Krajnji domet detaljnog proučavanja svake biblijske knjige, jeste osposobljenost da se jednim pogledom obuhvati cela knjiga. Drugo poglavlje i polovina trećeg poglavlja Rimljanima poslanice, dali su nam informaciju o tome da su svi ljudi u istoj žalosnoj situaciji. Nakon toga, prikazana je svetlija strana, u poslednjem delu trećeg poglavlja, gde se kaže da je besplatna milost sadržana u Hristu, Spasitelju grešnika. Pred nama je četvrto poglavlje u kojem imamo zaključni argument kada je reč o opravdanju verom.

Avramov blagoslov. – Rimljanima 4,1-12:

„Šta ćemo, dakle, reći da je naš po telu praotac Avraam [postigao]? Ako je, naime, Avraam opravdan na osnovu svojih dela, može da se hvali, ali ne pred Bogom. Jer šta kaže pismo: ‘Avraam je poverovao Bogu i to mu je uračunato kao pravednost’. A onome koji radi plata se ne računa po milosti nego po dugu. Onome pak koji ne radi, a veruje u onoga koji opravdava bezbožnika, njegova vera se uračunava u pravednost, kao što i David naziva blaženim čoveka kome Bog uračunava pravednost bez dela: ‘Blaženi su kojima su bezakonja oproštena i gresi pokriveni. Blažen je čovek kome Gospod greh ne uračunava’. Da li se ovo blaženstvo odnosi samo na obrezane, ili i na neobrezane? Mi, naime, govorimo:

‘Avraamu je vera uračunata kao pravednost’. Kako mu je to uračunato? Kada je bio obrezan ili kada je bio neobrezan? Ne kada je bio obrezan, nego kada je bio neobrezan. Pa i znak obrezanja dobio je kao pečat pravednosti koju je stekao verom kao neobrezan, da bude otac svih koji kao neobrezani veruju, da se i njima to uračuna u pravednost, i da bude otac obrezanih, onih naime, koji nisu samo obrezani, nego i hode stopama vere našega oca Avraama, koju je on još kao neobrezan imao.“

Po telu (što se tela tiče – eng. prev). – Avram nije bio otac, ili predak po telu, svima kojima je Pavle uputio ovu poslanicu. Predmet koji se razmatra je opravdanje verom. Ako bi se dokazalo da čak ni Avram nije primio opravdanje kroz telo, nego isključivo kroz veru, slučaj bi bio rešen.

Nema mesta ličnom ponosu. – Kada bi se u planu spasenja našlo mesta za nešto što se zove opravdanje delima, onda bi se otvorila mogućnost za samouzdizanje (hvalisanje). Jer ako bi samo jedan čovek mogao da bude spasen na osnovu dela, to bi značilo da su svi ljudi imali istu mogućnost, pa bi na osnovu toga oni koji su se spasli, mogli da se hvale svojom nadmoćnošću nad drugima koji su imali istu priliku, ali je nisu iskoristili. Međutim, već smo naučili da je svako hvalisanje isključeno.

„Nego je Bog izabrao ono što je pred svetom ludo − da time posrami mudre, i što je slabo pred svetom, to je Bog izabrao − da posrami jako, i što se u svetu smatra neplemenitim i prezrenim Bog je izabrao, i ono što se smatra za ništa − da uništi ono što važi kao nešto, da se niko ne pohvali pred Bogom.“ (1. Kor. 1,27-29)

Ponositi se nečim i ponositi se pred nekim. – Ako je Avram bio opravdan delima, mogao je da se ponosi; ali, stvar je u tome što nije mogao da se ponosi pred Bogom. Dokaz za ovo može se naći u Pismu: „Avraam je poverovao Bogu i to mu je uračunato kao pravednost“ (Rimlj. 4,3). Čovek može da bude opravdan delima samo ako se dokaže da nije učinio nikakvu grešku. U tom slučaju, ne treba mu vera; njegova dela govore sama za sebe. Ali, Avram je bio opravdan verom, a to jasno pokazuje da u njegovom opravdanju dela nisu učestvovala. Onaj ko je opravdan isključivo Božjim delima, ponosiće se upravo tim, Njegovim, delima. To znači ponositi se Bogom; ovo je nešto potpuno drugačije u odnosu na „ponositi se pred Bogom“.

Pavle i Jakov. – Na ovom mestu skoro svako će citirati reči Jakovljeve: „Naš otac Avraam nije li po delima opravdan, kada je prineo svoga sina Isaaka na žrtvenik?“ (Jakov 2,21). Nažalost ovaj stih se često navodi da bi se poništile Pavlove reči. Izgleda da se uzima zdravo za gotovo to da su Pavle i Jakov međusobno protvrečni, a simpatije, naravno, naginju ka Jakovu, jer ljudi vole da veruju da ipak ima nekih zasluga u njihovim sopstvenim delima, pa im se čini da je to ono što Jakov poručuje. Zaista, postoje ljudi koji smatraju da je Jakov ove reči pisao s namerom da ispravi Pavlove „ekstremne poglede“ na opravdanje verom.

Takve nerazumne i izopačene ideje sasvim mirno možemo da bacimo u vodu. Nema nade da neko može da razume Pismo, ako mu ne prilazi sa formiranim ubeđenjem da je „Sve Pismo je bogonadahnuto“ (2. Tim. 3,16). Sveti Duh ne nadahnjuje reči na taj način da bi kasnije morao da ih ispravlja.

Vera koja radi. – Problem koji imaju oni koji na taj način čitaju reči Jakova, nalazi se u njihovoj pretpostavci da apostol misli kako je Avram bio opravdan svojim sopstvenim delima vere. „Vidiš li kako je vera delala“ (Jakov 2,22 – eng. prev). To je uvek bilo prepoznatljivo obeležje žive vere, i to je upravo ono što i apostol Pavle govori. Poslednji stih trećeg poglavlja Rimljanima, kaže da mi verom utvrđujemo Zakon.

Pored toga, sam pojam „opravdanje“, ukazuje na to da vera izvršava zahteve Zakona. Vera čini čoveka izvršiteljem Zakona, jer je baš to značenje izraza „opravdanje verom“. Dakle, ono što čitamo kod Jakova jednostavno znači da su Avramova dela otkrila savršenstvo njegove vere. „I ispuni se Pismo koje govori: ‘Poverova Avraam Bogu i uračuna mu se u pravednost, i nazva se prijatelj Božiji’“ (Jakov 2,23). Prema tome, apostol Jakov uči istom opravdanju kao i Pavle. Ako to ne bi bio slučaj, jedan od njih dvojice, ili čak obojica, izgubili bi ugled kao apostoli. Opravdanje verom koja radi, jedino je opravdanje koje Biblija poznaje.

Dug i pomilovanje. – „A onome koji radi plata se ne računa po milosti nego po dugu“ (Rimlj. 4,4). Neophodno je imati na umu o čemu, zapravo, apostol govori. Osnovni predmet njegovog kazivanja jesu sredstva pomoću kojih je čovek opravdan. Za onoga koji radi da bi postigao opravdanje, nagrada pravednosti ne predstavlja dar pomilovanja, već nadoknada duga. Zapravo, tako bi bilo kada bi postojalo nešto poput opravdanja delima. U tom slučaju, čovek bi mogao da dođe k Bogu i da zatraži od Njega naknadu koja mu pripada.

Međutim, nijedan čovek ne može da stavi Gospoda u dužnički položaj. „Ili ko mu je nešto prvo dao, da bi mu bilo vraćeno?“ (Rimlj. 11,35). Ako bi bilo ko mogao da učini nešto za Boga što bi Ga učinilo dužnikom, onda ne bi sve bilo od Njega. Drugim rečima, ideja opravdanja delima u suprotnosti je sa činjenicom da je Bog Tvorac svega. Obrnuto, priznavanje Boga kao Tvorca uključuje priznanje da pravednost dolazi samo od Njega.

Opravdanje bezbožnih. – Bog opravdava bezbožne. Nikom drugom opravdanje nije potrebno. Ali, obratite pažnju na to da Bog ne opravdava bezbožnost. To bi značilo nazvati zlo dobrim, čime bi Bog samog sebe porekao. On, međutim, opravdava, to jest čini pravednim bezbožne i to je upravo ono što je ovima potrebno. Gospod opravdava verujućeg grešnika, tako što od njega pravi novog čoveka u Isusu Hristu, a čineći to, On je i dalje pravedan. Stvaranje novog čoveka u pravednom stanju, savršeno se slaže sa karakterom Tvorca.

„Koji ne radi“. – „Onome pak koji ne radi, a veruje u onoga koji opravdava bezbožnika, njegova vera se uračunava u pravednost“ (Rimlj. 4,5). Ne zaboravite da je ovde reč o opravdanju. Kada apostol kaže: „Koji ne radi“, izvesno je da on misli na: „Ne radi da bi se opravdao“. Čovek nije nanovo stvoren kroz dela, ali pravedan čovek uvek dela kroz veru. „Pravednik ce živeti od vere“ (Rimlj. 1,17). Vera čini da on nastavlja da živi pravedno. Istinitost dela koja proističu iz vere, više je istaknuta u poslednjem delu ovog poglavlja.

Opis blagoslova. – Blagoslov koji počiva na čoveku u koga je Bog usadio pravednost bez učešća dela, jeste blagoslov oproštenog greha i blagoslov slobode u odnosu na silu greha. Gospod ne pripisuje krivicu za greh onome koji živi verom u Hrista, jer su Hristova dela, u tom slučaju, njegova dela. „Kako ste, dakle, primili Gospoda Hrista Isusa, tako u njemu živite… jer u njemu telesno obitava sva punina Božanstva, a vi ste puni (potpuni – eng. prev) u njemu.“ (Kološ. 2,6-10)

Blagoslov Jevrejima i neznabošcima. – Za blagoslov važi isto što i za obrezanje, to jest neobrezanje. Ovde se ponavlja istina iz trećeg poglavlja, a to je da nema razlike kada je opravdanje u pitanju. Avram je otac jevrejske nacije po telu, ali je on blagoslov dobio još dok je bio neobrezan; dakle, u istom položaju u kojem je svaki neznabožac. Zato je on otac i Jevreja, i neznabožaca. Njegov blagoslov primljen je verom, pa zato „oni koji veruju primaju blagoslov zajedno sa vernim Avraamom.“ (Gal. 3,9)

Kako dolazi blagoslov. – Ranije smo videli da je blagoslov Avramu došao preko Hrista. Na drugom mestu Pavle kaže: „Hristos nas je iskupio od kletve zakona time što je on postao kletva za nas, jer je napisano: ‘Neka je proklet svako ko visi na drvetu’, da Avraamov blagoslov dođe na mnogobošce u Hristu Isusu, da mi posredstvom vere primimo obećanog Duha.“ (Gal. 3,13.14)

Šta god da je obećano Avramu, sve je to bilo obuhvaćeno blagoslovom koji je opisao David (vidi Rimlj. 4,6-8). Bog je poslao Svog Sina da nas blagoslovi, odvraćajući nas od naših greha – Dela 3,26. Isusov krst je sredstvo koje prenosi Avramov blagoslov do nas. Dakle radi se o duhovnim blagoslovima. Nijedan od blagoslova obećanih Avramu, nije imao samo privremeni karakter. To, dalje, dokazuje da je nasleđe koje je obećano Avramu i njegovom semenu, namenjeno samo onima koji su deca Božja kroz veru u Hrista Isusa.

Obrezanje je ništa. – Prednost onih koji su bili obrezani je u tome što su njima bila poverena Božja proročanstva; ali, ova prednost nije im došla kroz obrezanje. Ono je bilo samo znak, a ne sama suština. Obrezanje je dato Avramu kao simbol pravednosti kroz veru, koju je on već posedovao. Ono zato ne može značiti ništa više od toga ni kad je reč o drugima. Ako neko ko je bio obrezan, nije imao pravednost, njegovo obrezanje nije označavalo ništa. „Obrezanje je ništa, i neobrezanje je ništa, nego držanje Božijih zapovesti“ (1. Kor. 7,19). Dakle, Avram je otac obrezanih, pod uslovom da obrezanje nije jedino što oni imaju, nego poseduju i ono što je u stvari jedino važno – pravednost koja je od vere.

Sve je u Hristu. – Govoreći o Hristu, apostol kaže: „Jer koliko god ima Božijih obećanja, u njemu su ‘da’, i u njemu ‘amin’, a Bogu na slavu preko nas“ (2. Kor. 1,20 – kombinacija Čarnić-KJV). Nema nijednog obećanja datog čoveku a da ono nije u Hristu.

Nasleđe i naslednici. – Rimljanima 4,13-15:

„Jer obećanje Avraamu ili njegovom potomstvu − da će on biti naslednik sveta, nije došlo posredstvom zakona, već posredstvom pravednosti u veri. Ako su, naime, naslednici samo oni od zakona, onda je vera izgubila vrednost, a obećanje je obesnaženo. Jer zakon izaziva gnev, i gde nema zakona nema ni prestupa.“

Gde je obećanje? Sasvim prirodno pitanje koje se javlja kada čitamo trinaesti stih, bilo bi: „Gde je zapisano obećanje da će Avram i njegovo seme naslediti zemlju?“ Mnogi smatraju da se takvo obećanje ne može nigde naći u Starom zavetu. Ali, ono se ne može dovesti u sumnju, jer apostol kaže, da je takvo obećanje postojalo. Ako ga nismo našli, to je zato što smo Stari zavet čitali površno, ili sa unapred formiranim mišljenjem i sa predrasudama u svom umu. Ako uzmemo u obzir povezanost stihova, nećemo imati problem u pronalaženju obećanja.

O čemu apostol govori u ovom stihu (Rimlj. 4,13)? O nasleđu koje se dobija preko pravednosti, kroz veru; on, takođe, govori o činjenici da je obrezanje dato Avramu kao pečat ove pravednosti, koju je on imao na osnovu vere, pa je, stoga, obrezanje isto tako pečat nasleđa koje će doći.

Gde se u Starom zavetu može naći izveštaj o davanju obrezanja, u vezi sa obećanjem? U sedamnaestom poglavlju knjige Postanja (1. Mojsijeva). Onda je to pravo mesto gde ćemo tražiti obećanje da će Avram da nasledi zemlju. Hajde da pročitamo te stihove:

„A postavljam zavjet svoj između sebe i tebe i sjemena tvojega nakon tebe od koljena do koljena, da je zavjet vječan, da sam Bog tebi i sjemenu tvojemu nakon tebe; I daću tebi i sjemenu tvojemu nakon tebe zemlju u kojoj si došljak, svu zemlju Hanansku u državu vječnu, i biću im Bog. I reče Bog Avramu: ti pak drži zavjet moj, ti i sjeme tvoje nakon tebe od koljena do koljena. A ovo je zavjet moj između mene i vas i sjemena tvojega nakon tebe, koje ćete držati: da se obrezuje između vas sve muškinje. A obrezivaćete okrajak tijela svojega, da bude znak zavjeta između mene i vas.“ (1. Mojs. 17,7-11)

Čitalac će u prvi mah reći: „Da, sasvim je jasno da ovde postoji obećanje“; no, ono što mi tražimo jeste obećanje da će Avram i njegovo seme da naslede zemlju, a ja to ne vidim u pročitanim redovima. Sve što vidim jeste obećanje da će naslediti zemlju Hanan.

Međutim, ako to povežemo sa stihovima iz Rimljanima poslanice, jasno je da smo na pravom tragu i da ćemo uskoro uvideti kako Avram i njegovo potomstvo treba da naslede zemlju. Moramo proučiti pojedinosti ovog obećanja. Ali pre toga, zapazimo činjenicu da je obećano nasleđe zapravo večno nasleđe.

Avram je i sam morao da primi ovo obećanje kao večno dobro. Ali, jedini način kako se može ispuniti da Avram i njegovo potomstvo mogu da zadrže večno nasleđe, jeste da imaju večni život. Prema tome, vidimo da je ovim obećanjem, datim Avramu, pružena i sigurnost večnog života tokom kojeg će naslednici uživati u svojoj baštini.

Sve ovo postaje još jasnije kada uzmemo u obzir to da je nasleđe o kojem govorimo, zapravo nasleđe pravednosti;

„Jer obećanje Avraamu ili njegovom potomstvu − da će on biti naslednik sveta, nije došlo posredstvom zakona, već posredstvom pravednosti u veri.“ (Rimlj. 4,13)

To je upravo ono što smo imali u sedamnaestom poglavlju knjige Postanja, gde je zabeleženo obećanje. Taj zavet bio je zapečaćen obrezanjem (vidi 1. Mojs. 17,11), a ono je isto tako, pečat pravednosti koja je od vere (vidi Rimljanima 4,11).

Neko će reći da se to ne može zaključiti samo na osnovu Starog zaveta, te da se zbog toga ne može očekivati od Jevreja da sve to shvate; mi imamo Novi zavet koji nas dodatno prosvetljuje. Tačno je da u proučavanju Starog zaveta imamo veliku pomoć u Novom zavetu, ali je, takođe, tačno to da u ovom potonjem nema nikakvog novog otkrivenja. Moguće je videti samo na osnovu Starog zaveta, da je obećanje Avramu i njegovom semenu bilo dato samo pod uslovom pravednosti kroz veru.

Ovo je prirodan zaključak iz činjenice da je nasledstvo večna imovina. Jevreji su dobro znali da večni život pripada samo pravednicima. „Nikada neće pravednik biti uklonjen, a bezbožnici neće nastavati na zemlji“ (Priče 10,30 – eng. prev). „Jer će se istrijebiti koji čine zlo, a koji čekaju Gospoda naslijediće zemlju“ (Psalam 37,9). „Jer koje on blagoslovi, oni naslijede zemlju, a koje on prokune, oni se istrijebe.“ (Psalam 37,22)

Peta zapovest kaže: „Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti se produlje dani na zemlji, koju ti da Gospod Bog tvoj“ (2. Mojs. 20,12). Držanje Božjih zapovesti nikada nije uticalo na dužinu života na ovom svetu. Ali, nasledstvo koje je Bog obećao Avramu traje večno zbog pravednosti onih koji ga poseduju.

Obećanje i vaskrsenje. – Ako pažljivo čitamo knjigu Postanja, uočićemo još jednu stranu obećanja. Obećanje je bilo namenjeno Avramu i njegovom potomstvu. Stefan, međutim, iznosi kao dobro poznatu činjenicu da Avram nije imao u svom vlasništvu ni stopu obećane zemlje – Dela 7,5. Ovo, takođe, možemo da naučimo čitajući starozavetni zapis, jer se tamo kaže da je Avram, da bi sahranio svoju ženu, morao da kupi zemlju od Hananeja za koje je, opet, prorečeno da će se izagnati iz zemlje obećanja. Što se njegovih potomaka tiče, znamo da su oni živeli u šatorima, premeštajući se od mesta do mesta, i da je Jakov umro u Egiptu.

Štaviše, čitamo reči Davidove, koji je bio kralj u vreme najvećeg prosperiteta Izrailjaca na hananskom tlu: „Slušaj molitvu moju, Gospode, i čuj jauk moj. Gledajući suze moje nemoj mučati. Jer sam gost u tebe i došljak kao i svi stari moji“ (Psalam 39,12). Pročitajte, takođe, i njegovu molitvu prilikom posvećenja darova za hram, kada je Solomon stupao na presto – 1. Dnev. 29,15.

Ako nastavimo, doći ćemo do još pouzdanijeg argumenta, a to su reči Božje upućene Avramu prilikom saopštavanja obećanja. Pošto je rekao da će njemu i njegovom semenu dati zemlju Hanan, Gospod mu kaže i to da će njegova deca najpre biti robovi u tuđoj zemlji. „A ti ćeš otići k ocima svojim u miru, i bićeš pogreben u dobroj starosti. A oni će se u četvrtom koljenu vratiti ovamo…“ (1. Mojs. 15,7.13-16). Iz ovih stihova vidimo da je Avramu jasno predočena njegova smrt, koja će se desiti pre nego što bilo šta nasledi u toj zemlji na kojoj se nalazio, i da će proći najmanje četiristo godina pre nego što neko od njegovih izdanaka uđe u posed obećanog nasledstva.

Međutim, Avram je umro u veri, a i njegovo potomstvo, takođe „U vjeri pomriješe svi ovi ne primivši obećanja, nego ga vidjevši izdaleka, i poklonivši mu se, i priznavši da su gosti i došljaci na zemlji“ (Jevrejima 11,13 – Karadžić). Oni su umrli u veri jer su znali da Bog ne laže. Pošto se Njegova obećanja moraju ispuniti, a kako oni nisu primili obećano nasleđe u ovom životu, prinuđeni smo na zaključak da će se to dogoditi kroz vaskrsenje iz mrtvih.

To je nada koja je održavala verne Izrailjce. Avram je imao veru kada je stavio Isaka na oltar, jer se oslonio (verom) na Božju silu da podigne mrtvog. Kada je Pavle bačen u tamnicu „zbog nadanja i vaskrsenja iz mrtvih“ (Dela 23,6), on je rekao: „I sad stojim pred sudom zbog nadanja u obećanje, koje je Bog dao našim očevima, a za koje se naših dvanaest plemena nadaju da će doći, služeći Bogu istrajno dan i noć.“ A onda, da bi pokazao smislenost ove nade, on pita: „Zašto se kod vas smatra neverovatnim kad Bog vaskrsava mrtve?“ (Dela 26,6-8)

Vaskrsenje Isusa Hrista predstavlja zalog i sigurnost vaskrsenja onih koji veruju u Njega (vidi 1. Kor. 15,13-20). Apostoli su propovedali „vaskrsenje iz mrtvih u Isusu“ (Dela 4,2 – eng. prev). Jedan od njih je, nama na korist, rekao: „Neka je blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas je po svojoj velikoj milosti − uskrsom Isusa Hrista iz mrtvih − ponovo rodio za živu nadu, za nepropadljivo nasledstvo, i neokaljano, i koje ne vene, sačuvano na nebesima za vas, koje sila Božija čuva verom za spasenje, spremno da se otkrije u poslednje vreme.“ (1. Petr 1,3-5)

Dalje, on dodaje da je ova vera prokušana, kako bi se „našla kao dragocenija od propadljivog zlata… na hvalu i slavu i čast kada se pokaže Isus Hristos“ (1. Petr. 1,7). Ovo nas navodi na konačan zaključak da je obećanje dato Avramu i njegovom semenu, kao naslednicima sveta, zapravo obećanje o Hristu koji će doći.

Apostol Petar kaže da je neophodno podsećanje na reči izgovorene ustima svetih proroka, jer će „u poslednje dane doći rugači sa svojim ruganjem, koji će ići po svojim sopstvenim požudama i govoriti: gde je obećanje o njegovom dolasku? Jer otkako očevi pomreše sve stoji tako kao od početka stvorenja“ (2. Petr. 3,3.4). Oni, dakle, ni malo ne veruju u dato obećanje.

Ovi ljudi ne pokazuju ni dobar rezon, takođe, jer „kad tako hoće, onda za njih ostaje skriveno da su od davnina bila nebesa i da je zemlja iz vode i kroz vodu dobila svoje postojanje Božijom rečju, tim je i tadašnji svet bio potopljen vodom i tako propao. A sadašnje nebo i zemlja istom tom rečju pošteđeni su za oganj i čuvaju se za dan suda i propasti bezbožnih ljudi“.

Obratite pažnju na to da obećanje nije nešto što je imalo veze samo sa očevima, nego se ono tiče celog sveta. Zamerka rugača svodi se na to da je sve ostalo nepromenjeno otkad su očevi pomrli i od postanja sveta. Međutim, apostol objašnjava da oni, govoreći tako, zatvaraju svoje oči pred činjenicom da je ista reč koja je u početku stvorila nebesa i zemlju, uništila isti taj svet potopom.

Takođe, istom rečju je sadašnji svet sačuvan za dan suda i propasti bezbožnih ljudi, koji će biti uništeni vatrom. „A mi na osnovu njegovog obećanja očekujemo nova nebesa i novu zemlju, u kojima pravednost obitava.“ (2. Petr. 3,13)

Na osnovu kojeg to obećanja? Na osnovu obećanja datog očevima, koje kaže da će Avram i njegovo potomstvo naslediti zemlju. Mnogo je vremena prošlo, kako to ljudi misle i mere, otkako je obećanje dato, ali „Gospod ne odugovlači obećanje“ (2. Petr. 3,9). Nije prošlo toliko vremena da bi Gospod zaboravio na njega; jer je „Jedan dan kod Gospoda kao hiljada godina i hiljada godina kao jedan dan“ (2. Petr. 3,8). Razlog zbog kojeg je čekao toliko dugo je taj što On ne želi da bilo ko pogine u vatri koja će očistiti zemlju, već hoće da svi dođu u pokajanje. Tako dolazimo do saznanja da mi imamo udela u obećanju datom Avramu, podjednako kao i sam Avram. Ovo obećanje je još uvek otvoreno za sve koji ga prihvate. Ono obuhvata ništa manje od večnog pravedničkog života, na zemlji koja će biti obnovljena i koja će izgledati kao na početku. Nada u Božje obećanje dato očevima, bila je nada u dolazak Gospoda koji će podići mrtve i podariti im nasledstvo.

Hristos je već jednom bio na zemlji, ali On tada nije imao ništa više od nasledstva nego što je to bio slučaj sa Avramom. Nije imao gde glavu da zakloni. Bog sad šalje Svog Svetog Duha da zapečati vernike za nasleđe, kao što je to učinio s Avramom; i kad svi verni budu zapečaćeni Duhom, On će „da pošalje Isusa Hrista koji vam je unapred propovedan, koga treba nebo da primi do vremena kada će se uspostaviti sve što je Bog od davnih vremena rekao ustima svojih svetih proroka.“ (Dela 3,20.21 – kombinacija Čarnić-KJV)

Naučili smo šta je Avram našao i kako je to našao. U isto vreme, naučili smo šta je Gospod obećao nama, podjednako kao i Avramu, ako verujemo u Njegovu reč. Bog je svakome koji Mu veruje obećao ništa manje nego slobodu u odnosu na ovaj svet. To nije proizvoljna odluka. Bog nije rekao da ćemo, ukoliko verujemo u određena načela i dogme, od Njega za uzvrat dobiti večno nasleđe. Ono je prožeto pravednošću; a pošto vera podrazumeva primanje Hristovog života u srce, zajedno sa Božjom pravednošću, jasno je da nema drugog načina da se dobije nasledstvo. Ovo je još jasnije objašnjeno u poslednjem delu petnaestog stiha, koji nije analiziran: „Jer zakon izaziva gnev.“

Zato, ko god misli da dosegne pravednost preko Zakona, stavlja svoje poverenje na ono što će ga uništiti. Gospod je obećao da će udeliti zemlju svakom ko želi da je prihvati pod Njegovim uslovima – da prihvati i pravednost koja ide uz nju, jer je pravednost obeležje te zemlje. Pravednost mora da „stanuje“ u njoj. Međutim, ova pravednost se može naći samo u Božjem životu, koji se otkrio u Hristu.

Kad čovek misli da sam može da dosegne pravednost iz Zakona, on, u stvari, pokušava da zameni Božju pravednost svojom sopstvenom pravednošću. Drugim rečima, on pokušava da dobije zemlju na prevaru. Međutim, kada dođe na sud gde će morati da dokaže svoje pravo na zemlju, pokazaće se da postoji optužnica za zločin koja je podignuta protiv njega; i umesto da dobije blagoslov, on će požnjeti gnev. „Gde nema zakona nema ni prestupa“ (stih 15, poslednji deo). Ali, Zakon se nalazi svuda, pa prema tome i prestup. Svi su zgrešili, tako da nasledstvo nije i ne može biti kroz Zakon.

Velika radost verovanja u obećanje. – Rimljanima 4,16-25:

„Zato se kaže „od vere“, da bude po blagodati, da obećanje bude sigurno svemu potomstvu, ne samo onome od zakona, nego i onome od Avraamove vere; on je otac svima nama, kao što je napisano: „Postavio sam te za oca mnogim narodima“, pred Bogom, kome je on verovao, koji oživljava mrtve i koji nebiće poziva u biće. Avraam se − i mimo nade − nadao i poverovao je da će postati otac mnogim narodima, kao što je rečeno: „Tako će biti tvoje potomstvo“. I nije oslabio u veri kada je uzeo u obzir svoje već izumrlo telo, bio je već stogodišnjak, i izumrlu Sarinu matericu. U Božije obećanje nije posumnjao s neverovanjem, nego bi ojačan u veri, te dade slavu Bogu, potpuno uveren da je Bog kadar i učiniti ono što je obećao. Zato mu je bilo uračunato u pravednost. I nije samo radi njega napisano − da mu je uračunato, nego i radi nas, kojima će se uračunavati, zato što verujemo u onoga koji je vaskrsao iz mrtvih Isusa, Gospoda našega, koji je predan za naše grehe i podignut radi našega opravdanja.“

Sigurno svima – Kako se nasledstvo dobija kroz opravdanje koje je od vere, ono je podjednako osigurano svem potomstvu i jednako dostupno svakome. Vera svima daje iste šanse, jer je verovati podjednako lako za jednu osobu, koliko i za drugu. Gospod je udelio svakom čoveku meru vere, i to istu meru svima, jer mera milosti je mera vere; „A svakome od nas dana je blagodat (milost – prim. prev.) po meri Hristovoga dara“ (Efes. 4,7). Hristos je bez ostatka darovan svakom čoveku – Jevr. 2,9. Prema tome, ako je ista mera vere i milosti dana svim ljudima, svi imaju jednaku mogućnost da dobiju nasledstvo.

Isus je jemstvo. – Vera čini da obećanje bude osigurano celom potomstvu, jer ona ima Hrista kao svoju osnovu, a On je garancija Božjih obećanja – 2. Kor. 1,20. Čitamo takođe o zakletvi Božjoj, po kojoj je Hristos učinjen Prvosveštenikom, da je On „utoliko… postao jemac boljeg saveza“, ili zaveta (Jevr. 7,22). Dakle, Isus nije pripadao samo jednoj određenoj klasi, već svima, bez razlike. „Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki − ko veruje u njega − ne propadne, nego da ima večni život“ (Jovan 3,16). Isus je, po milosti Božjoj, okusio smrt za svakog čoveka. (Jevr. 2,9). On kaže: „Koji dolazi k meni neću ga istjerati napolje“ (Jovan 6,37 – Karadžić). Hristos boravi u srcu posredstvom vere – Efes. 3,17. Pošto je Hristos Jemac obećanja, mora biti da je ono osigurano za svakoga koji veruje.

Božja zakletva. – Možda će nekome zvučati nategnuto ako se kaže da zakletva na osnovu koje je Isus postao sveštenik, predstavlja garanciju za obećanje dato Avramu. Međutim, malo ozbiljnije razmatranje omogućiće da svako uvidi kako nema drugog načina. U šestom poglavlju Jevrejima poslanice čitamo:

„Jer kada je Bog dao obećanje Avraamu, nemajući nikoga većeg da se njime zakune, zakle se samim sobom, govoreći: ’zaista ću te obilno blagosloviti… ’ Stoga se i Bog, želeći da u većoj meri pokaže naslednicima obećanja nepromenljivost svoje odluke, poslužio zakletvom, da bismo posredstvom dveju nepromenljivih činjenica, u kojima se Bog ne može prevariti, krepku utehu imali mi koji smo pribegli da dohvatimo nadu koja je pred nama; nju imamo kao sigurno i pouzdano sidro duše koje ulazi i iza zavese, kuda Isus uđe za nas kao preteča i posta večni prvosveštenik po redu Melhisedekovu.“ (Jevr. 6,13-20)

Sve je nas radi. – Zašto je Bog zakletvom potvrdio svoje obećanje Avramu? Da bismo mi imali postojanu utehu; ne Avrama radi, jer je on imao potpunu veru i bez zakletve. Njegova vera se pokazala kao savršena, pre nego što je zakletva položena. Sve je to bilo radi nas.

Kada nam to ova zakletva daje snažnu utehu? Kada hrlimo Hristu, kao Prvosvešteniku u najsvetijem mestu, da u Njemu nađemo utočište. Tu, u nebeskoj Svetinji, On služi iza zavese kao Prvosveštenik; u vezi s tim je Božja zakletva koja nam daje hrabrost da verujemo da će nas Njegova sveštenička služba spasti. Tako naša uteha dolazi od Hristovog svešteničkog autoriteta i od zakletve koja ga je učinila sveštenikom.

Dakle, zakletva data Avramu bila je ista kao i zakletva koja je Hrista učinila Prvosveštenikom. Ovo jasno pokazuje da Božje obećanje Avramu obuhvata sve što i Jevanđelje Hristovo. Upravo u tom smislu naš tekst govori o pravednosti koja je Avramu bila uračunata:

„I nije samo radi njega napisano − da mu je uračunato, nego i radi nas, kojima će se uračunavati, zato što verujemo u onoga koji je vaskrsao iz mrtvih Isusa, Gospoda našega.“ (Rimlj. 4,23.24)

Sila Božje reči. – Bog „zove ono što nije kao ono što jest“ (Rimlj. 4,17 – Karadžić). Nekad i ljudi to čine i onda gube naše poverenje. Kada čovek govori o stvarima koje nisu, kao da one postoje, onda za to postoji samo jedan naziv – laž. Međutim, Bog zove stvari koje nisu kao da jesu, i u ovom slučaju, to je istina. U čemu je razlika? U sledećem: ljudska reč nema silu da nešto dovede u postojanje, ako ono pre toga nije egzistiralo. On može da kaže da to „nešto“ postoji, ali njegova reč neće učiniti da tako stvarno i bude. Ali, kada Bog izgovori ime nečega, samo to „nešto“ već se nalazi u reči kojom je nazvano. Bog izgovara i ono nastaje. Sila Božja je učinila da Avram postane otac mnogim narodima, čak i nama, ako verujemo da je Hristos bio umro i vaskrsnuo.

„Oživljava mrtve“. – Silom Božje reči, koja može da zove ono što nije kao da jeste i da to bude istina, mrtvi ponovo ustaju na život. Avramova vera u vaskrsenje mrtvih učinila ga je ocem mnogih naroda. Božja zakletva Avramu data je kada je Avram prinosio Isaka na žrtvu – 1. Mojs. 22,15-18.

„Verom je Avraam prineo Isaaka kada je bio kušan, i jedinca je prinosio on koji je primio obećanja, kome je rečeno: ’Po Isaaku nazvaće ti se potomstvo.’ Pomislio je da je Bog kadar i iz mrtvih vaskrsavati.“ (Jevr. 11,17-19)

Pravednost i vaskrsenje Isusovo. – Pravednost koja je uračunata (dodeljena) Avramu, uračunaće se i nama, ako verujemo Onome koji je podigao našeg Gospoda Isusa iz mrtvih. Prema tome, sledi da je pravednost uračunata Avramu zbog njegove vere u vaskrsenje iz mrtvih, koje biva jedino kroz Hrista – Dela 4,2. Tako su apostoli propovedali obećanje dato očevima. Sila kojom je čovek učinjen pravednikom, jeste sila vaskrsenja (vidi Filibljanima 3,9-11). Ova sila vaskrsenja koja stvara pravednost u čoveku, garancija je njegovog konačnog vaskrsenja na besmrtnost, onog dana kada bude ušao u svoje nasledstvo.

„Nije oslabio u veri“. – Neki prevodi Rimljanima 4,19 sadrže sledeću ideju: „I ne oslabivši u veri, on (Avram) je uzeo u obzir svoje telo, valjano jednako kao i smrt“, što će reći da nakon Božjeg obećanja koje mu je dato, Avramova vera ni najmanje nije bila poljuljana i pored potpune svesti o telesnim slabostima, teškoćama i prividnim nemogućnostima na njegovom putu. Ništa nije nemoguće Bogu i za Njega ne postoje nemogućnosti. Kad god je neko na ivici da posumnja u mogućnost svog spasenja, neka zastane i razmisli o tome da je Bog stvorio svet Svojom rečju, da isto tako i mrtve podiže, i da će i njega, tom istom silom spasti samo ako taj čovek to želi. Sumnjati u Božje obećanje da će nas izbaviti od sveg zla, znači sumnjati u to da je On sve stvorio Svojom rečju i da je kadar da podigne iz mrtvih.

Sve ovo, naravno, važi nezavisno od dužeg života na osnovu zdravstvene reforme kod onih koji je praktikuju u odnosu na druge koji to ne čine, kako to pokazuju moderna naučna istraživanja i statistički podaci.