Isključenjem iz sinagoge čoveka čiji je vid Hristos povratio, fariseji su pokazali da je pobuda koja je upravljala njihovim postupcima bila ljubomorna briga za njihovo sopstveno dostojanstvo i čast, pre nego nežna zabrinutost za istinsku dobrobit ljudi koji su gledali u njih, kao duhovne vođe. Ljudski rod se u Svetom pismu često spominje kao ovce, a navikama i karakterom oni pokazuju prikladnost tog poređenja. Gospod i sam to priznaje i želi da bude nama ono što je veran pastir svom stadu. „Jer je On Bog naš, i mi narod paše Njegove i ovce ruke Njegove“ (Psalam 95,7 – Daničić). „Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati. Na zelenoj paši pase me, vodi me na tihu vodu“ (Psalam 23,1.2). „A vi ste stado moje, ovce paše moje, vi ljudi, a ja sam Bog vaš, govori Gospod Gospod“ (Jezekilj 34,31).
Pastir lično je sada došao da traži i spase ono što je izgubljeno. Oni kojima je poverena briga o stadu prečesto su se pokazali kao lopovi i razbojnici, a ovce su bile rasute. „Ovce moje lutaju po svim gorama i po svim visokim humovima; i po svoj zemlji raspršene (rasejane) su ovce moje, i nema nikoga da pita za njih, nikoga da ih traži“ (Jezekilj 34,6). „Teško pastirima Izrailjevim koji pasu sami sebe! Ne treba li stado da pasu pastiri? Pretilinu (salo – KJV) jedete i vunom se odevate, koljete tovno, stada ne pasete. Slabih ne krepite, i bolesne ne lečite, ranjene ne zavijate, odagnane ne dovodite natrag, izgubljene ne tražite, nego silom i žestinom gospodarite nad njima. I raspršiše se nemajući pastira, i raspršivši se postaše hrana svim zverima poljskim“ (stihovi 1-5). Zbog toga Gospod kaže: „Evo me, ja ću tražiti ovce svoje i gledati ih“ (stih 11).
Izvođenjem ovog dela dobri Pastir je doveden u sukob sa lažnim pastirima. Oni su želeli da zadrže kontrolu nad stadom, ne da bi mu mogli činiti dobro, već radi uticaja koji im je obezbeđivao njihov položaj. Oni su bili najamnici, brinuli su se samo za prihode svog nadleštva, a zanemarivali njegove dužnosti i odgovornosti. Hristos je došao da svima otkrije karakter pravog pastira. Iako su svi, kao ovce, skrenuli sa svog sopstvenog puta, još uvek su svi bili ovce, a Pastir nije došao da osudi, nego da spase. Pa ipak, niko ne bi mogao da bude spasen, ako se ne odvrati sa svog zlog puta.
Isus objavljuje da On predstavlja jedina vrata kroz koja ovce mogu da nađu ulaz u tor. On je put, istina i život. Dakle, on je živi put i On predstavlja živa vrata. Niko ne može da uđe u tor ko ne živi Hristov život. Ko god može, kao Pavle, da kaže: „Živim, ali ne više ja, nego u meni živi Hristos“ (Galatima 2,20 – SSP), nalazi se na putu i može da uđe kroz vrata. „On će biti spasen. Ulaziće i izlaziće, i nalaziće ispašu“ (Jovan 10,9 – KJV).
Međutim, to nije kraj. Dok smo mi uvek Hristovo stado, kada imamo Njegov život u sebi, takođe treba da budemo i pastiri drugima, da i oni mogu biti navedeni/dovedeni da uđu kroz vrata. „A koji ulazi na vrata, taj je pastir ovcama“ (stih 2 – D. Stefanović). Ova odgovornost počiva na svakoj duši. Mi ne možemo reći, kao Kain, osim ako ne delimo njegov duh i njegovu sudbinu: „Zar sam ja čuvar brata svog?“ (1. Mojsijeva 4,9 – Daničić). Hristos odgovara svima koji su spremni da se opravdaju ovim pitanjem: „A ko je moj bližnji?“ (Luka 10,29 – Čarnić). Moramo se ili okupiti oko Hrista ili rasejati. Mi smo ili pravi pastiri, ili lažni.
Samo je jedan put da se postane pravi pastir, a to je primanjem Hristovog života. On se ne sastoji samo u verbalnoj saglasnosti sa onim što Gospod kaže. Hristov život je jednako stvaran kao i naš fizički život, jer jedino Njegovim životom mi uopšte i živimo. Naši životi su upravo ono što mi jesmo u rečima, delima i mislima. Hristov život je upravo ono što On jeste u svakoj pojedinosti svog života. Ko god prima Hristov život, živeće onako kako On živi, u mislima, rečima i delima. Ko god je uskraćen za taj život, čini greh, koji uskraćuje Božju slavu (Rimljanima 3,23). Ko god je uskraćen za Božju slavu, bez obzira koliko uzvišeno može biti njegovo ispovedanje [vere], živi grešan život. Međutim, Hristos je došao da spase svoj narod od njihovih greha; stoga, On je došao da bismo mi, u svojim životima, bili ispunjeni svakom Božjom puninom i da ne bismo bili uskraćeni za Njegovu slavu. Ne treba da se javljaju naše sopstvene misli i reči i dela. „Jer kad smo srasli sa slikom njegove smrti, onda ćemo srasti i sa slikom njegovog vaskrsenja (Jer ako smo jednaki s njim jednakom smrti, bićemo i jednakim uskrsenjem – Bakotić)“ (Rimljanima 6,5 – Čarnić). „Dajte sebe Bogu kao oživeli iz mrtvih i svoje udove dajte Bogu za oruđe pravednosti“ (Rimljanima 6,13 – SSP). „A ako je Hristos u vama, onda je vaše telo mrtvo zbog greha; ali Duh je život zbog pravdnosti“ (Rimljanima 8,10 – kombinacija prevoda SSP-KJV).
Isus ovo pitanje čini veoma jasnim. Pastir koji živi za sebe, ili uopšte, posredstvom sebe, nije onaj koji se može razviti u pravog pastira. Nikad i neće. Zapovest ljudima nije da vežbaju i disciplinuju svoje misli, već da ih ostave (Isaija 55,7). Neka poročni ostave svoj put. Hristos je živi put i nijedan čovek ne dolazi u tor drugačije, osim tim putem. Hristos nije došao da udruži sebe sa ljudima, već da ih spase od njih samih. Svetlost nema nikakvo zajedništvo sa tamom. Svuda pastiri napasaju stado svojim sopstvenim rečima. Oni sami se nisu poistovetili sa Hristom kako treba, već su dozvolili da se pojavi njihovo JA. Hristos o svima koji su takvi kaže da su lopovi i razbojnici. Samo onaj koji je ispražnjen od sebe i koji dozvoljava Hristovom umu da ga u potpunosti vodi, može napasati stado nesebičnom brigom, brigom poput Hristove.
Zapazite neke od osobina pravog pastira i imajte u vidu da se one, i sva druga obeležja Hristovog života, moraju pokazati i u potpastirima, zato što je jedini put za njih – put Hristovog života.
Ovce slušaju Njegov glas. Pravi pastir neće pričati sam od sebe, već kao Božji izaslanici. Isusov život je bio upravo Reč koja je postala telo, a Njegovi sledbenici treba da žive po svakoj reči koja izlazi iz Božjih usta. Na taj način, reč će biti izvor svih njihovih postupaka – ne samo nekih, nego svih. Božje reči nisu samo izgovoreni glasovi, nego, pošto su žive, one su žive stvari. Naša hrana koja raste stvaralačkom silom reči, jeste reč koja je postala hrana, a u našim životima reč treba da se pojavi kao živa stvar, uzimajući svoju formu (oblik) od nas, ali imajući u samoj sebi sav život i silu. Mi treba da budemo reč koja je postala telo i kroz nas će reč govoriti rasutim i zalutalim ovcama, rečima i delima nežne ljubavi i onoga što je korisno. Ovce će prepoznati glas Pastira i pratiće poziv ljubavi. Neka Božja reč bogato prebiva u nama, u svoj mudrosti, tako da u našim životima ne bude ničega što nije delovanje reči, a Hristos, koji je podignut, sve će privući k sebi.
„On svoje ovce zove po imenu“ (Jovan 10,3 – SSP). Uspešan posao ne sastoji se u bavljenju mnoštvom, nego pojedincima. Posao se ne daje omiljenoj nekolicini, nego „svakome svoj posao“ (Marko 13,34 – Karadžić). Samoljublje i sebičnost podstiču želju za mestom koje je najviše izloženo javnosti, gde svi mogu da vide i dive se. Pravi pastir ostavlja 99 ovaca i ide za onom koja je izgubljena, sve dok je ne nađe. Tako će biti sa svima koji imaju srce pravog pastira, koje dobijaju svi koji ulaze u ovčiji tor putem Hristovog života. On „izvodi ih. Kada sve svoje ovce istera, ide pred njima i ovce idu za njim“ (stih 4 – Čarnić). Pravi pastir ne poverava drugima teške i neprijatne delove posla. On ide pred njima. Hristos za ljude nije samo neki skup propisa, već život. Sve dok ljudi mogu biti drugima ono što je Hristos njima, Njegovi sledbenici treba da budu onima kojima služe, ne samo reči uputstva, nego živi primer. Pravi pastir pred svojim stadom živi one istine koje objavljuje. On je najistaknutiji (prvi) u svakoj dobroj reči i delu. On ne propoveda i očekuje da drugi to praktikuju, već propoveda uglavnom svojim praktikovanjem.
Nalikovanje između glavnog Pastira i potpastira ne treba da se zaustavi ni u kojoj tački. Dobri pastir daje svoj život za ovce i oni koji dele Njegov život takođe će dati svoje živote. Svima koji na taj način učestvuju u Njegovim stradanjima Gospod obećava da će imati udela i u Njegovoj radosti. Kroz njih će se On savršeno pokazati stadu. „Ja sam dobri pastir. Ja poznajem svoje i moje poznaju mene - baš kao što mene poznaje Otac, a ja poznajem Oca“ (stihovi 14 i 15 – SSP). Bliskost odnosa između Hrista i Oca pokazuje prisan odnos koji će Hristos utvrditi između sebe i svog stada. Kao što su njih dvojica jedno, tako i sav Njegov narod treba da bude jedno sa Njim i jedni sa drugima. Kada je to tako, oni će biti uspešni kao osvajači duša. Gospod će moći da se kroz njih otkrije kao pravi Pastir i da, posredstvom njih, uvede ovce koje su van tora, tako da će biti jedan tor i jedan pastir.
9. mart 1899.