravda njegova, a na bezbožniku će biti bezbožnost njegova“ (Jezek. 18,20). Ovo je, takođe, neizbežna posledica činjenice da greh u sebi ima smrt, i da smrt ne može da dođe ni na koji drugi način osim kroz greh.

Zaključak. – Treba zapamtiti da u dvanaestom stihu imamo rečenicu koja nije dovršena. Stihovi 13-17 su umetnuti kao digresija u odnosu na glavnu misao; da bi se došlo do zaključka, moramo preći na osamnaesti stih. Ali, s obzirom na to da naš um, zbog dugačkog umetka, prirodno gubi vezu s prvim delom, apostol ponavlja suštinu početne misli, pripremajući nas da shvatimo dubinu zaključka koji sledi. Zato je prvi deo osamnaestog stiha podudaran s dvanaestim. „Kao što je posredstvom jednoga čoveka greh ušao u svet, a s grehom smrt, tako je smrt prešla na sve ljude, kao osuda“ (stihovi 12 i 18). Zaključak glasi: „Tako je i pravednošću Jednoga, besplatan dar došao na sve ljude, donoseći im opravdanje života.“ (Rimlj 5,18, drugi deo – eng. prev)

Carovanje smrti. – „Smrt je, ipak, carovala od Adama do Mojsija“ (Rimlj. 5,14). Ovo ne znači da smrt potom nije carovala. Međutim, ovde je poenta da se Mojsije uzme za oličenje Zakona koji je preko njega dat ljudima; „Jer zakon je dan preko Mojsija“ (Jovan 1,17). Pošto smrt caruje preko greha, a greh se ne uračunava kad nema Zakona, onda je iz stiha, koji kaže da je „Smrt…, ipak, carovala od Adama do Mojsija“, jasno da je Zakon bio u svetu kako pre, tako i posle Sinaja.„Žalac smrti je greh, a sila greha je zakon.“ (1. Kor. 15,56)

Ne bi se nijedan greh uzimao u obzir da nije bilo Zakona; ali gde god greh postoji, tu smrt caruje.

Adam kao ilustracija. – „Smrt je ipak carovala od Adama do Mojsija i nad onima koji nisu zgrešili sličnim prestupom kao Adam, koji je slika budućeg Adama“ (Rimlj. 5,14). Na koji način Adam ilustruje Onoga koji je imao da dođe, to jest, Hrista? Baš tako kako sledeći stih objašnjava; odnosno, Adam je Hristova predslika zato što je njegovo delo obuhvatilo i mnoge ljude, pored njega samog. Očigledno da Adam nije mogao da ostavi svojim naslednicima nikakvu bolju prirodu u nasleđe, osim one koju je i sam posedovao. Tako je Adamov greh učinio neizbežnim da se svi njegovi potomci rađaju sa grešnom prirodom. Njima, međutim, zbog ovoga nije izrečena smrtna presuda, već na osnovu njihovih sopstvenih greha.

Ilustracija iz kontrasta. – Adam je slika Hrista, ali samo kao kontrast. „Ali blagodat nije kao prestup“ (Rimlj. 5,15). Kroz prestup jednoga mnogi su izgubljeni; ali, kroz pravednost Jednoga, mnogi dobijaju život. „Sud je, naime, potekao od jednoga i tako je doveo do osude, a blagodatni dar je izazvan mnogim prestupima, te dovodi do opravdanja. Jer, ako se posredstvom jednoga smrt zacarila − usled prestupa jednoga, mnogo će pre oni, koji primaju izobilje blagodati i dara pravednosti, carovati u životu posredstvom jednoga, Isusa Hrista“ (Rimlj. 5,16.17). Sve vreme postoji kontrast. Sve što je kroz Adamov pad došlo, u Hristu je poništeno; ili još bolje rečeno, sve što je izgubljeno u Adamu, vraćeno je u Hristu.

Mnogo više. – Ovo bi mogle da budu ključne reči celog poglavlja. Ne samo da je u Hristu vraćeno sve ono što je u Adamu bilo izgubljeno, već i „mnogo više“ od toga. „Ako smo, dakle, mi − kao njegovi neprijatelji − izmireni s Bogom smrću njegovoga Sina, onda ćemo još pre biti spaseni njegovim životom, pošto smo izmireni“.

Nema nikakve mogućnosti da se nađe greška u neizbežnoj činjenici da smo mi naslednici grešne prirode kroz Adama. Ne možemo se žaliti da se prema nama nepravedno postupalo. Tačno je to da nas ne treba kriviti zbog grešne prirode koju posedujemo, i Gospod priznaje tu činjenicu. Međutim, On obezbeđuje da, kao što smo u Adamu učinjeni učesnicima u grešnoj prirodi, budemo, isto tako, u Hristu učinjeni učesnicima u božanskoj prirodi.

Ali „mnogo više“. – „Jer, ako se posredstvom jednoga smrt zacarila − usled prestupa jednoga, mnogo će pre oni, koji primaju izobilje blagodati i dara pravednosti, carovati u životu posredstvom jednoga, Isusa Hrista“ (Rimlj. 5,17). To jest, život u kojem smo učinjeni saučesnicima kroz Hrista, mnogo je jači, na strani pravde, od života koji smo dobili od Adama, koji je na strani nepravde. Bog nikada ne obavlja posao polovično. On daje blagodat u izobilju (v. stih 17).

Osuda. – „Smrt (je) prešla na sve ljude“ (Rimlj. 5,12); ili, kao što je objašnjeno nešto kanije: „došla (je) osuda na sve ljude“ (Rimlj. 5,18). „Smrt je, naime plata za greh“ (Rimlj. 6,23). Svi su sagrešili i zato su osuđeni. Nije postojao čovek na zemlji nad kojim smrt nije carovala, niti će takav postojati sve do kraja sveta. Enoh i Ilija, kao i oni koji će biti uzneseni kad Gospod dođe, nisu nikakvi izuzeci.

Nema izuzetaka, jer Pismo kaže da je „smrt prešla na sve ljude“. Carovanje smrti je carovanje greha. „Ilija beše čovek istih strasti kao i mi“ (Jakov 5,17 – eng. prev). Enoh je bio pravedan samo kroz veru; njegova priroda bila je grešna jednako kao i kod svakog drugog čoveka. Stoga, neka ostane dobro upamćeno da silazak u grob koji često gledamo na zemlji u sadašnje vreme, nije kazna za greh. To je samo dokaz naše smrtnosti. Dobri i zli, svi podjednako umiru. To nije osuda, jer neki ljudi umiru radujući se u Gospodu; neki čak pevajući pobedničke psalme.

Opravdanje života. – „Pravednošću Jednoga besplatan dar dođe na sve ljude za opravdanje života.“ (Rimlj. 5,18). Ovde nema izuzetaka. Kao što je osuda došla na sve, tako je i opravdanje došlo na sve. Hristos je okusio smrt za svakog čoveka. On je Sebe dao za sve. Tačnije, dao je Sebe svakom ponaosob. Besplatan dar došao je na sve. Činjenica da se radi o besplatnom daru, dokaz je da nema izuzetaka. Kada bi on bio darovan samo onima koji imaju neku naročitu kvalifikaciju, onda to više ne bi bio besplatan dar.

Činjenica je, dakle, i to jasno potvrđena u Bibliji, da je dar pravednosti i života Hristovog došao svakom čoveku na zemlji. Nema ni najmanjeg razloga da svako ko je živeo na zemlji ne bude spasen za večni život, osim ako on to ne želi. Toliko je mnogo onih koji preziru dar koji je tako izobilno i besplatno ponuđen.

Poslušnost Jednoga. – Poslušnošću Jednoga, mnogi će biti učinjeni pravednicima. Ljudi se ne spasavaju svojom sopstvenom poslušnošću, već kroz poslušnost Hristovu. Ovde sitničari iznalaze zamerku, tvrdeći da nije pravo da poslušnost jednoga bude uračunata drugome. Međutim, čovek koji odbacuje Gospodnji savet, ništa ne zna o pravdi i nije osposobljen da govori o ovom predmetu.

Biblija nas ne uči da Bog nekoga naziva pravednim, samo zato što je Isus iz Nazareta bio pravedan pre devetnaest vekova. Ona kaže da smo Njegovom poslušnošću mi učinjeni pravednima. Problem koji imaju skeptici kada osporavaju da je Hristova pravednost dodeljena vernicima, sastoji se u tome što oni ne uzimaju u obzir da Isus živi. On je danas živ jednako kao kada je bio u Judeji. „Svagda živi“ (Jevr. 7,25) „Isus Hristos je isti juče i danas i doveka“ (Jevr. 13,8). Njegov život je danas u savršenom saglasju sa Zakonom, kao što je bio onda; On, takođe, živi u srcima onih koji veruju u Njega.

Dakle, Hristova sadašnja prisutnost u vernicima čini ih pravednima. Oni sami po sebi ne mogu ništa činiti, pa stoga, Bog u svojoj ljubavi, dela u njima. Ovde imamo celu priču:

„Tako, ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom u Sina Božijeg, koji me je zavoleo i sebe predao za mene“ (Gal. 2,20)

Zašto ne svi? Tekst kaže da će „poslušnošću Jednoga mnogi biti učinjeni pravednicima“. Neki će pitati: „Zašto nisu svi učinjeni pravednicima poslušnošću Jednoga?“ Razlog je što neki ne žele da tako bude. Ako je čovek uračunat u pravednike samo zato što je Jedan bio pravedan pre osamnaest vekova, onda bi svi morali da budu pravedni tom istom pravednošću. Ne bi bilo pravde u uračunavanju pravednosti jednome, a ne i svima, ako bi to išlo na taj način. Međutim, videli smo da to nije tako.

Ljudi ne bivaju tek tako ubrojani u pravednike, nego su odista načinjeni pravednima, kroz Hristovu poslušnost, koji je i danas jednako pravedan kao što je oduvek bio, i koji danas živi u onima koji Mu se predaju. Njegova sposobnost da živi u svakom ljudskom biću, pokazuje se u tome što je uzeo ljudsko telo pre osamnaest vekova. Ono što je Bog uradio u ličnosti Drvodelje iz Nazareta, On želi i čezne da učini za svakog čoveka koji veruje. Besplatan dar dolazi na svakog čoveka, ali ga ne prihvataju svi, te stoga ne bivaju svi učinjeni pravednima posredstvom ovog dara.

Ipak, „mnogi“ će biti učinjeni pravednima Njegovom poslušnošću.

U proučavanju dva preostala stiha ovog poglavlja, za ovu priliku će dovoljno biti ako zapamtimo da se osnovna nit koja prožima celo poglavlje, svodi na dve reči – život i pravednost. Greh je smrt, a pravednost je život. Smrt je prešla na sve ljude zato što su svi sagrešili. Takođe, dar pravednosti došao je na sve ljude kroz život Hristov. Greh se ne računa kad nema Zakona, ipak Adamu se greh uračunao, a i svima koji su posle njega živeli, sve do vremena kada je Zakon dat ljudima, u danima Mojsijevim.

Milost i istina. – Rimljanima 5,20.21:

„Zakon je uz to ušao da prestup bude još veći; gde se pak greh umnoži, onde se blagodat preobilno izli (ondje se još većma umnoži blagodat – Karadžić), da bi, kao što se greh zacario u smrti (kao što carova grijeh za smrt – Karadžić), tako i blagodat carovala pravednošću za večni život – posredstvom (kroz – Karadžić) Isusa Hrista, Gospoda našega.“

„Zakon je ušao“. – Ceo izraz pokazuje da je prestup postojao pre određenog vremena koje je obeleženo „ulaskom Zakona“. Ako imamo u vidu stihove 13 i 14, onda nema teškoće da shvatimo kako se „određeno vreme“ o kojem je ovde reč, odnosi na davanje Zakona na Sinaju. „Do Zakona“ do vremena Mojsijevog, i do dolaska Zakona, dva su izraza koja se, očigledno, odnose na isti događaj.

Greh se umnožava. – Zakon je ušao da bi prestup koji je već postojao, mogao da se umnoži. „Ali greh se ne računa kad nema Zakona.“ Na osnovu toga treba da znamo da je Zakon bio u svetu i pre vremena koje je označeno kao „ulazak Zakona“, odnosno, pre nego što je izgovoren na Sinaju. Ovo smo već naučili iz 13. i 14. stiha. Praktično, nije bilo moguće da Zakon učini da bude više greha od onog koji je već postojao. On je samo mogao da ga učini još vidljivijim, odnosno, da još jasnije pokaže njegovu pravu prirodu.

To je bilo potrebno da bi, kako je u Rimljanima 7,13 istaknuto, „greh − posredstvom zapovesti − postao preko svake mere grešan“. U svetu se nije pojavilo ni jedno slovo više od Božjeg Zakona, pošto je on izgovoren na Sinaju, nego što je to bilo u razdoblju pre ovog događaja. Takođe, ništa što je pre bilo pravedno, nije sada postalo grešno zato što je Zakon bio dat, niti je neko delo ranije bilo grešno, da bi objavom Zakona postalo još grešnije. Međutim, okolnosti pod kojima je Zakon bio izgovoren, bile su tako podešene da pokažu svu odvratnost greha i da kod slušalaca ostave utisak grešnosti kao nikad ranije.

Greh preobilno umnožen. – Bilo bi dobro ako bi svaka duša dobro poznavala ovu činjenicu. Mnogo bi manje trebalo izražavati razočaranost u našu grešnu prirodu. Da li je srce puno greha? Zapamtite, tamo gde se greh umnožio, još se mnogo više milost umnožila. Ovo dolazi do punog izražaja u činjenici da Hristos, koji je pun milosti, stoji pred vratima srca koje je je puno greha i kuca, moleći za ulazak (vidi Otkrivenje 3,15-20). „Istinita je reč i dostojna da je svi prime: Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja“ (1. Tim. 1,15). Stihovi koje je Vesli spevao: „Obilna se milost u Tebi može naći, milost koja greh moj pokriva,“ imali su svoju potvrdu u Rimljanima 5,20.

Milost na Sinaju. – Pošto je Zakon ušao da bi prestup mogao da se umnoži, sledi da je u isto vreme sa ulaskom Zakona, prestup morao veoma da se umnoži. Nikada ranije odvratnost greha nije bila tako istaknuta. „Gde se pak greh umnoži, onde se blagodat preobilno izli“ (Rimlj. 5,20). Dakle, toliko je jasno, koliko jedino Pismo to može da učini, da se milost preobilno izlila prilikom davanja Zakona na Sinaju.

Zato je sasvim pogrešno kada se pretpostavlja da pravednost mora biti ostvarena sopstvenim delima poslušnosti, pripisujući, uz to, ovaj pogrešan plan Bogu. Stvari stoje sasvim suprotno. Zakon je objavljen da istakne bezgraničnu milost Božju, ispoljenu u oproštaju greha i stvaranju pravednosti u čoveku.

Zakon i Božji presto. – Čitamo da su „blagost i pravda prebivalište njegovog prestola“ (Psalam 97,2 – eng. prev). Pravednost stoluje na njegovom prestolu. Ona je osnova tog prestola. Božji Zakon je pravednost; još preciznije, Njegova sopstvena pravednost. To piše u Isaiji 51,6.7, gde Gospod govori o Svojoj pravednosti, sledećim rečima: „Poslušajte me koji znate pravdu, narode, kojemu je u srcu zakon moj.“ To znači da samo oni u čijem je srcu Zakon Božji, poznaju Njegovu pravednost. Dakle, Njegov Zakon je Njegova pravednost. Stih u kojem se kaže da je pravednost prebivalište, ili ustanovljenje (osnova) Njegovog prestola, ukazuje na to da je Božji Zakon ugrađen u Njegov presto. Drugim rečima, Bog sedi na prestolu pravednosti.

Dokaz iz starozavetne svetinje. – Svetinja koju je Mojsije podigao, bila je mesto gde je Bog prebivao. „I neka mi načine svetinju, da među njima nastavam“ (2. Mojs. 25,8). U svetinji, u njenom najsvetijem delu, nalazio se kovčeg zaveta. Ovaj kovčeg je opisan u 2. Mojsijevoj 25,10-22. Poklopac kovčega nazvan je presto milosti. Nad prestolom milosti bila su dva heruvima od zlata (vidi 2. Mojs. 25,16-21; 5. Mojs. 10,1-5). Između heruvima iznad prestola milosti i iznad ploča Zakona, mogla se videti Božja slava, mesto odakle se Bog obraćao narodu (2. Mojs. 25,22). U 2. Carevima 19,15 i u Psalmu 80,1 Bog se opisuje kao Onaj koji sedi između heruvima. Dakle, iz ovoga učimo da je kovčeg zaveta sa svojim prestolom milosti, odnosno poklopcem, bio slika Božjeg prestola. Kao što su ploče sa ispisanih Deset zapovesti bile u kovčegu, koji se, opet, nalazio u zemaljskoj Svetinji, tako su iste Zapovesti osnova prestola Božjeg na nebu. Uzgred, može se pomenuti i to da je zemaljska svetinja bila simbolična predstava one prave Svetinje na nebu, pa iz toga zaključujemo da je taj Zakon koji kao original postoji gore, ugrađen u Božjem prestolu, isti Zakon koji je objavljen na Sinaju i ispisan na pločama, potom smeštenim u kovčeg.

Božji presto i Sinaj. – Naučili smo da je Božji Zakon sam temelj Njegovog prestola. To je nešto što se i zdravim razumom može poimati, jer je zakon temelj svake vladavine; presto je sinonim za zakon.

Za vreme dok je Bog izgovarao Zakon sa Sinaja, ova gora bila je presto Božjeg Zakona. Ona simboliše strahotu Zakona, jer je niko nije mogao dotaći a da ne umre. Gospod je tu bio prisutan sa svim Svojim anđelima (2. Mojs. 33,2; Dela 7,53). Dakle, planina Sinaj, u vreme kada se davao Zakon, predstavljala je Božji presto. I zaista, ona je to i bila za izvesno vreme, mesto odakle proističe Zakon i sa kojeg „izlažahu munje i glasovi i gromovi“ (Otkr. 4,5). Oko ove gore bile su „mirijade mirijada i hiljade hiljada“ anđela (v. Rimlj. 5,11). Ovde ponovo učimo da je pravednost, kao mesto gde je postavljen presto Božji, ista ona pravednost koja je opisana rečima iz Deset zapovesti, tako kako su one izgovorene sa vrha Sinaja i zabeležene u 2. Mojsijevoj 20,3-17.

Presto milosti. – Dok presto Božji predstavlja mesto gde prebiva Njegov Zakon koji znači smrt za grešnike, on je istovremeno i presto milosti. Podstaknuti smo da pristupamo, „dakle, slobodno prestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat kad nam zatreba pomoć“ (Jevrejima 4,16). Zapazite da mi moramo da dođemo da bismo dobili milost. Zapamtite, takođe, da se vrh poklopca zavetnog kovčega zove presto milosti (sedište milosti – bukv. prev). To je bilo mesto gde se Bog pojavljivao da bi govorio sa Svojim narodom, tako da kovčeg u zemaljskoj Svetinji nije samo simbolizovao presto gde se Božji zakon zaista nalazio, nego je predstavljao i presto milosti.

Zakon i Posrednik. – Rečeno nam je da je „Zakon određen .... rukom jednog posrednika“ (Gal. 3,9). Ko je bio Posrednik čijom je rukom Zakon određen (postavljen)? „Jer Bog je jedan i jedan je posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos, koji je samoga sebe dao kao otkup za sve“ (1. Tim. 2,5.6). Prema tome, Zakon je na Sinaju dao Hristos, koji je oduvek bio manifestacija Boga pred čovekom. On je Posrednik, što znači da kroz Njega dolazi sve ono što je Bog namenio za čoveka. Pravednost Božja je doneta ljudima preko Isusa Hrista. Stih koji kaže da je Zakon predat rukom Medijatora, podseća nas da, tamo gde se greh umnožava, još više buja milost Božja.

Činjenica da je Zakon bio u rukama Posrednika na Sinaju, pokazuje nam: 1) Da Bog nije nameravao da ma koga stavi u položaj koji bi ga primorao da pravednost Zakona ostvaruje svojom snagom, već samo kroz Hrista. 2) Da je Jevanđelje Hristovo bilo otkriveno na Sinaju podjednako kao i na Golgoti. 3) Da je pravednost Božja koja se pokazala u Hristovom Jevanđelju, identična sa onom koja je opisana u Zakonu sa Sinaja. Ova druga nije ništa drugačija od pravednosti koju moramo dobiti kroz Hrista.

Izvor života. – U Psalmu 36,7-9 čitamo:

„Kako je dragocena milost tvoja Bože! Sinovi ljudski u senu krila Tvojih ne boje se. Hrane se od izobila doma Tvog, i iz potoka sladosti svojih Ti ih napajaš. Jer je u tebe izvor, Tvojom svetlošću vidimo svetlost.“

To je zato što je u Boga izvor koji čini one koji Mu veruju da piju iz reke Njegovih sladosti.

Šta je reka. – „I pokaza mi reku vode života, bistru kao kristal, koja izvire iz prestola Božijeg i Jagnjetovog“ (Otkr. 22,1). Razmišljajte o ovome! Reka koja teče od prestola Božjeg i Jagnjetovog. On je izvorište života. Poziv je upućen svakome ko je žedan da dođe, i da pije vodu života zabadava. Otkrivenje 22,17, Jovan 4,10-14 i 7,37-39, pomoći će u razumevanju ovog predmeta. Mi uzimamo živu vodu, primajući Svetog Duha.

Piti u pravednosti. – Spasitelj kaže: „Blaženi su gladni i žedni pravednosti, jer će se oni nasititi“ (Matej 5,6). Ako neko oseća žeđ, kako jedino može da je ugasi? Pijući. Zato Spasitelj koristi ovu metaforu, kada kaže da možemo da pijemo pravednost ako smo je žedni. Ne zaboravite da je presto Božji sedište pravde i da od njega teče reka života. Imajući sve to u vidu, shvatamo koliko je podesan slikovit izraz – da možemo slobodno da pijemo pravednost – koji je ovde upotrebljen kako bi nam ulio sigurnost.

Kako je presto sedište pravednosti, reka koja počinje da teče od prestola, mora da obiluje, da tako kažemo, pravednošću Zakona. Zato dakle, ko god veruje u Hrista i pije od Njegovog Duha, on pije od Njegovog Duha i od pravde Zakona koji je deo Njegovog prestola; istog Zakona koji je izgovoren na Sinaju.

Pijenje na Sinaju. – Ko pročita 2. Mojs. 17, 1-6 i uporedi sa 5. Mojs. 10-12 (odakle se vidi da su Horiv i Sinaj jedno te isto), naučiće da je, u vreme kad je Zakon izgovaran na Sinaju, postojala reka koja je tekla iz podnožja ove planine. Ova reka isticala je iz Hrista (1. Kor. 10,4). Hristos, živa Stena, stajao je nad stenom u pustinji iz koje je tekla voda za one žedne u narodu; a On je bio Taj od kojeg je, zapravo, voda dolazila. On je izvor životni. Sada imamo kompletnu sliku Božjeg prestola na Sinaju. Gora je bila otelotvorenje Božjeg zakona, tako da joj niko nije mogao prići, a da pri tom ne pogine, a ipak, svako je mogao da pije živu vodu koja je od nje tekla. Ova izražajna figura, pomaže nam da ponovo vidimo kako oni koji uvažavaju Hristov poziv, na taj način prihvataju da piju pravednost – onu koja je opisana u Deset zapovesti.

Hristovo srce. – Kroz Davida je Hristos govorio o Svom dolasku na ovu zemlju: „I po tome rekoh: evo idem, kao što je u knjizi pisano za mene; Hoću činiti volju tvoju, Bože moj, i zakon je tvoj meni u srcu“ (Psalam 40,7.8). On je rekao da je održao zapovesti Svoga Oca (Jovan 15,10). On je tako striktno držao zapovesti, da se pridržavao i Sedmog subotnjeg dana, koji je žigosan kao jevrejska subota. Kenon Noks Litl (Canon Knox-Little) u jednom svom delu kaže: „Sigurno je da naš Gospod, kada je bio na zemlji, nije držao nedelju nego subotu“ (Sacerdotalism, p. 75). Ovo nije tačno, zato što je tako rekao Kenon Noks Litl, nego zato što to Biblija uči. To je tako jasna činjenica da je bespredmetno raspravljati o njoj. Još nismo čuli da se neko usudio da tvrdi kako je Isus držao bilo koji drugi dan osim Sedmog, nad kojim je izrečena određena zabrana u četvrtoj zapovesti. Držanje subote... „po zakonu“ (Luka 23,56), deo je pravednosti koja se nalazila u Hristovom srcu. I pošto je Hristos isti danas kakav je oduvek bio, ova pravednost je i dalje u Njegovom srcu.

Večni život kroz Hrista. – „Da bi,.  tako i blagodat carovala pravednošću za večni život − posredstvom Isusa Hrista, Gospoda našega“ (Rimlj. 5,21). Hristov život je dat nama i za nas, na krstu. Mi živimo zajedno s Njim, samo tako što smo raspeti zajedno s Njim (Gal. 2,19.20; Rimlj. 6,8). „Jer Bog je u Hristu pomirio svet sa Sobom“ (2. Kor. 5,19). U Njegovom srcu je bio Zakon, tako da je srce Hristovo bilo pravi presto Božji. Zato i pevamo o „Hristu ustoličenom iznutra“. Kada je Hristos visio na krstu „jedan od vojnika probode kopljem rebra, i odmah poteče krv i voda“ (Jovan 19,34). To je bio kladenac života, iz kojeg svi mogu slobodno da zahvataju. Ova voda teče od Hristovog srca u kojem je Zakon Božji zapečaćen. Tako smo došli do zaključka da Sinaj, Golgota i gora Sion predstavljaju jedno te isto. Sinaj i Golgota nisu u protivrečnosti, već u skladu. Oboje predstavljaju isto Jevanđelje i isti Zakon. Život koji sa Golgote za nas teče, nosi sa sobom i pravednost Zakona koji je objavljen na Sinaju.

Milost kroz pravednost. – Videli smo kako je milost carovala kroz pravednost za večni život. Večni je život u Hristu, jer je Njegov život – život samopostojećeg Boga, koji je „od veka do veka“ (Psalam 103,17). Međutim, Božji život je Zakon. Božja milost dotiče do nas kroz Hristov život, donoseći nam pravednost tog života. Tako u Hristu mi primamo zakon koji je, zapravo, postavljen za život.

Da bismo prihvatili ovaj neizrecivi dar Božje milosti, mi jednostavno treba da se predamo Njemu, kako bi Hristos mogao da boravi u nama, i živi u nama pravednost Zakona, koja je izgovorena na Sinaju i ugrađena u presto Božji. Od Hrista još uvek potiče životni tok, pa tako, primajući Njega, mi u stvari primamo u sebe ovo vrelo života čija voda teče u večni život. Komentar izdavača engleskog izdanja: Iako to ne ističe, iz mnogobrojnih iskaza se da zaključiti da u celom ovom odeljku Vagoner ima na umu pojmove „u Adamu“ i „u Hristu“.