U devetom poglavlju Jovanovog jevanđelja prikazan je predivan kontrast između jednostavnosti vere i zbunjujućih vrludanja neverstva. Čoveku koji je bio rođen slep Isus je dao vid, a to kako je ovaj čovek brzo izašao na kraj sa svim mudrovanjima i argumentima fariseja, pokazalo je da mu je Hristovo čudo dalo i mentalnu bistrinu, isto kao i fizički vid. Duh koji je počivao na Isusu, čineći da ima „brzo razumevanje u Gospodnjem strahu“ (Isaija 11,3 – KJV), bio je isti duh kojim je On bio pomazan da „povrati vid slepima“ (Luka 4,18 – KJV). Isusovo delo za čoveka nije delimično. Svi oblici slepila su delo sotone i „zato se pojavio Sin Božiji - da razori đavolja dela“ (1. Jovanova 3,8 – SSP).

Kada je Isus sa svojim učenicima prošao slepog čoveka, oni su Ga upitali, govoreći: „Prolazeći, vide čoveka slepa od rođenja. I zapitaše ga učenici njegovi: Ravi, ko je zgrešio, ovaj ili roditelji njegovi, te se slep rodio? A Isus odgovori: Niti je on zgrešio niti roditelji njegovi, nego (to bi) da se na njemu pokažu dela Božja. Meni valja raditi dela onoga koji me je poslao dok je dan. Doći će noć kad niko ne može raditi. Dok sam na svetu, svetlost sam svetu“ (Jovan 9,1-5 – D. Stefanović).

Iz ovih reči možemo naučiti zašto se dozvoljava da bilo koja bolest ili slabost dođe na ljude. Sve to dolazi zbog greha, a ne u bilo kom duhu osvete ili odmazde. Cilj nije da kazni, nego da bi se u nama pokazala Božja dela. To se jasno vidi u slučaju slepog čoveka. Božja dela su bila završena od nastanka sveta (Jevrejima 4,3.4), a jedno od tih dela je bilo da učini da svetlost zasija iz tame. Šta je učinilo da u početku sija svetlost? Imamo odgovor u Jovanovom zapisu: „Dok sam na svetu, ja sam svetlost sveta“ (Jovan 9,5 – Čarnić). Međutim, kao svetlost sveta, Isus je činio dela Onog koji Ga je poslao; stoga, znamo da, kada je Bog rekao: „Neka bude svetlost“ (1. Mojsijeva 1,3 – Daničić), svetlost je zasjala zato što je sam Bog svetlost.

Ta ista svetlost nije samo za oči, već i za duhovni vid. Taj isti „Bog koji je rekao da svetlost zasvetli iz tame, on je zasvetlio u našim srcima - da mi budemo prosvećeni poznanjem slave Božije u licu (Isusa) Hrista“ (2. Korinćanima 4,6 – Čarnić). I u oba slučaja, delovanje se izvodi na isti način. Sam Bog je svetlost, zato On sija. Ko god vidi sunčevu svetlost, vidi svetlost koja je zasijala iz tame i tako vidi Božje isijavanje. „Nebesa kazuju (objavljuju – KJV) slavu Božju“ (Psalam 19,1 – Daničić). Ali, ko god prepoznaje Božje isijavanje u svetlosti, otvara svoje srce za isto isijavanje i ono sija u njegovom srcu kao duhovna svetlost. Međutim, Bog je Duh, zato se na duhovni način raspoznaje; tako da, svako ko Ga poštuje u duhu i istini, u tom isijavanju vidi toliko više, koliko Duh odlikuje telo sposobnošću da raspozna Boga. Dok ljudsko oko može da vidi samo sjaj, isijavanje u srcu daje „svetlost spoznaje Božje slave u licu Isusa Hrista“ (2. Korinćanima 4,6 – KJV). Tako se shvata blagoslovena istina da je Isus Hristos onaj koji je svetlost sveta. „Ako tvrdimo da imamo zajednicu s njim, a hodamo u tami, lažemo i ne živimo u skladu s istinom. Ali, ako hodamo u svetlosti, kao što je on u svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim i krv Isusa, njegovog Sina, čisti nas od svakog greha“ (1. Jovanova 1,6.7 – SSP).

Sve ovo je bilo dato ljudima kada je svetlost u početku zasijala iz tame, jer su dela bila završena od nastanka sveta, ali zbog neverovanja ljudi nisu uspeli da uđu u odmor (počinak) koji je dovršetak Božjih dela obezbedio za njih; stoga je bilo neophodno, iznova i iznova, „da se pokazuju Božija dela“ (Jovan 9,3 – SSP). Baš kao što je Bog zapovedio svetlosti da zasija iz tame, dopuštajući da se pojavi isijavanje Njegovog sopstvenog života, tako je u svim svojim delima On jednostavno otkrivao sebe. Delo stvaranja je stvorenim inteligentnim bićima bilo samo punija manifestacija Njegovog sopstvenog postojanja. Zato je sve što je Hristos morao da uradi, da bi činio Božja dela, bilo da živi Božjim životom.

Sva Njegova čudesna dela bila su jednostavno otkrivanje tog života. Dakle, kada je dao vid slepom čoveku, On je jednostavno pokazao ono što On jeste – svetlost sveta. Samo tako možemo činiti dela Onog koji nas je poslao u svet, kao što je poslao i Isusa Hrista. Jevreji su rekli Isusu: „Šta da radimo da bismo činili dela Božija? Odgovori Isus i reče im: ovo je delo Božije, da verujete u onoga koga je on poslao“ (Jovan 6,28.29 – Čarnić). Verovati znači primiti. Neka Isus živi u vama i vi ćete, takođe, baš kao što je i On, činiti Božja dela. Budite sigurni da On prebiva u vašem srcu verom – a možete biti sigurni, jer On stoji na vratima svakog srca i kuca da uđe – i Božja dela će se svakako pojaviti. „A koji Ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božiji“ (Jovan 1,12 – Karadžić).

Dajući svetlost svetu, Bog daje sebe, ali ljudi zanemaruju dar, tako da postaje neophodno da ga On pokaže odlučnije. On ne povlači dar zato što je Njegova dobrota grubo prezrena, već nastoji da ostavi utisak na ljude vrednošću onoga što daruje. Stoga se ponekad dozvoljava da ljudi iskuse strahote tame, da bi bili navedeni da u većoj meri cene neprocenjivi blagoslov svetlosti. Čovek iz ove pouke je bio rođen bez vida, da bi jednog dana s radošću mogao da vidi svetlost pred kojom će njegovi zemljaci zatvoriti svoje oči. Da nije bilo njegovog dugogodišnjeg slepila, on bi, kao i oni, prezreo svetlost sveta, ali, pošto je bilo, onda se čudesno Božje delo pokazalo u njemu.

Zapazite kako se iza nedokučivog (nerazrešivog) pitanja utvrđuje tvrdoglavo neverstvo Jevreja: „Kako je Isus učinio da slep čovek progleda?“ Oni nisu mogli da poreknu tu činjenicu, iako su nastojali to da učine te su stalno iznova iznosili istu poteškoću, a koja to uopšte nije bila. „Kako je to bilo učinjeno?“ Pogledajte stihove 10, 15, 19, 26. Isto je bilo i sa Nikodimom: „Kako može čovek da se rodi kad je star?“ (Jovan 3,4 – SSP). Nijedan čovek ne može znati kako Bog deluje. Da smo mi beskonačni, znali bismo kako je svet stvoren i kako je Božji Sin postao beba i vaskrsao iz mrtvih, ali pošto nismo beskonačni, ne možemo reći kako se čine bilo koja Božja dela. Ne možemo reći kako trava raste i ne možemo reći kako Bog može prebivati u ljudskim srcima, ali možemo znati da On to čini. Možemo biti kao čovek u toj pouci: „Znam samo da sam bio slep, a sada vidim“ (Jovan 9,25 – SSP). Mi ne možemo znati kako Bog u naša srca sija svetlost spoznaje svoje slave u licu Hrista, ali pošto toliko sija u svima, a samo su umovi onih koji ne veruju zamračeni (2. Korinćanima 3,3.4), svako može sa sigurnošću znati da On tako sija; i da, s obzirom da smo bili slepi za tu čudesnu svetlost, sada vidimo.

Vera koju Bog traži od ljudi je razumna, jer se bavi činjenicama. Bog ne traži da ostvarimo ono što neki ljudi podrazumeju pod verom – misterioznu formu umne vežbe koja bi trebalo da bude u stanju da razvije nešto ni iz čega. On samo traži da prihvatimo postojeće činjenice, da se odmorimo na delima koja su završena od nastanka sveta. Neverstvo je ono što je nerazumno. Da je neki pametan satiričar pokušao da opiše ludost neverstva, on verovatno ne bi mogao da ga obaspe sa više podsmeha, nego što su Jevreji, koji se pojavljuju u devetom poglavlju zauvek to sebi učinili, kada su pokušali da obore jednostavnu činjenicu da je Hristos dao vid slepom. Kao lekcija o tome kako ne verovati, ovo ostaje bez premca. Ako neki žele da izbegnu najjasnije dokaze istine, može im se preporučiti ovaj primer i argumenti primenjeni u ovom slučaju.

Pogledajte kako je potpuno pokriven teren. Prvo su fariseji pitali kako je učinjeno čudo. Kada im je rečeno o načinu koji je primenjen, izjavili su da je čudo nemoguće, zato što Iscelitelj nije bio u skladu sa njihovim shvatanjima o Bogu i pravilnom poštovanju subote. A onda, kada je čovek izrazio svoje verovanje da je Isus prorok, to je nagovestilo sumnju u verodostojnost njegove izjave i odbili su da poveruju da je on bio rođen slep. Nakon što su se složili da isključe iz sinagoge svakoga ko bi priznao da je Isus Mesija, onda su ispitivali čovekove roditelje, ali oni, iako su odbili da se izjasne u pogledu Hristovog dela, bili su jasni da je njihov sin bio slep i da sada može da vidi. Predstavljajući se duboko pobožnima i najzad priznajući da je, van svake sumnje, bilo čuda, ponovo su posetili tog čoveka i nastojali da u njemu probude „svetu“ užasnutost prema grešniku, koji mu je povratio vid. Ali bio grešnik ili ne, on je imao odgovarajuću zahvalnost prema svom dobročinitelju i upitao je zašto se toliko brinu – jedino ako ne nameravaju da postanu Hristovi učenici. „Tada ga oni izvređaše“ (stih 28). Svetlost koja je zasijala u životu ovog čoveka bio je sam Hristos i to je bilo učinjeno očiglednim, jer je ovaj čovek govorio sa jasnoćom i mudrošću koje je i sam Hristos pokazivao. Onda su fariseji iskoristili svoj poslednji, krunski argument, te su čoveka izopštili iz sinagoge. Svetlost se sama otkrivala u njemu, ali oni su mrzeli svetlost i oterali su je od sebe.

Ako bilo koji čovek pre izabere tamu nego svetlost i želi da zna kako da podstakne i ojača neverstvo, neka bude poput Jevreja. Odbijte da priznate bilo koju činjenicu, koliko god bila neosporiva, osim ako se način ne može objasniti na vaše zadovoljstvo. Ne verujte ni u šta što ne možete razumeti. Kada drugi, u svojoj jednostavnosti, veruju Božjoj Reči i u njoj nalaze isceljenje i silu, odbijte da prihvatite njihovo svedočanstvo, ukoliko ne mogu da objasne kako je to učinjeno. Ako to ne uzdrma njihovo pouzdanje, onda ih izvređajte. Verovatno je da ovo neće uticati na njih, a ako ne, sve dotle dokle se proteže vaša moć, isključite ih iz crkve. Uvek će biti mnogo onih koji će stati na vašu stranu, zaista sa sigurnošću možete računati na većinu onih koji će da osporavaju i na mudre ljude ovog sveta, a kada konačno otkrijete sebe među „nevernima“ (Otkrivenje 21,8; 22,15 – Čarnić), na pogrešnoj strani „velikog i visokog zida“ (Otkrivenje 21,12), koji okružuje Božji grad, možete naći poslednju utehu u razmišljanju da otkupljeni unutar grada ne mogu objasniti kako su se našli tamo.

2. mart 1899.