Celo sedmo poglavlje Rimljanima poslanice već se sadrži u šestom. Onaj ko je razumeo šesto poglavlje, neće imati problem da shvati i naredno, sedmo. Kroz Hristovu poslušnost mi smo učinjeni pravednima. To je zato što je Njegov život sada nama darovan, pa na taj način On živi u nama. U ovo jedinstvo s Hristom mi dolazimo kroz raspeće, zajedno s Njim. U toj smrti, telo greha biva uništeno, da više ne bismo služili grehu, ili, drugim rečima, da više ne bismo prestupali Zakon. Mi smo tako blisko poistovećeni s grehom, koji je postao naš život, da ga nikako nije moguće uništiti, a da to, istovremeno, ne uključuje i našu smrt. Međutim, u Hristu nema greha, tako da, vaskrsnuvši s Njim, ostavljamo greh da leži mrtav u grobu. Dakle, kad smo podignuti s Njim, mi i živimo s Njim, što je ranije bilo nemoguće, zbog greha; greh ne može boraviti zajedno s Njim na istom mestu.

Upečatljiva slika. – Rimljanima 7,1-7:

„Ili ne znate, braćo − govorim onima koji poznaju zakon − da zakon ima vlasti nad čovekom dok je živ? Udata žena, naime, vezana je zakonom za muža dok je on živ; ako pak muž umre, razrešena je od zakona kojim je vezana za muža. Stoga će se zvati preljubočinica − ako za muževljeva života pođe za drugog čoveka; ako pak umre muž njen, slobodna je od zakona i nije preljubočinica, ako pođe za drugog čoveka. Tako ste i vi, braćo moja, posredstvom Hristova tela umrtvljeni za zakon (umreste zakonu – Karadžić), da pripadate drugome, vaskrslome iz mrtvih, da donesemo plod Bogu. Jer, kad smo bili u telu, u našim udovima dejstvovale su grešne strasti, koje je zakon pobuđivao, tako da smo donosili plodove smrti (koje su kroz zakon delovale (imale moć) da se smrti plod donese – grčki original). A sad smo oslobođeni od zakona, pošto smo umrli onome koji nas je potčinjavao, tako da sad služimo u novom duhu, a ne u starom slovu. Šta ćemo, dakle, reći? Da li je zakon greh? Daleko od toga. Ali ja sam greh poznao samo posredstvom zakona; jer ne bih znao za prohtev, da zakon nije kazao: ‘Ne poželi’.“

Ilustracija. – Radi se o veoma jednostavnom poređenju koje svako može da razume. Božji zakon kaže za čoveka i ženu da „budu dvoje jedno telo“. Preljubočinstvo je kada jedno od to dvoje uđe u brak s trećom osobom, sve dok je prvi partner živ. Zakon neće odobriti takvu zajednicu.

Iz razloga o kojem će kasnije biti reči, u ilustraciji se pominje samo žena koja napušta svog muža. Zakon sjedinjuje ovo dvoje. On drži ženu vezanu za muža, sve dok je on živ. Ako bi se ona udružila s nekim drugim čovekom za vreme života svog zakonitog muža, došla bi pod udar osude koju nalaže Zakon. Ako bi, pak, njen suprug preminuo, ona bi bila slobodna da se uda za koga hoće; tada bi bila zaštićena od bilo kakve zakonske osude. U ovom slučaju, žena je „razrešena od zakona“, iako se Zakon ni najmanje nije promenio; ponajmanje važi da je on ukinut. U novom braku, ženu s novim mužem ujedinjuje isti Zakon koji ju je vezao i za prvog muža, i koji bi je osudio ako bi se za drugog udala još dok je prvi muž bio živ. Ako se budemo držali ove jednostavne slike, neće nam biti teško da pratimo ono što sledi.

Primena. – Kao što je to slučaj u ilustraciji, tako i u stvarnosti postoje četiri elementa: Zakon, žena, prvi muž i drugi muž.

Mi smo predstavljeni ženom. To je jasno na osnovu teksta koji kaže da mi „pripadamo drugome, vaskrslome iz mrtvih“ (v. stih 4), a to je Hristos. Prema tome, On je drugi muž. Prvi muž je opisan u petom stihu: „Jer, kad smo bili u telu, u našim udovima dejstvovale su grešne strasti, koje je zakon pobuđivao, tako da smo donosili plodove smrti.“ Smrt je plod greha. Prvi je muž, dakle, telo, ili „grešno telo.“ (Rimlj. 6,6)

„Umro zakonu.“ (Galatima 2,19) – Ovo je izraz koji mnoge dovodi u zabunu. U njemu nema ništa zbunjujuće, ako imamo na umu prethodno datu ilustraciju i prirodu svih elemenata koji su u ovom procesu. Zašto smo mi mrtvi Zakonu? Da bismo mogli da se sjedinimo s drugim mužem. Ali, kako to biva da mi budemo mrtvi, kako bismo pripali drugome? U slikovitom prikazu, prvi muž je taj koji umire, pre nego što žena može da pođe za drugoga. Tako je i u stvarnosti, kako ćemo kasnije videti.

„Jedno telo“. – Bračni zakon kaže da će dvoje biti „jedno telo“. Kako se to obistinjuje u našem primeru? Prvi muž je telo, grešno telo. Mi i ono, zaista smo bili jedno telo. Prirodno smo bili u savršenom jedinstvu. Ono je bilo naš život. To telo nas je kontrolisalo. Šta god da je greh smislio, mi smo to činili; možda, ponekad, nevoljno, ali smo ipak činili. Greh je carovao u našim smrtnim telima, a mi smo ga slušali, pokoravajući se požudi koja je iz tog tela izlazila. Šta god je telo poželelo, to je bilo zakon za nas. Bili smo jedno telo.

Traženje razvoda. – Onda je u našem životu došlo vreme za jedno drugačije iskustvo, kada smo poželeli da budemo slobodni od greha. To se dešava kad sagledamo nešto od lepote svetosti. Kod nekih ljudi ova želja je samo trenutna; kod drugih ona traje duže. Bili oni svesni toga ili ne, Hristos je taj koji ih poziva da zaborave greh, da se sjedine s Njim i da žive s Njim. Tada oni preduzimaju nešto kako bi dobili razvod postojećeg braka. No, greh im neće dati svoj pristanak. Uprkos svim našim pokušajima, on nas i dalje čvrsto drži. Mi smo „jedno telo“ i to je doživotna veza, jer su u njoj sjedinjeni naš život i greh. Nema razvoda u braku kakav je ovaj.

Oslobođenje u smrti. – Nema nade da se običnim sredstvima izdejstvuje razvod od greha. Ma koliko da čeznemo za jedinstvom s Hristom, to ne može biti ostvareno sve dok smo sjedinjeni s grehom, jer Zakon ne bi odobrio takav brak, a Hristos ne ulazi ni u kakvo zajedništvo koje nije zakonito.

Kad bismo samo mogli nekako nagnati greh da umre, ali on to ne želi. Za nas postoji samo jedan način da se izbavimo iz ove grešne zajednice – da mi umremo. Ako slobodu želimo toliko da smo spremni da za nju (mi, lično) budemo razapeti, onda se ona može postići. Smrću se postiže odvajanje; ali, mi posredstvom tela Hristovog „postajemo mrtvi“ (v. Rimlj. 7,4 – eng. prev). S Njim smo raspeti. Grešno telo takođe je raspeto. I dok je to telo uništeno, mi vaskrsavamo s Hristom. Ono isto što nas je oslobodilo od prvog muža, sada nas ujedinjuje s drugim.

Novo stvorenje. – Sada nam je jasno kako dolazi do toga da budemo mrtvi Zakonu. Umrli smo u Hristu i ustali s Njim. „Prema tome, ako je ko u Hristu − novo je stvorenje; staro je prošlo, vidi, postalo je novo. A sve je od Boga“ (2. Kor. 5,17.18). Sada možemo da budemo jedno s Hristom, a Zakon će biti svedok ovoj bračnoj zajednici, stavljajući na nju svoj pečat odobravanja. Na taj način, ne samo da je prvi muž mrtav, nego smo i mi umrli, tako da više nismo, iako još uvek postojimo u ovozemaljskom životu, ona ista stvorenja koja smo pre toga bili. „Ja sam sa Hristom raspet na krstu; pa ipak živim; ali ne ja, nego Hristos u meni živi“ (Gal. 2,19.20). Mi smo jedno. Isti Zakon koji nas je ranije proglašavao grešnicima, sada nas vezuje za Hrista.

Različite službe. – Sada kad je jedinstvo s Hristom ostvareno, mi Mu „služimo u novom duhu, a ne u starom slovu“ (Rimlj. 7,6). U braku žena treba da se pokorava mužu. Kada smo u zajednici s grehom, u svemu smo potčinjeni grehu. Za izvesno vreme, to je bila dragovoljna služba; ali, kada smo ugledali Gospoda i bili privučeni Njemu, služba starom gospodaru je postala mučna i nepoželjna. Pokušavali smo da održimo Božji Zakon, ali nam sputanima, kakvi smo bili, to nikako nije uspevalo. Međutim, sada smo oslobođeni. Greh nas više ne ograničava, a naša služba postala je sloboda. Drage volje smo se predali Hristu, vršeći službi koju Zakon traži od nas. Sada uspevamo u obavljanju službe, jer između Hrista i nas postoji savršeno jedinstvo. Njegov život je i naš, jer smo podignuti samo silom Njegovog života. Prema tome, naša poslušnost je, jednostavno, Njegova odanost i vernost u nama.

Greh posredstvom Zakona. – Apostol kaže da, „kad smo bili u telu, u našim udovima dejstvovale su… grešne strasti, koje je zakon pobuđivao, tako da smo donosili plodove smrti“ (Rimlj. 7,5). Šta ćemo na to reći? Da li je Zakon greh? Daleko od toga! Zakon je pravednost. Međutim, samo se posredstvom Zakona greh može prepoznati. „Greh se ne pripisuje tamo gde nema Zakona“ (Rimlj. 5,13 – eng. prev). „Žalac smrti je greh, a sila greha je zakon“ (1. Kor. 15,56). „Greh je prestup Zakona“ (1. Jov. 3,4 – eng. prev). Dakle, ne može biti greha osim posredstvom Zakona. Međutim, Zakon nije greh; jer ako bi bio, onda ne bi predstavljao ukor za greh. Posao Božjeg Duha, a ne sotonin, je da svedoči za greh. Ovaj drugi svakako nastoji da nas ubedi kako je greh opravdan.

„Ne poželi.“ – Možda izgleda čudno to što je apostol naveo samo ovu zapovest, kao onu koja ga je osvedočila u njegov greh. Međutim, razlog za to je očigledan. To je zato što ova zapovest uključuje sve druge. Učimo da je požuda idolopoklonstvo (Kološ. 3,5). Tako Zakon završava tamo gde je i počeo. To je kompletan krug, koji obuhvata svako biće i svaku dužnost u univerzumu. „Jer ne bih znao za požudu“, ili za nezakonitu želju, „da zakon nije kazao: ‘Ne poželi’.“ Dakle, želja je početak svakog greha, jer kad „požuda začne… rađa greh“ (Jakov 1,15); a greh je prestup Zakona.

Deseta zapovest zabranjuje požudu i nezakonitu želju. Prema tome, ako se ona ispunjava, sve ostale zapovesti će, takođe, biti zadovoljene. Obrnuto, ako se ona krši, nijedan deo Zakona se ne može držati. Vidimo dakle da apostol, citirajući desetu zapovest koja ga je osvedočila u njegovu grešnost, njome zaista obuhvata celokupan Zakon.

Živeti s Njim. – Pre nego što ostavimo za sobom ovaj deo poslanice, moramo da obratimo čitaočevu pažnju na silu koja izbija iz osmog stiha šestog poglavlja: „Ako smo pak umrli s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s njim.“ Možemo videti kakva je prednost kada znamo da se radi, zapravo, o našoj smrti zajedno s Hristovom, koja nas izbavlja iz zajednice sa čudovišnim grehom, i sjedinjuje u braku s Hristom. Ljudi se venčavaju da bi živeli zajedno. Tako smo i mi postali jedno s Hristom da bismo živeli s Njim ovde, ali i u svetu koji dolazi. Ako hoćemo da delimo život s Njim u budućem, onda to moramo činiti i u ovom svetu.

U prvih sedam stihova sedmog poglavlja Rimljanima poslanice, opisan je prirodan odnos koji postoji između nas i greha, a koji se milošću Božjom menja i prelazi u odnos između nas i Hrista, sve to kroz metaforu bračne zajednice u kojoj se pojavljuju najpre prvi, a zatim i drugi muž. Zajednica s drugim mužem ne može nastupiti sve dotle dok je prvi muž živ; u ovom slučaju, brak je tako savršeno jedinstvo, da su dvoje bukvalno jedno telo i jedna krv, i jedno ne može da umre bez onog drugog. Stoga, i mi moramo da umremo zajedno s grehom, pre nego što se od njega odvojimo.

Mi umiremo u Hristu; i kao što On živi, iako je bio mrtav, tako i mi živimo zajedno s Njim. U Njegovom životu nema greha, pa je tako telo greha usmrćeno, a mi vaskrsavamo. Na taj način smo posredstvom smrti odvojeni od prvog muža – greha, i pripojeni novom mužu Hristu.

U stihovima koji slede, apostol je naslikao očajničku borbu s grehom. To je uvećanje jednog dela slike koja je predstavljena u prvim stihovima.

Borba za slobodu. – Rimljanima 7,8-25:

„Greh je u zapovesti našao povod i u meni izazvao svaki prohtev; jer greh je bez zakona mrtav. I ja sam nekad živeo bez zakona; a kad je došla zapovest, greh je oživeo. Ja pak umreh i nađe se da me je zapovest, koja je imala da me vodi u život, dovela do smrti. Greh me je, naime, dobivši povod u zapovesti, zaveo i baš njome ubio. Zakon je sam po sebi svet, i zapovest je sveta, i pravedna, i dobra. Znači li to da je dobro meni postalo smrt? Daleko od toga. Nego greh, da bi se pokazao kao greh, posredstvom dobroga izdejstvovao mi je smrt, da bi greh − posredstvom zapovesti − postao preko svake mere grešan. Znamo, naime, da je zakon duhovan, a ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh. Tako, ne znam šta činim; jer ne činim što želim, nego što mrzim − to činim. Ako pak činim što ne želim, slažem se sa zakonom i priznajem da je dobar. Jer to sad ne činim više ja, nego greh koji obitava u meni. Znam, naime, da u meni, to jest, u mome telu, dobro ne obitava; jer hteti − toga ima u meni, ali činiti dobro − toga nema. Jer ne činim dobro koje želim, nego zlo, koje ne želim, to činim. A kad činim ono što ne želim, to već ne činim više ja, nego greh koji u meni obitava. Želeći, dakle, da činim dobro, nalazim da za mene važi zakon − da je zlo u meni. Tako se po unutrašnjem čoveku radujem Božijem zakonu, ali vidim jedan drugi zakon u svojim udovima, koji vojuje protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha, koji je u mojim udovima. Bedan sam ja čovek; ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela? Bogu hvala kroz Isusa Hrista, Gospoda našega. Tako, dakle, ja sam umom služim Božijem zakonu, a telom − zakonu greha.“

Greh personifikovan. – Zapazimo da je u celom ovom poglavlju greh predstavljen kao ličnost. On je prvi muž s kojim smo bili sjedinjeni. Međutim, ta zajednica postala je mučna, jer smo, ugledavši Hrista, privučeni Njegovom ljubavlju, uvideli da u braku živimo sa čudovištem. Bračna veza postala je nepodnošljiv jaram i sve naše misli okrenule su se nalaženju izlaza iz zajednice s čudovištem, za koje smo bili vezani i koje nas je vuklo u sigurnu smrt. Slika koja je u ovom poglavlju predstavljena, jedna je od najživopisnijih u celoj Bibliji.

Snaga greha. – „Žalac smrti je greh, a sila greha je zakon“ (1. Kor. 15,56). „Greh je bez zakona mrtav.“ „Greh se ne uračunava gde nema zakona.“ „Gde nema zakona, nema ni greha.“ Tako je „greh… u zapovesti našao povod i u meni izazvao svaku pohotu“ (Rimlj. 7,8 – kombinacija Čarnić-KJV). Greh je, jednostavno, prekršen Zakon, jer „greh je bezakonje“ (1. Jov. 3,4). Greh nema sam snagu, osim one koju dobija iz Zakona. Zakon nije isto što i greh, pa ipak, on nas vezuje za greh, to jest, Zakon svedoči za greh i ne daje nam nikakvu priliku da se izvučemo, jednostavno zato što ne može da svedoči lažno.

„Zakon života“ i „Zakon smrti“. – „I nađe se da me je zapovest, koja je imala da me vodi u život, dovela do smrti“ (Rimlj. 7,10). Zakon Božji je život Božji. „Budite dakle savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ (Matej 5,48). Njegov život je pravilo za sva Njegova stvorenja. Osoba koja drži Zakon, pokazaće da se Božji život u njoj savršeno ispoljava. Očigledno je, dakle, da je svrha Zakona život, jer je i on sam život. Suprotnost životu je smrt. Prema tome, kada je Zakon prekršen, to znači smrt za prestupnika.

Smrtni neprijatelj. – „Greh me je, naime, dobivši povod u zapovesti, zaveo i baš njome ubio“ (Rimlj. 7,11). Nije Zakon taj neprijatelj koji se ovde pominje, već je to greh. Greh čini ubistvo, jer „žalac smrti je greh“. Greh sadrži otrov smrti u sebi. Greh nas vara, tako da jedno vreme mislimo kako nam je on prijatelj; grlimo ga i radujemo se zajednici s njim. Međutim, kada nas Zakon obasja, mi uviđamo da je zagrljaj greha, zapravo, zagrljaj smrti.

Zakon opravdan. – Zakon naglašava činjenicu da je greh taj koji nas ubija. „Zakon je sam po sebi svet, i zapovest je sveta, i pravedna, i dobra“ (Rimlj. 7,12). Nemamo više razloga da negodujemo protiv Zakona, kao što to ne bismo činili ni protiv osobe koja nam saopštava da je ono što jedemo, misleći da je reč o hrani, u stvari otrov. On nam je prijatelj. Obrnuto, on nam ne bi bio prijatelj kada bi propustio da nam ukaže na opasnost koja nam preti. Činjenica, da on nije u stanju da nas izleči od bolesti, koja je nastala usled već unetog otrova, ne čini ga ništa manjim prijateljem. On nas je upozorio i mi sada znamo da treba da zatražimo pomoć od lekara. Nakon svega, zaključujemo da nas nije Zakon, sam po sebi, usmrtio, već je on tako delovao kako bi „greh − posredstvom zapovesti − postao preko svake mere grešan.“ (Rimlj. 7,13)

„Zakon je duhovan“. – „Znamo, naime, da je zakon duhovan“ (Rimlj. 7,14). Kada bi ova činjenica bila opšte prihvaćena, bilo bi mnogo manje verskog zakonodavstva u takozvanim hrišćanskim nacijama. Ljudi ne bi pokušavali da silom nametnu Božje zapovesti. Kako je Zakon duhovan, on se može držati jedino silom Duha Božjeg. „Bog je Duh“ (Jovan 4,24); prema tome, Zakon je Božja priroda. Duhovno je suprotnost telesnom, plotskom. Zato čovek koji je u telu (živi po telu), ne može ugoditi Bogu.

Rob. – „A ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh“ (Rimlj. 7,14). Neko ko je prodan može biti samo rob; u ovom slučaju dokaz da se radi o ropstvu vrlo je jasan. Slobodan čovek radi ono što želi. Samo rob mora da čini ono što nikako neće i neprekidno je sputavan da čini ono što hoće. „Jer to što činim, ja ne odobravam; naime, ne činim što želim, nego što mrzim − to činim.“ (Rimlj. 7,15 – kombinacija KJV- Čarnić). Nezahvalniji položaj ne može se ni zamisliti. Život u takvom stanju prava je mora.

Osvedočeni, ali ne i obraćeni. – „Ako pak činim što ne želim, slažem se sa zakonom i priznajem da je dobar“ (Rimlj. 7,16). Sama činjenica da ne želimo da činimo greh, a ipak ga činimo, pokazuje da mi priznajemo pravednost Zakona koji zabranjuje naše grehe. No, osvedočenje, iako neophodan korak u pravcu obraćenja, nije isto što i samo obraćenje. Nije dovoljno samo da želiš da činiš dobro. Blagoslov je izgovoren nad onim koji izvršava Božje zapovesti, a ne nad onima koji žele da ih izvršavaju, pa čak ne ni nad onima koji to samo pokušavaju. Zaista, ako ne bi postojala neka bolja perspektiva za jednog deklarisanog sledbenika Gospodnjeg od ove koja je opisana u navedenim stihovima, onda bi on bio u daleko lošijoj situaciji od otvorenog i nehajnog grešnika. Obojica su robovi, ali ovaj drugi je tako ogrezao da je sasvim zadovoljan u svom stanju ropstva.

Ako neko već mora ceo svoj život da bude rob, onda je za njega daleko bolje da ne bude svestan svojih lanaca, nego da ga to saznanje stalno ranjava. No, ima nešto još bolje; to je ono zbog čega je dobro da budemo osvedočeni o greh i da dospemo u takav položaj gde će nam naše ropstvo izgledati što je moguće neprijatnije.

Dva „Zakona“. – „Želeći, dakle, da činim dobro, nalazim da za mene važi zakon − da je zlo u meni. Tako se po unutrašnjem čoveku radujem Božijem zakonu, ali vidim jedan drugi zakon u svojim udovima, koji vojuje protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha, koji je u mojim udovima“ (Rimlj. 7,21-23). Uporedite ovo sa stihom 5.

Imajte na umu da je sve ovo pisano onima koji poznaju Zakon. To nije obraćanje onima koji nemaju Zakona, već ljudima koji kažu da poznaju Gospoda. Poznavajući Zakon, mi smo ujedinjeni u braku s grehom. Ovaj greh je u našem telu, jer su dvoje u braku jedno telo. Zakon svedoči protiv nas i ističe činjenicu da smo grešnici, ne dopuštajući nam bilo kakav izlaz iz zajednice (s grehom) u kojoj smo uhvaćeni. Dakle, mi smo robovi. Ko čini greh, rob je grehu – Jovan 8,34. Tako ispada da nas Zakon, koji nam ne dopušta da budemo ništa drugo do ono što smo, zapravo drži čvrsto vezane u stanju ropstva. Dokle god živimo u takvim okolnostima, Zakon ne može da bude „Zakon slobode“ za nas.

Telo smrti. – Mi smo sjedinjeni u braku s grehom. Ali, greh u sebi ima smrt; jer „žalac smrti je greh“. Greh je ono čime nas smrt ubija. Zato je telo greha, s kojim smo sjedinjeni kada smo „u telu“, zapravo telo smrti. Kakvo užasno stanje! Zarobljeni u tako čvrstom jedinstvu, da smo jedno telo s nečim što samo po sebi jeste smrt – živa smrt!

„A sila greha je Zakon.“ (1. Kor. 15,56). – Zakon je svedok naše bračne zajednice i na taj način nas drži vezane u zagrljaju smrti. Kada ne bi bilo nade, onda bismo imali razloga da proklinjemo Zakon što nam nije dopustio da umremo u neznanju. Ali, iako izgleda kao da je nemilosrdan, Zakon je naš najbolji prijatelj. On kod nas stvara i održava osećanje užasa, prikazujući nam ropstvo u kojem se nalazimo, sve dok se iz naše duše ne otme bolni uzvik: „O, jadan li sam ja! ko će me izbaviti od tela ove smrti? (Rimlj. 7,24 – eng. prev). Moramo biti oslobođeni, ili ćemo propasti.

Evo Oslobodioca. – Neznabožačka izreka kaže da Bog pomaže onima koji sebi pomažu. Prava istina je da Bog pomaže onima koji ne mogu pomoći sebi. „Bio sam prezren (nedostojan, ponižen), a on mi pomože“ (Psalam 116,6 – eng. prev). Niko nije uzalud vikao, tražeći u svom očajanju pomoć od Gospoda. Kada se bolni vapaj uputi ka nebu, Oslobodilac je odmah tu da izbavi. Dakle, greh je aktivna smrt koja u nama dela, koristeći svu silu Zakona, ali uprkos tome mi možemo da pobedonosno kličemo: „Hvala Bogu koji nam daje pobedu kroz Gospoda našega Isusa Hrista“ (1. Kor 15,57). „Izbavitelj će doći sa Siona, odvratiće bezbožnost od Jakova“ (Rimlj. 11,26). „Bog je prvo vama podigao svoga Sina Isusa, i poslao ga da vam donese blagoslov − time što će svakog od vas odvratiti od zlih dela vaših“ (Dela 3,26 – kombinacija KJV-Čarnić). „Hvala Bogu za njegov neiskazani dar.“ (2. Kor. 9,15)

Podeljeni čovek. – „Tako, dakle, ja sam umom služim Božijem zakonu, a telom − zakonu greha“ (Rimlj. 7,25). Ovo se, naravno odnosi na stanje opisano u prethodnim stihovima. Po svojim namerama i težnjama, on služi Zakonu Božjem, međutim, u praksi, on je sluga Zakonu greha, kako je to opisano i na drugom mestu: „Jer plot (telo – Karadžić) žudi protiv Duha, a Duh protiv ploti; ovo se jedno drugom protivi, da ne činite što biste želeli“ (Gal. 5,17). To nije stanje onoga ko je aktivan u Božjoj službi, jer u narednom poglavlju koje ćemo proučavati, čitamo: „Koji su u telu, ne mogu Bogu ugoditi“ (Rimlj. 8,8 − Karadžić). To je stanje u kojem se čovek mora moliti za oslobođenje, kako ne bi više služio Bogu samo umom, nego celim svojim bićem.„A sam Bog mira da vas posveti potpuno, te da se vaš neoštećeni duh, i duša i telo, besprekorno sačuvaju prilikom dolaska Gospoda našega Isusa Hrista. Veran je onaj koji vas poziva, koji će to i izvršiti.“ (1. Sol. 5,23,24)